•  Najava: Uskoro izmene na sajtu. Pročitajte više...          

  • MajusMajus

    Izlet u Pečuj

    Autor MajusMajus, za destinaciju Pečuj,

    Ukoliko odlučite da odete u Pečuj, ovaj tekst će vam koristiti. Ukoliko ne planirate da odete u Pečuj, možda ćete poželeti. U bilo kom slučaju, gledajte da datum odlaska ne padne u nedelju. A evo i zašto.
    Prošlog vikenda, tačnije u nedelju, ranom zorom, krenuli smo put Pečuja. Vožnja iz Beograda, sa zadržavanjem na granici, traje šest sati. Krenulo je nas troje, a izlet je organizovan preko turističke agencije za 14e. Volim jednodnevne izlete u blizini jer mi razmrdaju svakodnevnicu, pa stičem utisak da je sledeće putovanje blizu.
    Stižemo oko podneva. Ukoliko dolazite preko turističke agencije, autobus će vas ostaviti ispred tržnog centra Arkad, odmah preko puta autobuske stanice. Novac odmah promenite u menjačnici u tržnom centru, jer nedeljom ne radi nijedna u gradu, a kurs je svuda isti (mi to nismo odmah znali, pa smo se posle vraćali u tržni centar). Elem, gradić je prelep, ali budući da je bila nedelja, da ništa nije radilo i da na ulicama nije bilo nikoga, savetujem da za odlazak u Pečuj izaberete bilo koji drugi dan, kako ne biste stekli utisak da je ovo dosadan grad u kom nema šta da tražite, jer nije tako. 
    Grad se nalazi u regiji Baranja na jugu Mađarske i sa svojih 160 hiljada stanovnika, predstavlja peti po veličini grad u Mađarskoj. Zbog svojih kulturnih i istorijskih spomenika, nalazi se na Unesco listi svetske baštine, a 2010. godine, uz Esen i Istanbul, predstavljao je evropsku prestonicu kulture. Vrlo brzo nam je bilo jasno i zbog čega. Osim kulturnog i istorijskog nasleđa, svaka fasada je okrečena, sve ulice su čiste, nigde nema ni jednog jedinog pikavca. Za Mađare inače važi da su pedantni, a zbog mađarskih korena koje vučem sa mamine strane, verujem da sam tu opsesivno kompulzivnu potrebu za čišćenjem, nasledila negde sa ovih prostora.
    Meni zanimljiv podatak, a za Pečuj veoma važan je taj da je u ovom gradu, 1853. godine osnovana fabrika keramike i porcelana - Zsolnay. Njen osnivač je bio Mikloš Žolnai, a fabrika je postala svetski poznata za vreme njegovih sinova Ignjaca i Vilmoša. Proizvodni asortiman koji je obuhvatao porcelan, eosin i pirogranit, najčešće se koristio u vreme secesije, pa je tako preko hiljadu građevina u Evropi dekorisano Žolnai keramikom. Između ostalog i zgrada hotela Moskva u Beogradu, palata Rajhl i Gradska kuća u Subotici, Katedrala (Crkva imena Marijinog) u Novom Sadu i nekoliko eksponata u parku na Paliću. Uvek bih se oduševila kada ugledam takvu dekoraciju, a do sada nisam znala odakle potiče taj trend ukrašavanja.
    Sve bitno što treba da obiđete, nalazi se u užem centru. Od tržnog centra, tj. od autobuske stanice do glavnog trga, deli vas samo jedna ulica. Usput ćete lako uočiti lepu sinagogu, dok se preko puta nalazi pošta u art nuvo stilu. Na trgu István Szécheny, ispred crkve Milosrdne braće, dominira najlepša fontana u gradu, sa pečatom Žolnai fabrike, koja me je po fotografijama asocirala na Pečuj. Ali gle ironije, iz nama nepoznatog razloga, tog dana je bila pokrivena drvenom skalamerijom, pa vam ne mogu ponuditi ništa više do fotografija sa interneta. Na ovom trgu se nalaze još i upravna zgrada Baranjskog okruga, Gradska kuća, statua Hunyadi Jánosa, nama poznatiji kao Sibinjanin Janko i kip Svetog Trojstva, podignut po završetku kuge u Evropi, 1714. godine. Verovatno najvažniji spomenik na trgu predstavlja Gazi Kasim-pašina džamija. Podignuta je između 1543. i 1546. godine na mestu nekadašnje gotičke crkve iz 13. veka, a potom je 1702. godine pretvorena u katoličku crkvu, pa ako ste posetili Aja Sofiju u Istanbulu, ova će vas podsetiti na njenu manju verziju. Ulaz u džamiju se plaća oko 5e, za studente je 2,5e i ne traže nikakav identifikacioni dokument. Nedeljom je otvorena za posete.
