Njujork, Sjedinjene Američke Države

19.06.2017

Nakon 4 godine pružila se prilika da ponovo posetim ovaj centar sveta. Grad u kome se govori gotovo 800 jezika i dijalekata. Od toga, prema službenim statistikama,  svega oko 50% od oko 8 milona stanovnika govori engleski, 25% španjolski, a ostatak sve ostale.  Big Apple ili Velika Ludnica- rekao bih svojim rečima.  Grad koji živi 24 časa svih 7 dana u nedelji. Beogradska Autokomanda, pa tako jedno 100.000 puta u raznim varijantama.

Prvi dolazak na ulice Manhattena  2013. nakon mirnog i lepog Bostona i malih mesta uz obalu New Englanda (New Hampshire-a i Maine-a) pamtim po buci bušilice, smradu asfalta i raznih hemikalija. Kao kad iz raja dođeš u pakao.  Umesto italijanskog restorana No Name u Bostonskoj luci gde sam sa prijateljima Jadrankom i Dadom uživao u predivnim morskim specijalitetima koji su se sa ribarskog broda sa druge strane doka preselili svega desetak metara do naših tanjira prešao sam na specialitete u najpoznatijem Njujorškom Carnegi Deli sendvič baru.  Tu sam se uverio da je Jadranko u pravu da čak ni ja, poznati gurman, nisam u stanju pojesti njihov sendvič na 3 sprata od sušenog goveđeg jezika, sira, praške šunke, slaninice i raznih drugih dodataka. Uz to će Vam poslužiti kisele krastavčiće koji će Vas podsetiti na kuću.

Taj prvi put sam noćio u hotelu Hampton Inn u Newarku, jer sam sa obližnjeg aerodroma imao i dolaske i odlaske, koju grešku nisam ponovio. Da bi se u punoj meri doživeo grad treba uzeti smeštaj u Middltownu. Tu je sve najznačajnije blizu na pešačkoj udaljenosti. Hotel Hilton Garden u 33-oj ulici, blizu 5-e avenije je bio pun pogodak. Već po dolasku njihov restoran je bio pun živosti, a tako je bilo sve do odlaska. Pretežno ženski gosti željni opuštanja i zabave. Kako smo imali druge planove nismo tu dugo boravili.

Let Air Srbijom bio je predivan. Kao njihovi redovni putnici (Silver Etihad guests) dobili smo već na ukrcaju besplatni premeštaj u manje-više praznu biznis klasu i tu smo toliko uživali da nismo baš nešto spavali, što je bilo moguće jer je ležaj veoma  udoban. Tako smo uz italijanski Prosecco i srpsku zakusku brzo prešli taj put. Ja sam izabrao vegansku hranu, po uzoru na Noleta. Pa šta bude biće. Zato su se iznenadili da sam pred kraj leta uzeo obrok od mesa. Već su pomislili da sam ja taj.  Greška!

I pored svega lepog imam primedbu na Air Srbiju vezano za internet. U Americi sam na lokalnim jeftinim letovima imao odličan besplatan internet, a ovaj Naš je bio preskup i veoma loš, tako da nikom ne preporučujem da na njega baca pare. Sa druge strane kakva je to biznis klasa bez besplatnog interneta? A danas ne postoji svet bez interneta. Bar ne za mene. Posao, planiranje putovanja i sve drugo. Najbrži način da uđeš u kolotečinu.

Imali smo svega 2 dana za New York, a napravili smo prilično opsežan program za toliko vremena. Posle; Sajam Clean u Las Vegasu 4 dana, Los Angeles 2 dana i na kraju San Francisco 2 dana.

Drugi dan smo, naravno preko interneta,  uzeli jedan program razgledanja grada koji se pokazao kao vrlo ekonomičan i relativno jeftin. Sastanak je bio na uglu Broadwaya i 53-e ulice što je dosta blizu Times Square-a.  Tamo smo svratili u prodavnicu Skechers-a, jer su mi prošle, lagane i udobne, njihove cipele propale i trebalo ih je zameniti.  Nezainteresovani prodavač mi je poručio veličinu 11 iako sam tražio malo veće. Nije mu palo na pamet da mi izmeri nogu ili slično. Kako dostava liftom traje desetak minuta nisam imao volje ni vremena da čekam nove i uzeo sam šta mi je dao, a to me je koštalo žuljeva i muka sledećih dana.  No Skechers. No more.

