San Hoze, Kostarika

08.08.2011

Roads less traveled…
 
7 sati je uvece. Dok vetar lagano njise listove palminog drveca, u vazduhu se oseca prijatan miris tropskog cveca. Iz obliznje crkve dopiru zvuci prijatne duhovne muzike. Ovu idilicnu sliku sa obala karipskog gradica Cahuite upotpunjva niko drugi do ja, zavaljen u veliku i udobnu lezaljku, dok pisem ovaj tekst…
 
A sve je pocelo pre 4 dana letom koji je poceo u Beogradu. Prvo presedanje je bilo u Frankfurtu, pa smo 8 sati pauze koju sko imali izmedju letova iskoristili da malo obidjemo grad. Franfurt je simparican i cist grad i na prvi pogled cini se nista vise od toga. To je jedan od glavnih finansijskih centara Nemacke te se od njega najverovatnije ni ne ocekuje da ponudi nesto vise slucajnim (ili manje slucajnim) posetiocima. Nakon zanimljivo obilaska usledilo je 10 sati leta preko Atlantika, a do Dominikanske republike. Tu nam je bilo drugo presedanje i vec spomenuto ispijanje kafe 🙂 Jos 3 sata leta i stigli smo u San Jose, glavni grad Kostarike.
 
Iako je San Jose prvo nase odrediste on u celoj prici ima epizodnu ulogu. U njemu smo sleteli, iz njega treba da odletimo kuci. I to je to. Ah da, i da sredimo neopohodne vize za druge zemlje. Cim smo se smestili krenuli smo u ambasadu Nikaragve. Guzva ispred ulaza nas nije obeshrabrila, vec smo se glumeci zbunjene turiste krenuli preko reda i sluzbeniku, nogama i rukama, obkasnjavali da neznak spanski jezik i da smo stranci. Kada je i sak to skapirao pustio nas je preko reda. Ukoliko uopste i ima reda u neredu nikaragvanske ambasade. Unutra nas je sacekala scena kao iz filmova: gomila hispano muskaraca i zena, u neurednoj i zagusljivoj prostoriji cekaju da ih prozovu. Na srecu za 10 dolara po osobi za sat.vremena dobijamo vizu i idemo dalje – do akbasade Hondurasa. Tako se vec spilja videlo da je ova ambasada daleko ozbiljnija i sredjenija od nioaragvanske. Ipak, ovde nismo imali srece, jer je akbasada zatvorena pola sata pre nego sto smo stigli. Ipak ljubazna sluzbenica nam je obijasnila sta nam treba sve od papira da bi dobili njihovu vizu – hvala joj na ljubaznosti, alu cini mi se da su zaboravila da nam traze jos samo potvrdu o dobro vladanju iz obdanista. Trazili su gomilu neke dokumentaciju koju mi naravno nismo imali i sa zebnjom smo cekali sledeci dan. Celo vece smo razmisljali kako da sto bolje odgovorimo na njihova pitanja. Ispostavili se da smo to radili uzalud, jer su nam sledeceg jutra vizu odobrilu u roku od pola sata, bez ikakvih pitanja. Cak su nam i obezbedili prevoz do banke da uplatimo novac za vizu 🙂
 
Nakon toga krenuli smo pravac autobuska stanica gde smo uzeli autobus za Cariari. Odatle drugi bus do Pavone, a odatle camac do Tortuguera. Voznja javnim prevozom Kostarike je prilicno zanimljivo iskustvo. Narocito bus ala „Ko to tamo peva“ do Pavone koji je isao kroz plantaze banana.
 
Tortuguero je nacionalni park i do njega se ne moze doci kopnom, vec camcima kroz kanale. Imali smo sat.vremena voznje kroz fantasticnu prirodu. tropske prasume, bogatstvo biljnog i zivotinjskog sveta je tamo nwverovatna. Tako je ustvari u celoj Centralnoj Americi. U Tortugueru i na putu do (kasnije i od njega) sko videli: majmune, zmije, desetak vrsta egzoticnih ptica, kajmana, krokodila. sve u prirodi – u njihovom prirodnom okruzenju. Poseban dozivljaj je bila nocna setnja plazama Tortuguera i prisustvovanju polaganju jaja ogromne zelene kornjaca – imala je preko jednog metra i oko 200 kg. ove kornjacw su nesto po cemu je Tortuguero najvise i poznat. Iako se nalazi na obalama karipskog mora, u Tortugueru se nismo kupali. Ne zbog tropskih kisa koje sam pomenuo, jer na njih se nismo obazirali, vec zbog – snaznih struja koja mogu i iskusne plivace sa bukvalno nekoliko metara da odvuku na otvoreno more, ajkula i pirana. Za nas je ovo bilo dovoljno 🙂
 
Danas smo iz Toetuguera stigli do Cahuite, jos jednog laripskog gradica. Ovde smo se vec kupali i to na prelepoj – Playa Negro (Crnoj plazi). Naziv je dobila po pesku crne boje. Mada se ni na njoj nismo previse opustali, takodje zbog jakih struja.
 
I tako dodjosmo do lezaljke… Sto se planova tice: kratkorocni su da idemo da nadjemo neki restoran sa dobrom karipskom hranom i neki fini rege bar da popijemo pice. Amra mi vec kuka kako je gladna 🙂 Za sutra smo rezervisali rafting na Pacuare river – Nacional Geographic je ovu reku proglasio za jednu od 10 najboljih za rafting. Tako da mislim da nas sutra ocekuje 32 kilometra dobre zabave 🙂 Nakon toga ce da usledi poseta jednom od najaktivnijih vulkana na svetu – vulkanu Arenal, a za dalje cemo da vidimo 🙂 
 
 
Uzbudjenja traju i ne prestaju 🙂
 
OK. Da nastavim tamo gde sam stao 🙂 Nakon vecere u karipskom restorana svratili smo u jedan rege bar gde se pevala uzivo karipska i spanska muzika. Do pre pedesetak godina crncima iz Kostarike koji su tada (a i sada) naseljavali uglavnom karipsko priobalje Kostarike bilo je zabranjeno da idu u unutrasnjost zemlje. Ziveli su u nekoj vrsti aperhejda, pa je to osim ociglednih negativnosti imalo i odredjene pozitivne strane: zahvaljujuci tome oni su ocuvali svoju kulturu, nacin razmisljanja. Tako da karipski deo Kostarike sada predstavlja jednu oazu drugacijeg stila zivota od onog sto ima smo imali prilike da vidimo u ostatku Kostarike. To se osetilo i u baru u kojem smo bili, tako da je to bilo jedno sasvim novo, pre svega pozitivno, iskustvo za nas. Imaju stvarno dobru muziku 🙂
 
Sutra dan smo planirali rafting na Pacuare river. Rezervisali smo ga (i platili) dan pre preko interneta, pa smo se nadali da ce se na dogovoreno vreme i mesto pojaviti ljudi iz agencije 😀 Iako su kasnili pojavili su se, tako da smo se spremili za provod. Prvo su nas vozili oko 2 sata do njihovog centra gde smo imali dorucak i kracu obuku za rafting. Nakon toga jos oko 1.5 voznje do reke. U camcima je bilo po 6 ljudi, plus vodic. Dobili smo prsluke za spasavanje i kacige, a okolo nasih camaca (imalo je oko 10 camaca) je bilo i dosta kajakasa koji su se vozili okolo camaca i bili spreni da priskoce u slucaju bilo kakve opasnosti. Kod nas u camcu je bilo 5 ljudi, ali grupa je bila bas dobra. Bili smo ja i Amra, jedan Amerikanac i Svajcarac i jedna devojka iz Holandije. Bili smo dobar-slozan tim sto je na ovakvoj vrsti aktivnosti to veoma bitno. Koliko je to bilo bitno pokazace se kasnije, a bio mi je smesan i komentar jednog od vodica na tu temu. Rekao mi je da se mnogo umori kada mu dodje losa grupa, jer slabo i/ili nesinhronizovano veslaju. Kaze da mu to posebno pravi problem kod vecih i jacih brzaka i da se svaki put pred takve brzake znoji kada ima losu grupu. Kaze da kada bude bas kriticno uzvikne „Veslajte za zivot“ i onda cak i losa grupa vesla dobro 😀
 
Prvih nekoliko brzaka (od ukupno 50 koliko smo prosli) su bili lagani, a onda su krenuli veci i jaci. Na jednom od tih koji je bio bas gadan Svajcarac nam je ispao sa camca. Onda smo svi krenuli da ga spasavamo pruzajuci mu vesla, ali on nije mogao da dohvati ni jedan. Posto je brzak bio jak voda je nosila i nas i njega, a okolo je bilo i dosta velikih stena. U jednom trenutku vodic je viknuo da prestanemo da ga spasavamo, vec da veslamo, a odmah u sledecem trenutku sam shvatio i zasto: camac je u jednom trenutku udario u veliku stenu i kako smo se svi komesali krenuo je da se naginje na stranu i zamalo smo ga skroz prevernuli. Onda smo krenuli da jako veslamo tako da smo se izvukli. U medjuvrememenu vodic je izvadio i Svajcarca iz vode, tako da nam je ceo dogadjaj ostao samo zabavna uspomena, mada je bilo rizicno.
 
