Strazbur, Alzas i Švarcvald

Opšti utisak

Kako je vec proslo 6 meseci od poslednjeg putesestvija, zeljni nove pustolovine docekasmo i taj momenat kad cemo „procunjati“ duz Francusko-nemacko-svajcarske granice. Ovaj opis ce biti baziran na Strazburu, ali s obzirom da smo citavo putovanje izveli u kombinaciji sa Alzasom i Svarcvaldom, pocecu od pocetka.
Sletevsi na aerodrom u Bazelu, uzimamo vec unapred rezervisan putem interneta rent-a-car i krecemo put Alzasa.
Ova poznata regija Francuske, sa svojom burnom istorijom, broji oko 1200000 stanovnika sa gustinom naseljenosti od oko 220 stanovnika po km2. Stoji za drugu najbogatiju francusku regiju, odmah posle pariske (BDP 24000 eura). Najpoznatija je po svojim vinogradima – putevi vina Alzasa-o kojima ce biti reci, a samim tim vinogradarstvo i industrija vina su najzastupljenije.
I stvarno…. nakon vrlo malo kilometara voznje prolazimo kroz more vinograda…. Nasa prva stanica je Kolmar. Mali gradic cija arhitektura na ulazu podseca na vojvodjansku ali sa lokalnim finesama. Centar grada druga prica…. zgrade kao da su napravljene od keksa i marcipana svaka u drugoj boji, skoro nestvarno(postavicu slike u galeriji). Kroz gradic krivuda mala reka sa bezbrojnim mosticima i mrezom kanala ili jos manjih recica koje se ulivaju u nju. Samim centrom naravno dominira katedrala, masivna i tamno braon boje u baroknom stilu. Mnogo ljudi na ulicama, bezbroj radnjica i radnji, poslasticarnica, suvenirnica, ali i prodavnica cuvenih vina…. Pijemo kafu i pocinjemo sa degustacijom raznih tartova po kojima su poznati, odlazimo u lokalni supermarket po vodu (isto kao i svuda u Evropi-kosta), zevamo po beskonacnim friziderima i standovima sa sirevima i vinima i polako napustamo Kolmar. Zvanicno od Kolmara pocinje cuveni „Put vina“ tako da odavde skrecemo sa auto puta i nastavljamo rutu prema severozapadu lokalnim regionalnim putem koji opet pred kraj vodi do Strazbura. Prva stanica je zivopisno seoce Kayserberg. Poprilicno turisticko, ali tako divno i umereno, taman da ne remeti spokoj i lepotu samog mesta. Scena kao iz bajke. Svaka kuca razlicita, a opet ista. Lokalna arhitektura ima dosta zajednicko sa arhitekturom jugozapadne, ali i sire Nemacke, sto je i sasvim logicno s obzirom da je u svojoj istoriji Alzas u svom najvecem delu postojanja bio nemacki. Istorija kaze da se Alzas pominje sredinom prvog veka pre nove ere u izvorima Rimljana koji jos su u doba Cezara shvatili vinske potencijale ove regije i koristili je za snabdevanje Rima vinom. U drugom veku potpada pod vlast Alemana koji su i ostavili najveci trag i smatraju se precima danasnjeg stanovnistva Alzasa. Ono sto dokazuje ovu cinjenicu je lokalni alzaski dijalekat koji ima najvise alemanskih karakteristika koji se izmedju ostalog, u skladu sa izvorima koje sam procitala, smatra najcistijim nemackim jezikom. Podaci govore da se oko 40% stanovnistva Alzasa tecno sluzi ovim dijalektom. Naravno francuski je sluzbeni jezik, ali se u skolama po izboru uci i ovaj jezik skoro od Drugog svetskog rata. Da skratim, sa brojnim izmenama, Alzas pripada Francuskoj tek u sedamnaestom veku, i sve do pomenutog rata prelazi naizmenicno iz ruku Francuza u ruke Nemaca i obratno. Vecina toponima je nemackog porekla.
