Cigla po cigla Urbino

Stare kosti, mlad duh.

Italija, centalna. Petak je, majsko podne. Negde  smo na sred meseca, već treći dan na putu čiji je lajtmotiv – srednjovekovni gradovi.  Vreme ne obećava. Oblaci sivi, teški ko tuč. Samo što ne provale.  Baš me briga i da provale, važno mi da  ne peče.  Jer kad peče mene lupi  zvizdan. A kad me lupi zvizdan, nisam baš sva svoja. Što nije dobro, odnosno mnogo je loše.  Jer ja sam organizator i navigator. Čuvar kase iliti kese,racunovodja,  (kvazi) istoričar , prevodilac i vodič…Oću da budem i fotograf.  Ko mi kriv, ko me tero, htela sam emancipaciju. Sreća te nisam vozač, pa mogu da gledam levo i desno. Mogu  i da obnavljam gradivo usput.  A sta  se nakrcalo i nagužvalo  likova u ovaj grad što nas čeka, majko moja…

Vozimo (muž vozi, ja navigam, jer GPS opet ne radi)  kroz zelenu  brežuljkastu oblast Montefeltro,  regija Marke. Nestrpljiva sam da se domognemo Urbina.  Gužve na uskom putu nema, promiču neka mala naselja. Do Urbina nije lako doći. Aerodroma nema u neposrednoj blizini, vozovi ne dolaze dovde. Autobus,  automobil ili  bicikleto, su najbolji načini. Zbog toga je možda i ostao nekako  skrajnut od masovnih turistickih poseta, a to je plus na mojoj listi „Zašto Urbino?“.

 Sazdan od pečene cigle, sa krvovima prekrivenim starim crepom obraslim mahovinom, mozda liči na neke druge italijanske gradiće nikle po vrhovima brda. Ne znam, nemam neposredno iskustvo. Za ovaj kažu da je najočuvaniji srednjovekovni gradić homogene strukture sa obeležjima renesanse.(Ovo progovara istoricar umetnosti)  Kao takav je i uvršten na UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine 1998. god.  Eto  jos jednog plusa. A  plusići se nižu. Gradske zidine obnovljene  i ojačane po Leonardovim nacrtima,  tu se rodio cuveni Rafael,   grad se smestio na dva brda… Eeee,  taj pogled sa jednog na drugo brdo  me je očarao jos dok sam  sedela u Bg-u i gledala tudje  fotografije. Ovo je moja:

                           ,

Obilazimo visoke zidove od cigle koji opasuju grad i ostavljamo kola na velikom parking u podnožju starog gradskog jezgra, na Borgo Mercatale. Ovde na ravnom terenu je i autobuska stanica, info centar i glavni ulaz u grad.Parking se plaća na automatu, pri izlasku. Moderno u starom, automat smešten u zidine. Na info pultu  ljubazne devojke  nam uz dobrodošlicu daju kratka uputstva i besplatnu  mapu.  Odmah pored  je prolaz, opet u visokim zidinama, do lifta. Cena  koštanja za  čuvanja snage je 0.5 eur,  ulica koja vodi od kapije Valbona do centralnog trga nema baš naivan uspon.

 Porta Valbona iz 1621. na ulazu u grad podignuta  je nakon što se  vojvoda  Federiko iz familije Rovera oženio sa Klaudijom Mediči. Obecana mu jos dok je on imao 3, a ona 4 godine. Klaudija se nije bas sjajno provela, em je proživela celo detinjstvo u manastiru, em je udadoše sa 16. Mada je to bilo uobičajeno za ono vreme, meni iz ove perspektive zvuči tužno. I tako pobožna,  naučena finim manirima dolazi puna nade o nekoj lepoj budućnosti  na dvor u Urbino. Zatiče razvrat i greh. Mladi muž je udobno smestio svoju ljubavnicu u dvorske odaje, nije mu padalo na pamet da je iseli odatle. Klaudija je  pokupila svoje pinkle i revoltirana  otisla na  dvor u Pesaro. 

                                        Ovako je izgledao Federiko  kad mu je obecana Klaudija                                        

Brak je bio sklopljen iz političkih razloga pa je mali morao malo da dodje pameti. Obećavao da će biti dobar i ona šta će, vrati mu se. Nije dugo ostala ni u Urbinu. Brak je potrajao 3 godine, rodila je žensko dete, pa mladi muž umire. Gde će s njom, ajd opet u manastir… Udavala se ona ponovo, ovaj drugi bio je mnogo stariji od nje, pa jos bivši sveštenik, dobila je i  titulu, al to je već druga priča koja ima veze sa Austrijom, ne sa Italijom i Urbinom.

 Dakle,  liftom izranjamo  pravo ispred vitkih tornjeva Duždeve palate. Dok sam izvijala vrat da vidim vrh kule sa nekim limenim čikicom što drži zastavu, nisam razmisljala o Klaudiji, nego mi je  Zlatokosa bila na umu. Šta ću kad sam odrasla na bajkama,  ne na istoriji.