Imali smo 4 sata raftinga i proveli smo se fenomanalno. Puno brzaka, prelepa priroda, sa puno egziticnih ptica, biljaka i zivotinja. Pauzu smo napravili na jednom sredini raftinga – u prirodi, divljoj i netaknutoj prasumi. Na mirnijim delovima reke uspevali smo i da se kupamo. To nam je sigurno jedno od najlepsih stvari koje smo doziveli u zivotu. 
 
Svajcarac je u medjuvremenu jos jednom ispao iz camca, kao i Holadjanka koja je u medjuvremenu sela na njegovo mesto. To mesto smo onda proglasili za „hot spot“ i slozili se da onaj ko sedi na njemu treba da plati ekstra 😀 Amri je svaki put kada bi Svajcarac ispao bilo smesno, tj. njegova izbeumljena face i raskolacene plave oci 🙂 Nije da nije bio smesan, ali mena ga je bilo vise zao nego sto mi je bio smesan 😀
 
Sve u svemu, fantastican izlet.
 
Istog dana smo stigli u La Fortunu – gradic podno jednog od najaktivnijih vulkana na svetu: Arenala. Medjutim, cekalo nas je razocarenje jer je to vece bilo oblacno tako da nismo uopste videli vulkan. Osim toga vec nekoliko meseci spava, tj. miruje. Obicno non stop bljuje lavu i uvece izgleda fenomenalno sa svom onom lavom koja svetli u mraku (imaju slike na internetu). Nadali smo se ipak da cemo sledeceg dana imati vise srece.
 
Sledeceg jutra je plan bio da se popnemo na Cerro Chato. Cerro Chato je vulkan koji se nalazi odmah do Arenala. Na Arenalu je zabranjeno penjanje, jer su ranije ljudi ginuli u eksplozijama, ali Cerro Chato je bio aktivan pre oko 3000 godina tako da je na njemu dozvoljeno penjanje. Na njegovom vrhu se nalazi laguna, tako da smo odmah nakon dorucka krenuli da nadjemo prevoz do Cerro Chata. Taksisti su trazili 20 dolara sto mi nismo hteli da platimo, jer vulkan nije tako daleko. Malo smo se muvali oko taksista i to nam se na kraju isplatilo: naisla je grupa od petoro turista koji su takodje hteli tamo. Tako da smo im se pridruzili i formirali interancionalnu grupu sacinjenu od dvoje Svajcaraca, troje Amerikaca i nas 😀 Uzeli smo kombi koji nas je kostao samo 2 dolara po osobi.
 
Staza od podnozja vulkana do vrha je duga oko 4 kilometra. Tj. to nije staza, vec bukvalno putic kroz prasumu, ali koji svo vreme ide uzbrdo. To je bilo ubedljivo najteza staza kojom sam se ikada kretao. Posebno je bilo zanimljivo sto nas je bukvalno pred ulazak u prasumu uhvatio tezak, tropski pljusak. Samo je odjednom krenuo. Dok smo povadli kabanice iz ranaca, vec smo do pola bili mokri. Kabanice su nam u obliku poncha, tako da je Amra samo navukla preko sebe ne pokusavajuci uopste da vidi gde je mesto za glavu, a gde za ruke. Samo se scucurila i pokrila poncom. Izgledala je kao neka kesa, gomila necaga 🙂 Kada sam je ugledao zamalo sam umro od smeha u celom tom metezu. Nisam znao gde joj je glava, a gde du*e 😀 Nama je ispala voda, Svajcarcima keks, Amerikanci su pokisnuli do gole koze, jer nisu imali kabanice – bili smo u totalnom haosu. 
 
Kisa je trajala oko 5 minuta i to je bio zabavni deo. Manje zabavan deo je bilo penjanje uz vulkan po blatu koja se napravila od tog pljuska. Bilo je stvarno tesko, ali priroda je predivna. Kakvih sve bilja i drveca nismo videli. Nailazili smo na naradzaste gustere, ogromne leptire, culi riku majmuna. Na vrhu vulkana smo stigli mrtvi umorni. Konacno smo dosli i do lagune koju, zbog guste magle, jedva i da smo videli. Planirali smo u nju i da se okupamo, ali je na vrhu bas bilo hladno tako da smo od toga odustali. Zbog magle na zalost nismo videli ni Arenal sa vrha Cerra Chata, ali sta da se radi. Sama cinjenica da smo se nalazili na vhu vulkana, na obalama vulkanske lagune vredela je 3 sata velikog napora.
 
Kada smo se spustili cekalo nas je prijatno iznenadjenje: oblaci su se razisli i pred nama se ukazao Arenal koji izgleda prelepo. S obzirom na to je to aktivan vulak ocekivao sam da ce da bude ceo crn, ali ustvari je zelen i oblozen vegetacijom. Izgleda da ima nesto u lavi sto pospesuje bujanje vegetacije.
 
Nakon toga smo svratili do reke gde smo imali zasluzeno kupanje. Kupanje u divljni, pored vodopada bila je prava nagrada za ono sta smo prosli. Okolo su imale i stene sa kojih smo skakali.
 
Ceo dan je bio zacinjen za fenomenalnom vecerom u jednom lokalnom restoranu koju smo imali kao cela grupa. Jos nam se pridruzilo i troje Kanadjana tako da je drustvo i zezanje bilo na nivou. Hrana je ovde odlicna jos nismo pojeli nesto sto nam se nije svidelo. Ali u ovom restoranu posebno. Narocito zbog toga sto smo skoro svi porucili razlicita jela i onda smo uzimali jedni od drugih da probamo 🙂
 
Drustvo i zezanje je bas bilo dobro, a slicno iskustvo smo imali i u Tortugueru sa dvoje Kanadjana sa kojima smo proveli ta 2 dana. I turisti i lokalci su stvarno prijatni i zele da pomognu.
 
Danas smo imali jeep-boat-jeep putovanje od Arenala do Monteverdea. I samo putovanje je dozivljaj, jer je Arenal jezero (preko kojeg smo putovali) prelepo. Prosli smo i kroz plantaze kafe kojima Monteverde obiluje. Kostarika je jedan od najvecih proizvodjaca kafe, a njena kafa vazi za jedno od najboljih na svetu. Zbog toga se u vecini hotela u kojima smo spavali daje potpuno besplatno – ceo dan. Stvarno je dobra, cak je i ja koji inace ne pijem kafu – pijem 🙂
 
Monteverde je prasuma, tj. nije bas prasuma, vec „cloud forest“ kako ga klasifikuju. U prevodu to je oblacna suma, a ime je dobio zbog izmaglice koja ga stalno okruzuje. Sliku koju sam postavio pre mesec dana (https://www.facebook…&type=1), je napravljena ovde i na njoj mozete da vidite zbog cega ga zovu oblacna suma.
 
Danas smo imali svoju prvu aktivnost ovde – canopy-zip turu. „Zip line“ je sajla koja je razvucena od jedne do druge tacke. I onda se ljudi sa posebnom opremom zakace za tu sajlu i spustaju niz nju. Eh, pa zip line u Monteverdeu je poznat kao jedan od najboljih na svetu, a danas smo videli i zasto.
 
Ovaj na kojem smo mi bili se sastoji od 15-tak zip line-a razlicite duzine i visine. Vecina je duzine od 300 do 500 metara, a visine su uglavnom preko 100 metara. Najvisocije idu i do 140 metara. E sad zamislite sve to u tropskoj prasumi, i zamislite kako velikom brzinom letite iznad i izmedju krosnji te prasume i onda mozete barem malo da stvorite osecaj kakav stvara zip line u Monteverdeu 🙂 Najbolje nas je cekalo na kraju. Imali smo spusatanji niz drvo visine oko 80 metara niz konopce, a onda i „Tarzan swing“. To nije zip line, vec konopac duzine oko 40-50 metara koji je zavezan za granu jednog od drveca. Onda su me sa platforme visine oko 70 metara zavezali za drugi kraj tog konopca i pustili da se velikom brzinom klatim sa jednog kraja na drugi. A sve to opet u divljni.
 