Sam Kayserberg takodje lezi na maloj recici, negde, negde sa malim slapovima i isto tako uredjenom obalom u nekim delovima… Nekoliko drvenih mostica vodi u sam centar. Inace nalazi se u dolini okruzen brdima koji pocinju otprilike negde u okolini pruzajuci se ka zapadu. Iznad sela dominira srednjovekovna tvrdjava o kojoj nazalost, nisam puno saznala (jos uvek). Citav kraj Alzasa se smatra stanistem roda, tako da na svakom krovu ili kuli postoji po jedno gnezdo i poneka roda koju je lako videti. Zaista ne znam sta bih Vam drugo mogla reci o ovom mestu sto ce Vam vise reci od fotografija koje sam tamo napravila…. ali ako imate priliku obavezno posetite ovo mesto. Posle jos jednog odmora uz kafu, nastavljamo put ka selu Ribeauville koji se nalazi na cca 15km odande. Mozda i najpoznatije selo Alzasa…. naslikano hiljadam boja koje nisu izgubile svoj sjaj ni pod tmurnim februarskim nebom. Primetno vece od Kayserberg-a i urbanije u svakom smislu. Dominiraju razne pekare i poslasticarnice, negde-negde po neki restoran, suvenirnice u meri, galerije… Takodje nekoliko manjih trgova sa fontanama, i sve to okruzeno kucama od slatkisa kao iz „Ivice i Marice“ iz osamnaestog veka…. Iz samog srca mesta na brdu iznad, pruza se pogled ka zamku Koenningsburg koji smo posetili sledeceg dana. Na najvisoj tacki mesta dve katedrale, trg, fontana i u podnozju reka sa svojim slapovima….. Vec je bilo sest sati i skoro se bilo skroz smracilo…. doslo je vreme da nesto i pojedemo…. kad ono…
Dozivljavamo ono jedino sto nam se nije svidelo i jos uvek se pitamo da li je moguce… Naime, iako je bila subota uvece, sve sto je i radilo do onog momenta se zatvorilo, ljudi nestali sa ulica, a kapci na divnim prozorima poceli svi u redu jedan za drugim da zatvaraju svoja krila…. Cudan prizor zaista!
A mi ostadosmo gladni! 🙂 Odande nastavljamo put ka Selestatu, sledecem malom gradicu u cijoj okolini smo bili rezervisali prvo prenociste.
Tamo slika drugacija, gradic slican Kolmaru, ali ne i toliko lep i osetno zivlji. Sledeci mali peh je bio kako se sporazumeti sa recepcionarom oko instrukcija za nas odlazak do hotela…. Nakon tri poziva, malo vise nerviranja zbog njegovog engleskog i 5-6km dospesmo u Dambach de ville koji nam u tom momentu nije nista posebno znacio osim mesto gde se nalazi krevet u koji smo pali od umora, malo posto smo usli u sobe. Jutarnje budnjenje, divan seoski dorucak u ruralnom okruzenju ogromne sale za rucavanje, sa kojekakvim sitnim detaljima koje smo u ovim krajevima na sve strane primecivali, ali svuda toliko sa ukusom da su te slike ostale kao bitan deo citavog puzzle-a ovog putovanja.
Sa balkona, na sve strane samo vinogradi…. Sa nasim recepcionarom sam imala jos jednu lepu dogodovstinu…. kad sam mu trazila moj kljuc da odem u sobu posle dorucka, on mi je izdao racun :).
Sve u svemu, sigurni smo da cemo mu se opet vratiti, sledeci put u nekom letnjem periodu. Oko podneva ulazimo u samo naselje…. i nigde zive duse…. Arhitektura opet ista, magicna, blicevi na sve strane, ne zaustavlja se nijedan fotoaparat, nijedna kamera. Svaka druga kuca ispred ulaza, tj kapije koja vodi u zatvoreno dvoriste sa unutrasnje strane je imala po jedno drveno bure sa flasama vina ispred. Svaka od ovih kuca predstavlja po jednog malog, lokalnog prizvodjaca vina. Biramo jednu od kuca, dosta staru i ulazimo u dvoriste…. nigde nikoga. I tamo gde smo zverali po kojekakvim starim predmetima od drvenih tockova, do buradi, neizbeznog petla i starih vucnih kola, primecujemo i jedno zvono. Zvonimo i izlali devojka ne starija od 20 godina, koja nam se obraca na odlicnom engleskom i s ljubaznoscu nas vodi u podrum na degustaciju vina… Prvo koje smo probali bilo je i najkarakteristicnije za ovu regiju, belo polusuvo, Gewurztraminer. Mene je oborilo s nogu :). Nakon toga i Riesling kao i Pinot Gris. Svaku od ovih vrsta od po dve razlicite berbe. Objasnjava nam kako je kuca iz 1724. godine, kao i da je podrum isto toliko star. Najvece bure vina je visoko oko 2, 5m…. Pokazuje nam i plaketu, dokaz zlatne medalje na svetskom nivou iz 2008 koju su dobili za ovu vrstu vina. Kupujemo po jednu bocu i odlazimo uz sneg koji pocinje polako da provejava…. ono jedino sto je falilo iz ovog bajkovitog prizora. Vina su kostala od 7, 5 pa do 30 eura za bocu. Odande odlucujemo da izadjemo malo iz naselja i napravimo krug kroz ogromne, beskonacne vinograde.. Svaki vinograd obelezen sa po jednom stenom na kojoj je uklesano ime vlasnika, starost vinograda i sorta grozdja. Put asfaltni i na svakih 100-200m po jedna klupa i kanta za otpatke. :)…. cicilizacija pomislih.
