Durmitor i kanjon Tare -Uzdah prirode - Putopis

[ljerka]

Slusajuci godinama o lepotama Durmitora i Zabljaka iz planirskih prica, jos vise od ljudi poreklom iz ovih predela, potaknuti radoznaloscu odlucismo da deo godisnjeg odmora na omiljenom Zlataru, dopunimo i kratkom posetom ovom biseru prirode

[ljerka]

Put do Zabljaka sa Zlatara – 130 km

Krecemo trasom puta koju su nam preporucili prijatelji, i od Zlatara odnosno Nove Varosi koja se sklupcala u podnozju ove planine, prateci vijugavu dolinu reke Lim, stizemo ubrzo do Prijepolja ( ukupno 22 km ), na cijem se izlazu, preko nadvoznjaka, odvajamo na put ka Pljevljima.

( slika sa net-a )

Pod velikim usponom posle 15 km, stizemo na visoravan i istoimeno selo Jabuka. U rano jutro, bez seljana na vidiku, pokusavamo da pronadjemo spomenik Bosku Buhi koji je poginuo u ovom kraju. Zahvaljujuci vozacu koji je dovezao hleb u selo, ciji se poznati prijatni “vruci “ miris sudarao sa jos lepsim svezim jutarnjim vazduhom planine, saznajemo za poziciju spomenika, koji verovatno ne bi pronasli usled nedostatka putokaza. Pratimo pesice od oko 100 m izrovani makadamski put, ka jos jednom uzvisenju na kome je postavljan repetitor uz koji je podignuta bronzana skulptura ovog deteta – jedva stasalog mladica.

Sa cuvenom bombom u ruci, skluptura je postavljena na postolju otvorenog bukvara koji simbolizuje njegovu mladost, spokojnog lika zagledanog u siroko prostranstvo ovog kraja koje se sa ovog mesta pruza u nedogled. Mesto oko spomenika ovog posthumno odlikovanog narodnog heroja je zapusteno, trava nepokosena, sa nemarno bacenim otpacima sto uz neadekvatan prilaz, ostavlja ruzan utisak.

Izmenjeno 22 Oct 2011 (ljerka)

[ljerka]

Nastavljamo put i ubrzo stizemo na severni, mali granicni prelaz sa Crnom Gorom, u koju ulazimo posle brze kontrole licnih karata, saobracajne dozvole ( zeleni karton nije potreban) i placanja ekoloske takse od 10 eur. Za taj novac dobijamo nalepnicu za sofersajbnu koja vazi godinu dana.

Odlicnim putem, kroz naizmenicna smenjivanja proplanaka i cetinarskih suma, pocinjemo da se spustamo ka Pljejvljima. Prolazimo pored pokretne rudarske trake za transport uglja, koja sa donje strane preseca put kojim prolazimo, dok se sa nase leve strane, duboko u podnozju nazire ogromni “lavirint “ od bagerom utabanih puteva ovog rudnika, u neverovatno “prirodnom “, pejsazu od sive prasine. Ulazimo radi kratke pauze u mali centar ovog grada na tromedji sa Srbijom i BiH. Glavna ulica nevelike duzine, sa prodavnicama, bankama, hotelom netipicne arhitekture, ne ostavlja poseban utisak. U blizini je velika i lepa Husein pasina dzamija iz 16 veka, ispred koje je lep sedrvan, i visoka sahat kula. Obilazak gradskog parka Vodice opevanog u pesmi Pljevaljski tamburasi, ostavljamo za drugi put, jer zurimo da sto pre stignemo na Durmitor.

Nastavljamo dalje put, na kome nema vecih naseljenih celina. Vozimo brzo, odlicnim putem, ostavljajuci za sobom proplanke, tamne borove sume, koji se iznenada zavrsavaju izlaskom na zaravan Kosanica koja nas odjednom zaslepljuje otvorenim prostorom i zutilom otkosa pokosenih livada. Primecujemo male rastrkane kuce, objekat za preradu drveta i table sa informacijama za jahanje konja. Ceo kraj odise pitomoscu i smirenoscu.

Od Kosanice postepeno pocinje polako spustanje prema kanjonu reke Tare. Put je dobar, ima dosta krivina, koje nisu posebno zahtevne, osim, mozda vozacima iz ravnicarskih krajeva. Na nekoliko mesta se nestrpljivo zaustavljamo, kako bi kroz siprazje iz velike daljine slikali cuveni most Djurdjevica Tara. Malo kasnije, stigosmo do restorana na nekoliko stotina metara nedaleko od mosta, napravljenim od oblica borovine sa kojeg se vidi lepo panorama mosta, zahvalna za slikanje.