Na kraju smo imali zip line duzine 1 km. Medjutim ja i Amra smo se prijavili (jedini u grupi od oko 50 ljudi 😀 ) za Supermen zip line. To je ovog puta podrazumevali na nas umesto da budemo u sedecem polozaju, ovoga puta budemo u „letecem“. Privezali su nam i grudi i noge za zip line, rasirili smo ruke i onda krenuli da „letimo“. Osecaj je bio stvarno fenomenalan. Letenje na 140 metara iznad tropske sume… Nemam reci kojim bih to opisao. Magla koja okruzuje Monteverde daje poseban smek. Jer ponekad je toliko gusta, da dok smo leteli po sajli imali smo vidljivost od samo 10-tak metara i onda smo imali osecaj bukvalno da ce da nas magla proguta. Nismo imali pojma sta nas ceka sa druge strane 🙂 Dosli smo sa zip line jos pre nekoliko sati i jos uvek smo pod utiskom 🙂
 
Nocas smo trebali da idemo i u nocnu setnju prasumom, ali smo je zbog jake kise odlozili. Za sutra smo za sigurno planirali i jutarnju setnju prasumom u potrazi za egzoticnim pticama. Nakon toga imamo 2 opcije: ili jahanje konja po prirodi, kroz livate i prasumu ili jos jednu ekstremnu aktivnost: spustanje niz vodopade sa konopcima. Ima ukupno 6 vodopada duzine od 4 do 30 metara. Jos uvek nismo odlucili sta cemo, jer zbog vremena ne mozemo oboje, ali sva je prilika da ce da padnu vodopadi 😀
 
Nakon Monteverde idemo u Managvu, glavni grad NIkaragve. Iz njega idemo u San Salvador, glavni grad El Salvadora. U ovim gradovima cemo se zadrzati samo po jedno vece, jer glavni gradovi centralnoamerickih zemalja i nisu bas preterano interesantni. Cilj nam je ustvari da stignemo do Gvatemale, tj. grada Antigue. Ovo je jedan od najlepsih spanskih kolonijalnih gradova, a nalazi se pod zastitom Unescua. Vreme je da fenomenalnu prirodu Kostarike i ekstremne aktivnosti zamenimo za posetu istorijskim gradovima i mestima. A na tom putu Antigua svakako zauzima znacajno mesto.
Do sledeceg citanja pozdravljam vas tradicionalnom kostarikanskom izrekom/pozdravom: PURA VIDA 🙂 
 
 
Mesta gde lokalci pishaju sa kacigom na glavi + mito i korupcija
 
 
Naslov teksta se ne odnosi na poslednji dan koji smo proveli u Monteverdeu, vec na ono sto je usledilo posle toga, ali dotle cemo vec doci.
 
Nakon sto smo ustali, dorucak nas je cekao u kuhinji. Ali ne serviran, vec u obliku namarnica od kojih smo sami trebali da napravimo ono sto nam se jede. Eto, posle toliko putovanja i ho(s)tela ovo je bilo novo iskustvo: u cenu prenocista su ukljucene namirnice, a za dorucak moras sam da se pobrines. Novo iskustvo je bilo i da za sudove koje isprljas moras sam da se pobrines. Ali ovo iskustvo se naravno odnosilo samo na Amru 😀 U svakom slucaju, tog jutra smo imali zanimljiv dorucak. Nakon dorucka po nas je dosao Fredi – vodic koji je nas i jos dvoje Holandjana poveo u potragu za pticama. Simpaticnim cipom nas je poveo do mesta sa kojeg smo trebali da krenemo u potragu i hop – prvo, pa musko: cim smo izasli iz dzipa ugledali smo tukane. Sto se mene tice, mogli smo i istog trena da vratimo, a misija bi bila uspesna. Za one koji ne znaju kako izgledaju ove fenomenalne ptice neka ukucaju: Tucan na google. Tura je trajala 4 sata i za to vreme smo videli oko 30 razlicitih vrsta ptica. Neke vise, neke manje egzoticne i ovo je bio jedan od najboljih izleta na kojem sam ikada bio! Znao sam da Kostarika obiluje bogatim biljnim i zivotinjskim svetom, ali nisam ocekivao da cemo na jednom mestu da vidimo toliko razlicitih vrsta ptica. Pogotovu sto ih je veoma tesko uociti. Ali Fredi je bio fenemenalan: njegova sposobnost da opazi pticu je neverovatna. Stvar je u tome da se on ne oslanja ne samo na vid, vec i na sluh. I ne samo on, vec vecina vodica koje smo imali su neverovatni. Nama ponekad treba bukvalno citav minut da primetimo zivotinju na koju nam vodic ukazuje, a koju je on video „u letu“. Zivotinje u Kostarici su se prilagodile zivotu u divljini, imaju tako dobru kamuflazu da samo iskusni ljudi mogu da ih eventualno primete u divljini. Jedan od takvih je bio Fred, tako da smo uzivali svih 4 sata. Bilo je uzbudljivo probijati se kroz sumu, pri tom pokusavati da budemo tihi da je rasteramo ptice. Narocito sto neke od njih imaju dobre odbrambene mehanizme, pa bi cim bi jas videle pocele da se oglasavaju i da upozoravaju ostale ptice da se uljezi priblizavaju. Videli smo i oko 10 vrsta prelepih leptira, a kao slag na tortu naisli smo i na lenjivca (na google ukucajte sloth) :)Ovaj na kojeg smo mi naisli je spavao, sto i nije neka novost, jer oni spavaju po 20 sati dnevno. Zive na drvecu i krecu se samo nocu kada se hrane: mogu da jedu oko 100 razlicitih vrsta lisca. Na zemlju se spustaju samo jednom nedeljno kada hoce da vrse nuzdu. Nuzdu vrse u rupu koju iskopaju, a zatim zatrpaju da bi ih predatori teze nasli. Oni su slepi i gluvi i zbog toga se oslanjaju na culo mirisa.
 
U poteri za pticama smo se popeli na vidikovac sa kojeg se pruzao fenomenalan pogled na Pacifik.
 
Nakon obilaska ptica imali smo malo vremena da odlucimo da li da idemo na jahanje konja ili spustanje niz vodopada. S obzirom na to da nismo mogli da se opredelimo, jer nam je oboje izgledalo primamljivo odlucili smo da se podelimo i onda razmenimo utiske: Amra je otisla na konje, a ja na vodopade.
 
Moj izlet se sastojao od spustanje niz 6 vodopada razlicite visine: najnizi je imao 4, a najvisociji 40 metara. Ostali su imali oko 15 metara. Ovaj od 4 metra je bio prvi i odmah posle njega mi je bilo drago sto smo se razdvojili i sto je Amra otisla na konje. Spustanje je bilo mnogo naporno i tesko. Pre svega zbog toga sto mi je to prvi put da se spustam niz konopce. Zbog toga nisam imao dobru tehniku sto automatski znaci mnogo bespotrebnog rasipanja energije. Za vodopad koji je instruktorima trebalo da se spuste za nekoliko sekundi, meni je trebalo deset puta vise. Kako je sada kisna sezona u Kostarici vode ima u izobilju, tako da nije bilo lako boriti se protiv vodene bujice. Nekoliko puta sam skoro ostajao bez daha od brze i hladne vode koja je jurila po meni. Da ne pricam koliko su stene niz koje sam se spustao bile klizave. Rezultat je nekoliko modrica i manjih posekotina. Vodici su mi rekli da je neki decko pre mene lose skocio i da se dobro udario. Nisam ih nas najbolje razumeo sta se tacno desilo, jer su lose pricali engleski, ali sam ih razumeo da nije bas najbolje prosao. Medjutim, osecaj dok sam se sa 40 metara spustao niz vodopad u lezecem polozaju, dok je voda od vodopada udarala jako po meni je neponovljiv! Dok sam se spustao niz konopce nogama sam se svo vreme podupirao na stene. A da se ne bih klizao to nisam mogao da radim uspravno, vec sam morao da se zavalim sto vise, tako da sam bio u lezecem polozaju. Cinelo mi se da adrenalin mogu da osetim u venama 🙂 Uz to priroda je ponovo bila neopisiva.
 
Amra je sa druge strane imala manje dramaticne, ali ipak jednako zanimljive aktivnosti. Bila je gost jednoj od kostarikanskih porodica koje imaju stalu. Naucila je da jase konje i 3 sata su jahali kroz prelepu prirodu. Nekada kroz usku i gustu prasumu, a nekada i galopom preko livada. Dali su joj mirnog konja tako da je uzivala. Takodje su joj pokazali proces izvlacenja secera iz secerne trske, kao i proces pravljenja kafe.
 