    Nedaleko od ovog trga, nalazi se Katedrala Svetog Petra i Pavla sa četiri tornja, čija je gradnja počela u 11, a završila se u 19. veku. Preko puta katedrale, 1975. godine otkriven je Ranohrišćanski mauzolej - najveće mesto za sahranjivanje na dva nivoa. Šetajući pored zidina i okolnim ulicama posmatrali smo lepo sređene fasade, Gimnaziju preko puta, naišli na još jedno arheološko nalazište u ulici sa žutim tramvajem broj 24a i prošli pored Paša Jakovali Hasan džamije. Za razliku od one na glavnom trgu, ova ovde ima svoju pravu funkciju i jedina je u celosti očuvana na teritoriji Mađarske.
    Put nastavljamo preko ulice muzeja, na mapi poznatijoj kao Káptalan utca. Da sam imala više vremena, moj izbor bi sigurno bio Žolnai muzej keramike, čija nas je unutrašnjost dvorišta privukla sa ulice, pa smo na kratko zavirili unutra. Nastavili smo uzbrdo do stepeništa i popeli se na vidikovac Kalvaria odakle se prostire pogled na ceo grad i toranj Barbakan. U Pečuju inače postoji najviša stambena zgrada u celoj Mađarskoj, sagrađena '70-ih godina prošlog veka, ali zbog bezbednosti je potpuno prazna. Malo smo posumnjali u taj podatak, jer je čak ni sa vidikovca nismo ugledali. Tražite je pod imenom Pécsi Magasház.
    Do ovog trenutka, ostalo nam je još oko dva sata do polaska za Beograd. Plan je bio da nađemo restoran i svratimo još u Žolnai kulturnu četvrt. Međutim...
    Vratili smo se nazad na trg i krenuli kroz glavnu pešačku zonu - Király utca. U prelepim zgradama smenjuju su Narodno pozorište, muzeji, galerije, radnje, restorani i kafići. Od svega pomenutog - ništa ne radi. Užasno smo gladni i tražimo neki restoran gde ćemo pojesti gulaš. Na izmaku snage, kada shvatimo da ćemo ipak jesti giros u nekom pvc restoranu, u jednoj od uličica koje seku glavnu pešačku zonu, ukažu nam se neugledna vrata koja vode do prave mađarske kuhinje. Po ekipi unutra, na trenutak pomišljam da smo u restoranu narodne kuhinje. Nekoliko starijih lokalaca okružuju tetu oko pulta. Svuda lamperija, karirani stolnjaci i težak miris paprikaša. Imaju jelovnik na hrvatskom, ali ipak se teško sporazumevamo. Prstima pokazujemo to i to. Govorim - nem szeretem káposzta (ne jedem kupus), a naručujem baš to. Mislim se, mama, što me ne nauči da se bar u kafani snađem!? U svakom slučaju, hrana je bila izvrsna, porcije velike. Iako su italijanska i francuska vina najpopularnija, malo je poznato da u Mađarskoj postoje 22 regije vina i da je mađarsko vino odlično, u šta sam se uverila i ovde. Poznato pečujsko pivo je Szalon. Restoran nađite u Kazinczy utca 1, kada glavnom džadom idete sa trga, uličica je sa desne strane, videćete pravo od sebe bioskop Apolo. Zove se István Pince.
    Račun za nas troje iznosio je 14e. Tako da sa ulazom u džamiju, ručkom i pićem, tog dana nisam potrošila ni 10e, pa smo pred odlazak ponovo menjali novac, iz forinte u evro. Skoro sam na jednom portalu, u komentarima ispod teksta o nama putopiscima, na podatak da sam za 6 dana u Gruziji potrošila svega 150e, pročitala kako smo moji prijatelji i ja - grebatori, kako smo verovatno jeli zemlju, nosili paradajz i čajnu od kuće ili bežali pred konobarima... Neki ljudi ne shvataju da stvarno postoje destinacije na kojima ne možeš da potrošiš svoj novac. Svratite u Pečuj i uverite se sami. Jeftino je, grad će vam se svideti i vratićete se bogatiji za još jedno putovanje i puni utisaka. Moja jedina žal je što na kraju ipak nismo imali vremena za Žolnai četvrt, pa dok ne odem ponovo u Pečuj, ponovo vam prilažem link sa interneta, kako biste pogledali i ovaj, možda najlepši deo grada.
    Pišite kako se vama svideo Pečuj.
    Do sledećeg putovanja,
    Majus
    *Lajkujte FB stranicu i pogledajte više fotografija.
    Posetite moj blog i pročitajte priču u originalu, kao i ostale priče.








