Sudžou, Kina

11.11.2019

Poznat kao Venecija Istoka. Izgrađen na kanalima u delti reke Jangce. Stari grad okružen Velikim kanalom Peking-Handžou. Nakon svih ratova i razaranja delimično je održano ili obnovljeno 69 od 200 predivnih srednjevekovnih
baštica u kućnim kompleksima tadašnjih bogataša. 9 od njih je uvršteno u spisak svetske baštine UNESCO-a, kao
i vodena sela Tongli i Zhouzhuang. U okolini Sudžou-a nalazi se još mnogo vodenih sela razasutih po delti Žute reke.

Okvir u prozoru naglašava detalj realne prirode koja se nalazi odmah u bašti. Umesto slike ili fotografije priroda uživo.
Pogled iz paviljona u Baštu Gospodara Mreže.

U pripremi za put saznao sam da je sve do 2009. godine Sudžou po broju stanovnika bio veličine Beograda. Danas
tamo živi 4 puta više stanovnika, a sa prigradskim delom preko 11 miliona! Beograd je isti kao pre 10 godina. Ima
izrazit priliv stanovništva iz manjih mesta u Srbiji, ali mnogo mladih odlazi u inostranstvo, pa broj stagnira sa perspektivom smanjenja.

klasična kineska bašta – detalj

Prosečan godišnji rast društvenog proizvoda po stanovniku je preko 14% za poslednjih 35 godina. Zajedničkim
ulaganjem sa Singapurom napravljen je industrijski park veličine 70 četvornih kilometara. Ovde se proizvodi
preko 80 % računala u Kini. Taj moderni grad budućnosti nismo ragledali, ali podaci su impresivni.

detalj iz klasične kineske bašte

Ujutro nakon doručka krenuli smo iz obližnjeg hotela u Šangaju za Sudžou malim kombijem sa parom iz Melburna.
Mi, vodič i vozač. Vodič je simpatičan dedica koji natuca Engleski ali smo se uglavnom razumeli. Ponosno nam je
pričao da je njegova kćer udata za Italijana. Zato su sve države za njega u Evropi Italija. Za Srbiju nije čuo kao ni
za Jugoslaviju. Za Tita ili Novaka Đokovića još manje. Ah da, vi ste iz Italije.

Naš veseli vodič Tom Tao

Kćer ga je nagovorila da nauči Engleski i prijavi se za turističkog vodiča. Kao početnik prilično je talentovan s
obzirom na godine. Uvek je imao osmeh na licu i srdačno se odnosio. Svaku priliku je koristio da nam ponudi
da se svrati u toalet. Više desetaka puta u toku jednodnevnog izleta. U kombiju smo imali dovoljno flaširane
vode, punjače za telefon, a nudio nam je i svoj wi-fi, ali smo se znajući situaciju u Kini unapred dobro pripremili.

Klasična kineska bašta- detalj

Koliko god mi u Evropi mislili da živimo brzim tempom to nije ništa u odnosu na Kinu. U tolikom mnoštvu
ljudi oni se moraju izboriti za bilo šta. Prosjaci moraju padati i vrištati da se uoče, u prolazu Vam niko neće
dati prednost, već se moraš izboriti za svoj red I slično. Takav je i saobraćaj. Izaći iz Šangaja na autoput je teško
skoro kao u Beogradu. Za tih oko 100 km puta skoro pola vremena smo utrošili izlazeći iz grada. Ne znam kad
smo izašli iz grada, jer nigde nije bilo puta bez nekih naselja uz njega i to uglavnom većih stambenih blokova.
Nije bilo prigradskih udžerica, niti osamljenih livada, šuma ili slično.

U Kini su još pre Hrista ovladali tehnikama popločavanja kamenjem koje mi izgleda ni danas ne uspevamo da usvojimo.