Kada smo se sreli oboje smo bili puni utisaka. Utisaka, koje nismo mogli odmah da prepricamo jedno drugome, jer smo se sreli direktno na nocnu setnju kroz prasumu. Tu smo opet videli lenjivca, kao i insekta od 30 cm u obliku grancice drveta. To je je najneverovatnije kamuflaza koju sam video. Tek kada sam dobro zagledao uspeo sam da napravim razliku izmedju ovog insekta i grancica koje su se nalazile oko njega. Videli smo i kako je jedan insekt zgrabio drugog i poceo njime da se hrani. Oba insekta su bila ogromna (iskren da budem ne znam ni za jednog od koje je vrste) i predator je drzao zrtvu, a onda je odjednom pustio. Prvo sam pomislio da je zrtva uspela da se izvuce, ali nam je vodic objasnio da je ustvar predator zavrsio sa zrtvom, tj. Da je iz nje isisao svu tecnost sa kojom se hrani. Takodje smo visoko na granama videli i zelenog vajpera. Ova zmija je izuzetno otrovna, a ima dobru kamuflazu. Jedva smo je primetili. Zvezda veceri je definitivno bila ogromna tarantula koju je vodic uspeo da izvuce iz sklonista tako sto je lupkao sa grancicom ispred rupe u koju se zavukla.
 
Put za Managvu (glavni grad Nikaragve) poceo je rano – vec u 4:30. Na stanici smo bili oko 4:20. Stanica se nalazi preko puta jedne prodavnice i kako nigde nije bilo autobusa, svratili smo do prodavnice da pitamo gde je bus. Na nase zaprepascenje rekao nam je da je autopus vec otisao. Da covek ne poveruje! U Centealnoj Americi kao da ne postoji red voznje. Autobusi su uglavnom kasnili, a sa ovim se eto desilo da je poranio. Ipak, imali smo neverovatnu nesrecu sto mini bus koji je stao ispred prodavnice 10 sekundi pre nego sto smo mi dosli, prevozio neke lokalce koji su takodje zakasnili na ovaj autobus. Vozac je za 10 dolara pristao da nas povede, tako da je stigao autobus u koji smo se onda smestili.
 
To je bio neki krs od autobusa i osim nas dvoje nije bilo vise turista. Monteverde se nalazi u planinskom delu, putevi su neasfaltirani tako da smo imali zanimojivu voznju 🙂 Na srecu ovo nije bio autobus do na Managve, vec samo do grada La Irma za koji su nam rekli da se nalazi na autoputu gde je trebao da nas pokupi autobus koji je iz San Josea isao za Managvu. Kada smo stigli videli smo da La Irma nije grad, a da autoput nije autoput: La Irma je obicno mesto koje se sastoji od stajalista za autobuse, a „autoput“ je ustvari obicni put koji se sastoji od dve trake (po jedna za oba smera).
 
Elem, autobus za Managvu se pojavio i pokupio nas. Putovali smo nekoliko sati, kad stadosmo i najednom vecina ljudi ustade i poce da se kupi. Ulaz oko autobusa je okupirala druga grupa ljudi, pa zakljucismo da smo dosli do nekog mesta gde deo putnika izlazi, a deo novih ulazi. Ipak ubrzo shvatismo da smo stigli do granicnog prelaza. Kada smo izasli iz autobusa, pomenuta grupa ljudi ispred nas je okupirala i pocela da nam nudi kolone, kordobe, dolare – po naravno najpovoljnijim uslovima. To su zapravo bili „markaroši“. Ubrzo su poceli da nas opsedaju prodavci satova, naocara, hrane, lezaljki, filmova i kojekakvih gluposti. Takodje je bilo dosta prosijaka sa razlicitim deformitetim, vazduh je bio zagusljiv, celo mesto je bilo vrlo prljavo. Morali smo svi da izvadimo torbe iz autobusa i da ih stavimo na drvene stolove radi pregleda. Sve nam je izgledalo haoticno, tako da smo bili u statusu povecanog opreza zbog stvari. Ovaj granicni prelaz nas je podsetio na Poi Pet (granicni prelaz izmedju Tajlanda i Kambodze). To si sigurno dva najgora granicna prelaza kroz koje smo prosli.
 
Kada smo ulazi u Nikaragvu pitao sam sluzbenici da li vizu koju imamo mozemo da iskoristimo za jos jedan ulazak u Nikaragvu. U ambasadi su nam nekoliko puta rekli da mozemo, ali hteo sam da mi to potvrde i ljudi na carini. Sluzbenica koju sam pitao je rekla da moze, njen kolega da ne moze, ali ni jedno ni drugo nisu bas bili sigurni!? Na kraju su nam predlozili da isto pitanje postavimo njihovim kolegama na izlasku iz zemlje, pa da vidimo sta ce nam oni reci.
 
U putu smo prosli pored ostrva: Isla de Ometepe. Isla de Ometepe je ostrvo koje se nalazi na jezeru Nikaragva. Na njemu se nalaze 2 vulkana: Concepcion i Maderas, tako da smo imali lep pogled J
 
Nekako smo stigli do Managve, ali sad je bio trik doci do hotela. Pesma „when the streets have no name“ kao da je pisana za ovaj grad, jer u ovom gradu ulice nemaju imena, niti su obelezene na bilo koji nacin! Kada sam taksisti pokazao „adresu“ hotela, ceskao se po glavi. Medjutim, kada sam mu pokazao opis lokacije hotela koju sam nasao u mailu od osoblja hotela, odmah mu je bilo jasno gde treba da ide. Ljudi u Managvi ne koriste imena ulica, vec imaju nekoliko referentnih tacaka. Npr. poznato mesto je Tica autobuska stanica. I ukoliko se neka adresa nalazi blizu nje, onda adresa te lokacije je: od Tica autobuske stanice ici severno 2 bloka, pa skenuti na desno. Zatim nakon 4 bloka skrenuti levo i nakon 100 metara ste stigli na odrediste.
 
Nekako ipak nadjosmo hotel i smestismo se. Dok smo rucali i pogledali sta ima na netu, vec je pocelo da se smrkava i bilo je vreme da malo izadjemo do grada. Sta god to u Managvi znacilo, jer ona ni nema centar grada. Nekada je imala, ali je razoren u nekoliko snaznih zemljotresa. Onda je procenjeno da se ne isplati da se centar grada prepravlja.
 
Ispostavilo se da je muz jedne od radnica u hotelu taksista, tako da nam je ona sredila da nas prebaci do mesta koje se zove luka Salvadora Aljendea. Managva se nalazi oko jezera Managva koje je prilicno veliko, tako da ima i luku. Na putu do luke smo svratili i da vidimo jednu od gradskih crkava i spomenika, medjutim to na zalost nije bilo moguce zbog toga sto je u tom kraju i u to vreme boravio predsednik NIkaragve tako da nam nije bio dozvoljen prolaz. Ipak kada smo stigli do luke ohrabrilo nas je to sto je izgledala lepo, sa nekoliko lepih restorana I kafica. Taksista nam je rekao da je to bezbedan deo grada. U Managvi je to bitno, je ima delova grada u kojima ne zalaze ni lokalci, a kamoli tuiristi. Takodje ceo grad je preplavljen i vestim dzeparosima koji vrebaju zrtve na svakom cosku. Kao sto sam vec rekao, takav je svaki glavni grad u Centralnoj Americi, a Managva nije izuzetak.
 
Seli smo u jednom od restorana na obali jezera i pokusali da uzivamo u zivoj muzici. Kazem “pokusali”, jer je bend koji je tu svirao bio ocajan. Cak bih im i ja sa mojim losim glasom bio znacajno pojacanje 😀 Kada su konacno prestali da pevaju usledila je tisina, jer je u tom restoranu imao juke box – tako da ukoliko bi neko od gostiju platio za muziku, onda smo imali muziku. U suprotnom smo mogli da cujemo samo razdragano caskanje na spanskom.
 
Onda je usledio jedan od momenata zbog kojih je ovaj tekst i dobio ime – jedan motordzija je svratio u narucio pice. Ubrzo je ustao i poneo sa sobom kacigu. Prvo sam pomislio da mu je nesto iskrslo, ali kada smo ga nakon nekoliko minuta videli kako izlazi iz WC-a sa kacigom pod mishkom odmah nam je sve bilo jasno. Ukoliko smo do tada i imali neke nade da kradja u ovom gradu nije toliko raspostranjena kao sto se prica, onda nas je ovaj slucaj u potpunosti razuverio. Kada u jednom od najbezbednijih mesta u gradu, lokalac ne moze da ostavi odrpanu kacigu u restoranu onda nemam daljeg komentara 🙂
 
Nakon vecere uzeli smo taksi do hotela. Taksista je slabo znao engleski, mi jos gore spanski, ali smo se bas ispricali. Koliko smo se razumeli, to vec nisam siguran, ali smo se svakako ispricali. U povratku, u ulici gde je nekoliko sati boravio predsednik Nikaragve okupila se gomila ljudi oko nekog ulaza. Pitao sam taksistu da li je to koncert. Rekao je da nije. Onda mi je sinulo da mozda predsednik Nikaragve ne drzi miting.
 