Izmenjeno 22 Oct 2011 (ljerka)

[ljerka]

Most Djurdjevica Tara, koji je elegantno opkoracio duboki kanjon reke Tare, pleni svojim izgledom i polozajem. Podignut je davne 1938 godine pred II sv rat, a njegov projektant cije je ime ovekoveceno na ploci pored mosta imao je prefinjen osecaj za estetiku. Posmatran izdaleka,izgleda tanano kao paukova nit, nezno razapeta nad procepom kanjona, sa skladnim lukovima cipkaste izrade. Prelepa priroda koja je uklesala impozantni kanjon, ukrocena je nezno i sigurno delom ljudskih ruku. Najduzi luk, koji ima metara koliko godina dana, natkriljuje zastitnicki kao ptica krilima reku Taru, doprinoseci lepoti, ali i stamenitosti mosta. Njegova sudbina pratila je burno vreme koje je usledilo jer je u ratu delimicno i namerno ostecen. Rusenjem jednog luka sprecilo se prodiranje neprijatelja na slobodnu teritoriju, da bi se posle nekoliko godina ponovo kao Feniks obnovljen vinuo nad dubinama kanjona reke Tare.

Setih se u magnovljenju Znakova pored puta i delica misli I. Andrica posvecenim mostovima: ” Od svega što covek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim ocima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuca, svetiji, opštiji, od hramova. Svaciji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveci broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih gradevina i ne služe nicem što je tajno i zlo… I kad mislim na mostove, u secanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh “.

I zaista, zaneo nas je svojim izgledom, koji je dosao do izrazaja u divljoj prirodi. Njegova zuckasta boja, okupana ranim jutarnjim zracima Sunca, blista kao dukat koji se izdvaja, ali i utapa u tamnom kanjonu kroz koju protice tirkizna reka Tara.Jutarnja tisina koja se naglaseno nametala nasim culima, presecana je povremenim cvrkutom ptica, a prohladno jutro sa velovima izmaglice povlacilo se pod toplim zracima sunca.

Polako prelazimo na drugu stranu mosta, na kojoj je mali parking, restoran sa divnim pogledom na most i kanjon, kiosci sa suvenirima i spomenik palom borcu. Most se zavrsava malom raskrsnicom koja se na desno odvaja putem ka Zabljaku do kojeg je preostalo jos 22 km. Za jos jedno uzivanje u krajoliku nudi nam se i put na levu stranu, kojim se kanjonom Tare posle 46 km stize do Mojkovca. Ovu poslasticu ostavljamo za sledeci dan, nakon kratkog obilaska Durmitora.

[ljerka]

Zabljak - na kapiji neba

Nastavljamo ka Zabljaku, kruvudavim putem, pod velikim usponom na kome nema mnogo vozila. Par “lakat” krivina, desetina prosecnih, popele su nas posle desetak kilometara na veliku zaravan,koja se negde u velikoj daljini zavrsava visokim obroncima Durmitora.

Prolazimo pored novo podignutih vikendica u planinarskom stilu kao i tipskih kucica namenjenih prodaji. Oboreni krovovi, najcesce zelene boje, na dve vode koje skoro dopiru do zemlje podsecaju nas na ostre zime i veliki sneg koji je na ovoj nadmorskoj visini moguc vec od septembra meseca.

Izmenjeno 22 Oct 2011 (ljerka)

[ljerka]

Par kilometara pre Zabljaka, skrecemo u eko selo Podgora,prateci oznake za vidikovac Curevac sa kojeg smo zeleli da vidimo obronke kanjona Tare. Kucice su rastrkane po livadama i malim obroncima, gde pojedina domacinstva zainteresovanim omogucavaju boravak i ishranu u skladu sa prirodom. Stizemo do kraja asfaltnog puta koji se zavrsava sumom i makadamski putem koji vodi do novog zaseoka. Od mestana saznajemo da se kolima ne moze dalje, i da put do vidikovca vodi kroz sumu, kroz koju ne bi mogli bez pomoci vodica i sat vremena pesacenja. Ne rizikujemo mogucnost gublgenja u nepoznaton prostoru i odlucujemo se za drugi prilaz, do istog mesta kolima.