U prolazu smo prošli pored ogromne skoro kilometarske gužve za ulaznice za Broadwayske predstave jer je na dan održavanja veliki popust od 50, pa čak i više posto, a karte neumereno skupe /prosek oko 100-150$ /. Ovog zadovoljstva smo se morali odreći, jer smo kratko u gradu, a nismo našli neku predstavu po našem ukusu. Sve su rađene veoma jednostavno za decu i odrasle. Nova verzija Cats, Anastasia, Schoool of rock, Waitres, Charlie and Chockolate factory, Bronx story. Malo smo razmišljali oko mjuzikla o Carol King Beutiful, ali smo zbog cene i  kratkog vremena i od toga odustali.

U autobusu za razgledanje smo bili jedini Evropljani. Kad smo se predstavljali rekosmo da smo iz Serbie, ali u Njujorku svi znaju za Srbiju. To me malo posramilo, jer eto svi znaju za našu zemlju, a ja govorim neke engleske nazive. Kad sam posle na Zapadnoj obali govorio o Srbiji, tamo su nas znali samo kao Serbia.

Tura je, naravno, bila prilagođena domaćim turistima, ali smo uspevali da se nekako izborimo da dobijemo nama značajne informacije.

Razgledali smo Central Park. Zaustavili se blizu ulaza gde je u neposrednoj bilizini ubijen John  Lenon. Sada je tamo krug sa uvek svežim cvećem i redovno neki izvođač njegovih pesama. Videli smo strowbery fields gde nije bilo niti jedne sadnice jagoda, a kamoli ploda, ali bio je natpis i neko zelenje koje liči na lišće jagoda. To su nam rekli da svi turisti hoće da vide. Kod kuće smo ostavili deo bašte prepun jagoda i to šumskih, pa nam je ova prevara delovala suludo.  Posebno Dragani koja obožava cveće i sadnice.  Ni ovaj put nisam video Central Park koji svaki dan viđam na televiziji kod nas. Možda ću sledeći put boraviti u Njujorku duže pa ću moći odvojiti ceo dan da ga razgledam. Pomalo me grize savest otkad sam čuo u San Franciscu da je njihov Golden Gate Park veći od Central Parka. Ovaj sam detaljno razgledao, a Central park veoma površno oko dva ulaza u dve posete gradu.

U petoj aveniji smo se zaustavili kod katedrale Svetog Patrika gde je većina svečano obučenih Iraca bilo crne boje i slavili su maturu. Značajan trenutak za učenike i njihove porodice. Svi okolni restorani su bili puni.

Za razliku od prošlog puta nisam bio u kafiću u prizemlju Trumpovog solitera u petoj aveniji. Tamo sam pre 4 godine, navučen malim računama koje su platili Visar i Jadranko za piće na šanku, poručio dve ture bostonskog piva Samuel Adams za stolom i platio trostruku cenu. Sad sam tu zamku uspešno izbegao.

Nisam izbegao posetu Rockefeller centru u centru grada. Tu smo se popeli na 77 sprat najviše kule
/Top of the rocks/ odakle je predivan pogled na Empire State Building sa jedne strane i Central park sa druge ili kako Nujorčani kažu sevar i jug. Njujork dele na Istočni i Zapadni, Severni i Južni. Tako se lakše snalaze, iako kod njih blok 73 ne graniči sa blokom 45, već sa 72 i 74.

Na prvom putovanju bio sam na Empire State Buildingu, ali to je bilo par meseci nakon šta sam bio na Burž Kalifa soliteru u Dubaiju, pa mi je pogled sa 101 sprata na dvostruko nižem soliteru delovao smešno.

U okviru turističke ture razgledali smo toalete u Rockefeller centru i restorane brze hrane za zaposlene u podzemlju i divili se pogledu na klizalište koje je upravo nicalo pred našim očima. Skupa zabava za ekstravagantne Njujoršane na početku leta /30 minuta za 100-150 $/. Ovo me podsetilo na klizališta i sanjkališta u tržnim cetrima u Dubaju.

Nakon toga smo razgledali Wall street i dobro potegnuli bikova jaja kako bi se obogatili ove godine. Čujem da mnogi čekaju već dugi niz godina da im se to desi. U međuvremenu mogu samo da se zadovolje sa belim bubrezima.