Pitao sam ga: „Daniel Ortega mitingo“ 😀 (Daniel Ortega je aktuelni predsednik Nikaragve prim.prev)
 
Taksista: „No. Santo Domingo“.
 
Aha, pomislih sad je jasno: „Santo Domingo oponento de Daniel Ortega por presidente?“.
 
Taksista: „No, no. Santo Domingo…“
 
Ja: „OK, no por presidente, but por parlamente?“
 
Taksista: „Si, si“ i onda ucuta na nekoliko minuta.
 
Onda poce: „Santo Domingo…10 dias…esta in Managva…people in black…dancing…singing…“
 
Iz iskustva iz Srbije kada se ljudi uvece okupljaju to je ili zbog mitinga ili zbog koncerta. Miting ocigledno nije bio i opis mi je liceo na koncert, pa resih da probam ponovo: „Santo Domingo singer“.
 
Taksista: „No, no. Santo Domingo SAINT“. Hahahaha 😀 Santo Domingo je ustvari svetac i to vece je bilo jedna od desetodnevnih manifestacija kojim su ga slavili. Onda su mi u sekundi prosli kroz glavu svi moji pokusaji da provalim sta je ili ko je Santo Domingo i onda sam poceo naglas da se smejem kad sam se setio pokusaja da se Santo Domingo kandidovao na predsednickim izborima protiv Daniela Ortege 😀
 
Vec sledeceg dana rano ujutru smo bili u autobusu za San Salvador, glavni grad El Salvadora. Put je svakako bio vise nego zanimljiv. Kada smo dosli na autobusku stanicu, morali smo da predamo pasose radi kontrole. Ljudi iz agencije nisu bili sigurni da li cemo sa vizom koju smo imali uspeti da predjemo granici sa El Salvadorom. Mi smo imali CA-4 vizu Hondurasa i ona bi teorijski trebala da nam bude dovoljno da putujemo u Nikaragvu, Honduras, El Salvador i Gvatemalu. To je u sustini neki sporazum izmedju ove 4 zemlje, nesto nalik na Sengenski sporazum. U praksi, ipak stvari funkcionisu drugacije. Nikaragva ne priznaje taj sporazum (iako ga je potpisala) i zbog toga smo za ovu zemlju morali da vadimo posebnu vizu. Ostale zemlje ga zvanicno priznaju, medjutim da li je i u stvarnosti tako u dobrom delu zavisi od raspolozenja carinika na koje naidjete. Tako da mi uopste nismo znali da li ce i na kojoj granici da nas zaustave ili puste.
 
Ipak, krenuli smo na put jer smo se nadali dobrim vestima. Prva dobra vest je bila na izlazu iz Nikaragve, jer su nam tamo rekli da mozemo da sa vizom koju imamo da ponovo udjemu u tu zemlju (trebace nam kada se budemo vracali u Kostariku, odakle imamo povratni let). Na ulazu u Honduras (morali smo da prodjemo kroz Honduras da bismo dosli do El Salvadora) desio se drugi slucaj zbog kojeg ovaj tekst nosi ovakav naslov. Kondukter je otisao do honduraskog carinika da ga pita da li je nasa viza u redu i da li sa njom mozemo da udjemo u El Salvador i Gvatemalu. Carinik mu je, gle cuda, rekao da mozemo da udjemo tamo sa tom vizom, ali da treba da malo “podmazemo”, tj. Da mu damo neki poklon da bi on mogao da kontaktira kolege na drugim granicama i urgira da nas puste. Naravno, bilo mi je odmah jasno da on ne moze, cak i da hoce da nam pomogne, vec da samo zeli da se malo ogrebe o turiste. Medjutim, nismo imali puno izbora, vec smo morali da malo podmazemo, ne da bi nam pomogao, vec da nam eventualno ne bi pravio probleme. Primopredaja poklona se odigrala tako sto sam mu stavio 20 dolara u pasos :DKada je on pregledao pasose i nasao 20 dolara samo u jednom bio je nezadovoljan, jer je hteo po 20 dolara i za mene i za Amru. Medjutim, ja sam samo uzeo pasos, napravio se da ga ne razumem i krenuo da prodjem. On je odmahnuo rukom, u smislu “nema veze”, tako da smo se razisli obojica nezadovoljni, svako iz svog razloga: ja sto sam dao 20 dolara koje nisam planirao, a on sto nije uzeo jos 20. Kondukter mi se posle izvinjavao, iako nije kriv.
 
Ustvari najveci problem je u tome sto nama uopste i trebaju vize za ove zemlje. Nikome koga smo sreli na ovom putovanju (a sreli smo puno ljudi iz puno razlicitih drzava) nije trebala viza. Zbog toga i toliko nepoznanica u vezi viza za ove zemlje.
 
U nastavku putovanja smo ipak uspeli da predjemo granicu sa El Salvadorom bez problema. Kada smo stigli u San Salvador usli smo u taksi sa nekim parom iz Engleske, jer su nam hoteli bili u istom pravcu, pa smo resili da podelimo troskove. Tj. mi smo mislili da smo seli u taksi, a ustvari smo zaustavili nekog tipa koji igrom slucaja ima auto zute boje (taksi vozila u San Salvadoru su zute boje) i koji ne samo da nije taksiste, vec nije znao da nadje ni neke od najpoznatijih mesta u San Salvadoru. Medjutim, kada smo ga zaustavili to je video kao dobru priliku da nesto zaradi 😀 Nisam mogao da verujem: seli smo u auto jednog od najglupljih ljudi u San Salvadoru, samo zbog toga sto ima zut auto. Mada je i to bilo glupo 😀 Doveo nas je blizu hotela, ali nije mogao da nadje hotel, tako da smo mu platili za deo puta, a odatle smo uzeli pravi taksi.
 
Na zalost, stigli smo kasno u hotel tako da smo imali vremena samo da vecaramo, da se istusiramo i mrtvi umorni legli da spavamo. Imali smo zelju da prosetamo San Salvadorom, ali to nije bilo moguce. Ovaj grad je 1992. Godine proglasen za najopasniji grad na svetu. Pre svega zbog ozloglasene bande Mara Salvatrucha, poznate jos kao MS-13. Osnovali su je salvadorski imigranti u SAD, ali se kasnije prosirila i na ostatak Centralne Amerike.
 
Sada je situacija mnogo bolja, mada i dalje postoje delovi San Salvadora koje treba izbegavati. Bande su sukobljavaju medjusobno i turisti nisu meta, ali ipak ne treba izazivati srecu J Iz autobusa nam se San Salvador veomo svideo, tako da se nadam da cemo ga posetiti nekom drugom prilikom.
 
Sutra dan novi put – ovog puta do Gvatemala sitija. Na granici sa Gvatemalom (gde sam se najvise plasio da ce nas odbiti) su naravno nase pasose najvise gledali. Pipkali su ih, okretali, kopirali, razmenjivali iz ruke u ruku – cini mi se da je samo jos falilo da ih mirisu i lizu. Pokusali su da nadju Srbiju u spisku zemalja, ali su nasli samo Srbiju i Crnu Goru, pa im nije jasno otkud sad Srbija. I generalno, retko ko je u ovim zemljama uopste i cuo za Srbiju. Gde god smo bili stalno su nam govorili da nikada pre nisu imali goste i turiste iz Srbije.
 
Na nasu srecu ipak su nas pustili, tako da smo ubrzu stigli do Gvatemala sitija, a odatle za sat vremena voznje do Antigve – i odusevili se!!! Ustvari malo je reci odusevili.,
 
Antigva je fenomenalan kolonijalni, mali grad sa neverovatnom arhitekturom. Ovde su bukvalno sve zgrade ocuvane jos iz vremena kolonijalizma. U koji god da smo restoran ili kafe seli bio je star barem nekoliko vekova. Neverovatna ocuvanost gradjevina, arhitektura ne moze nikoga da ostavi ravnodusnim. Ovde je i narod drugaciji u odnosu na Kostariku – po crtama lica vidi se mnogo primetniji tragovi indijanskom porekla. Kultura, nacin zivota i izgled je ovde ocigledno jak miks izmedju spanskih osvajaca i Maja. Po ceo dan ima nesto organizovano, tako da juce gledali predstavi komicara, a sinoc smo slusali muziku marijacha u parku. Danas smo obisli nekoliko muzeja. Ovo je grad sa neodoljivim sarmom i boravak u njemu stvarno daje poseban smek. I ja i Amra smo saglasni da je ovo ako ne najlepsi, onda sigurno barem najzanimljiviji grad koji smo ikada posetili. Zbog toga smo i odlucili da ostanemo ovde jedan dan duze nego sto smo planirali…
 