    Nemanja Mutić

    PADOVA - Putopis 051 (VIDEO)

    Autor Nemanja Mutić, za destinaciju Padova,

    Padova uvek u srcu. Ovaj mali grad u regiji Veneto ima ogromno kulturno istorijsko nasleđe. Kada obilazim Padovu uvek smirim misli u prelepim crkvama. Grad je ispunjen smirenim, kvalitetnim životom, italijanskim.
     
    Nemanja Mutić

    MILANO - Putopis 050 (VIDEO)

    Autor Nemanja Mutić, za destinaciju Milano,

    Milano  je jedan od velikih istorijskih centara Italije, ali takođe se ističe kao jedna od prestonica svedske mode. Ovaj grad ima prelepe pejzaže i meni je čast što sam zabeležio deo njegove lepote.
     
     
     
    MajusMajus

    Razrada u Harlemu i zaključak u Briselu

    Autor MajusMajus, za destinaciju Haarlem,

    Harlem
    Nakon još jedne, skoro neprespavane noći, ustajemo rano. Golub odlazi na železničku stanicu odakle hvata voz do gradića Hoorn, na sat vremena od Harlema. Tamo su pronašli njegov ranac. Htela sam da krenem sa njim, ali tanki smo s lovom i ne znamo šta je ostalo od stvari. Ubija me neizvesnost, a još gore mi je to što mu je u telefonu prazna baterija (naravno, i punjač je u rancu), pa ne može da mi se javi gde je i šta se dešava. Ne ostaje mi ništa nego da spakujem stvari za odlazak, a do tada imam vremena da prozujim po gradu.
    Kao i u ostatku Holandije, sve se otvara u 10h. Na ulicama nema nikoga. Gradić izgleda identično kao Amsterdam, samo je mali, bez gužve i turista kojih je u prestonici previše. Naš hotel, Bed and Breakfast L'Anders, nalazi se odmah pored katedrale, na Grote Marktu. Sobe su lepe, čiste i tople, doručak obilan. Sve je blizu. Za sat vremena možete obići sve važnije tačke, a ja sam do Golubovog povratka već umirala od dosade, jer sam sve odradila u prvih pola sata. Osim katedrale na trgu, najlepši prizor mi se ukazao kada sam slučajno izbila na reku Spaarne, i na malom ostrvu preko puta ugledala veliku vetrenjaču - Molen de Adriaan, okruženu brodićima i tipičnim holandskim kućicama. U vetrenjači se nalazi muzej, ali u vreme moje posete, bio je zatvoren. Harlem je poznat i po takozvanim ograđenim dvorištima – baštama, na holandskom hofjes. Ima ih ukupno 21 i okruženi su malim kućama u kojima su nekada živele udovice, neudate i siromašne žene i koje su međusobno delile dvorište. Prepoznaćete ih po kapijicama kroz koje se može proći, a najstarije dvorište nalazi se u samom centru Harlema i datira iz 1395. godine. Ako dolazite u ovaj gradić, provozajte se čamcem, sigurna sam da je dobra fora, ali nismo imali vremena da to iskusimo. Na linku možete pogledati ostale zanimljivosti u vezi sa Harlemom.
    Meni se dopao i svakako ću ga pamtiti po svemu što nam se tih dana dešavalo u Holandiji. Ostatak vremena provela sam lutajući njegovim ulicama. Ljudi su polako izlazili iz svojih kuća i bilo mi je zanimljivo da ih posmatram u prodavnici i u prolazu. Svi su toliko bili lepi, žene lepo sređene, bez preterane šminke, svi voze svoje bajseve. Na njihovim licima se ogleda dobar život. Država im je sve omogućila. Oni verovatno imaju neke probleme koji se ne mogu upoređivati sa problemima jednog prosečnog čoveka sa naših prostora. To je taj spokoj koji ja verovatno nikada neću imati na svom licu i u svojoj zemlji. I svi su tako ljubazni, fini i nasmejani.
    Evo ga i Golub. Konačno! Sa svojim rancem. I sa svim stvarima u njemu. Nije ni jedan jedini evro zafalio. Pasoš, garderoba, voda, sve je bilo tu. Neverovatno! Toliko je bio uzbuđen, da je skroz zaboravio da pita ko ga je našao. Naša pretpostavka je da ga je pokupio kondukter u vozu na poslednjoj stanici. Ljudi tamo gledaju svoja posla. Da li je neko bio toliko human i vratio ga ili smo jednostavno imali sreće, ostaće misterija. Sve u svemu, lepo se završilo i neizmerno smo zahvalni kosmosu zbog toga. Ostalo nam je još dovoljno vremena da stignemo na doručak i da se brzinski prošetamo još jednom, jer se u Golubu odjednom rodila želja za upoznavanjem grada u kom se nalazi.
    Odjavljujemo se iz hotela i stižemo na stanicu taman na vreme, ali jedan termin za Amsterdam je otkazan, a sledeći voz kasni. U 14h nam polazi autobus za Brisel, sa one iste Eurolines stanice i shvatamo da ćemo zakasniti. Rizikujemo i na poslednjoj stanici smo u 14:01. Trčimo na autobus koji već kreće. Procedura je sledeća: karte se kupuju isključivo onlajn, potrebno je na stanici biti pola sata ranije zbog čekiranja, a onda tek ulazak u autobus. Na šalteru nam govore da ne možemo da se čekiramo jer smo zakasnili i da je jedino rešenje da ,,zamolimo vozača da nam oprosti’’ što, naravno, činimo, sa sve molimovasčikopustitenasunutra izrazom lica.
