Venecija, Italija
05.05.2020
Venecija je naziv za ostrva svetske istorije i kulture. Povezana brojnim mostovima, i naravno gondolama, vaporetima, taksi gliserima, brodovima, trajektima i ogromnim kruzerima. Ovde se prepliće bogata prošlost, raznolika sadašnjost i neizvesna budućnost.
Bujice turista koje se slivaju njenim uličicama, malim trgovima i kanalima ovde dolaze da pobegnu od svojih stvarnosti u jedan drugi, bogatiji i lepši svet. I naravno ili pre svega to je grad lepote i ljubavi. Grad Tintoreta i Kazanove.
Kako sam Bokačev Dekameron (napisan u doba izolacije od kuge u XIV veku) već nekoliko puta pročitao, u doba izolacije od novog zlokobnog virusa, prepustio sam se sećanjima na neka lepa putovanja koja dosad nisam zabeležio. Jedna od bližih a izuzetno lepih lokacija je naravno Venecija. Sećam se Venecije po plastičnim crno zlatnim gondolama koje smo nekad masovno kupovali u Trstu. Nema niti jedne kuće u bivšoj Jugoslaviji koja nije imala bar jednu takvu gondolu. Nove gondole suveniri su drugačiji. Lepši. Skuplji.
Sećam se nepodnošljivog zadaha nekadašnje Venecije. Kažu da se i danas ponekad malo oseća, ali to nije ništa prema onom šta sam osetio u prvoj poseti krajem 60-tih godina prošlog veka. U to vreme boraviti u preskupom hotelu na glavnom ostrvu je donosilo osećaj i mirise daleke prošlosti. Povratak u zlatno doba srednjevekovne Venecije. Doba nakon XIII veka koji Venecija započinje vodećom ulogom u IV krstaškom ratu koji se pretvorio u pljačku i uništenje Konstantinopolja. Nakon toliko uspeha istopili su se verski motivi pa je tako slavno završio ovaj rat.
Tada su osvanuli lavovi na crkvi Svetog Marka, danas glavni simbol Venecije, a njena riznica se napunila. To je omogućilo zlatno doba Ćinkvećenta koje je donelo u Veneciju renesansu u najlepšem izdanju.
Ne sećam se koliko puta smo 1973. čežnjivo pevali Gondoli Gondola Serđa Brunija sa razrednim na srednjoškolskom putovanju po Rusiji. Pošto je on svojevremeno bio druga truba u orkestru morali smo ponavljati mnogo puta dok nije bio zadovoljan. Do poslednje čaše vina.
Venecijanske gondole i danas su iste kao nekad. Od istog materijala. Boje. Veličine. Izgleda. Vozaju ih neki slični gondolijeri. Nekad su pevali. Ovi novi nešto nemaju sluha iako gondolijeri mogu biti samo osobe rođene u Veneciji. Valjda su se u tom istorijskom genetskom nizu izgubili lirski tenori. Kako bi se reklo ovih dana, malo su mutirali. Nisam sreo niti jednog koji peva. Na jednoj gondoli je svirala harmonika, na drugoj je pevala školovana pevačica. Ali gondolijeri nisu. Samo su povremeno ponešto dobacivali jedni drugima. Možda nakon ove pandemije propevaju.
Kako sam čitao, mnogima je najlepši prvi dojam pogled sa broda dok se prilazi gradu. Meni je najlepši pogled sa obližnje crkve San Giorgio Maggiore koja se nalazi tačno preko puta Markovog trga i Duždeve palače. Na levoj strani je Santa Maria della Salute na ulazu u Canal Grande. Ona ista koja je zauvek opčinila Lazara Kostića i naterala ga da napiše jednu od naših najlepših ljubavnih pesama.
Nekoliko dana bespomučno sam plovio vaporetima i navima. Kroz Canal Grande, pored obližnje Gidecce, trajektnog pristaništa sa ogromnim krstaricama, železničke stanice Santa Lucia, oko Cannaregia, pored ostrva sa grobljem, ostrva Murano, Burano i brojnih manjih, pa preko Punto Sabione nazad do Lido di Venecia, i ponovo u Venecijanski zaliv.
Najveći izbor hotela po pristupačnim cenama je na Lido di Jesolu. Tu su brojne prodavnicama svega i svačega, a još važnije dugačkom peščanom plažom na kojoj se ugodno može provesti nekoliko dana leta na izmaku. Povezan sa Venecijom brojnim brodskim linijama iz pristaništa u Punta Sabione.
Venecija je prepuna stranaca iz svih krajeva sveta. Osim prebogate prošlosti, predivne arhitekture i muzeja tu se istovremeno održava velik broj izuzetnih kulturnih manifestacija. Za ljubitelje kulture ovde nema vremena za odmor.
