La Paz, Bolivija

16.03.2018

Bolivija – Autoput Smrti !

U sledecih nekoliko nedelja pokusacu da Vam docaram lepote Bolivije, siromasne zemlje koja je krajem proslog veka u sukobu sa Cileom izgubila svoj izlazak na more ali koja svakako ima sta da pokaze turistima. Iako je receptivni turizam u Boliviji bukvalno „u povoju“ sto se tice infrastrukture i kadrova, gosti dolaze u sve vecem broju. Ruku na srce to su uglavnom „backpack“-eri, ali turisti su ipak – turisti.

Odmah da Vam napomenem da postoji ogromna razlika izmedju vecih gradova i unutrasnjosti Bolivije u korist unutrasnjosti ! Gradovi su ruznjikavi a neki od njih bas ruzni kao sto je to La Paz dok je  priroda u utrasnjosti nerealno lepa. Dakle, postoji ogroman nesklad izmedju prirodnih lepota zemlje i svega onoga sto je covek ovde napravio. Pisacemo Vam zato o „Autoputu smrti“ o Slanoj pustinji, o obicnoj pustinji ali koja se nalazi na 4700 metara visine, o gejzirima na 5000 metara, o kamenom drvecu i o jezeru Titikaka ali i o ljudima koji vredno rade ali su jos uvek prilcno daleko od nekog „boljeg zivota“ Mozda je bas turizam njihova sansa ali oni toga jos nisu svesni….

Autoput smrti me je zaintrigirao cim sa ga prvi put video na youtube-u. Jednostavno rekao sam sebi: Ja tamo moram da odem i to vidim! Bilo je dakle samo pitanje vremena (da ne kazem i novca). Otici na Autoput smrti znaci prvo otici u La Paz. Provesti noc i dan u avionu i sav „sazvakan“ posle 15-20 sati provedenih u najjevtinijoj ekonomskoj klasi sleteti na aerodrom u La Pazu. Aerodrom koji se nalazi na 4061 metru nadmorske visine i 5. je najvisi aerodrom na svetu (prva 3 su u Kini). Nekome ova visina moze da zasmeta. Meni to je nije bio narocit problem ali sam odmah „primetio“ da nesto nije kao sto bi trebalo da bude. Jednostavno hteli vi to ili ne ali to se oseti narocito posle napornog puta. Ne mogu to bas precizno da opisem ali nesto izmedju pritiska u usima i nesto kraceg i brzeg disanja. Bolove nisam imao ni tada a ni posle kada smo se penjali na jos vece visine ali su se uvek pojavljivali ovi znaci koji kao da su mi stavljali do znanja da se mi se organizam prebacuje u “safety mode” sam od sebe.

Boravak u la Pazu iskoristili smo da rezervisemo izlete za jezero Titikaka i za Autoput smrti. Za ovaj izlet (autoput smrti) treba da izdvojite oko 50-70 americkih dolara (cena zavisi od tipa bicikla koji ce te uzeti). U ceni su uracunati: prevoz, vodici, rucak, bicikl i sva oprema koja podrazumeva trenerku, kacigu rukavice, stitnike za kolena i laktove….itd. Rano ujutro krece se na put udaljen samo nekih 45 minuta od La Paza ali se ide do polazne tacke koja je na 4700 metara nadmorske visine. Jos ne izdjete is grada a pocinjete da se penjete. Grad je na 3650 metara visine i potrebno je popeti se jos do stratne tacke ove, u svetu jedinstvene, biciklisticke staze. Kad stigne na tu tacku pred Vama ce se ukazati i snezne padine okolnih planina. Snezne padine i to zemlji koja je u tropskom pojasu, sto je samo po sebi vec neka atrakcija. Posto je jos uvek jutro to dodatno komplikuje stvari jer je hladno cak i onda kada je ovde leto (Januar-Mart) Temperatura lako moze da bude ispod nule u jutarnjim satima cak i leti. Svi se oblace “slojevito” jer ce se tako lakse osloboditi dela garderobe i opreme kasnije kada se vreme promeni. Moram priznati da su vodici od prvog trenutka vrlo usluzni i dace Vam sve vrste potrebnih informacija. Od toga kako da se obucete pa do toga kako da upravljate biciklom. Oni vrlo dobro znaju da su pravi biciklisti ovde u manjini i da je mnogo vise cistih avanturista pa zbog toga posebno obracaju paznju da Vam daju prave savete po pitanju voznje , uslova puta i rezima saobracaja tokom spustanja niz stazu. Ovo poslednje je posebno vazno i to cu malo kasnije posebno objasniti. Posle montiranja opreme i kamera sledi i poslednji dogovor pred polazak. Prvi deo staze ide dosta dobrim asfaltnim putem u duzini od oko 22 kilometra. Ide se samo nizbrdo tako da nema nekih posebnih fizickih napora. Redovno se prave pauze radi odmora i fotografisanja. A boga mi ITEKAKO ima sta da se vidi i fotografise jer je priroda jednom recju -fenomenalna ! U pojedinim momentima imate utisak kao da vozite kroz oblake koji su neverovatno blizu a vec sledeceg trenutka pred Vama ce se pruziti pogled niz padinu koji seze mozda i nekih desetak kilometara ispred vas. Vi vozite nizbrdo izmedju nekoliko brda i povremeno mozete da vidite dolinu koja pocinje u dnu planine. U nju se prosto ulivaju brojne recice i izvori koje se spustaju sa svih strana okolnih planina. Postoji gotovo bezbroj malih vodopada sto daje posebnu draz ovom prizoru.