Duzdeva palata. Ogromna je, i potpuno različite arhitekture gledano  iz različitih uglova. Sa ove zapadne  strane se uzdizu spominjani vitki  tornjevi, između njih se  nižu  tri lodje jedna iznad druge. Vidljivi su inicijali FC koji znace  Federico Conte a pripadaju gospodinu koji je najzaslužniji za procvat grada i vojvodstva Urbina.(to nije onaj Federiko odozgo) Iz centra grada palata je drugačija, mnogo niža.  Ima dva ugaona krila koja spolja formiraju trg i oni tornjevi se odatle uopste ne vide. A unutrašnje cetvrtasto  glavno dvorište, totalno odudara od spoljašnosti. Dok fasada spolja deluje kao da nije završena, uglavnom je od gole cigle sa nekim mestimičnim rupama, dvoriste je isprojektovano i izradjeno do detalja.  Beli stubovi  u antičkom stilu, natkriven trem, medaljoni  i   latinski natpisi u mermeru  posveceni vojvodi Federiku III, (ovome sa inicijalima FC)

Ovaj  Federiko III je od Montefeltrovih i živeo je ranije. One Rovere su došle posle, a odma posle Rovera  Urbino ulazi pod okrilje  Papske države.  Familija Montefeltro je ime dobila po oblasti iz koje potice, a Federico III je u 15. veku oko sebe okupio mnogo učenih ljudi, slikara i pesnika. Tada grad i doživljava pravi procvat u svakom smislu.  U palati je napravio za sebe jednu omanju odajicu celu oblozenu drvenim panelima , a oni deluju kao da su iscrtani raznim.prizorima. A nisu iscrtani, to je intarzija tako precizno uradjena od različith vrsta drveta, pa se sve preliva u nijansama žute i braon. Prizori su sve ono sto je zanimalo vojvodu, iz sveta nauke, muzike , slikarstva…To je bio njegov kabinet, prepun nekih fijocica i tajnih vrata, njegov svet u malom. Zanimljivo, maštovito i vešto izvedeno.

 Moram da vam predstavim i Federika, a  koga interesuje imalo umetnost verovatno zna za ovog lika čiji portret visi u galeriji Uffici u Firenci, a ima ga  po enciklopedijama. Zašto je pozirao Pjeru dela Frančeski  iz profila kad mu je profil ovako grbav sa  vrlo karakternim nosom. E, pa verovali ili ne, ovako je bio najlepši. Ono drugo oko sto se ne vidi , nije ni moglo da se vidi. Izgubio ga je u nekom turniru, a i nos je tada polomio pa je zato onako neprirodno nasadjen.

 Sad se u palati nalazi Muzej sa vrednom kolekcijom renesansnih slika. U vreme nasše posete bila je postavljena gostujuća izložba sa radovima Artemizije Djentilesk,i jedine meni poznate žene renesansnog slikarstva. Kakva je to snaga ličnosti morala da bude da se u muškom svetu nametne i preskoči sva ograničenja svoga doba. Prvu žena ikada primljenu na Akademiju lepih umetnosti srećem nenadano u Urbinu, iznenađenje je pomešano sa zadovoljstvom.

Ošamućeni doživljenom  lepotom izlazimo iz muzeja na trg, a kisa pada onako jesenje ko da nikad neće stati. Šta ćemo… bez kišobrana. Gledamo malo obelisk što je ko zna kako i kada dolutao ovamo iz Egipta, malo proučavamo Crkvu Sv. Domenika. Zanimljiva mi je zbog lepog stepeništa i Madone sa detetom okružene svecima, postavljena je  iznad ulaza. Madona nije original, al lepa je kopija dela Luka della Robbie. Sva bela od keramike, sa plavetnilom okolo.

Srećom katedrala je odmah tu zalepljena za palatu, pa da se sklonimo od kiše. Spolja deluje sumorno, sa onim kipovima strogih papa i ukočenim mermernim pročeljem koje totalno odudara od okolne cigle.  Mada, lepo je bilo zaviriti i ovde. Unutrašnjost deluje prostrano, kupola je velika i svetla, a u kapelicama su impozantna  platna vredna pažnje. Sve je obeleženo na pločicama, pa se zna šta se gleda i koji je umetnik šta naslikao. Poduže smo se zadržali dok je napolju fijukalo,  limovi su se tresli pod naletima vetra, nesto je  cijukalo i škripalo. Odlična muzička pozadina za religiozne scene.

Ulice su uske i uglačane,  popločane kamenom ili ciglom. Krstare gore, dole, klizavo je od kiše, a i od vekova.  Tesni prolazi postavljeni ciglom ko parketom, u riblju kost, ne dobijaju nikada ni zraku sunca.  Mahovina  buja, cigla dobila zelene fleke. Tandrču tockici kofera, rolaju uzbrdo nizbrdo. Krenuli studenti.

