Durmitor, Crna Gora

02.08.2017

Posle više od mesec dana iščekivanja I jednog odlaganja zbog lošeg vremena, konačno smo dočekali polazak na našu moto turu.

Krećemo 23.06., povratak je 25.06. Dva motora, dve Aprilie Atlantic 500 I nas četvoro: Julijana I Nikola, Saša I ja. Godinama se družimo I dosta smo putovali zajedno, ali ove godine prvi put idemo motorima, što nas čini još srećnijim tako da smo jedva dočekali da krenemo.

Dakle, za ova tri dana, ruta je sledeća: Čačak – Višegrad – Trebinje – Dubrovnik – Kotor – Njeguši – Čevo – Plužine – Durmitor – Čačak.

Dan prvi – 23.06.2017. (Čačak – Višegrad – Tjentište – Trebinje)

Saša I ja sat navijamo u 06:00 h, budimo se I brzinski spremamo. Nalazimo se sa Julijanom I Nikolom na doručku I prvoj jutarnjoj kafi I već oko 07:30 h polako krećemo ka prvoj destinaciji.

Prolazeći kroz prelepe predele ovčarskokablarske klisure, preko Užica nastavljamo ka Mokroj Gori I granici sa BIH. Uživamo u prelepim predelima na još uvek prijatnoj temepraturi.

Na granici smo prošli veoma brzo I posle nešto više od dva sata, stižemo u Višegrad. Parkiramo naše motore I žurimo ka restoranu sa pogledom na čuveni most. Uživamo u prelepoj boji Drine I okoline.

Na Drini ćuprija

Nakon što smo popili kafu (moguće je platiti I dinarima I bosanskim KM) nastavljamo dalje. Dogovor je da nema pauze do Tjentišta, gde je planiran ručak u novootvorenom restoranu “Komlen”.

Negde na oko 10ak kilometara do Tjentišta, nailazimo na prelep vidikovac sa letnjikovcem I momentalno odlučujemo da zavređuje da ovde predahnemo 10-15 minuta.

NP Sutjeska

U restoran “Komlen” stižemo oko 13:30 h. Nalazi se tačno preko puta spomen-kompleksa na Tjentištu, okružen zelenilom. Jako lep restoran, u drvetu urađen, ali se vidi da je nov I tek otvoren – nije bilo nikog kada smo mi došli. Naručujemo ručak I dok čekamo na klopu do nas je dokakutao  ogroman skakavac (ili cvrčak – nismo utvrdili), što se meni nimalo nije svidelo…

Hrana u restoranu je dobra, porcije korektne (ni prevelike ni premale), cene veoma povoljne. Ručak za nas četvoro sa sve bakšišom je izašao 25 eur. Ne primaju kartice još uvek, tako da računajte da morate imati ili EUR ili KM.

Punih stomaka nastavljamo dalje kroz čarobno lepe predele NP Sutjeska. Nakon što smo prošli Gacko, zatim Bilećko jezero I Bileću, oko 16:30 h stižemo u jedan od meni najdražih gradova – Trebinje.

Kako smo u smeštaju koji smo rezervisali javili da ćemo stići tek oko 18:00 – 19:00 h, rešavamo da najpre sednemo na kafu I osveženje pod čuvene Platane. Juca I Nikola su prvi put u Trebinju, tačnije prvi put idu na ovu stranu za razliku od nas, pa sabiramo utiske I oduševljenje dosada viđenim. A još uvek ne znaju da najlepše tek sledi…

Pošto smo u Trebinje stigli ranije nego što je planirano, odlučili smo da pre odlaska u smeštaj odemo na Crkvine kako ujutru ne bismo gubili vreme već krenuli parvo ka Dubrovniku.

Dakle, eto nas na Crkvinama – brdu iznad Trebinja sa koga se pruža neverovatan pogleda na ceo grad I na kome se nalazi zadužbina jednog od najpoznatijih Trebinjana, Jovana Dučića – Hercegovačka Gračanica. Po njegovoj želji, sagrađena je 2000. Godine I predstavlja vernu kopiju crkve manastira Gračanica sa Kosova I Metohije. Njegovi posmrtni ostaci su preneti iz SAD I sahranjeni u kripti crkve. Zanimljivo je da se crkva može videti sa svake tačke u Trebinju.

