Irska, konačno

Nekada se i snovi ostvare, samo treba sanjati, želeti i čekati… Sve dođe na svoje!

Kako je zovu Irci „Green Isle“ ili kako je mi zovemo „Zeleni raj“ ili „Smaragdno ostrvo“ – Irska je baš to! Na šta obično ljude asocira zelena boja – priroda, čistoća, detelina, vilenjaci – sve je to Irska. Izuzetno čista i sređena zemlja. Država i narod koji su kroz istoriju jao patili i mučili se (danas ih je više van Irske nego u Irskoj) ali su uvek imali svoj veliki duh, srčanost, ljubav prema prirodi, muzici i prema ljudima. Nema veće „žurke“ od gomile Iraca koji pevaju nakon smrti prijatelja – tužan i pomalo groteskan događaj, pokazuje duh ovog naroda.

Standard u Irskoj je danas izuzetno visok što pokazuju i plate ali i  velike cene. Ali, opet to je dobro za njih jer su uspeli da se izvuku iz (ko zna koje) ekonomske krize. I pored svih kriza na „svakom ćošku“ možete videti istoriju, tradiciju i sačuvane spomenike i relikte prošlosti (čak i grobnicu iz 3.000.  godine PRE nove ere).

S obzirom na to da su nama iz Srbije potrebne viza Irsku moja cela avantura je započela u februaru mesecu i trajala, ta avantura-agonija, čoitavih 35 dana. Da bi mi na kraju javili da je via odobrena. Da li zbog sujeverja ili ne znam čega nisam hteo planirati ništa iako sam o Irskoj znao svašta. Doputovao sam letom (Rajanerom, uvek Rajanerom!) preko Brisela do Dablina. Onda kompanijom CityLink direktno od aerodroma u Dablinu do Golveja – 3 sata, auto-putOm.

Golvej / Gaillimh / je sjajno mesto za život na atlantskoj strani Irske. Grad sa prelepim i čistim okeanskim vazduhom. Grad sa najvećim rastom u svemu pozitivnom – broj stanovnika, broj zaposlenih, povećanje plata i sl. Jako čist grad (kazna za bacanje smeća je 1.900 evra – dakle, HILJADU devetsto evra). Grad je u Golvej zalivu – pozantom u pesmama i filmovima. Arhitektura je prava irsko-primorska, dakle: drvo i kamen, prelepo ukombinovani. NIšta nije šareno niti nabacano, nema visokih zgrada, nema „modernih“ tržnih centara, nema svetlećih reklama. Grad je i kandidat za evropsku prestonicu kulture 2020, a svake godine leti, grad je pun ljudi iz svih krajeva  Irske i sveta jer se održavaju brojni festivali. Pun grad jako ljubaznih ljudi, pravih irskih pabova, unverzitetski centar… Tu sam prisustvovao i prvoj paradi Sv. Patrika u životu. Grad je pun zelenila i parkova, grad ima okean, reku i jezero, nekoliko parkova (najveći je Еjr/Eyre park ili JFK park jer je američki predsednik Kenedi posetio Golvej i održao govor u ovom parku).

Ovo je jedini grad koji sam posetio i za koji sam rekao, pored Madrida, „E, ovde bih mogao živeti!“ – to mi se jako retko dešava, eto, tek drugi put u životu. Blizu Golveja, na samo 1 sat vožnje možete videti i nestvarne klifove Mohera – simbol Irske. Takođe, nacionalni park Konemara je blizu, isto 1 sat vožnje, a svaki dan iz Golveja imate bus-ture za 15-25 evra sa uključenim ulaznicama i ručkom.

Definitivno je mesto koje treba videti  i doživeti.