Inace, taj deo puta se obicno iskoristi da se vozaci priviknu na visinu, na bicikle i celu u organizaciju i vrlo je dobro sto je to tako organizovano. Nakon prvog dela koji protekne dosta brzo, sledi pauza i prevoz kombijima do sledece deonice -„Autoputa Smrti“ koji pocinje nekih 8 kilometara dalje.

Kada se stigne na polaznu tacku „Autoputa smrti“ sledi ista procedura i ponovno dobijanje saveta od vodica samo sto su ovde stvari znacajno drugacije. Prvo, vise nema asfaltnog puta vec je to obican zemljani put nasut kamenjem koje je kisa sprala pa se ono zadrzalo samo na pojedinim mestima. Drugo, to je pogled koji se pred Vama pruza a to je vijugava trasa autoputa smrti pored koje sa strane „zjapi“ rupa duboka mozda cak i kilometar ! Zastitne ograde uglavnom nema, put je uzan ali i pored toga dvosmeran i ne samo sto je dvosmeran nego je dozvoljen cak i saobracaj za autobuse i teske kamione. Samo ovde, za razliku od cele Bolivije, vozi se LEVOM stranom puta. Objasnjenje je logicno: Vozi se levom stranom jer je volan u vozilu na levoj strani pa ce vozac bolje moci da proceni gde je ivica puta (odnosno gde je pocetak provalije) ako sedi blize toj ivici. Iako vodici strogo zahtevaju da se vozi, ako ne levom ivicom staze, a ono bar sredinom puta, gotovo svi vremeno prelaze na desnu stranu odnosno stranu kojom voze vozila iz suprotnog pravca. Pogled sa bicikla u provaliju je jeziv i to je normalna ljudska reakcija. Morate sebe ili naterati da ne gledate dole ili ce Vam vas “mozak” prosto sam narediti da se pomerite udesno. Trece varjante nema. Bicikli su kvalitetni i imaju dobre kocnice ali i pored toga spustanje je psihicki iscrpljujuce jer svako zna da mala greska moze da vas odvede smrt. Do sada je namanje 18 biciklista poginulo na ovoj stazi. Vise nego na bilo kojoj drugoj na svetu.

U vozilima prosecno svakog dana neko pogine (preko 300 zrtava godisnje) mahom se nesrece desavaju u procesu mimoilazenja vozila kada se jedno vozilo suvise priblizi ivici puta koja se odroni – i tu spasa vise nema !

Vremenske prilike se menjaju daljim spustanjem. Cilj se nalazi na 1185 metara nadmosrske visine tako da tokom ovog puta se spustite za oko 3500 metara i to takodje ostavi traga na vama. Vreme najednom postane toplo da se vozaci po pravilu pocinju skidati i odbacivati zastittnu opremu a padovi su moguci bukvalno do poslednjeg metra staze.

Staza prolazi kroz uze i sire delove, kroz vodopade (da – vodopade) i recice ali i kroz oblake prasine. Bicikl „trucka“ sve vreme jer ovde asfalta nema. Sve to zajedno predstavlja ozbiljan izazov i treba svemu tome prici sa velikom ozbiljnoscu. Jedna devojka je ispred mene hrabro presla na desnu stranu puta dok je vozila. Iz krivine je pred nju izasao jedan dzip koji je, videvsi je, poceo da koci, ona je takodje pocela da koci ali je suvise jako pritisla kocnicu na prednjem tocku (i o tome vas uce pre polaska) tako da se bicikl jako brzo zaustavio ali je njeno telo bukvalno napravilo salto unapred preko bicikla i palo ispred samog dzipa. Ta scena je bila gotovo filmska s tim sto je na filmu izvode kaskaderi. Sve se srecom dobro zavrsilo. Ja to imam snimnjeno (jedna moja kamera instalirana na volanu bicikla je snimila celu stazu) ali nisam hteo da to stavim u svoj video klip jer sam smatrao da to ne bi bilo primereno. Mali kombiji i busevi koji pripadaju organizatorima izleta krecu se za vama i Vi u svakom trenutku mozete da ih zaustavite da nesto iz njih uzmete ili ostavite. Takodje mozete u svakom momentu da odlucite da odustanete od dalje voznje ukoliko smatrate da niste vise dovoljno spremni za to. Mislim, da ne treba da Vam spominjem da u nasoj grupi od nas 17 NIKO nije odustao cak nijedna od dve devojke koje su imale ozbiljne padove. Prolazak kroz vodopade i kroz recice Vas bukvalno okupa pa put nastavljate mokri. Srecom zbog stalnog povecavanja temperature postoji velika sansa da se u voznji i osusite….Na pauzama organizator organizuje slikanje grupe a ne retko je to i kada grupa zajednicki odlozi bicikle i sedne na samu ivicu provalije…..I sami organizator pokusavaju da daju svoj pun doprinos opstem “ludilu” pa se tako desi da se jedan od njih recimo popne na drvo ne bi li fotografisao grupu iz ugla koji je “gotovo nemoguc” . Takva jedna situacija se jasno vidi na snimku i jos je jasnije da to drvo bas i nije neko preterano stabilno a nalazi se iznad same provalije tako je svako penjanje po tom drvetu u datim okolnosti samo po sebi vec veliki rizik…ali samo tako moze da se napravi fotografija gde se lepo vidi kako grupa sedi na ivici provalije koja ima “kontra nagib” sto daje jos vecu draz i cini mi se da ni mi sami nismo bili svasni kako to zaista izgleda dok smo se slikali. Tek kasnije na slici se bolje vidi koliko smo rizikovali.