    Nakon nekoliko sati vožnje preko Holandije i Belgije, stižemo u Brisel. Ivanka nas dočekuje sa suzama u očima, kao da se vraćamo sa Kosovskog boja. Stiže i M. Svi se grlimo i srećni smo što smo se vratili u komadu. Klopa, pakovanje klinaca za spavanje i veče završavamo u kraju, u kulturnom centru na svirci sa nadasve pasivnom publikom. Samo Golub, i dalje pod jakim emocijama nakon svega što se desilo, viče iz publike: ,,Nemogućeeeeee!!!''. Neka kovinska fora. Malo me je blam, a i stiže me sve, umor, nespavanje, stres i dobijam napade anksioznosti i odlazim sa pola svirke kući. Naravno, uspem da se ponovo izgubim u svim tim istim ulicama sa istim zgradama, dok grupice muslimana na uglovima dobacuju. Frka mi je malo i taman kada pomislim - nemogućeeeeee, nikada neću naći put do kuće, nailazim na poznat trg i osećam olakšanje jer sam na domaćem terenu.
    Brisel
    Još danas smo u mom omiljenom gradu i sutra se vraćamo kući. Da su okolnosti bile drugačije, verovatno bismo u 9h bili u ambasadi i vadili potvrdu zbog gubitka pasoša. Ali srećom, to više nije slučaj. Umesto toga, spremamo se polako za novi dan, doručkujemo i odlazimo u šetnju do grada. Ako vas zanima putopisni deo Brisela, priča je na blogu. Kupujemo pomfrit. S majonezom, naravno. Obilazimo naše omiljene tačke ovog grada, Grote markt, grafiti, galerije u uličici Blaesstraat. Svraćamo na trg iza Muzeja Rene Magrit po vafl od čokolade, kod čike iz kombija (nikako ih ne kupujte u samom centru, preskupo je). Odlazimo na kafu i uskoro je vreme da pokupimo klince iz škole. Posle večere, Ivanka i ja idemo u pozorište. Uzbuđena sam jer sam prvi put u pozorištu van Beograda. Šarenolika publika. Na repertoaru je ,,Kalakuta Republic’’ plesna predstava o životu i muzici Fele Kutija. Sa nama su Ivankini prijatelji iz Beograda koji godinama žive u Briselu. Još uvek ih ne poznajem i sramežljivo vodimo opšte razgovore. Predstava je divna, publika mrda u ritmu sa plesačima.
    Odlazimo u jednu od najstarijih kafana u Briselu, iza Berze, u Le Cirio. 1909. godine, kafanu je otvorio izvesni Italijan, u Briselu i još nekoliko u ostatku Evrope, ali od svih, ostala je samo ova. Tamo nas čekaju M, Golub i Džejms. Džejms je Irac. Uči srpski. Srbija mu je omiljena zemlja. Dolazi nekoliko puta godišnje biciklom i obavezno svraća u Dunavski plićak. Nekad sam, nekad sa ćaletom ili ćerkom. Cirka i odgovara mu srpski mentalitet. U Plićaku pravi šou sa lokalnim alasima. Priča nam na srpskom svoje dogodovštine iz Kostolca i Kovina. Posle nekoliko tura svi postajemo veseliji, opšti razgovori prelaze u debate, a sramežljivi počeci se pretvaraju u nezaboravnu noć. Na moje insistiranje nastavljamo do Le Coq, paba u koji me je Ivanka prvi put vodila kada sam 2008. kročila na belgijsko tle. Upoznajemo Hansa. Hans je Nemac i jako malo priča. Sa nama je, ali je škrt na reakcijama. Pridružuju nam se likovi iz Švajcarske. Jedan od njih je neko i nešto u svetu glume i stavlja Ivanku na spisak za sutrašnju predstavu. Nas dve smo već u stadijumu Edina i Petsi iz Absolutely Fabulous i život je lep.
    Sutradan buđenje uz malo jači mamurluk i pakovanje stvari. Odlazimo na aerodorom. Let do Temišvara i naravno, zadržavanje na pasoškoj kontroli, jer je Golubov pasoš zaveden kao nestao, pa dokazivanje identiteta. Ako izgubite pasoš u inostranstvu, prijavite nestanak, a potom ga i nađete, obavezno javite mup-u da ste pasoš pronašli. Rumuni su ga cimali i na pasoškoj kontroli i na graničnom prelazu.
    Nakon deset dana, stižemo kući. Bilo je ovo jedno dugo, duuugo putovanje. Pamtićemo ga po najluđim i najlepšim stvarima koje su nam se desile. Držaće me sve još neko vreme, a dok pišem ove priče, ponovo proživljavam sve trenutke i to su lepe strane ovih putovanja i pisanja o istim. Jer svakim dolaskom kući, moj stari život me vreba da me ponovo smori i zato živela putovanja! A vi, francuska, holandska i belgijska ekipo draga, što ostadoste preko, hvala vam za sve i jedva čekamo reunion
    Pozdrav,
    Majus
    *Lajkujte FB stranicu i pogledajte više fotografija.
    Posetite moj blog i pročitajte priču u originalu, kao i ostale priče.
     

