Nadali smo se da ćemo profitirati na način da izbegnemo kišicu koja je celo jutro padala u Šangaju.
Vodič Tam je naravno obećao divno vreme u Sudžou, ali je ipak pripremio kišobrane koji su nam
dobro došli kad smo stigli na odredište. U tom starom delu grada voda je ležala po ulicama i
trotoarima, tako da nam je to bio prvi susret sa Venecijom istoka.

Ribarsko selo Zhouzhuang. Kako ovde nema više ribara postavljena je ova scena koja podseća na pravog ribara “na poslu”. Sada se u Sudžou i okolini pecaju kompjuterski čipovi, softveri i slične novotarije.

Neurednim stazama delimično popločenim kamenjem kroz prepletene uličice stigli smo na ulaz kućnog kompleksa u okviru kojeg je sačuvana bašta nekad zvana Deset hiljada zaprega, Izgradio ju je 1.140 Shi Zhengzhi zamenik ministra državne službe vlade Južne dinastije Song. Najznačajnija promena u bašti napravljena je oko 1785 dok je vlasnik bio Sing Zongiuan penzionisani službenik dinastije King. Dodao je više paviljona i galerija oko bašte zadržavajući dotadašnji stil koji podseća na skroman ribarski život. Tada je dobila naziv Bašta Gospodara Mreže koji nosi i danas.

Bašta Gospodara Mreže

Oko 1930 godine vlasnik je Zhang Daqiyan. Njegov brat slikar Zhang Shanzi koji je živeo sa njim je obožavao tigrove. Jedan je živeo sa njima u bašti i bio model za mnoge slike. “12 tigrova” je njegova najpoznatija slika. Pozadinu je oslikao Daqiyan. I danas se sreću slikari koji ovde traže inspiraciju.

Čuvajte se! Ovde ide jedan strašan tigar. Zhang Shanzi

Do ovog putovanja kad kažem bašta obično sam mislio na otvoren prostor, ali klasične kineske
bašte su prostori ograđeni uglavnom belim zidovima sa izgrađenim pejzažima koji imitiraju
prirodnu scenografiju kamenja, brda, reke ili jezera sa strateški smeštenim galerijama, paviljonima
i pagodama. Svojim besprekornim dizajnom odražavaju duboku metafizičku važnost prirodnih
lepota u kineskoj kulturi.

pogled iz galerije

Naš veseli Tam je vešto ukombinovao više idealnih mesta za slikanje, pa smo napravili
mnoštvo fotografija.

Bašta Gospodara Mreže u ribarskom stilu

Najbolji primer klasične kineske baste je Yu bašta u Šangaju, koja je nažalost bila zatvorena zbog preuređenja dan pre našeg dolaska. Pa ipak zbog živopisne okoline bili smo tamo. Stali smo na 50 metara od ulaza a da nismo shvatili gde je bašta. Sa ulične strane su samo zidovi. Probali smo da špijuniramo kako teku radovi sa najviših solitera, ali je bilo predaleko da bi se jasno videlo.

Najviše mi se svidela priča Sima Qiana o baštama. On u Zapisima velikog istoričara piše o Shaqui odnosno Bašti
Pešćanih Dina iz doba kralja Zhou od Changa iz XI veka p.n.e. (posthumno nazvanog Di Xing). Ovaj razvratni
kralj, poznat po razuzdanim orgijama, u bašti je napravio jezero koje je punio vinom i kad su čamcima plovili
po njemu mogli su krčage direktno da pune iz jezera. Na drveće bi pričvrstili komade pečenog mesa, pa su ih
brali kad im se jelo. Ovo je verovatno samo legenda, ali ljudske izopačenosti nisu bile ograničene samo na
Rimsko carstvo.

bašta sa paviljonima

Drevni grad Sudžou je bio opasan zaštitnim zidovima i kanalima još u vreme preko 500 godina pre rođenja Hrista. Oko starog grada prolazi Veliki kanal koji je spaja Peking sa Handžouom. Ukupna dužina kanala je 1776 km. Možemo samo da zamislimo ogroman ekonomski, kulturni, politički i uopšte društveni značaj ovog kanala u srednjem veku, dok drumski prevoz nije bio razvijen.