Vracamo se nazad i uskoro ulazimo u Zabljak koji se scucurio pod obroncima Durmitora na neverovatnoj visini od 1.450m. Gde god dalje da krenete od grada, penjete se na jos vece visine, praceni divnim, malo ostrim, ali prijatnim planinskim vazduhom koji prozima zahvalna pluca. Pocetak je septembra, vedro jutro, bez vetra sa temperaturom od 9 C, koja ce se u toku dana povisiti na 25 C.

[ljerka]

Odmah iza hotela Planinka pre ulaska u centar grada skrecemo desno, prateci oznake, zurimo- zudeci za jos vecim visinama i lepsim pogledom. Na ovoj raskrsnici

na kojoj su oznake koje ne daju dovoljno informacija za pravac kretanja, posle konsultacija sa mestanima skrecemo desno. Vozimo se kroz gustu cetinarsku sumu, asfaltnim putem koji vijuga nestasno uz koji mestimicno lenjo pasu krave na uskim zelenim povrsinama uz samu ivicu puta.

Na maloj, sumskoj raskrsnici

odvajamo se desno, ulazeci u jos guscu sumu koja se na kraju zavrsava vidikovcem Curevac. Stigosmo malo kasnije od planiranog vremena, kad se Sunce vec odavno probudilo i uzdiglo nad tamnim kanjonom Tare koji je na ovom mestu najdublji, gubeci se u daljini. Ispod nas, kao razbacane decije kockice, na malim obroncima baskari se selo Tepca. U daljini, pod jakim zracima sunca koji ometaju slikanje, obronci kanjona vesto kriju svoju zilu kucavicu, tirkiznu vodu reke Tare.

Vracamo se do raskrsnice nastavljajuci penjanje do restorana Momcilov grad, gde zicara dvosed zavrsava svoj put koji je zapocela u podnozju sela Bosaca.

Na ovom mestu, ostadosmo bez reci, zateceni lepotom prirode, o kojoj smo slusali. U velikoj daljini nazire se zaravan na kojoj lezi jedva vidljivi i uspavani Zabljak, dok se ispod nas nemo na vetru ljuljaska zicara koja premoscava kaskadna ispupcenja. Pogled klizi dalje na desno i topi se od miline jer daleko, oku jos vidljivo u narucju tamnih cetinara miruju dubine Crnog jezera.

Skroz desno, cini se na dohvat ruke, pruza se slika prizora kao sa Alpa. Pokusavam da pronadjem rec kojom bi pomogla oku cije se zenice sire da izrazi ono sto vidi. Pred nama su spektakularni vrhovi : reckavi, ravni, kosi, obli, testerasti, simpaticnih imena ( Savin vrh, Bobotov kuk, Bezimeni vrh, Minin i Terzin Bogaz,Crvena greda) koji se uzdizu visoko nekim svojim redosledom, razlicitom visinom i pojedinacnom lepotom.

Stoje ponosno u davno zamrznutom pokretu,nastavljuci se na sumu gustih, zagasitih cetinara kojima u podnozju leze livade koje su se u kasno leto presvukle u zuckaste tonove. Cini se, da ce svakog trenutka ovi visoki vrhovi Durmitora preteci zaparati nebo iznad koga pocinju da se navlace zlokobni oblaci. Ne mozemo da odvojimo pogled od ove lepote donoseci spontanu odluku da zoru sledeceg dana sacekamo na ovom istom mestu sa koga cemo posmatrati prve zrake sunca koji ce probuditi usnule vrhove.

[ljerka]

Spustamo se u dolinu ispod sela Bosaca, i pravim putem kroz zlatna polja ulazimo u sumu u pravcu Zminjeg jezera.

Prateci oznake, sa asfalta prelazimo na makadam, kojim se polako spustamo u dubinu sume, a zatim poslednji deo nastavljamo pesice.

Nailazimo na skriveno jezero, okruzeno cetinarima, prekriveno lokvanjima, ciju mirnu povrsinu narusavaju samo blagi talasi patkica koje bezbrizno plivaju. Odmaramo na klupici ispod cetinara posmatrajuci bistru vodu u kojoj spokojno zive pastrmke i neki nama nepoznati vodozemci. Odjednom, postajemo svesni apsolutne tisine koja okruzuje ovo jezero.

Ne cuju se ptice, muve ne zuje, pesma zrikavaca je zamrla. Da li zbog nadmorske visine ovog jezera ( oko 1500 mnv) ili snenog i vruceg podneva, ne osecamo i ne cujemo nista sto bi davalo znakove zivota. Ipak,on necujno pulsira. Ovde su duboku starost docekale stamene smrce i jele koje su formirale prasumski rezervat, pocinjuci svoj dugi zivot pre 300 godina. Debelim stablima, visokim krosnjama, kao da cuvaju mir i spokoj ovog jezera.