Pogled na Trebinje sa Crkvina

Hercegovačka Gračanica

Ovde provodimo više od pola sata, oduševljeni pogledom. U jednom trenutku levo od crkve, ugledah neverovatno sladak restoran sa pogledom na Trebinje. Odmah odlazimo da pitamo da li služe doručak I od koliko sati I nakon potvrdnog dogovora smesta odlučujemo da ćemo se ipak vratiti ujutru I još jednom uživati na ovom mestu.

Srećni I zadovoljni, pomalo I umorni, krećemo ka smeštaju. Smeštaj smo našli preko sajta booking.com. Ogroman apartman sa zasebnom sobom za nas četvoro je koštao 22 eur. Sačekala nas je preljubazna gazdarica, kao I keks I hladna voda I sok u samom apartmanu, što nas je oduševilo. Istina je da je smeštaj malo van samog centra grada (oko 3-4 km), ali pošto smo motorima, to nam ne predstavlja problem.

Nakon što smo se istuširali I presvukli, posle preko 300 km vožnje, krećemo ka centru. Parkiramo motore ispred starog grada I krećemo u šetnju. Prolazimo kroz stari grad, zatim dalje preko preko mosta na reci Trebišnjici pravimo krug I vraćamo se u stari grad na čuvene ćevape kod Mura (kafana Kaštel) I dalje na pivo u jedan od kafića u starom gradu.

Trebišnjica

Platani

Nije da sam prvi put u ovom gradu, ali I dalje sam zadivljena mirom I toplinom koja me obuzme kada sam ovde. Pošto sam osoba koja ne voli da ponavlja I obilazi više puta jedno mesto, slobodno mogu da kažem da je Trebinje jedan od retkih gradova koji me vuče I kome se uvek rado vraćam. Grad u kome se osećam kao da sam kod kuće.

Već oko 22:00 h se vraćamo u apartman, pijemo još malo piva na terasi I pravimo plan za sledeći dan.

Dan drugi – 24.06.2017. (Trebinje – Dubrovnik – Kotor – Njeguši – Čevo – Rudinice)

Ustajemo poprilično rano, tuširanje, pakovanje, pozdravljanje sa domaćinima i već oko 08:30 h smo na doručku na Crkvinama, u restoranu „Dučićev pogled“ koji smo prethodni dan videli. Sam restoran je mnogo lep, sa šarenim drvenim stolicama, u pravom mediteranskom stilu i sa prelepim pogledom na Trebinje. Svo četvoro naručujemo omlete i salate. Doručak nas je sa sve kafom i vodom izašao nekih 17-18 eur, što je s obzirom na kvalitet hrane i usluge, kao i sam ambijent i više nego povoljno.

Restoran „Dučićev pogled“

Pre svega siti, a zatim i srećni i uzbuđeni zbog daljih avantura, krećemo dalje. Sledeća stanica je Dubrovnik.

Do graničnog prelaza stižemo za oko pola sata vožnje. Dočekuju nas radovi na proširenju samog prelaza i ogromna kolona. Kako je na gotovo svim graničnim prelazima nepisano pravilo da se bajkeri puštaju kako ne bi čekali na visokoj temperaturi pod punom opremom, ubrzo obilazimo kolonu i prolazimo dalje. Ista je situacija bila i na prelazu sa hrvatske strane.

Vozimo lepim putem sa pogledom na more i ubrzo stižemo do željene destinacije. Spuštamo se ka starom gradu, poprilično lako pošto smo motorima i možemo da se provlačimo.

Kao i prošli put, parkiramo motore ispred starog grada gde i svi ostali i krećemo u obilazak. Juca i ja smo uspele da navučemo i suknjice kako bismo lakše podnele vrućinu.

Zbog velike vrućine (uzmite u obzir da je već bilo 11:30 h), nismo se preterano dugo zadržali. Samo smo napravili krug po Štradunu, otišli do mora i nazad. Sve ukupno oko sat vremena. Pored nenormalno visoke temperature od 37°C, bila je poprilično velika gužva pa i nismo mogli nešto posebno da doživimo i steknemo utisak o samom gradu. Isto je bilo i prethodni put. Ne mogu da kažem da mi se ne sviđa i da nije lepo, ali nekako bih se uvek pre vratila u Trebinje. Znam da nije za poređenje, ali Trebinje ima dušu…

Stižemo do motora, koji stoje onako kako smo ih i ostavili i vozimo ka vidikovcu na stari grad Dubrovnik. Tu pravimo kratku pauzu za slikanje i ponovo se oblačimo u opremu, ali odlučujemo da ne oblačimo jakne još uvek i krećemo ka crnogorskoj granici.