    MajusMajus

    Kratka holandska horor priča i njen happy end

    Autor MajusMajus, za destinaciju Amsterdam,

    Svi likovi u tekstu su izmišljeni, svaka sličnost sa stvarnim događajima i osobama je slučajna.
    Kada putujem sa svojim dečkom, ja sam ta koja sve organizuje: prevoz, smeštaj, poklone, karte za muzeje i koncerte, a kada sve to odradim, onda kreće preslišavanje: je l' si poneo to, to, to i to i da li si odradio onu jednu i po stvar koju sam te zamolila da uradiš pred put. To ume da bude veoma naporno čak i kontrol friku poput mene i svake godine obećam sebi da ću ove godine više uživati i manje organizovati, ali slaba vajda. Jednom kada navikneš okolinu na to, teško je da posle menjaš.
    Elem, tog ranog jutra, 14. februara, oprostismo se od sestara Panić i nevoljno krenusmo na metro. Napuštamo Pariz u zategnutoj atmosferi, jer njega drma temperatura, a mene pms, pa nismo baš kompatibilni. Stižemo na autobusku stanicu pola sata ranije, čekiramo karte i narednih osam sati provodimo u autobusu. Put od Pariza do Amsterdama vodi autoputem kroz Francusku, zatim kroz Belgiju preko Monsa, Brisela i Antverpena, a dolaskom u Holandiju, svraća se do Ajndhovena, Utrehta i konačno Amsterdama. Naš je plan da u Amsterdamu presednemo na voz do Harlema (Haarlem), prenoćimo, sutradan skoknemo u Amsterdam, opet prenoćimo u Harlemu i sledećeg dana imamo taman vremena za sam Harlem, sve do polaska u Brisel. Harlem je gradić koji planiram već neko vreme da obiđem, pa sam ovu priliku iskoristila da tamo rezervišemo smeštaj jer nam je to bila mnogo jeftinija varijanta od Amsterdama.
    Iz nekog razloga, stanica za Eurolines autobuse više nije tamo gde je nekad bila, ili jeste, samo smo mi kupili karte do nekog drugog stajališta koje je malo dalje od centra. To je značilo da moramo preko puta na veliku železničku stanicu odakle možemo direktno u Harlem. Ali, s našim dolaskom se sve nekako zakomplikovalo jer nismo imali sitan novac za direktnu kartu do Harlema, pa se automat pokvario i nije vraćao kusur zbog čega nismo mogli ni da uđemo na tu železničku stanicu, a osim male autobuske stanice preko puta, ništa drugo nije postojalo u blizini. Motali smo se tu neko vreme i na kraju bez mnogo izbora, na automatu kupili dve karte, za koje smo imali tačno za metro liniju 54 kojom se ide do Amsterdam Centraal, a onda odatle, na šalteru dokupili kartu do Harlema. Ulećemo u prvi voz koji nailazi i vozimo se čitavih 15 minuta.
    Konačno stižemo u Harlem. Nakon predugog dana, samo želim da se istuširam i legnem. Na stanici uzimamo mapu, ljubazan čika na šalteru nam objašnjava da nas samo jedna ulica deli od Grote Markt, glavnog trga na kome se nalazi naš hotel. Nekoliko metara dalje, Golub shvata da mu fali ranac. I tu se dešava onaj momenat kada u mikrosekundama premotavaš film i vidiš svoj ranac iznad sedišta kako odlazi u nepoznatom pravcu, vozom iz kog smo pre nekoliko minuta izašli.
    A u rancu je pasoš.
    Lova.
    I sve stvari.
    Agonija. Do tog trenutka niko nije pomislio da tako nešto može da se desi. Da to može nama da se desi. Pomračenje svesti. Prijavljujemo na stanici nestanak. Ali problem je u tome što ne znamo pravac. Sećamo se samo da smo još u vozu komentarisali kako staje na svakih nekoliko min i da je od Amsterdama ovo četvrta ili peta stanica na kojoj smo izašli. Ne znamo ime grada poslednje stanice, a to je najbitnije. Jer za Harlem vozovi idu na svakih pet minuta. Čika kaže da se u 90 i nešto posto slučajeva, stvari vrate. Prolazi sat vremena na stanici, i dalje smo na telefonima. On prijavljuje nestanak, ja zovem Pariz i Brisel. Kao za baksuz, ambasade ne rade naredna dva dana ni u Belgiji ni u Holandiji zbog praznika. Danas je utorak, imamo samo u petak vremena da izvadimo potvrdu, jer sutradan, u subotu, letimo za Srbiju. U najboljem mogućem slučaju, osim ukoliko procedura ne potraje duže od dana. Sve se pretvara u noćnu moru. Shvatam da za hotel i čekiranje imamo samo još sat vremena, u suprotnom ostajemo bez smeštaja i bez para (posle određenog datuma svako otkazivanje hotela se naplaćuje).