Sutra idemo u posetu jezeru Atitlan kojeg bije glas da je mozda i najlepse jezero na svetu. Tu cemo posetiti 3 sela gde cemo imati priliku da iz bliza i jos detaljnije upoznamo kulturu drevnih Maja. A za to je ipak najbolje mesto Tikal – neverovatna naseobina drevih Maja jos iz 7. Veka pre nase ere. Ono sto ga posebno izdvaja u odnosu na slicne gradove drevnih Maja je to sto je on jedini jos uvek duboku u prasumi, pa poseta njemu ima posebnu draz. Nakon Atitlana idemo do Tikala i to jedva cekamo 🙂
 
 
Tragom drevnih Maja – zivot u savremenom svetu
 
Antigva je bila razarajuca za nas budzet, jer nismo mogli da odolimo carima njene restoranske scene. Restorani u Antigvi su nudili vise nego u drugim gradovima koje smo obisli, ne samo na ovom putovanju. Prvo zbog samog grada, jer u gradu u kojem je vreme stalo i najobicniji sendvic pojeden na ulici ima poseban ukus. Restorana ima puno, ali sto je najvaznije svaki ima svoj šarm: od uredjenosti prostora, preko garderobe konobara, pa do menija koji je totalno razlicit u svim restoranima. Konobari su najzanimljivije bili odeveni u restoranu Escobaru: nosili su onu staru spansku garderobu, sa velikim platnenim kapama, tako da su davali poseban šmek restoranu. Vecina restorana je smestena u kolonijalnim zgradama, starim po nekoliko stotina godina, a koje su sacuvale izgled, pa nak se ponekad cinelo kao da smo usli u vremeplov. Takodje meni je bio vrlo raznovratan, sa primetnim uticajem meksicke kuhinje, zbog toga sto se Gvatemala na severu granici sa Meksikom. Npr, dok se u Kostarici pirinac i pasulj uglavnom sluzio u svim obrocima pomesan u jednom jelu (Galo pinto), ovde se sluzio odvojeno: pire od pasulja je bio obavezan u gotovo svim jelima, dok je pirinac bio opcion. Zanimljivo je bilo i to sto su tortilje u Centralnoj Americi prave uglavnom od kukuruznog brasna. Koriscenje kukuruza im je verovatno ostalo jos od Maja, jer je u majanskoj kulturi i kuhinji kukuruz zauzimao posebno mesto: Maje veruju da je covek nastao od kukuruza.
 
Ulicna hrana u Antigvi je takodje odlicna. U principu, ja vise volim da jedem ulicnu, nego restoransku hranu. Ulicna hrana je uvek ona prava lokalna/tradicionalna hrana, dok restorani cesto u ponudi imaju neka internacionalna jela. Mi ipak, nismo presli toliki put da bi jeli nesto sto imamo da jedemo i kod kuce. Iznenadilo me i to sto se u Centralnoj Americi cak i na nekim benzinskim pumpama sprema fenomenalna hrana.
 
U Antigvi je imao i fenomenalan kafe restoran – Cafe Barista. Ovde sluze fenomenalnu kafu, sa razlicitim ukusima, bilo hladnu ili vrelu. Pili smo kafe na dosta mesta, ali smo jednoglasno zakljucili da se na ovom mestu prodaje najbolja kafa koju smo ikada probali. Cafe Barista je dva koplja ispred i Costa cofee i Starbucksa 🙂
 
Blizu Antigve se nalazi i jezero Atitlan. Zbog skucenog rasporeda dvoumili smo se da li da ga posetimo, ali ipak smo morali da proverimo da li je to zaista najlepse jezero na svetu, kao sto mnogi kazu 🙂
 
Tako da smo vec rano ujutru krenuli put – Panajachela grada na obalama Atitlana. Ipak, on nam nije bio krajnje odrediste, vec samo polazna tacka za obilazak nekoliko sela na jezeru.
 
Jezero Atitlan nam se vec na prvi pogled svideo. Voda je cista, na nekim mestima sa tirkiznom bojom, a jezero je i dosta nemirno sa jakim talasima, tako da vise podseca na more, nego li na jezero. Stvarno je prelepo. Poseban pecat lepoti Atitlana daju tri vulkana koja ga okruzuju, od kojih se 2 nalaze tik uz njegovu obalu. Sa njima Atitlan ima mističan izgled.
 
Gvatemala mozda nema tako lepu prirodu kao Kostarika, ali zato ima bogatu istoriju. I to ne samo istoriju u vidu prica i ostataka drevnih gradova, vec i u vidu zivih potomaka Maja. Potomci drevnih Maja u Gvatemali zive uglavnom u planinskom predelu, a kako se jezero Atitlan nalazi u planinskom predelu sela na njegovim obalama su naseljena Majama. U ovim selima se spanski jezik retko moze cuti, vec preovladjuju majanski dijalekti. Narodi na tim prostorima osim jezika, sacuvali su i svoje obicaje, religiju, nosnju i kulturu. Cini se da tekovine savremenog sveta nisu previse dotakle i „iskvarile“ Maje Gvatemale. Zbog toga je glavni cilj posete Atitlana bilo upoznavanje sa ovim drevnim narodom.
 
Sva tri sela koja smo obisli su vecinski naseljena Majama, tako da su bila pun pogodak u pohodu upoznavanja prave Gvatemale. I muskarci i zene su obuceni u tradicionalnim nosnjama, tako da su obilasci bili izuzetno zanimljivi. Posebno interesanta je bila poseta pijaci u jednom od sela. U blizini te zivopisne pijace nalazila se i skola, tako da smo imali prilike da vidimo i iniformisanu decu koja su isla u skolu. Na pijaci se nudilo svakojako voce i povrce, a nasla se i poneka tezga sa garderobom, muzikom ili tradicionalnim džidžama. Zene su robu nosile u tepsijama ili velikim korpama koje su stavljali na glavu. Muskarci robu nisu nosili na glavama, vec bolje je revi sa glavama. Velike vrece pune robe su stavljali iza ledja, a traku koja je drzala te vrece su kacili na celima. Tako da njima glava, izmedju ostalog, ima slicnu ulogu kao nama rame.
 
Na dan nase posete je bio pijacni dan, tako da je bila guzva i videli smo mnogo zanimljivog sveta. Prisli smo kod jedne zene da uzmemo jagode, a ja sam je pitao za cenu. Ona mi je odgovorila, ali kada sam je pitao na koju kolicinu se odnosi ta cena nije znala da mi odgovori. Na kraju smo odustali i rekli joj da nam da jagode. Ona je uzela kantar: na jednom tasu su bile tri jabuke, a na drugom je dodavala jagode dok se mere nisu izjednacile. Tada mi je bilo jasno zbog cega nije mogla da mi obojasni meru. Valjda nije znala da na engleskom kaze: „tri osrednje jabuke jagoda kosta 10 guezala.“
Ne znam da li zbog veoma loseg iskustva njihovih predaka sa dosljacima iz Evrope ili neceg drugog, uglavnom potomci Maja su izuzetno nepoverljivi prema turistima. Uspostavljanje bilo kakvog kontakta sa njima je veoma tesko i turiste uglavnom ignorisu. Obracaju im se iskljucivo kada pokusavaju da im nesto prodaju, a i tada je komunikacija vrlo ogranicena. Ne vole nikakvo slikanje i ukoliko primete da neko hoce da ih slika odmah se okrecu u stranu i podizu prva platna koja im dodju po ruku da bi se zastitili od radoznalih objektiva turista. Jednom se desilo da je japanski turista uzeo dete koje je plakalo da bi ga utisesio i zbog toga umalo bio lincovan, jer su lokalci pomislili da je pokusao da otme dete. I izgleda da je jedan od razloga zbog cega su nepoverljivi prema strancima, strah da ce im stranci oteti decu.
 