Prolazak kroz vodopade je najuzi i najopasnije deo puta. Voda stalno pada preko Vas na sam put i put se spira sve vreme tako da je ovde najuzi na celom putu. Pored provalije vidi se barem jedan krst u znak secanja na nekog koje ovde ostavio kosti, vi medjutim nemate vremana da mnogo obracate paznju na to jer saobracaj iz suprotnog pravca moze da naidje svakog trenutka i morate se izvuci sa tog dela staze sto pre…Nakon toga opet se dolazi do malo “sirine” opet se pojavljuje sunce koje je bilo sakriveno brdom i opet se malo bolje i sigurnije osecate i tako nastavljate dalje….U jednom trenutku posle jedne ostre krivine ispred mene se pokazao nestvaran natpis “Italian Pizza” …U trenutku pomislite da Vam se prividja i apsolutno Vam je nejasno otkud sad to, i to ovde ? Odgovor je jednostavan – stigli smo do cilja u malo juzno americko selo na kraju puta u podnoziju planine ciji zitelji pokusavaju vesto da iskoriste svojih “pet minuta slave” i malo zarade….pica, pivo, i sve ono sto bi umorni biciklisti pozeleli na kraju puta tu se i nalazi….Odmah narucujem dva velika piva !

Posle odmora i rucka krecemo nazad i tu se nalazi problem koji, ako ikada ovde budete dosli MORATE DA IZBEGNETE ! Originalno je bio planirano da se vratimo kombijima novim okolnim putem do La Paza. Ja sam to narocito pitao na dva dana pred izlet kada smo ga bukirali i tako mi je bilo potvrdjeno. Ali tog dana zbija generalni strajk u Boliviji i verovalo se da i pojedini putevi mogu da budu blokirani. Zbog toga organizatori odlucuju da nas nazad vrate istim put “Auto putem smrti” ali sada uzbrdo i kombijem….Toga sam se i bojao ! Da stvar bude jos gora u planini je dok smo i rucali bila provala oblaka pa se cak je i jedno drvo palo i preprecilo put….

Ipak krecemo nazad. Mladi vozac, Bolivijac hoce da se “klinacki” dokaze pred turistima i krece sa svojom bukvalno vratolomnom voznjom. U jednom trenutku pocinje da koci jer nilazi vozilo iz suprotnog pravca. Posto je vozio desnom stranom (umesto levom) ono drugo vozilo vec se prestrojilo na nasu levu stranu tko da smo mi morali da idemo u rikverc duz ivice samog puta. U jednom trenutku kombi dolazi do same ivic i nastaje vriska…..Ni danas mi nije jasno kako smo se izvukli i kako taj mladi vozac bukvalno nije dobio batine od jednog balkanca koji ipak jos nije resio da umre bez obzira na svoje godine….

Uzivajte video je pred Vama. Ako mozete gledajte ga na velikom ekranu i malo samo odvrnite ton….Bice uskoro i novih reportaza iz Bolivije ! Hvala svima !

 

Komentari

ljerka

ljerka

2018-03-17 07:07:56

Retko i dragoceno,andrenalinsko iskustvo iz zemlje o kojoj nemamo prilike da mnogo čujemo a još manje posetimo.Dobar presek najvažnijih početnih informacija budi turistički interes imajući u vidu buduće priloge o ovoj zemlji. Uložen trud u sadržajno prikazan opasan izlet.Video film verovatno jedini sa našeg govornog područja, izuzetan po autentičnosti doživljaja.Neverovatam izbor destinacije,svaka čast ! Čekamo nastavke.

Batke

Batke

2018-03-18 20:45:04

Hvala Ljerka na podrsci, naravno bice nastavaka !