    Ostavljam Goluba na stanici u potpunom rastrojstvu i nalazim adresu sa rezervacije, ali ovo mesto izgleda kao kafić. I zaključano je. U tom trenutku me zovu iz službe kojoj je prijavljen nestanak, javljaju da na žalost ništa nije nađeno i da pokušamo sutra. Ponovo proveravam da li sam na dobroj adresi i to je to - Bed and Breakfast L'Anders. Pitam u kafiću pored, devojka kaže da trenutno nema nikog u objektu i da treba da odem po vlasnika u restoran koji se nalazi iza katedrale i koji se zove... pa izgovori reč sa previše hhhhhh, a ni vlasnikovo ime nije ništa drugačije, bar u mojoj glavi to tako zvuči. Sve mi je previše komplikovano i ne mogu da sakrijem očaj na licu, pa se devojka ljubazno nudi da mi pomogne i poziva nekog telefonom. Nakon desetak minuta pojavljuju se iz hotela i čekiram se u poslednjem trenutku, dok objašnjavam šta nam se sve desilo. Ako ništa drugo, soba nam je topla, lepa, čista i prostrana.
    Na putu nazad uspem da se izgubim. Sneg je padao nekoliko dana ranije i iako nije hladno, led se zadržao na trotoarima. Super, izgubila sam se, nema nikog na vidiku i klizavo je. Konačno stižem po njega. Čini mi se da je dobio nove sede u poslednja dva sata. Ostavljamo stvari (moje stvari) u hotelu i vodim ga na piće jer shvatam da je danas Dan zaljubljenih, bar malo da ga oraspoložim. U svakom minutu sahranjuje jednu po jednu stvar iz tog nesrećnog ranca. Prilično smo tužan prizor, on potpuno slomljen sa šoljom kafe ispred sebe, jer pije antibiotike (ili ih je bar pio dok ih je posedovao), a ja sa slomljenom rukom i drugim crnim vinom po redu.
    Amsterdam
    Sutradan ustajemo baš rano. Na stanici još uvek ništa. Žao im je. U Amsterdamu smo samo mi i komunalci. Ujutru je sve nekako lakše, koliko god izgledalo loše. Ako ništa drugo, ta tri dana su bila najsunčanija od svih koje smo ikada proveli u Holandiji i bez kapi kiše. Tešim ga da samo proba da zamisli kako bi bilo grozno da sada pljušti. Uostalom, to nije najgora stvar koja može da se desi. Ljudi u Siriji su izgubili porodice i krovove nad glavom, a on je izgubio nekoliko stotina evra i par omiljenih majica. Dobro, i pasoš. Kada tako gledaš na stvari, onda sve ima drugačiji (be)smisao. Uostalom, u Holandiji smo, ako je Dač našao ranac, sumnjam da će ga zadržati, šta će njemu kinta kada je ima dovoljno, a još manje mu treba bedni srpski pasoš ili nečije iznošene stvari. Ja bih uvek sve vratila, savest mi ne bi dala mira. Možda tako i ovo neko vrati.
    Sve smo u tom maniru razgovarali i o tome razmišljali dok smo šetali još uvek mirnim ulicama ovog prelepog grada. Tek se u 10h otvaraju radnje. Imamo dovoljno vremena i pravimo krugove pored kanala i preko mostova. Svraćamo u jednu od njihovih samoposluga Albert Heijn po kroasane. Idemo ka Rijks muzeju. Pijemo kafu u kafiću pored turističke atrakcije I amsterdam. 
    U 11h imamo zakazanu posetu Van Gogh muzeju. Muzej je odličan i preporučujem da ga obavezno posetite. Karte kupite preko interneta, cena je 17e (februar 2017), jer na taj način izbegavate gužve. Na tri sprata smeštena su najveća dela ovog nesvakidašnjeg umetnika i podaci i pisma koji na veoma lep način predu priču o njegovom životu, o saradnji sa Gogenom i drugim umetnicima, o njegovim ličnim problemima i demonima sa kojima genije, kakav je bio, u to vreme nije mogao da se izbori. Najbolje je izabrati neki raniji termin i na miru uživati u njegovim delima. Nama je baš prijalo i uspeli smo da na manje od dva sata ne mislimo o našim mukama. Čak su i napadi panike u Goluba bivali sve ređi.
    Nakon muzeja, uputili smo se do najbliže policijske stanice. To je nekako normalan sled okolnosti kada si u Amsterdamu. Lepo prošetali, prijavili nestanak pasoša, dobili hrpu papira koju je Golub ispotpisivao i krenuli nazad ka Dam trgu, da se nađemo sa našim Kovincima. Prvo dolazi Banzi, a kasnije Tomica. Ceo dan idemo s pića na piće. Tomica zna najbolja mesta. Svi su dobri prema nama, nude se da Golubu odradimo neku kupovinu garderobe, a svaki pokušaj da nas dvoje obrnemo turu pretvara se u nemoguću misiju. S vremena na vreme neko prokomentariše - znate onog Goluba što je u vozu u Holandiji izgubio ranac... Stiže i Ana na kratko. Vodi nas na likere u Wynand Fockink. Likeri raznih, slatkih ukusa i slabo holandsko pivo su odlična kombinacija.
    Za to vreme, 174 km dalje od Amsterdama, u Briselu, Ivanka i M. teže podnose ovu našu situaciju. Prepričavaju je i razgovaraju o tome kako bi oni reagovali. Ivanka bezbroj puta zamišlja i analizira tu scenu. Tog dana, bez obavezne registracije, odlazi na event koji organizuje Ambasada Srbije. Nastupa samouvereno, sa stavom nekog ko poseduje malu fabriku, dok je ispred čeka limuzina, iako je u realnosti kasnila na događaj jer je promenila šest prevoza. Konzulu objašnjava problem svog prijatelja, uspeva da zakaže termin u ambasadi u petak ujutru i dobija obećanje da će sve biti rešeno istog dana. U međuvremenu, M. ceo dan poziva službu sa kojom smo prethodno veče razgovarali, da bi uveče dobio informaciju da je ranac pronađen i da sutra ujutru možemo da ga preuzmemo. Naši spasitelji!
    Aaaa! To je već obrt koji nismo očekivali i u to ime uspevamo da obrnemo turu. Iako još uvek nismo sigurni šta je od ranca ostalo, radujemo se, jer smo se potpuno oprostili od svega. Amsterdam stvarno nikada nije bio lepši. Kakve prijatelje imamo! Noć je i svuda su gužve. Najveća u Red light districtu. Odlazimo na još po jedno piće. Žao mi je što se rastajemo od ekipe, ali moramo svi na poslednje vozove do naših odredišta. U vozu dobijamo informaciju da smo u pogrešnom i izlazimo napolje, da bi posle dva minuta taj isti dečko iz poslednjeg vagona vikao za nama da se vratimo jer smo ipak na pravom mestu. U sledećih 15 min stala je priča o našem rancu, našem putovanju, o ratovima u bivšoj YU, o njegovim izletima do Hrvatske i Slovenije i našim savetima o Beogradu, Srbiji i Bosni. Mlad čovek, a toliko toga zna o nekim malim rasparčanim zemljama na Balkanu..
    U Harlemu smo ponovo i jedno je sigurno - Petar Pan više nije isti. Jedno iskustvo ga je razbilo i okrenulo naglavačke. Iz Neverlanda u Nederland.
    Nastaviće se...
    *Lajkujte FB stranicu i pogledajte više fotografija.
    Posetite moj blog i pročitajte priče u originalu, kao i ostale priče.
     