U svakom slucaju, poseta majanskim selima je bila vise nego zanimljiva i definitivno jedan od najlepsih dana putovanja. Jezero Atitlan smo ostavili, ali odgovor da li je najlepse na svetu nemam. Pretenciozno bi bilo da dam konacan sud na tu tvrdnju, jer nisam obisao sva jezera na svetu. Ipak, ono sto mogu sa sigurnoscu da tvrdim je, da je Atitlan najlepse jezero od svih jezera koje sam ja video, a da je mozda i najlepse na svetu. Jedno od najlepsih svakako. Mozda ima jezera koja su lepsa, ali koja nemaju tako zivopisne stanare. Mozda ima jezera koja imaju bogatiju istoriju, ali koja nemaju prirodnu lepotu. Atitlan ima oboje: fantasticnu prirodnu lepotu i jednu od najmisticnijih i najzanimljivijih kultura sveta na svojim obalama. Kada se tome dodaju i tri fantasticna vulkana koji sa svojom vatrenom naravi, stoje kao svedoci turbulentne proslosti cele Centralne Amerike, onda bi jezero koje bi bilo lepse od Atitlana moralo da zadivi po mnogo cemu…
 
 
Drevni Tikal – Gvatemala
 
Nakon obilaska sela na Atitlanu, imali smo jos jedan susret sa majanskom civilizacijom. Ali ovoga puta u sredistu kontakta nisu bili ljudi, vec gradjevine, tj. drevni majanski grad Tikal. Na Atitlanu smo zavireli u zivot tradicionalnih Maja, a onda smo hteli da se upoznamo sa arhitekturom, naukom i umetnoscu Maja. Na ovaj nacin smo mogli da ono sto smo videli u selima stavimo u istorijski kontekst kroz obilazak Tikala i na taj nacin dobijemo jedan solidan uvid u to kako su Maje nekada zivele.
Tikal se nalazi na severu Gvatemale i jedan je od najznacajnijih majanskih gradova. Smesten je u nacionalnom parku Tikal koji se prostire na cak 570 kvadratnih kilometara. Za posetioce je medjutim otvoreno samo 16, jer se na celoj teritoriji nalazi gusta prasuma kroz koju se veoma tesko kretati, a lako izgubiti. Kako se Tikal nalazi u prasumi, u njemu nema smestaja, vec samo nekoliko skupljih hotela na samom ulazu u park. Zbog toga se vecina turista (ukljucujuci i nas) opredeljuje za spavanje u Floresu, gradicu udaljenom od Tikala oko 60 km.
Flores je poluostrvo na jezeru Peten Itza, tako da su slike Floresa iz vazduha prelepe. Mi smo prvi dan proveli u Floresu i taj dan smo iskoristili za odmor i kupanje u jezeru, a drugi dan smo odmorni i svezi krenuli u osvajanje Tikala.
Flores ima simpaticne restorane i kafice duz obale i osim toga ne nudi nista posebno. Na 5 minuta pesice od obale nalazi se i centar grada, koji je izdignut na jedno od brda Floresa. Centar se sastoji od malog parka i crkve ispred koje je stalno prosijak koji odlicno govori engleski. Da, umalo zaboravih da pomenem i štand na kojem je jedan simpaticni debeljko prodavao hranu. Kada smo prvi put svratili odusevio nas je bogat meni koji se na toj maloj tezgi nudio. Medjutim, kako smo nekoliko puta tu svratili shvatili smo da on zapravo nudi samo burito, ali pripremljen na mnogo „nacina“. Burito u maloj, burito u velikoj tortilji, burito sa i bez salate, burito sa pivom, koka kolom ili vocnim sokom… sve ovo su nabrojana kao posebna jela, a na vama je da izaberete. „Burito na 101 nacin“ – tako smo zvali ovaj restoran 🙂 Ali moram priznati da je burito bio veoma ukusan.
U Centralnoj Americi je trenutno zima, tj. kisni period. Zbog toga nas je uglavnom pratilo oblacno vreme, a temperature su bile oko prijatnih 25 stepeni. U Floresu nas je ipak docekalo sunce i jos toplije vreme. Sunce, posle nekoliko oblacnih dana, nas je ošamutilo i ceo dan smo bili kao mamurni, tako da smo se, na sopstveno iznenadjenje, vrlo brzo zazeleli oblaka. Jeste da ne volim oblacno vreme, ali moram priznat da je za vreme kisne sezone vreme daleko prijatnije nego za vreme leta (od decembra do aprila), a i priroda je mnogo zelenija i lepsa. Kisa pada uglavnom nocu, mada je ovde jako tesko predvideti vreme. Ponekad kisa pada kratko i posle samo 5 minuta bude kao da se nista nije desilo, a moze i da tropski pljusak bude i ceo dan. Mi smo imali samo jedan kisni dan.
Dan u kojem smo obisli Tikal poceo je veoma rano: u 4 ujutru smo bili na nogama, a vec u 4:30 na putu za Tikal. Park je otvoren od 6 do 18 i mi smo hteli da iskoristimo ceo dan.
Podrucje oko Tikala Maje su pocele da naseljavaju jos oko 700 godina pre nase ere. Tikal je najvecim delom izgradjen od oko 500-te godine pre nase ere, pa do 200-te godine nase ere. Najznacajniji i najveci objekti su piramide i akropolisi koji su smesteni na glavnom trgu. Piramide su se uglavnom koristile za verske i ceremonijalne svrhe, a karkterise ih veoma strma stepenista. Desavalo da su ljudi koji su pokusavali da se popunu na vrh neke od piramida ginuli, jer osim sto su strma, spenista su (zbog toga sto se nalaze u sred prasume) cesto i veoma klizava.
Maje iz Tikala su imale za to vreme razvijeno oruzje, pa je oko 4 veka Tikal bio dominanto kraljevstvo u regionu. Ipak, u 6 veku Tikal je bio porazen i osvojen od drugog kraljevstva koje se nalazilo u danasnjem Belizeu (istocnom susedu Gvatemale). Takvo stanje je trajalo sve do pocetka 8 veka, kada Tikal dostize svoj vrhunac i postaje najjaci ekonomski, politicki i vojni centar medju Majama. U narednom periodu njegova moc pocinje da slabi, sve do 10 veka kada je napusten. Slabljenje Tikala se poklapa sa misterioznim slabljenjem Maja na celom podrucju i njihovog gotovo potpunog iscezavanja. Do dolaska evropskih osvajaca, Maje su vec bile desetkovane i na rubu nestanka. Naucnici jos uvek nisu sigurni za razloge.
U medjuvremenu Tikal je progutala gusta prasuma i bio je gotovo zaboravljen. Tek je 1848. godine Gvatemalska vlada poslala ekspediciju da locira ovaj drevni grad. Od tada, pa do danas Tikal su posetile mnogobrojne ekspedicije arheologa iz celog sveta. I danas se radi na njegovom iskopavanju, restauraciji i daljem istrazivanju. Tamo smo imali priliku da vidimo arheologe kako vrse restauraciju jedng od hramova. Ovo nam je bio drugi put na ovom putovanju da gledamo naucnike kako rade. Prvi put je bilo u Tortugueru, kada su merili i obelezavali ogromnu kornjacu koja je polagala jaja.
Kako smo se priblizavali Tikalu pokraj puta su poceli da se redjaju saobracajni znaci: Zmije na putu, Fazani na putu, Jaguari na putu, Mravojedi na putu,… I ti znaci nisu bili preterani, jer je biljni i zivotinjski svet koji okruzuje Tikal prebogat.
Osim piramida Tikala, zanimljivo je bilo videti molitvena mesta, kuce, kao i grobnice. Gradjevine u Tikalu mozda nisu impresivne kao u Ankor Watu u Kambodži ili Petri u Jordanu, ali jedinstveno okruzenje daje poseban ugodjaj. Tokom obilaska videli smo lisicu, puno razlicitih vrsta ptica i insekata, mravojeda, iznad glava su nam skakali spider majmuni. Mamune drekavce (howl monkey) nismo videli, ali smo ih itekako culi. Putevi od jednog do drugog hrama su uglavnom kroz prasumu, a kako je mesto ogromno veci deo vremena smo se kroz prasumu kretali sami. I kada bi u tom trenutku culi huk majmuna drekavca nije nam bivalo svejedno 🙂 Stvarno se jako cuju, cak i na udaljenosti od 2-3 kilometra. Iako su bili daleko, kada sam ih čuo nekoliko puta sam se naježio
Neistrazenost Tikala i to sto se nalazi duboko u prasumi, daje jedinstven osecaj prilikom njegovog obilaska. Okruzenje je takvo da se barem na trenutak osetite kao rani istrazivaci koji su otkrivali piramide i hramove kroz gustu vegetaciju. I danas je vecina hramova okruzena ogromnim drvecem koje pusta svoje korenje cak i kroz same gradjevine. Smatra se da dobar deo Tikala uopste ni nije otkriven, tako da i posetioci mogu da daju svoj doprinos. Tako je pre nekoliko godina jedan od turista dok se kretao unaokolo uhvatio za koren od drveta koji je pukao, tlo pod njim se otvorilo, a on se iznenada nasao u mracnoj prostoriji. Turista je slomio nekoliko rebara, a prostorija u koju je upao je bila grobnica koja do tog trenutka nije bila otkrivena.
Ceo dan smo obilazili Tikal i bilo je jako naporno, ali vredelo je. Obišli smo sve značajnije građevine i bili zadivljeni onime što smo videli. Na kraju smo posetili dva muzeja koja se nalaze blizu ulaza u park. Oba muzeja su sadržala predmete koji su nađene u Tikalu, kao i slike Tikala iz vremena kada su poečala iskopavanja. Ispred jednog od muzeja je i velika maketa Tikala, tako da je to bilo posebno zanimljivo videti. Tačno sa druge strane ulice od te makete nalazi se močvare oko koje su stajali znaci upozorenja – „Crocodile danger“ i „Do not feed crocodiles“. Isprva sam mislio da se uprava parka pokušava našaliti sa turistima, plašeći ih. Jer bilo mi je prosto nepojmiljivo da se na 30 metara od muzeja nalazi neograđena močvara sa krokodilima. Na moje veliko iznenađenje niko nije pokušao da se našali sa turistima, jer sam ubrzo nakon što sam se približio močvari primetio jednog krokodila kako se u plićaku, uz samu obalu, baškari kao da je u sred neke džungle.
Kada smo se iz Tikala vratili u Flores malo smo prošetali gradom i odmah se spremili za spavanje, jer smo bili premoreni, a i sutradan nas je čekao naporan put. Sledeća stanica nam je bila predviđena za odmor. U pitanju su Isla de Bahia (Bay islands) u Hondurasu. Ova tropska ostrva na Karipskom moru, nekada poznata po svojim čuvenim stanovnicima – piratima sa Kariba, danas predstavlja jedno od najlepših letovališta u Centralnoj Americi, a i šire. Poznata su po prelepim tropskim plažama, spektakularnim koralnim grebenima i bogatim morskim svetom.
No, kako to obično biva u Centralnoj Americi, odlazak čak i na more nije bez problema i uzbuđenje, što smo već sutra dan uvideli. Ali više o tome u sledećem tekstu.
 