Posle smo prošli južni deo Mahnattena. Kineski i Italijanski kraj. Vodič nam je slikovito opisao sve mafijaške obračune u tom kvartu i usput pokazivao slike svojih daljih rođaka koji su pre kojih 100 i više godina doselili u Ameriku. Ali kad smo besplatnom trajektnom linijom putovali do Staten Islenda nije nam ni pomenuo Elis Island gde su ti isti useljenici u karantinu čekali na vize na ulazu u Ameriku. Sva pažnja je bila usmerena na Statuu Slobode, dar Francuske države koji je danas jedna od najvećih turističkih atrakcija.

Na kraju službene ture smo naravno obišli Point Zero memorijalni park i muzej gde su bile kule blizanke pre terorističkog napada 11. septembra 2001.

Uspeli smo na brzinu razgledati najznačajnije izložbe u Muzeju Savremene Umetnosti /MOMA/ u 53-oj ulici. Prošli put me ovaj muzej oduševio, ali ovaj put sam bio preumoran. Nisam zapazio ništa novo nakon 4 godine, osim dvorišta sa skulpturama koje se obnavljalo.

Zato me je oduševio Metropoliten muzej. Nisam ni sanjao o kakvom bogatstvu se radi. Moja tiha patnja su impresionisti, a tamo sam video neverovatnu kolekciju dela Edgara Dega. Verujem da nigde na svetu ne postoji tako bogata njegova zbirka. U Parizu u Jeu de Paume i kasnije u Quai d’Orsay gde se preselila postavka impresionista ima mnogo skica, crteža i skulptura, ali toliko originalnih slika nigde nisam video. Verovatno su bogati Amerikanci otkupili većinu Degaovih dela i onda ih poklonili svojoj državi. Ova čin rodoljublja je zabeležen na pločicama svakog izloženog komada.

Činilo mi se da je ulaznica za MOMA muzej od 25$ bila preskupa, pa sam ulaznice u Metropoliten platio po 20$, ali me nakon razgledanja bilo sramota. Naime, ulaznice se plaćaju koliko želite i možete. Preporučena cena je 25$ po osobi, ali možete platiti bilo koliko. Ovih dana se priča o uvođenju fiksnih cena, jer je muzej u velikim finansijskim problemima, pa je deo osoblja otpušten. Zato vas malo popreko gledaju kad platite ispod preporučene cene, ali ne smeju da Vam prigovore. Verovatno je realno rešenje koje sam video u nekim drugim muzejima u SAD; u volonterskom radu. Npr. u Getijevom muzeju u Los Angelesu najmanje pola osoblja su volonteri koji na ovaj način podržavaju svoju kulturu i državu. Sreo sam više penzionera koji rade tamo. Navodno nisu dosad sretali ljude iz Srbije, što ne verujem da je moguće, jer smo svagde gde smo bili sretali naše ljude.

Ali vratimo se Metropoliten muzeju. Planovi često varaju. Nešto šta vam deluje blizu je ustvari veoma daleko, nešto šta je malo deluje veliko. E, pa plan Metropoliten muzeja je samo orjentacija gde se šta nalazi. Muzej je veličanstven. I ogroman. Bogata zbirka umetnosti Otomanskog carstva je s obzirom na našu istoriju, meni bila posebno interesantna, a i mnoge druge izložbe su predivne.  Razgledali smo samo glavnu zgradu muzeja. Postoje još dve. Da je bilo više dana…

Razmišljajući o večeranjem izlasku pogledali smo program u Carnegi holu gde se održavalo takmičenje mladih pijanista koje nas nije posebno privuklo. Nije bilo novih Pogorelića iz ove regije. Slično i sa Metropolitenom, gde nije bilo tih dana ni sportskih ni kulturnhih događaja. Jedino jedna utakmica košarkaškog razigravanja za žene. To i u Srbiji slabo pratimo, pa smo i ovde preskočili.