    Pozdrav,
    Majus
     







    MajusMajus

    Pariz, ž tem!

    Autor MajusMajus, za destinaciju Francuska,

    Nisam neko ko veruje u vradžbine i crne magije, ali sve što se desilo pred odlazak na put, za vreme i nakon istog, izaziva sumnju o nekakvom ulasku u zonu sumraka i iskreno se nadam da ću sa prvim zracima sunca, iz nje izaći. Uprkos svemu što se mom dečku, meni i nama uopšte, izdešavalo, putovanje koje ću opisati u narednih nekoliko priča je jedno od luđih koje smo doživeli.
    I ove godine, sada već tradicionalno, isplanirali smo odlazak na našu standardnu rutu: Belgija - Francuska - Holandija. Avionske karte preko avio kompanije Ryanair iz Temišvara do Brisela i nazad, kupljene su tri meseca ranije za 10e po osobi (u oba smera). Plan je bio da u deset dana smestimo posetu prijateljima u Briselu, produžimo u Pariz gde se moja R. nedavno preselila, pa na kratko do Holandije i onda da se vratimo u Brisel, kako bismo još neko vreme proveli sa Ivankom i njenom porodicom. Odmah smo kupili autobuske karte između svih gradova i to nas je sve koštalo 90e za oboje. Vozovi su uvek brža i udobnija opcija, ali autobusom je to mnogo jeftinije. Prevoznik Eurolines. 
    Moje nedaće su počele tačno dve nedelje pred polazak. Ujutru sam išla na posao i dok sam izlazila iz tramvaja ispred zgrade u kojoj radim, pala na led i slomila ruku, što je podrazumevalo nošenje gipsa dve nedelje i strogo mirovanje. Tačno na dan kada sam skinula gips, krenuli smo na put, ali ruka me je i dalje bolela i morala sam još desetak dana, tačno koliko smo na putu, da nosim maramu. Nisam verovala da će bez gipsa biti komplikovanije nego sa, pa sam se zbog užasnih bolova sporo pakovala do kasno u noć, sve do dolaska kombija po nas usred noći. Stigli smo ujutro u 8h u Temišvar. Trebalo je da sačekamo nekoliko sati do poletanja i taman kada je to vreme konačno iscurelo, na tabli se pojavila informacija o odlaganju leta za još sat, a potom za još pola sata, čime se naša agonija mučno produžavala. U Brisel smo stigli kasno popodne, mrtvi umorni, ali umesto da se nakon skoro 40 sati nespavanja odmah skljokamo u krevet, ostali smo sa klincima, a kasnije sa drugaricom i njenim mužem do kasno, uz vino, sir i karte. Da, da, igrala sam karte posle dva'es' godina.
    Drugi dan. Ustajemo, klinci, doručak, pakovanje i odlazak na Brussel noord stanicu odakle hvatamo bus za Pariz. Vožnja traje četiri sata, autoputem se ide. Stajemo samo jednom, u mestu Mons u Belgiji. Divno mi je, malo čitam, gledam kroz prozor, dremnem, slušam muziku iz filma Until the end of the world dok se vozim ka Parizu. Peti Smit piše kako planira sa svojom mlađom sestrom odlazak u Pariz, ostaje prekovremeno na poslu i štedi svaki dolar da otputuju. I otputuju i svašta posle prožive u tom gradu.
    Stižemo na stanicu Gare routiere gallieni. Metro, linija 3, pa presedanje kod groblja Père Lachaise na dvojku do Nation. Tu nas čeka moja R. Trčimo jedna drugoj kao kad smo bile male. Otišla je pre mesec dana, nesrećna i isceđena od posla i Srbije, sada u Parizu okušava svoju sreću, radi posao iz snova, bavi se naukom i sija. Naredna četiri dana provešćemo zajedno u jednom od najlepših gradova na svetu.
    Pariz.
    Oh, kako nam je samo bilo lepo. Pisala sam o Parizu. Subota je, idemo na Montmartre. Dan ranije, vremenska prognoza je obećavala sunčanih dvanaest stepeni, ali danas to više nije slučaj, čak se ni vrh Ajfelovog tornja ne vidi iz stana sestara Panić, od magle i sivila. Bez kape sam, a napolju je žešće hladno. Nikada nisam nosila kape, osim beretke u ranom detinjstvu, dok je mama još iole mogla da utiče na moje odevne kombincije. Na Montmartre smo i kupiti beretku je takav kliše, ali ta, tako neoriginalna fora mi je još privlačnija i od tog trenutka sam ponosni vlasnik jednog takvog modnog detalja. Sada mi fali samo baget u ruci i fotografija pored platna jednog od slikara na trgu, po mogućstvu da slikom dominira Ajfelova kula. Voilà!
    Šetamo moja najbolja drugarica, moj dečko i ja. Spuštamo se ulicama do Moulin rouge, do Opere, preko Osmanovog širokog bulevara, tražimo malu verziju Trijumfalne kapije - Porte Saint-Denis. Moj dečko, koga od milošte zovemo Golub, savršeno se uklapa sa još nekoliko desetina istoimenih ptica koje okružuju kapiju. Usput svraćamo na kafu i shvatamo da će nam se putevi ovde razdvojiti: on je dobio temperaturu i moraće kući, a nas dve još uvek nismo završile sa Parizom za danas.
    Pratimo ga na metro i ubacujemo u voz. Šesticom nastavljamo do moje omiljene tačke u Parizu, tamo gde su se Marlon Brando i Marija Šnajder sretali ispod mosta Pont de Bir-Hakeim. Iz tog pravca prolazimo pored Ajfelove kule, prelazimo ulicu kod Trokadera i nastavljamo još malo napred, sve do novootvorene ruske crkve koja spolja izgleda kao mali zamak iz Aladinove čarobne lampe. Ruska crkva pored Ajfelovog tornja je čist nadrealizam. Iako je Hram Svete Trojice sagrađen kako bi se ojačale rusko - francuske veze, postojale se razne kontroverze oko otvaranja, a zbog netrpeljivosti između Putina i Olanda, Putin je izbegao da dođe u zvaničnu posetu, pa je to ipak učinio - nezvanično. Tog prvog dana završavamo našu turu preko mosta Aleksandra III do Konkorda i vraćamo se kući da se staramo o bolesniku. Jadničak, naredna dva dana provešće u krevetu sa temperaturom koja varira između 37.5 i 39.8.
    Sutradan nas budi grozan smrad rakije koji ispunjava ceo stan. Nismo cirkali, rakija je otišla na obloge za pacijenta. Kad sam ja bila mala, baba mi je u čarape stavljala kolutove krompira, da ,,izvuče'' temperaturu, pa smo i to primenile. Sve smo isprobale i spasile ga. Ipak smo rešili da je najbolje da terapiju prima preko antibiotika i da odleži i danas. Za razliku od prethodnog dana, sunčano je i mnogo toplije. R. i ja planiramo odlazak u Jevrejsku četvrt - Le Marais i posetu muzeju Carnavalet, gde su Piter O' Tool i Audrey Hepbern pokušavali da ukradu Čelinijevu Veneru u filmu How to steal a million. Međutim, muzej je zatvoren do 2019. godine zbog renoviranja. U Parizu nećete videti one tipične francuske uličice koje ćete možda prepoznati u nekom drugom gradu, u nekoj drugoj državi, ali u Jevrejskoj četvrti hoćete i zato ćete verovatno poželeti da satima šetate ovuda. A kada ogladnite, što je neminovno zbog mirisa falafela sa svih strana, svratite na najbolji u gradu, u restoran Mi Va Mi, ili u onaj preko puta. Prepoznaćete ih po dugačkim redovima ispred, ali vredi da sačekate, ako volite dobar falafel. Starija sestra je lokalac u Parizu i kaže da su svi ostali prevaranti.
