Oslo – prvi susret

„Kada se pređe norveška granica, tako je kao da se ušlo u kuću ozbiljnog, siromašnog, brižljivo zaposlenog čoveka koji se čudi gostu i koji dugo ne veruje da se gost raduje što je došao Norveškoj u posetu“. Ovako je bilo u doba kada je Isidora Sekulić pisala Pisma iz Norveške. Nekih 100 godina kasnije, ukazala mi se prilika da posetim Oslo i neke delove Norveške.

U međuvremenu, 70-tih godina prošlog veka otkrivena je nafta u Norveškoj, zemlja se izgradila u svakom pogledu, uredile su se obale, čak ni stene nisu više strme i visoke kao što su nekad bile. Danas je to jedna od najbogatijih država, a Oslo moderan, urbanistički uređen grad, građen muškom rukom, satkan od niza velikih sivih i crnih poslovnih zgrada, ali kao protivteža tu su brojni parkovi, kao i obala sa mnoštvom ostrva.

Pogled jednog turiste

Oslo me je fascinirao svojom veličinom, lepotom, neposrednošću, ljudima. Iako sam u jesen te 2014.-te godine prošla kroz njega samo turistički, bila je to ljubav na prvi pogled. Sa svakom narednom posetom, kasnije i radom u njemu, otkrivanjem novih delova grada, ta ljubav je samo rasla.

Početna tačka je bio park skulptura – Vigeland koji je zapravo deo Frogner parka. Suncem okupan, temperatura više letnja, nego jesenja, definitvno drugačiji od ostalih parkova, park koji vredi posetiti.

U njemu se nalazi najveća zbirka skulptura koju je ikada samostalno izradio jedan čovek. Njegovo ime je Gustav Vigeland. Naime, on je imao neobičan ugovor sa gradom Oslom, prema kom je od grada dobio na korišćenje atelje i simboličnu platu do kraja života, pod uslovom da nakon njegove smrti grad Oslo postane vlasnik svih njegovih dela. Za četrdeset godina izradio je oko 1600 skulptura.

Posle par sati provedenih u parku, usledilo je opuštanje uz toplu čokoladu u jednoj maloj kafeteriji (Kaffebrenneriet) u Frognerveien ulici. Topla čokolada poslužena u velikoj dubokoj činiji, moja iskrena preporuka.

Spuštanje ka gradu, prolazak pored ambasada i ne baš preterano zanimljiv kraj. Dolazak na široki plato, pogled na gradsku većnicu, ali i mesto gde se dodeljuju Nobelove nagrade. Jak miris mora.

Aker Brygge tako nekako muški sagrađen, zemljane boje cigli, gvozdene konstrukcije, veliki propeleri na zgradama kao podsetnici da su tu nekad bile radionice za brodove. A opet tako moderan, utegnut, sav u staklu. Laganom šetnjom stižemo do muzeja savremene umetnosti, koji izgleda upravo tako, savremeno. Pogled sa krajnjeg doka na more, oduzima dah. Vidi se i centralni deo grada, tvrđava, luka.

Tvrđava Akershus dominira obalom. Strmo penjanje, prolazak kaldrmom kroz kapije tvrđave. Svečana straža u uniformama. Pogled na otvoreno more i ostva u daljini. Tu su i ljudi koji uživaju u sunčanom danu, na pikniku u okviru zidina tvrđave.

Odatle smo produžili ka možda najslikanijem objektu u Oslu, zgradi Opere koja kao santa leda izranja iz mora. Šetnja po krovu, neki sasvim novi doživljaj. Par slika za uspomenu. Usledilo je prepuštanje toj atmosferi. Neki drugi svet. Toliko ljudi na jednom mestu, i niko nikog ne zagleda, svako je u svom svetu, uživa na svoj način. Neki su došli biciklom, neki se sunčaju, neki su raširili ćebe i legli, baš tu, na krovu opere. Posmatram. Upijam. Zelim da upamtim.

Oslo S, krajnja tačka tog dana. Inače centralna železnička stanica, koja je jako moderna, uredna, čista. Visećim mostom je povezana sa autobuskom stanicom.

---

Oslo je toliko veliki da možete da birate svaki put koji deo grada želite da obiđete, u kom parku ćete da se odmorite, na koje brdo da se popnete, kojom linijom da se provozate ili možda brodom ili pešačkom turom do vikinškog muzeja na Bigdøy-u. U tome je njegova čar.

Ponovni susret sa Oslom započinje dva dana kasnije, a kako drugačije nego Karl Johan ulicom od čuvene skulpture tigra, pa do pozorišta i dalje do kraljeve palate. Uverih se da i Oslo ima glavnu pesačku ulicu u kojoj su hoteli, banke, butici, a prilikom prve posete sam bila ubeđena da tako nešto ovde ne postoji. 🙂 Moram da napomenem da je vreme bilo izuzetno loše, kiša nas je pratila ceo dan, ali to nije pokvarilo doživljaj.

Nakon toga nastavak šetnje Torgatom preko reke Akerselve. I opet iznenađenje. Otkrila neki sasvim drugačiji vajb grada. Alternativan, prepun murala i grafita, uličnih umetnika, malih parkova. Mešavina ljudi i kultura. Mešavina različitih stilova gradnje. Nekako haotičan, ali prihvatljiv na neki čudan način. I reka, koja teče, huči, skokovito se bori da dođe do mora.

Oslo je definitivno grad koji sam zavolela na prvu.  Toliko toga ima u njemu da ne može da se obiđe ni za mesec dana.

Više detalja o Norveškoj potražite na blogu mojimeridijaniblog.wordpress.com

M.M.