Vašar i Malme

Na putu iz Kopenhagena za Malme odvijala se još jedna predstava. Kratka, ali za pamćenje, kojoj smo prisustvovali samo mi iz prednjeg dela autobusa. Naime, devojka iz grupe je u Kopenhagenu pala sa bicikla, nije joj ništa bilo srećom, ali je želela da svoju situaciju iskoristi kako bi se premestila sa zadnjeg na prednje sedište. Naravno, i kumica, njena desna ruka, sluškinja i osoba koju ćemo kao takvu pamtiti, morala je da sedne sa njom. I tako su nedužnog nam komšiju, Makedonca, kako smo ga inače svi zvali, skoro na silu izmestile na zadnje sedište. Tu svoju situaciju je koristila u svakoj sledećoj prilici ne bi li dobila ono što želi. Aplauz, Oskar je otišao u ruke devojke sa prednjeg sedišta. Ah da, u ruku, ova druga je bila povređena.

Predstava se završila, trepnula sam par puta da se probudim, misleći da sanjam ovo što se desilo pred mojim očima, kad evo nas na famoznom mostu što spaja Kopenhagen i Malme. Toliko je blizu Švedska od danske prestonice.

Øresund, sa svojih 7.845 m, predstavlja najduži most u svetu koji prelazi državnu granicu. Spaja Dansku i Švedsku i koristi se za drumski i železnički saobraćaj. Gradnja je trajala od 1995. do 2000. godine i uloženo je preko četiri milijarde evra. Predviđa se da će se tek 2035. godine isplatiti. Iz tog razloga, mostarina je previsoka. Cena za prelazak našeg autobusa iznosila je 243 evra, a sama vožnja je možda trajala petnaestak minuta.

Međutim, koliko je most zaista poseban i spektakularan, pokazuju satelitske fotografije ili ako ga posmatrate iz Malmea. Dok ga prelazite, nemate taj utisak. Osim onog momenta kada ste okruženi morem sa leve i desne strane, a onda uđete u tunel i više ništa ne vidite spolja, samo znate da ste u tunelu pod vodom. Dok ponovo ne izađete na most.

Stigli smo. Nakon tri dana u Kopenhagenu koje smo Sonja i ja nazivale kućom i gde smo se veoma brzo navikle na sređen život, ulice, lepe ljude i uopšte, na jedan normalan svet, stigle smo u vašar. Baš to, vašar. U Švedskoj se tih dana organizovao višednevni festival koji se održavao na gradskim trgovima širom zemlje. Kada smo stigli, sve je bilo krcato, gužva tolika da se nije moglo prolaziti ulicama.

Odmah smo rešile da zaobiđemo taj deo i uputimo se ka najvišoj zgradi u Skandinaviji – Turning Torso. Zgrada je smeštena u novijem delu grada i do nje ima otprilike dva kilometra. Dok smo se udaljavale od samog centra sa ringišpilima i ostalim spravama zabavnog parka i prelazile mostove uz vodu, postajalo je sve tiše. Išle smo kroz moderno naselje kojim bi s vremena na vreme tek neko projurio biciklom. Bio je još uvek dan, ali na ulicama nije bilo žive duše. Sve zgrade su novijeg datuma ili se tek grade. Vetar je nosio pesak sa usputnih gradilišta. Sve je sređeno, ali sterilno. U Kopenhagenu je isto sve pod konac, ali oseća se život. Ovde gde smo trenutno – ne. Nije mi bilo jasno zašto se Danci iz Kopenhagena sele u Malme, svakog dana plaćaju mostarinu (ok, sigurno je cena prilagođena za one što svakodnevno putuju), odlaze u Kopenhagen na posao i vraćaju se u Malme. Kopenhagen je toliko lepši i življi grad. Ali ko sam ja da se to pitam… Sigurno da razlog postoji, samo meni u tom trenutku nije jasan.