    U blizini ove četvrti, u ulici 59 Rue de Rivoli, posetite zgradu u kojoj su na šest spratova smeštene galerije i ateljei tridesetak umetnika. Zapravo se radi o napuštenoj zgradi u koju su se 1999. godine uselili skvoteri i umetnici, a danas u njoj možete pogledati umetničke radove ili prisustvovati svirkama. Detalje o ovom mestu pogledajte na linku.
    Nastavljamo put pored trga ispred velelepne zgrade opštine. Kakva zgrada! Mup se nalazi u još lepšoj. Prelazimo jedan od trideset sedam mostova preko Sene i izbijamo ispred Noterdam crkve. Pored je porodilište. Tu je rođena Viki. Ispred Noterdama pravimo seriju naših odvratnih fotografija - selfi sa dva prsta i napućenim ustima. Samo za našu kolekciju. Sa Gijomom treba da se nađemo na kafi, ali čovek kao po običaju kasni, pa imamo dovoljno vremena da se prošetamo pored Sene i zelenih kontejnera sa starim knjigama, posterima Dejvida Bouvija iz sedamdeset i neke, novinama sa naslovnim stranama o smrti Džima Morisona, razglednicama sa likom Delona i Belmonda i hiljadama slika i svačega po čemu bih danima rovarila.
    Negde na sredini između Noterdama i Luvra, u ulici 5 Rue de Verneuil, nalazi se kuća Serža Gensbura. Svaki put kada sam dolazila u Pariz, zidovi ispred ulaza su bili drugačije okrečeni, iscrtani i ispisani, pa smo tako i tog dana svratile, da vidimo šta ima novo u kraju. Nekoliko metara od Seržove kuće, neko je napravio svoju kuću od dušeka, na trotoaru i ogradio je svojim slikama, od kojih se jedna posebno ističe jer prikazuje zastavu Jugoslavije.
    Evo ga i Gijom. Znamo ga godinama. Poljak, rođen u Parizu, uvek nasmejan, na 'leba da ga mažeš. Nikako mi nije jasno kako R. razume njegov francuski engleski, ali uvek se siti ispričaju. Pijemo kafu u obližnjem kafeu, napolju, rame uz rame sa ostalim gostima. U roku od 15 minuta, zahvaljujući savršenim metro konekcijama i tačnim vozovima, izlazimo negde u blizini Bulonjske šume, gde se nalazi Luj Viton Fondacija. Čitav kraj nam jasno daje do znanja da kvadrat stana u bilo kojoj od usputnih zgrada košta čitavo bogatstvo. A sama zgrada Fondacije je priča za sebe, nastala kao projekat Frenka Gerija - sastoji se od 3600 staklenih panela koji zajedno kreiraju jedra pomoću kojih zgrada menja oblik.
    Ovde smo samo zbog jedne stvari - u njoj se trenutno održava najpopularnija izložba "Ikone moderne umetnosti. Ščukinova zbirka". Sva ova dela su prvi put napustila Rusiju, Ermitaž u Sankt Peterburgu i Puškinov muzej u Moskvi. Zbog velikog interesovanja, izložba je produžena još dve nedelje i trajaće do 5. marta 2017, pa ako ste zainteresovani i nađete se u Parizu do tada, svratite. Većinu dela sam videla pre par godina u Ermitažu i veoma se radovala što ću imati priliku da se ponovo susretnem sa meni omiljenim impresionistima, ali bilo je previše ljudi, pa je cela atmosfera više podsećala na vašarsku nego muzejsku. Ali ako odlazite, obavezno kupite karte preko interneta. O detaljima izložbe pročitajte ovde.
    Poslednji je dan i iako smoren, pacijent se oseća bolje, nema više toliko visoku temperaturu, pa se odlučuje za izlazak. Imamo kupljene karte za muzeje. S prozora se vidi Ajfelova kula, dan je prelep i sunčan. Pratimo R. na posao i odlazimo u Pompidou. Muzej se nalazi u ulici Place Georges-Pompidou, u blizini Jevrejske četvrti, odmah preko puta Srpskog kulturnog centra. Ove godine se održava tačno 40 godina od osnivanja. Dobio je naziv po Žoržu Pompiduu, francuskom predsedniku, a njegovu spoljašnost u obliku broda karakterišu cevi od kojih zelene služe za vodovod, plave za klimu, žute za električne žice, a crvene za kretanje posetilaca. Sa trećeg sprata možete uživati u prelepom pogledu na ceo Pariz, dok u njegovoj unutrašnjosti možete posetiti brojna dela od Matisa i Šagala do Mondrijanija. Celokupan utisak je neverovatan i obavezno ga posetite, čak iako niste ljubitelj umetnosti, sigurna sam da će vam se dopasti. I još jednom, karte obavezno kupujte onlajn, jer ćete tako izbeći kilometarske redove. Takođe, pored muzeja, nalazi se lep trg sa Stravinski fontanom u kojoj se nalazi šesnaest pomerajućih skulptura, crkva okružena velikim muralima i mnogobrojni restorani.
    Pompidou nam je pojeo vreme, a da nismo ni osetili, pa nam je za Luvr preostalo samo dva sata. Dva sata za muzej za koji je potrebno dve godine da bi na svako delo bacili pogled od nekoliko sekundi. Golub se nadao da ću ga na brzinu odvesti do najbitnijih eksponata, jer sam već bila. Važi... Jedva smo ukačili Egipat i Grke, malo se promuvali po Napoleonovom apartmanu, izgubili se nekoliko puta, izašli kod francuskih slikara i dok smo pokušavali da nađemo put ka Mona Lizi, vrata muzeja su se zatvorila. Da, radno vreme je do 18h, to mi je promaklo da proverim. Uprkos tome, tog dana smo dostigli čarobnu cifru od dvadeset pređenih kilometara. Samo ludaci poput nas mogu da izaberu jedan dan za dva muzeja u Parizu.
    Odlazimo sa R. i Viki na piće. Poslednji put šetamo uz Senu dok se ne izgubimo u podzemlju.
    Pariz, ž tem!
    *Lajkujte FB stranicu i pogledajte više fotografija.
    Posetite moj blog i pročitajte priče u originalu, kao i ostale priče.
     
    Pozdrav,
    Majus







    Nemanja Mutić

    BARSELONA 2/2 - Putopis 047 (VIDEO)

    Autor Nemanja Mutić, za destinaciju Barselona,

    Barselona se odavno označila kao meni omiljeno mesto u Evropi. Ovaj grad je pun detalja koje nema šanse preneti na Putopis. Jednostavna preporuka - morate Barselonu posetiti za života. Ovaj Putopis Vam može samo malo dočarati šta Vas sve tamo očekuje. 
    26. Septembar 2016.