Kipar – ostrvo boginje Afrodite III deo

 

Nikozija

Jedan od izleta sa vodičem je bila poseta glavnom gradu.
Putujući prema Nikoziji levo od autoputa u dubokoj šumi je bila satelitska antena prečnika oko 80 m, a u to vreme je bio aktuelan program Seti. Desno u useku u kamenu su bile trake intenzivno crvene boje, za koje su nam rekli da je čist bakar (cuprum).

Autobus nas je ostavio u jednoj uličici, odakle smo prvo sa vodičem prošetali, a zatim dobili slobodno popodne.

Nikozija je podeljena na grčki i turski deo. Granica je tačno u centru grada, na trgovačkoj ulici Ledra. Sa grčke strane je to tipični zapadnoevropski grad s raznoraznim radnjama, buticima i robnim kućama, a pri prelasku u turski deo kažu da su ulice zapuštenije i mračne, da ima puno bazara, džamija…
Neverovatno je bilo kad smo šetajući ulicama odjednom naišli na burad postavljenu kao prepreke, granične karaule i graničare! Na Ledri zapravo započinje jedna a završava druga kultura.
Zamislite našu glavnu ulicu sa raznoraznim radnjama sa firmiranom robom, kafićima… a onda posle otprilike jednog kilometara nailazite na rampu i karaule i to je granica.
Nismo prešli na tursku stranu, već smo samo bacili pogled i posmatrali strance koji odlaze na jednodnevni izlet iz grčkog u turski deo Nikozije. Za prelazak u turski deo potrebno je popuniti papir sa svojim podacima, na koji oni udare pečat umesto pečata u pasošu. Teško je to zamisliti, dok sami ne vidite!

Ručali smo u taverni u Kiparskom delu Nikozije, koja se nalazi blizu graničnog prelaza. Poručili smo kiparski roštilj i vino…ali o tome drugi put.

Sve je relativno blizu. Peške, bez puno muke, može lako da se obidje narodni muzej, spomenik slobode, već pomenutu glavnu ulicu, galeriju arhiepiskopa Makarija…

Spomenik slobode koji je podignut povodom oslobodjenja pripadnika EOKA, koji su se zalagali za prekid britanske vladavine na ostrvu.

Skupltura Arhiepiskopa Makaries III je zaista ogromna!

Namerno sam stavila i ovu sliku sa Spasom, da biste stekli pravi utisak.

Ako želite da odvojite dan za kupovinu, ja bih vam predložila da odete do Nikozije gde se nalazi najveći tržni centar na Kipru, slično našem Ušću, gde su sve radnje na jednom mestu. Prostor je klimatizovan, ima i kafića pa moze da se provede jedno pre podne u kupovini!

 

Hrana i piće

 

Oseća se veliki britanski uticaj na hranu koja se nudi po restoranima. Pošto je Kipar do pre pola veka bio engleska kolonija to je nekako i logično, pogotovo što gro turista dolazi iz engleske.
Medjutim, pravi doživljaj je uživati u njihovim tradicionalnim jelima. Hrana im je veoma ukusna, što god da probate. Tipična mediteranska sa puno ribe i mesa ali i povrća.
Pokušali smo da imitiramo domaće goste, pa smo probali domaći hleb sa maslinkama, sir halumi sa dinjom…Kombinacija neobična za nas! Al’ oni ga najviše baš tako vole!

Mi smo se malo sprijateljili sa jednm bračnim parom francuza i zajedno smo otišli u restoran kog nam je preporučio kuvar u našem hotelu. Poručili smo kiparsko meze! To vam je jelo koje traje koliko god ko može da jede. Konobari na sto redom iznose raznorazne specijalitete. Ja mislim da smo jeli i pili minimum tri sata! Svirala je i živa muzika…Možete poručiti meze od 12 ili više vrsta jela, s’ tim što birate izmedju mesnih, ribljih ili drugih verzija. 
U boljim supermarketima kupovali smo pršutu kuvanu u vinu, odličnog ukusa. Za izlete smo pravili sendviče od nje i halumija.

Kao aperitiv smo pili zivaniju koja mi je ličila na jaku lozovaču. A uz jelo smo svaki put poručivali druga vina ne bi li se odlučili koje je najbolje!
Slatkiši su im odlični. Mi smo uglavnom probavali razne baklave i njihov odličan ratluk i alvu.
Poseban specijalitet je već pomenuti sudžuk kog smo kupovali u selima. Po kućama, na terasama, vise kao neke sveće slatkiši od soka od groždja, koje se suši oko badema, oraha ili lešnika. Treba probati i glyko, nešto kao naše slatko, ali nekako drugačije, koji se tradicionalno servira svim gostima pre kafe.

 

Sportske aktivnosti

Ronjenje im je stvarno skupo, jer uglavnom rade sa Englezima, pa su i cene takve! Englezi plaćaju osnovnu obuku ronjenja u trajanju od dva dana i dobijaju diplomu. Kako posle toga rone samo oni znaju! Naravno, išli smo u dva navrata i bilo je odlično, ali ne može da se poredi sa ronjenjem u Cvenom moru.
U hotelu je svakodnevno moglo da se igra odbojka na pesku, vaterpolo, aerobik, bilijar i meni omiljeni parasailing.

Pošto smo imali dovoljno vremena da dosta toga obidjemo, rešili smo da odemo i na dvodnevni izlet brodom iz Limasola u Jerusalim. Ali o tome drugi put…

I na kraju, šta reći? Čim vam se ukaže prilika posetite ovo prelepo ostrvo i uživajte u njegovim lepotama!