Vrativsi se u selo, posecujemo jos jednog proizvodjaca, ovog puta mnogo veceg, sa kucom u samom centru. On nas nije odveo u podrum vec u veliku salu za degustaciju, opet ukusno namestenu sa kojekakvim starim spravama kojima su nekada pritiskali grozdje… Nakon jedne dobre lekcije o vinima, o razlikama u odnosu na nadmorsku visiu koja je tamo u rasponu od 400-600m n. v. (od najnize do najvise tacke sela) i koje kakvim jos detaljima, pristupili smo degustaciji… 4 vrste vina od po dve razlicite berbe ili podvrste. Ovog puta osim belih koje sam vec prethodno navela i jedino crno koje se proizvodi u Alzasu-Pinot Noir. Tamo kupujemo po dve flase i odlazimo. Momak/sin porodice takodje izuzetno ljubazan, usluzan, sa odlicnim engleskim (preterujem sto to pisem, ali to je bilo to na engleskom, osim hotela u Strazburu). Po odlasku na redu je bila poseta zamku koji sam navela nesto ranije. Nalazi se na potezu izmedju Selestata i Ribeauville-a. Potice iz 12. veka, ali svoj vrhunac dozivljava u 19. i 20. veku gde je sedeo cuveni Maksimilijan. Sa odbrambenim sistemom od tri gradske kapije i na steni, cini se neosvojivim. Kazu da kad je vreme dobro pogled dopire do Svarcvalda u Nemackoj, ali nama je nazalost bila gusta magla i sneg! Svakako uklapalo se u citavu sliku zamka koji ne lici na zamkove Loare, vec na one spooky-srednjovekovne! 🙂 Svakako ne treba propustiti. Ulaz 8 eura po osobi, audio guide 4 eura(po zelji). U sklopu postoji odlican kafic-poslasticarnica gde smo opet smazali po neki tart 🙂 Ono sto nas je ubilo u pojam to je zabrana pusenja s-v-u-d-a!!!!! ali dobro, prezivesmo!
I nakon zamka…. put za Strazbur. Nakon 45 minuta stizemo do grada i vrlo lako dolazimo do zeleznicke stanice kod koje se nalazio hotel. Iako je izgledao odlicno na stranici sa koje smo rezervisali, imala sam malu sumnju sta nas ceka kad dodjemo, s obzirom da je ispred z. stanice. Ono sto smo zatekli, i nas je zateklo…. Ogromna staklena kupola zeleznicke stanice nalik najnovijim stadionima iz Juznoafricke republike sa poslednjeg Mundijala…. ispred stanice ogroman park, uredjen toliko da bi mu svaki nas pozavideo. Ispod parka ogromna garaza, a okolo zgrade sa divnim neoklasicnim fasadama u polukruznom redu! Od centra hotel je bio udaljen oko kilometar. Smestamo se i odmaramo do vecernjeg izlaska. Prvo odrediste je restoran „Le closhe de formage“, koji je sam po sebi znamenitost! Must ove destinacije… U njemu se sluze samo sirevi u raznim varijacijama i raznih ukusa sa svih strana Francuske. Svojstven dozivljaj. Postoji i jedan manji jelovnik sa ostalim jelima, ali je akcenat na Siru!!! Ono sto smo mi probali je tanjir sa 15 vrsta sireva cija degustacija ima odredjeni red iz razloga koji nam je objasnio konobar, a ne bih vas davila, zatim dva fondija, oba flambirana ispred nas, jedan sa razlicitim zutim sirevima i jedan sa rokforom, i kao top veceri ogromna polovina nekog kackavalja postavljena u drzac pod uglom od 45 stepeni, pored njega mini, uzak, a dugacak i pokretan grejac koji sam podesavas i tako topis sir iznad tanjira sa baby krompiricima… Zaista dozivljaj! Nalazi se skoro na samom trgu Gutenberg koji je i jedan od centralnih. Inace sam Strazbur je administrativni centar Alzasa cija burna istorija prati istoriju Alzasa. U njemu je Gutenberg odstampao svoju prvu knjigu u 15. veku, Bibliju. Danas je centar Evropskog Parlamenta.