Lido di Jesolo je pun turista iz Nemačke. U nekim radnjama prodaju konzumne suvenire koji mi se nikako nisu svideli. Vina i piva sa slikom Mona Lize, ali i Hitlera i Musolinija sa podignutim i spuštenim rukama i „prigodnim“ tekstom na nemačkom. Neslana i neukusna šala.
U Lido di Jesolu mi se učinilo da me neko prati. Na glavnom trgu Aurora uveče je bilo predstavljanje lepotica za izbor Miss Italije. Drugi dan sam šetao Markovim trgom u Veneciji. I lepotice su naravno bile tu.
Najupornija je bila Alice Rachele Arlanch Miss 2017. godine koja me pratila i na najstarijem svetskom filskom festivalu Mostra (od 1934). Tu sam gledao najbolji italijanski film te godine Capri Revolution. Ne sećem se dobro filma ali u meni još žive predivni pejzaži ostrva gde se radnja odvija. Moraću jednom tamo otići. Čim se ovi virusi povuku nazad u svoje šišmiše
Venecija je te godina slavila 500 godina od rođenja slikara Tintoreta (1519-1594). Retrospektivna izložba njegovih dela bila je u Duždevoj palati, ali je obeležena i u Akademiji lepih umetnosti. Karte za ulaz u Akademiju sam probao kupiti par dana unapred preko interneta, ali je navodno bilo rasprodato. Međutim u samoj galeriji sam bez čekanja kupio kartu, a kakva je bila organizacija mogao sam ući i bez karte.
Muzej savremene umetnosti Pegi Gugenhajm je komercijalna verzija umetnosti poput Albertine u Beču. Ima tu skupih dela poznatih majstora, ali ne osećam umetnički naboj koji pravda preskupe ulaznice. Zato mi se najviše svidela skulptura jahača sa „kopljem“ na konju. Delo Marina Marinija.1948.
Nakon muzeja predveče lepo je sesti u baštu nekog kafića na Markovom trgu. Tu se od ranog jutra svira klasična muzika pa do kasno u noć. Uveče sam bio na koncertu cenecijanskih muzičara Velike škole Svetog Teodora (1580). Vivaldi. 4 godišnja doba. Dobri muzičari, ali prava turistička predstava koja je više podsećala na cirkus sa ulaskom i izlaskom kad god je nekom palo na pamet. Atmosfera koja pomalo podseća na onu na Artur Ashe teniskom stadionu u Njujorku.
U nedelji stakla širom Venecije i na ostrvu Murano održava se sijaset aktivnosti u fabrikama umetničkog stakla, prodavnicama suvenira, muzejima i prigodnim izložbama.
Na Muranu sam posetio nekoliko radionica gde duvaju staklo i prisustvovao demontracijama. Umeće nije samo u kompoziciji, bojama i obliku staklenih predmeta nego i u finoći izrade. Tako tanko i krhko staklo kao u Muranu nisam nigde video. A tu su opet i grandiozni veliki komadi i umetničke kompozicije.
U jednoj od tih fabrika sreo sam vremešnog umetnika koji se seća boravka Dale Chihuly-ja tada korisnika Fulbrajtove stipendije. Bio je u fabrici Venini 1968. godine. Odavde je započeo Chihuly-jev meteorski uspon. Danas najpoznatijeg umetnika za staklo na svetu. Sećanje na te dane je obeležio velikom izložbom u Veneciji 1998.
Na ostrvu San Đorđo Mađore prisustvovao sam otvaranju jesenje izložbe stakla “Le stanze del vetro”. Divna izložbu mladih radova Karla Skarpe 1925-1931.
Šarolike kućice u pastelnim bojama. Znači stigao sam na Burano. Ovde sam došao da vidim koja je razlika između njihove čipke i heklanja koje je i kad je prešla 90-tu radila moja baka Rosa. Dakle, razlika je velika. Izrada čipke je mnogo teža i kompleksnija. Radi se sa tanjim koncima i iglama. To su mi objasnili u jednoj prodavnici suvenira, a kasnije sam i na delu video u Muzeju čipke gde lokalne žene rade demonstracije uživo.
Venecija nažalost povremeno ima velike probleme. Prošle jeseni su bile ogromne poplave izazvane neuobičajeno obilnim kišama. Problem da grad tone se postupno rešava. Pozitivni pomaci se vide, ali još nema konačnog rešenja. Ove zime je zbog pandemije Covida 19 otkazan čak i slavni Venecijanski karneval. Pitanje da li će biti obnove turizma do kraja godine. Možda će to pozitivno delovati na prirodu, koja se obnavlja u mnogim delovima sveta.
Komentari