Ljuban mi je rekao da je najlepši pogled na most baš odavde, gde je smeštena velika, bela i vijugava zgrada. Međutim, tog vidika nije bilo. Ako je on bio u Malmeu pre dve godine, tada verovatno još uvek nije bilo drugih, manjih zgrada oko nje i pogled je pucao na more i most. Posle dve godine to se toliko izgradilo da je trebalo još ovoliko da hodamo do plaže kako bismo videle most. Nema šanse. Previše smo i danas šetale, Sonju već boli noga, a treba i da se vratimo u centar Malmea, obiđemo Stari grad i nastavimo za Oslo…
Pravimo pauzu u parkiću između zgrada. Jezivo je tiho, samo se čuje onaj pesak što ga vetar nosi. Zamišljam da sam u nekom gradu iz budućnosti u kome se umesto automobila voze male letilice.

Ponovo smo u Starom gradu. Čitala sam, a i svi prijatelji koji su bili, potvrdili su, da je Malme lep gradić, da ima ta dva lepa trga Stortorget i Lilla Torg (veliki i mali trg), da ima zamak i lepe statue po gradu. O svemu sam lepo čitala i slušala. Ali kao što sam spomenula, gužva je bila toliko velika da osim ljudi ništa nismo mogle da vidimo.

Ono što mi je u stvari bio najjači utisak je ogroman broj izbeglica. Ljudi koji su pobegli od rata iz Sirije i Avganistana ne bi li sačuvali živu glavu. Šveđani mi ne deluju srećno zbog toga. Kao da nisu svesni šta ih je snašlo, pa su zbunjeni i u strahu. Ne obraćaju pažnju, ali hvatam njihove pomalo podrugljive poglede kojim ispraćaju grupu Arapa koja upravo prolazi. Taj kontrast plavih Šveđanki i pokrivenih žena sa jakom (i skupom) šminkom na licu, debelih obrva kakve su moderne i u devojke sa naših prostora, ili mršavih, visokih i plavih Šveđana i niskih, crnpurastih mladića, prva je stvar koja upada u oči.

Verovatno zbog festivala, grad je bio prljav, kese su letele u vazduhu. Na trgovima su postavljene bine na kojima nastupaju švedski izvođači. Šarada. Idem kroz onu masu i razmišljam kako nije nemoguće da se neko raznese sad tu pored mene. Takva su vremena. Neki Šveđanin pred nama stoji ispred policajca i zumira mu lice na svom foto – aparatu. Toliko ga zumira da i ja vidim. Policajac trči za njim, sapleću se obojica, onako ogromni, povuku ljude iz mase i nas što se nađosmo tu i kreće otimanje, savladavanje i stavljanje lisica.

Sonja i ja pokušavamo da obiđemo Malme i zavlačimo se u manje prometne ulice. Idemo ka crkvi Sv. Petra. Posmatramo ljude. U Kopenhagenu, Dankinje su prelepe. Bez ili sa vrlo malo šminke, prirodne, lepe, plave, fino obučene, sve jednostavni krojevi, nose sive, bele i pastelne boje. Šveđanke su drugačije. Primećujemo te popularne obrve, pa te veštačke trepavice. To me opet iznenađuje. U Stokholmu će toga biti još više, ali o tom — potom.

Sedimo na nekoj klupi dok nas šiba vetar i smorene smo svim što smo videle u Malmeu. Želimo da se vratimo kući u Kopenhagen ili da što pre uđemo u autobus i krenemo dalje ka Oslu. U tom trenutku znam da neću moći ništa nikome da preporučim u ovom gradu, jer sam ga posetila u pogrešno vreme.

Konačno krećemo. Umorni, ali srećni što idemo u Oslo, nesvesni činjenice da će nam se za nekoliko sati, ponovo pokvariti autobus.

Do tada, pozdrav!
Majus

*Pratite moju Facebook ili Instagram stranicu i pogledajte više fotografija.

*Na mom blogu pročitajte i ostale priče.