Panmen kapija

Obišli smo na Panmen Kapiju u jugozapadnom delu kanala koji opasuje grad. Originalno izrađena pre više od 2.500 godina jedna su od najvećih znamenitosti ovog grada. U to doba to su bila jedina vrata koja su omogućavala ulaz ograđeno naselje. Sadašnji izgled ovog lokaliteta datira od kraja Yuan dinastije pre 700 godina.

Pogled na Veliki kanal sa mosta kod Panmen kapije

U našem program je bilo razgledanje vodenog sela Zhouzhuang koje se nalazi oko 30 km jugoistočno od centra Sudžoa. Odličan izbor.

Na putu do tamo posetili smo jednu fabriku svile gde smo se upoznali sa celim procesom kako se od svilenih buba dolazi do predivnih svilenih komada. Nažalost, konačni proizvodi su bili preskupi za naš budžet. Najveća svilena košulja koja mi se svidela nije stala na moje razvijeno telo, tako da je i ta simbolična kupovina propala.

slaganje sirove sušene svile

Svratili na ručak koji je bio u okviru aranžmana. Dobili topli čaj u posudama. Posle smo birali jela po
jelovniku. Izabrali smo lokalne ribe. Naravno na osnovu slika. U ponekim restoranima piše i opis jela
na Engleskom jeziku. Naš vodič Tam je sav srećan objašnjavao da je najzad sa grupom u jednom
restoranu koji nema samo punjene knedle. Probali smo ih u Šangaju punjene raznim povrćem,
mesom, škampima i ko zna čim.
Uz jelo smo na čuđenje domaćina pili vino kineske firme Veliki Zid. Tražili smo crno, ali je dobro došlo
i belo. To je bila jedina flaša koja se nekako našla u restoranu, Ovo vino pamtimo od pre 20 godina kad
smo prvi put posetili Peking. Tada je to bila jedna od prvih godina proizvodnje. Prvenstveno za turiste.
Danas ima nekoliko vinarija i asortiman se širi. To je malo čudno jer u muzejima vidimo da se vino na
tim prostorima pilo još pre nove ere.

Vodeno selo Zhouzhuang

Vodeno selo nisu samo čamci, kanali i mostići preko njih. To su centri kulturnog nasleđa.

tradicionalna bogataška kuća

Brojni umetnici su tu živeli i stvarali. I danas mnogi ovde imaju svoje “vikendice” ili odmaraju u zakupljenim
kućicama. Na malom prostoru interesantne tradicionalne kućice su konzervirane i otvorene za posetioce.
Činilo nam se da je to popodne sa nama u posetu došlo pola okolnih naselja.

trgovačke uličice uz kanale
trpezarija u bogataškoj kući

U naselju je mnogo zanatlija koji ovde stvaraju i prodaju razne predmete primenjene umetnosti. Od keramičara, preko proizvođača nakita od prirodnih bisera, kaligrafa, proizvođača suvenira koji će Vam odmah upisati ime koje želite na njih i slično.

ručno keramičarsko kolo i ispisivanje suvenira

Iz kuća se u pravilu izlazi na dve strane. Na obe su kanali.

unutrašnji kanal sa sa raznobojnim šaranima
Gde ima mnogo ljudi uvek ima hrane i slastica.

Naravno, nismo odoleli sa se provozamo s čamcima i čujemo pesmu domaćih gondolijera.

gondolijerka

Dolaskom noći bljesnuli su brojni raznobojni svetleći ukrasi stvarajući vašarsku atmosferu. Nama je sledio put
nazad u Šangaj nakon ovog lepog ali napornog dana.

Osvetljen izlaz iz vodenog sela Zhouzhuangbsh

 

Komentari

Trenutno nema komentara. Budite prvi i unesite komentar.