Ovaj grad je imao univerzitet jos pre 500 god, a danas broji više studenata nego stalno nastanjenih.Stare kosti, mlad duh. Stanovnika 15 500, studenata 20 000. Svuda oglasi za izdavanje stanova i soba dosta  malih lokala što prodaju jeftinu picu i klopu s nogu. Skromno, studentski. Opušteno je i ništa našminkano.

Na jednom od dva trga, sedamo ispod kolonada da popijemo kafu. Muž se odmah hvata za telefon, da mu slučajno ne promakne šta se dešava u svetu. Malo sutra ce da pročita nešto, ovde nema WiFi. Pitam mladog konobara što nema,  a on 200 na sat, naravno na Italijanskom, objašnjava nesto i gestikulira, kako to vec oni rade. Uhvatim reč „Studenti“ i povežem  je sa dignutim kažiprstom koji mu kruži oko glave. Pa  da, nema zbog studentarije.

Ledjima smo oslonjeni na fakultet, a svuda okolo deca žive u iznajmljenim sobama.  Nema veze, svet se vrti i bez pročitanih vesti,  kafa je bila razbuđujuća, kiša prestala, mladi se razmileli… Ovaj Trg Republike je glavno mesto za okupljanje I druženje, jos u srednjem veku je tu bila pijaca. Sa njega se kraka 5 glavnih, najširih ulica, sve sa popriličnim nagibima.  Jedna ide gore, bas strmo i dugačko pored Rafaelove kuće.

Ovde se on rodio i proveo rano detinjstvo, pošto mu je otac radio kao slikar i hroničar kod onog vojvode Federika III (onog bez oka). Na kraju ulice u kojoj smo prisustvovali demonstraciji raznih nacina kako najlakše savladati uzbrdicu od strane neke vesele studentarije,  nalazi se spomenik umetniku. Na uzvišenom lepom mestu u malom parku, sa pogledom na plavičasta brda, a između rodne  kuce i Akademije lepih umetnosti uzdiže se bronzana statua. Na mermernom postamentu su oni mali bucmasti golišavi dečaci,  alegorijski prikazi umetnosti, umetnika i renesanse. Rafael u slikarskom haljetku drzi kistove i paletu umazanu bojama, s pogledom uperenim dole na grad i rodnu kucu. Odmah tu pored je i stari karmelicanski manastir, nakada boraviste bosonogih karmelicanki,  u njemu sada Likovna akademija. Kakva tradicija, kakvo mesto za studiranje umetnosti. Uh.

Ja bas nešto bila uzbudjena što ću da vidim kuću i grad gde se Rafael rodio, a moj muž  onako… A kad sam mu rekla da mu se tu rodio Valentino Rosi, majkomoja,  sav se ozario. Ko da će ovaj istog časa da mu iskrsne odnekud, sve sa urlikanjem mašine.

Nije mi se baš išlo odavde, malo je mesto, ali mu šarma ne manjka. I nema turista, bilo neke dece na ekskurziji, progalamiše malo pa nestadoše. Ko sto rekoh, ima mnogo mladih,a  saobraćaj  je gore u tragovima, tek neki dostavni kamiončc i minijaturni autobus. Ne onako kao naš mini bus, nego iste forme ko veliki, samo liliputanski. Bas je smešno kad mota oko fontane na starom trgu, gde bi se manje iznenadila da naidje kočija il konjanik.

I za kraj ono sto je meni bio najjaci utisak odavde. Ko sto mi se i iz Bg-a činilo da će biti. Nisam pogrešila.

Pogled na grad sa drugog brda iz Parka otpora. Tu mi je iza ledja bila i tvrdjava, mala četvrtasta. Ma nisam je valjano ni pogledala jer ispred mene je cigla po cigla gradila Urbino. U svoj svojoj  vekovnoj  lepoti. Oker grad sa tornjevima, crkvenim zvonicima, kupolama, strmim ulicama i opsadnim zigovima… i ko na dlanu. Kuće se stisnule, kaskadno se nanizale  jedna ponad druge, krovovi napravili slap od terakote. Fasade iste boje, nijanse su u pitanju, al nije monotono. Vrhovi plavičastih brda u pozadini, naokolo zeleni zatalasani brezuljci, nebo  menja boje nakon kiše. Ne, nije monotono. Odavde je lepo i mirno i spokojno i nekako nestvarno. Zbog ovog pogleda sam dosla. Da,  to sam trazila 

Eh, napisah gore to o najjacem utisku. Al sta cu sa Rafelom, Artemizijom,  Idealnim gradom? Hmmm…

A  sa pogledom ka tornjevima koji  se promaljaju izmedju uskih uličica I tudjih dvorista u koje smo nenamerno zalutali?  Ne znam šta mi je najjaci utisak, i baš me briga. Niko me nije ni pitao da se izjašnjavam. Ionako ne volim takve liste sa naj ovo, naj ono. Važno da sam bila, videla i dozivela. Taman kad sam napunila pola veka. Preporučujem i vama. I pola veka (ma,  mnogo duže) i Urbino.

Fotografije umetnickih dela preuzete sa neta, za zainteresovane postoji MFT sa istim naslovom