Naredne dane smo proveli u Strazburu obisavsi veliki deo grada. Pored samog trga Gutenberg je cuvena Katedrala Notr;dame, znacajna za ovaj deo Evrope od samog njenog postanka. Osim same crkve, unutra se moze posetiti i veliki astronomski sat ciju „predstavu“ zajedno sa mini filmom mozete pogledati ako se zadesite tamo u 12:30h. Sama katedrala je jako visoka, i ako zelite mozete se popeti na platformu sa koje je pogled neverovatan. Sama platforma se nalazi na 66m, a do nje vode cak 332 stepenika!!! 🙂 pogled vredi verujte! Za sve ovo se placa ulaz oko 7 eura za oba, ali ako kupite kartu Strasbourg pass, ulazite besplatno. Inace, ako posetite ovaj grad, obavezno je uzmite jer se isplati svakako. Kosta 12, 40 eura a obuhvata pomenute ulaze+ulaz u jedan muzej besplatno (svi su 6 eura) + 50% popusta na sledeci+ kartu za brodic po kanalima Strasbura koja kosta 8, 4 eura+pola dana besplatnog iznajmljivanja bicikla (i Strasbur je kao i vecina evropskih gradova grad bicikala)+dve karte za Planetarijum po ceni jedne (nazalost nismo stigli da posetimo)+2 eura popusta za ulaz u Muzej cokolade (cena 8 eura)-drugi Must!!! 🙂
Tako da se isplati sigurno!
Mi smo posetili Muzej savremene umetnosti i alzaski muzej koji se nalazi u samom delu Petit France, nismo imali vremena da odemo u zooloski muzej koji sam jako zelela. Naravno, posetili smo i Muzej cokolade koji je malo izvan centra, ali vredi…. proces prizvodnje, slike, objasnjenja, masine stare i nove i naravno cokolada :).
U muzeju savremene umetnosti nekoliko izlozbi i radova vaznih slikara poput Pikasa, Monea, Goje…
Sve u svemu postojalo je jos dosta muzeja u gradu, ali setnje napolju su nam „pojele“ sve vreme koje smo imali! Citav grad je jedan veliki muzej. Arhitektura pomesana-ona koju sam vec pomenula… zute, crvene, plave kucice od marcipana i neoklasicne zgrade!
Takodje, tramvaji zmajevi, pretezno sredstvo transporta stanovnika Strazbura. Dnevna karta za tri osobe 5, 5 eura. Napravite par krugova, dodje vam kao hip-hop koji ne postoji u gradu, ili ne postoji zimi. Ono sto oduzima dah je voznja brodicem po kanalu reke Ill… Traje 70 minuta i pravi citav krug oko centra grada, odlazi do Parlamenta i vraca se. Kad kazem oko centra, mislim na to da je centar grada ostrvo okruzeno ovim kanalom. Pogledajte slike u galeriji kad postavim. I kao poslednje odrediste koje je Must see, je Petit France, stara cetvrt Strazbura opet karakteristicne arhitekture i posebno lepa… Nama je jos padao sneg, tako da je osecaj bio ocaravajuci. Bezbroj kafica i pivnica, probajte, mi smo isprobali nekoliko. Drugo vece smo isprobali klasicnu alzasku kuhinju. Ono sto predstavlja tradicionalnu kuhinju je nalik na nemacku, zbog pomenutih uticaja. Prvo jelo koje preporucuju je Sukrut-kiseli kupus kuvan u vinu sa kobasicama i slaninom (lici na tako nesto nase), sledece jelo koje smo probali (bilo nas je cetvoro u drustvu) je baokofle (tako nesto)-tri vrste mesa, opet kuvane u vinu sa krompirima i u zemljanoj posudi. Zatim petao kuvan u vinu sa nudlama (inace Alzasani su dok nisu culi za Kineze verovali da su nudle njihovo jelo). Foie gras je pasteta od pacije dzigerice, nesto kao pasteta, jako ukusno. Tri salate koje nam je donela su sve bile varijacije zelene salate, paradajza, sireva, u jednoj cak i kobasica vise nalik virsli.