 
U brlogu čuvenog pirata Henry Morgana aka Crnobradi
 
Pišem o događajima koji su se desili još pre više od pola godine, tako da mi ni sećanja, ni osećanja više nisu tako sveža. Drugim rečima, ovo pisanje mi ne predstavlja naročit užitak, ali sam uvek završavao ono što sam započinjao. Tako će biti i ovog puta. Ionako je ostalo još samo jedno, poslednje poglavlje sage iz Centralne Amerike.
 
Kao što sam u ranijim tekstovima već opisao, prevalili smo dug put do Kostarike, a onda obilazeći prirodne lepote te zemlje, krenuli dalje na sever preko Nikaragve i El Salvadora, pa sve do Gvatemale. Gvatemala nas nije oduševila prirodnim lepotama kao Kostarika, ali jeste fenomenalnom istorijom i kulturom. Tu pre svega mislim na kolonijalni grad Antigva, zatim autentična majanska sela na obalama jezera Atitlan, a kruna našeg obilaska Gvatemale je poseta Tikalu, drevnom gradu Maja.
Sledeća stanica su nam bila Isla de Bahia (Bay islands) u Karipskom moru, na oko 50 kilometara od obale Hondurasa. Bay Islands su od Floresa (Tikala) udaljeni oko 600 km, što u Centralnoj Americi znači da na novu destinaciju ne možemo da stignemo u jednom danu.
 
Ruta do Bay Islands je trebala da bude: Flores – San Pedro Sula – La Ceiba – Bay Islands. Tako da smo već u rano jutro bili na autobuskoj stanici gde je navodno trebao da nas pokupi shuttle bus i odvede direktno do San Pedra Sule, gradu na severu Hondurasa. Tako nas je barem uveravao zaposleni u agenciji gde smo uzeli karte, ali su nas na autobuskoj stanici uputili na autobus za El Salvador koji je išao skroz na drugu stranu!? Iznervirao sam se, jer nam je to skroz remetilo planove. Ionako smo bili kratki sa vremenom, jer smo se na nekim mestima zadržali duže nego što smo planirali. Na kraju su nam objasnili da ipak ne postoji direktan bus do San Pedra Sule, već da moramo da idemo sa tim koji ide ka El Salvadoru, a da ćemo u mestu Morales (čini mi se da se tako zvaše) da izađemo iz tog busa i uđemo u drugi, koji ide ka San Pedro Suli. Nije nam preostajalo ništa drugo sem da im verujemo, mada sam bio sumnjičav, jer zemlje u kojima smo se kretali nisu poznate po bezbednosti, već uglavnom po prevarantima. Na kraju se ipak sve dobro završilo, tako da smo posle više od 5 sati vožnje bili na granici između Gvatemale i Hondurasa.
 
Na granici smo ponovo imali probleme, jer su honduraški graničari bili sumnjičavi prema našim vizama, iako su bile regularno izdate od zvanične ambasade Hondruasa u Nikaragvi. Na granici su se ipak ponašali kao da prvi put u životu vide vizu koju je izdala njihova ambasada. Uz sve to, nisi znali engleski jezik, tako da su nas zadržali dobrih 20 minuta dok telefonim nisu sve isproveravali. Za to vreme, nervozni vozač autobusa je nekoliko puta svirao dugo, jer su svi ostali već odavno završili neophodnu birokratsku proceduru 🙂
 
Na kraju smo ipak uspeli da pređemo granicu. Jeste da je bilo uz puno nerviranja i ubeđivanja, ali na to smo se već bili naviknuti. Na ovakvim putovanjima na neke stvari jednostavno moraš biti spreman. U San Pedru Suli smo stigli taman na vreme da pojedemo jednu od najboljih pizza u životu i uhvatimo bus do La Ceibe, gradiću na karipskoj obali iz koga su feriji vozili do Bay Islands-a. U La Ceibi smo stigli oko 20 sati i ušli u prvi hotel na koji smo naišli. Oko 21 smo krenuli da prošetamo do centra grada, jer smo se nadali da je i La Ceiba zanimljiva kao Cahuita. Međutim, kako smo se približavali centru grada početni entuzijazam je opadao. Prvo smo primetili da su prodavnice zabarakadirane kao da se radi o zatvorima, a onda smo naišli i na sa sačmarama naoružane čuvare ispred hotela. Već u to vreme prostitutke su počele da špartaju po trotoarima. Na ulicama nije bilo puno ljudi, tek poneki auto iz kojeg bi dopirali znatiželjni pogledi, jer je bilo očigledno da smo stranci. Nismo stigli ni do centra, a već nam je bilo jasno da bi bilo najpametnije da se vratimo u hotel i tamo u miru provedemo ostatak večeri, što smo i uradili 😀
 
Ujutru smo otišli do luke, a onda i uhvatili prvi feri do Roatana, najvećeg od svih Bay islands-a. Bay islands se nalaze u Karipskom moru, na oko 50 km od obale Hondurasa. Sastoje od tri prelepa ostrva: Roatan, Guanaja i Utila, kao i velikog broja malih ostrva. Skoro su u jednoj studiji proglašena za jedno od 10 najlepših ostrva na svetu. Roatan je najveće ostrvo u arhipelagu i bilo je dom Paya Indijanaca 1502-ge godine kada se na njega iskrcao Krostofer Kolumbo, na svom četvrtom, poslednjem putovanju. U narednim vekovima ni jedna od evropskih država ova ostrva nije proglasila za svoju teritoriju što su iskoristili francuski, engleski i holandski pirati i od ovih ostrva napravili svoju bazu za napade na španske brodove i gradove širom karipskog mora.
 
Na Roatanu su dubok pečat ostavili neki od najčuvenijih i najozloglašenijih pirata svih vremena, kao što su bili Henry Morgan (poznat kao Crnobradi) i kapetan John Coxon. U vreme najveće slave na Roatanu je obitavalo oko 5.000 pirata. Vremenom je, pod konstantnim naletima španske mornarice, taj broj smanjen, sve dok ih u potpunosti nisu uništili.
 
Danas na Roatanu živi uglavnom crnačka populacija, koja govori kreolski engleski. Zbog toga ih je malo teže razumeti, ali definitvno čine jednu jako zanimljivu zajednicu koju vredi obići. I uopšte, u celom regionu se neguje posebna, karipska subkultura koja se širi sa Jamajke. O našem boravku na Roatanu ne bih imao ništa posebno da kažem, sem da smo uživali u ronjenju u karipskom moru, fenomenalnim tropskim plažama i najukusnijim i najvećim jastozima ikada 🙂
 
Poslednja dva dana boravka u Centralnoj Americi smo proveli u putu na relaciji Bay Islands – La Ceiba – San Pedro Sula – Tegucigalpa – Managua – San Jose. Iz San Jose-a smo letom sa presedanjima u Santo Domingu (Dominikanska Republika) i Frankfurtu stigli do Beograda. A iz Beograda, autobusom konačno do Novog Pazara, za kraj još jednog neverovatnog putovanja 🙂 

Komentari

nebojsabrada

nebojsabrada

2018-11-21 15:57:36

Bravo. Ovo se zove nesebičan putopis. Čovek ne mudruje i skromno daje svoje utiske. Žao mi je što nije aktivan za kontakt jer je enciklopedija za samostalne putnike.