Zato smo se bez mnogo razmišljanja odlučili za večernji izlazak u 230 FIFTH Rooftop Garden Bar and Restaurant u 5-oj aveniji. Preporučio nam ga je vodić Njujorčanim Mike poreklom iz Italije, a bilo je blizu našeg hotela.  Na internetu smo videli da nema rezervacija, pa smo bili sumljičavi kako ćemo ući, jer smo videli u mnogim serijama i filmovima da to nije uvek jednostavno. Red na ulazu je bio par stotina metara i Dragana, uvek sumljičava, se već nadala da nećemo moći ući, jer je bila pomalo umorna od dnevnog obilaska grada.  Posle svega 15 minuta smo bili u klubu. Odmah su nas prepoznali kao strance i bez problema smo ušli u klub u koji se ulazi sa nekim članskim kartama.  Gore na vrhu smo se zbunili. Ogroman otvoreni krovni restoran sa pogledom na osvetljeni obližni Empire State Building i svim stolovima sa rezervacijama. Srećom tu je bila šefica protokola, koja već 6 godina radi u tom restoranu, a rodom je iz Novog Sada.  Kad je čula da smo iz Srbije pitala nas je „Iz kojeg ste Beograda?“. Naravno, pogodila je da smo iz Beograda, a njeno pitanje govori da je bila zbunjena kao i mi šta smo se tu sreli. Verovatno nema svako veče goste iz svoje zemlje. Ipak, to nam nije pomoglo oko pravila. Morali smo konobaru dati kreditnu karticu da bude kod njega dok smo u klubu i  da pijemo francuski šampanjac da bi imali pravo na svoj sto.
Za susednim stolom je sedeo par iz Brazila koji je na proputovanju za Italiju. Brazilka je bila jedina žena prikladno obučena u prepunom klubu, jer je nosila kaput sa krzom, a temperatura je bila oko 15°C (oko 60 °F).  Mnogi Njujorčani u kratkim majicama ne vode računa o odevanju, a devojke u super minicama, pa su od kluba dobili bade mantile da se ogrnu dok su na krovu. Klub je penthaus, pa je na nižem spratu zatvoreni deo gde se više pleše.

Poslednje prepodne  u nedelju smo proveli  u Njujoškom Botaničkom vrtu u Bronxu. Odličan izbor.  Predivan park izuzetno obogaćen vrhunskim umetničkim delima od stakla svetski poznatog Chihuly-a.
Kasnije smo se nenadano opet sreli sa remek delima ovog umetnika u hotelu Bellagio u Las Vegasu, gde je i njegova prodavnica. Za „svega“ 45.000 $ možete kupiti njegova unikatna dela i još će Vam oh u okviru cene dostaviti u Srbiju. To ćete doznati ako budete dovoljno foliranti kao šta smo mi bili, pa su nam poverovali da bi mogli biti potencijalni kupci. Ako bih birao najveći dojam koji smo poneli iz dvonedeljnog boravka u SAD to bi bio  Chihuly. Oduševio nas je svojim radovima, a posebno u kontekstu u kojem su izloženi.

Sa aerodroma John F. Kennedy i nazad smo se vozili žutim taksijem, koji imaju tačno određenu cenu /kao šta je danas i na našem Nikoli Tesli ili na Podgoričkom aerodromu/, ali se nismo snašli sa napojnicama.  U svim dojmovima koje smo našli na internetu je pisalo da su uobičajene napojnice za taksi, kao i za ugostiteljske usluge 15% od cene. Stekli smo dojam da to više ne važi za taksi i da smo dali prevelike napojnice. Verovanto zbog konkurencije Ubera i drugih kompanija ove su napojnice pale.

Vozači Ubera nisu navikli na napojnice u šta smo se kasnije uverili koristeći njihove usluge. Ali sa druge strane, od njih u pravilu, ne možete očekivati pomoć oko prtljage i slično. Mnogi su neobrazovani i ne mogu Vam ništa reći o svom gradu ili dati neki turistički savet.

Samo kratke napomene za kupoholičare. Mi naravno nismo imali ni vremena ni snage za kupovinu, pa čak ni u Macy’s koji nam je bio udaljen 10-tak minuta pešice od hotela. Mogu se naći jeftiniji komadi vrhunskih svetskih proizvođača, ali za to treba mnogo vremna koje mi nismo imali.

Za one koji žele da kupuju preporučujem ture u diskontne centre u okolini Njujorka, ali za to treba da se odvoji minimum pola dana, bolje ceo dan. Inače, firmirana odeća je dosta jeftinija nego u Beogradu, a frapirale su nas ogromne i luksuzne H&M radnje kojih ima I kod nas. Videli smo  ih u centru New Yorka, Las Vegasa, San Franciska i drugih mesta gde smo boravlii.

Gužve u Njujorku su svaki dan. Rush hour (gužva pre i posle radnog vremena) je i u subotu i nedelju, možda čak i više nego radnim danima. To nismo očekivali, ali smo srećom na aerodrom krenuli 2 sata ranije nego šta bi u Beogradu. To je bio dobar potez. Tako samo nakon intenzivnih dva dana u Nujorku mogli krenuti dalje u svoju pustolovinu. Sledeća destinacija Las Vegas Nevada. O tome u sledećem nastavku.   

Komentari

Trenutno nema komentara. Budite prvi i unesite komentar.