Na granicama opet gužva i beskonačna kolona, ali opet imamo sreće i Italijani nas puštaju napred da ne čekamo, a carinik nam maše da prođemo. Ulazimo u Crnu Goru i vozimo ka Herceg Novom i dalje kroz bokokotorski zaliv. I dalje ne oblačimo jakne, a primećujemo da su nam ruke već poprilično pocrvenele.

Prvobitni plan je bio da vozimo pravo do Kotora, bez stajanja, međutim kada smo naišli na jedan jako lep restoran sa pogledom na Gospu od Škrpjela i Perast. Parkiramo motore i stajemo na osveženje i kratak predah. Restoran je nov, sa odličnim pogledom, dobrom uslugom i razumnim cenama. Četiri hladne nes kafe i jedna kisela voda su izašle 10 eur.

Pogled na Perast

Krećemo ka Kotoru do kojeg imamo još oko 25 km. Negde oko 14:30 h stižemo u Kotor, već poprilično umorni od vrućine. Ulazimo u stari grad i sedamo u prvi kafić koji smo ugledali, što se kasnije ispostavilo i najskuplji (reći ću samo da je flaša vode 0,75 l bila 5 eur).  U međuvremenu shvatamo da je vreme ručka i naručujemo nešto da prezalogajimo jer smo shvatili da je pitanje da li ćemo imati gde da stanemo sve do Nikšića.

Kotor

Nakon „ručka“, krećemo dalje. Nemamo snage, a ni volje da obilazimo grad, a i nismo sigurni kakav je put do sledećeg prenoćišta pa je bolje da krenemo na vreme. Idemo starim putem za Cetinje, tačnije prelazimo 37 serpentina i dolazimo do neverovatnog pogleda na bokokotorski zaliv.

Dalje nastavljamo ka Njegušima, rodnom mestu Petra II Petrovića Njegoša. Već ovde kreće lošiji put, ali nema povratka, već nastavljamo ka Čevu. Pre polaska, Nikola i ja smo se raspitivali o ovom putu i uglavnom informacija je bila da je put uzak i da nema saobraćaja, ali da je ok i da možemo slobodno tuda. Nakon prolaska tuda, moram da kažem da je to jedan od najlošijih puteva kojim smo ikada prošli.

Pored toga što je put uzak, kvalitet asfalta je izuzetno loš – reći ću samo da je to bila vožnja sa maksimalnih 50-60 km/h. Druga stvar, znate kad kažu za Crnu Goru da je to sam krš i lom? E pa kad prođete ovim putem, znaćete o čemu ljudi pričaju. Nigde kuće, nigde čoveka, samo kamenje i stenje i poneka koza. Negde na pola puta, stižemo do Čeva – malog, da kažem, naselja i po preporuci sa jednog foruma, stajemo u kafanu kod Vuka.

Kažu da je ovde najbolji pršut u celoj Crnoj Gori, ali me već siti i izmoreni ga nismo probali već samo popili po sok i prozborili po koju sa vlasnikom Vukom, koji nam je pričao zanimljivosti iz ovog kraja i kako je tu nekad bilo čak 8 osnovnih škola punih đaka, a danas u selima od Cetinja do Nikšića nema nijednog đaka. Malo nas je oraspoložio i dao snage da nastavimo i pređemo još 40 km lošeg puta. Bar je ovuda temeratura prijatnih 25°C.

Posle tih, čini mi se nikad dužih, 40 km, počinju da se naziru kuće i ljudi i stižemo do Slanskog jezera. Da li što smo jedva dočekali da stignemo do Nikšića, Slansko jezero i predeo oko njega nam se mnogo svidelo, pa iako smo žurili da stignemo u smeštaj što pre, napravili smo kratku pauzu.