Takodje vrlo karakteristicno jelo ovih krajeva je Tarte Flambbe, tanka kora kao za pizza-u i preko slatka pavlaka, sitno seckana slanina, luk i kackavalj. Ovo smo probali na drugom mestu, i interesantan je snak kad zatreba. Sve u svemu cene i nisu bas pristupacne. U restoranu sireva racun je bio 150 eura za 4 osobe, u ovom sa francuskom (mislim da se zove „Au pont de marten“) 120 opet za 4 osobe, dok Tarte Flambbe uglavnom svuda kosta 7 eura. kafe su sve skoro 3 eura. Ono sto je jako skupo to su radnje sa kolacima i cokoladama gde 100gr cokolade kosta od 8 eura pa navise (mislim na razlicite praline). Poslednji dan smo otisli i do supemarketa gde nismo uspeli da snimimo cene kako bismo uporedili jer smo zurili, ali su sirevi koje smo kupili u enormnim kolicinama dosta jeftiniji, bar u poredjenju sa ovim gde ja zivim. Takodje, izbegavajte taksi. Zureci iz centra ka hotelu kako bismo krenuli sto ranije poslednji dan, uhvatili smo taksi do hotela (razdaljina 1km) i taksimetar je otkucao 7, 8 eura. Suveniri takodje skupi, od magneta za 4 eura… pa navise. Ono sto sam ja kupila je keramicka forma za kuglof koji potice iz ovih krajeva i jako sam ponosna na nju :))))) i karakteristicne alzaske case za vino koje su dosta plitke i otvorene pri vrhu u istom obimu kao i najsiri im deo, sa zelenom nozicom. Cene opet „vruce“, forma 30, case 20 eura. Ono sto je jeftino zeneeee je Vichy… vise od 30% za neke proizvode!
Malo sam vas udavila cenama, ali verujem da je i to jedan od korisnih delova price za svakoga ko namerava da poseti grad!
Iz Strazbura smo krenuli ka istoku i cim smo presli Rajnu vec smo bili na teritoriji Nemacke. Destinacija Svarcvald! Na pola puta ka Frajburgu se nalazi mesto Rust u kome se nalazi cuveni Europaprak, nalik Diseyland-u, ali je otvoren tek od aprila. Na Svarcvaldu ogroman sneg, gusta crna suma :)))) visoke jele kao cuvari i divne slike. Prva stanica Titisee, poznato jezero na Svarcvaldu koje smo zatekli zaledjeno! Malo slatko mestasce i vec druga prica, drugaciji ljudi, drugaciji kafic, drugacije cene u maloj radnjici koja je prodavala sve od sireva, preko vina i suhomesnatih nemackih proizvoda, do svajcarskih Lindt cokolada i suvenira, i naravno satova kukavica!!! Ono sto nismo stigli (ovog puta) da vidimo na Svarcvaldu je vodopad Triberg (najveci u Nemackoj) i selo u kom se prave satovi kukavice (vec je bio pao mrak, a moralo se ici). Ali zato nismo propustili Donnauschingen i izvoriste Dunava!!!!!! Zaista za mene divno iskustvo… da odrastes na ogromnom Dunavu i vidis ga skoro 2000 km dalje malog na izvoristu…. Samo mesto jako slatko, ususkano sa ogromnim parkom u kom se nalazi i zamak pored izvorista Dunava-must takodje!!
Pretposlednja stanica Freiburg… lep grad, isti stil kao Kolmar (nesto veci) i naravno manji od Strazbura i „vise nemacki“, vecerali(jako lepo) smo u samom centru, ovog puta znatno jeftinije- 80 eura. Frajburg je od Bazela udaljen oko 60km. Put nas vodi ka tamo, i naravno odmah po dolasku-krevet! Jos jedan naporan dan.
Sledeci dan do leta smo setali po Bazelu, takodje jako lep grad, isti stil, malo stariji tramvaji-kao nasi zeleni beogradski (oni sto su nam poklonili) :)))i „nemacki“ stil opet. Bazel pripada nemackom govornom podrucju, a nalazi se na samoj tromedji na obalama Rajne. Setaliste pored reke fenomenalno. A grad takodje preskup.
Sve u svemu, posto sam vas udavila, zavrsavam ovde srecna ako sam vam bar malo priblizila ove krajeve i dala informacije koje vam mogu biti korisne!
Zaista, jako smo se lepo proveli i doziveli neustaljene trenutke na putovanjima!

Sve najblje!