U smeštaj stižemo negde oko 20:30 h, izmoreni kao da smo prešli 1.000 km, a ne skromnih 284 km. Smeštaj smo rezervisali u eko etno selu „Izlazak“ u Rudinicama, negde oko 15 km pre Plužina. Pun pogodak. Etno selo se nalazi iznad same Pive. Sastoji se od brvnara, koliba i apartmana. Mi smo rezervisali kolibu za nas četvoro sa pogledom na Pivu i umirujuće zelenilo oko nas. Odlučili smo se na uslugu na bazi polupansiona (moguće je uzeti i samo doručak) i nismo zažalili. Apsolutno sve što imaju na meniju možete da poručite. Mi smo pored čorbe i raznih salata, za glavni obrok uzeli teletinu i bila je odlična.

Umorni i puni utisaka, brzo odlazimo na spavanje, iščekujući poslednji dan ture jer ćemo izvoziti glavni razlog zbog koga smo krenuli na ovu stranu – Durmitor i prevoj Sedlo.

Dan treći – 26.06.2017. (Rudinice – Plužine – Trsa – Žabljak – Zlatar – Čačak)

Nakon što smo se dobro oddmorili i naspavali, budni smo već oko 08:00 h. Saša tvrdi da se probudio još oko 06:00 h i da je gledao izlazak sunca koji je kako kaže bio spektakularan. Sunce izlazi tačno naspram kolibica, i zapravo celog etno sela, tako da nam je jasno odakle naziv „Izlazak“.

Naša koliba u etno selu „Izlazak“

Nakon doručka i kafe uz pogled na Pivu, teška srca napuštamo ovaj raj i krećemo ka Plužinama. Hitno nam je potrebno gorivo, jer nismo svratili u Nikšić da ga natočimo, a prva sledeća pumpa je u Plužinama.

Pivsko jezero

Kroz Plužine samo prolazimo i kratko se slikamo negde ispred brane. Žurimo ka Durmitoru. Nakon mosta, skrećemo desno u tunel i nastavljamo ka Trsi. Put je uzak i poprilično star i istrošen, ali okolni pejzaži nas oduševljavaju tako da ne obraćamo pažnju na rupe i neravnine. Nekoliko kilometara nakon Trse, stajemo i pravimo pauzu.

Ono što oduševljava sa Durmitorom je što na svakih nekoliko metara ugledate prelep pogled i predeo, pa onda stanete misleći da je to najlepše do tada. A onda prođete narednih 100 m i ugledate još lepši prizor od prethodnog i sve tako.

Nekoliko kilometara nakon Trse, kreće taj put o kome svi bajkeri pričaju. Već smo zagazili dobro u sam Durmitor, asfalt postaje odličan a i put za motor. O predelima okolo je suvišno govoriti, evo nekoliko slika, mada ni one ne mogu da dočaraju ono što smo videli uživo. Utisku je posebno doprineo i vedar i sunčan dan uz prijatnu temperaturu od oko 25°C.

Od nas četvoro, ja sam jedina već bila u većini destinacija koje smo obilazili na ovoj turi, i pre nego što smo krenuli tvrdila sam da će se ostatku ekipe kada se sve završi najviše svideti upravo Durmitor. Bila sam u pravu. Kada smo stigli na Žabljak i našli se sa Sašinom sestrom (mojom zaovom) i zetom na kafi i počeli da sabiramo utiske, definitivno smo svo četvoro rekli da je Durmitor najbolji deo naše moto ture.

Posle pauze i gledanja MotoGP-ja na Žabljaku, nastavljamo ka Čačku. Pravimo kratku pauzu za slikanje na Đurđevića Tari.

Dalje preko Pljevalja, nastavljamo ka Novoj Varoši i Zlataru, gde smo ručali najbolju teletinu ispod sača ikada (Vila Jelena na Zlataru) i negde oko 20:00 h posle prelepa i puna uzbuđenja i utisaka tri dana, stižemo kući u Čačak.

Kako bi utisak bio potpun, u nastavku je i link sa mini filmom sa naše trodnevne ture.

 

Komentari

Lunjo

Lunjo

2017-08-31 08:54:49

Uuuff, šta bi' dao da sam na vašem mestu,.. alii, dobroo,.. originalan je putopis,..slike govore više od hiljade reči,.. I muzika je dobra,.. i sad mi se u glavi budi - Chris Rea - Road to Hell ;)