Vracamo se istim putem nazad, zaleci sto ne mozemo obici i obliznje Barno jezero do koga ne vodi oznaceni put. Durmitor kao da se potrudio ne otkrije sve na dlanu, trazeci trud, strpljenje i vreme. Jasno nam je da cemo sledeci dolazak provesti sa vodicima ili planinarima ako zelimo da vidimo i njegova skrivena mesta do kojih je teze stici.

Izmenjeno 22 Oct 2011 (ljerka)

[ljerka]

Vracamo se na glavni put, izlazimo kod hotela Planinka, i uskoro prolazimo kroz mali centar grada koje cine banke, prodavnice, samoposluga iznad koje zvrje prazne prostorije nekadasnje robne kuce, hotel Zabljak ispod koga je odlican turisiticki info centar. Iznad hotela je interesantan spomenik palim borcima iz II sv rata u obliku stare Durmitorske kuce. Tu je i lutrija Crne gore, restoran Duga koji nudi domacu hranu po prihvatljivim cenama, kafici itd. Opazamo i veliki broj natpisa za izdavanje apartmana, soba, pa pronalazenje smestaja nije problem.

Spustamo se glavnom ulicom, ukrasenu simpaticnim kandelabrima i uskoro skrecemo levo kod prve oznake za Crno jezero i stizemo na neveliki parking. Pored njega je zatvoreni kiosk za prodaju karata i nekadasnji vojni bungalovi,sve je pusto bez ljudskog prisustva jer je letnja sezona zavrsena. Precicom kroz sumu, izlazimo na glavnu, usko asfaltiranu sumsku stazu, na kojoj mestani prodaju sumsko voce.Naknadno saznajemo da ova staza vodi od glavnog ulaza sa parkingom i kioskom u kome se naplacuju karte ( 2 eur po posetiocu ).

Posle par minuta,stizemo do restorana Katun i pred nasim ocima otvara se velika plava povrsina Crnog jezera. Prema legendi, kojima ovaj kraj obiluje, jezero je nastalo kletvom i gnevom Sv. Save koga su kaludjeri nepravedno optuzili da im je iz tadasnjeg manastira ukrao zaklanog petla. Strasna optuzba, otvorila je zemlju, progutala varosicu i manastir, rodilo se jezero tamnog imena na kome je samo ostala da pluta crna kaludjerova kapa.

Izmenjeno 22 Oct 2011 (ljerka)

[ljerka]

Setamo sljunkovitom obalom dobrog prilaza,posmatrajuci tirkizno plavi bistri plicak u kome se vidi svaki kamencic.Slikamo patke koje plivaju nadohvat ruke, ulazimo u camac koji se neprimetno njise cekajuci zaljubljene parove i posmatramo gustu cetinarsku sumu koja ga, zastitnicki kao gustim trepavicama oivicava.

Crno jezero, veliko i malo, kao dve tamno- plave zenice oka, gorske su oci iznad kojih bdiju tamne vedje durmitorskog vrha opasnog imena -Velikog medjeda.

Na ovom mestu koncentrisana je izuzetna lepota u jedinstvu vode, sume, planine i neba koje se u njemu ogleda. Pratimo obalu, zastajkujemo na malom vidikovcu i seniku za sunce da bi jos jednom upili prelepi pejsaz. Nastavljamo kroz sumu kroz koju vodi mala, kamenom poplocana stazica ubrzo izlazeci na Malo jezero, koje je duplo dublje od svoje vece sestre bliznakinje. Svetlo zelene nijanse uz samu obalu, sve dalje i dalje menjaju nijanse plave boje, da bi negde na sredini preslo u onu divnu modro plavu boju. Prevoj preko koga se spajaju ova dva jezera, zbog letnje suse zjapio je tuzno i prazno,cekajuci jesenje padavine koje ce ponovo povezati ove dve neraskidive celine.

I ovo jezero ima svoj dinamican ali pogledu zaklonjen zivot.Napaja se iz sostvene utrobe, podvodnih izvora, ali i dodatno povrsinski sa potoka koji ga spaja sa Zmijinjem jezerom, kao i snegom koji se topi u rano prolece. U zavisnosti od vremenskih prilika podize se i spusta nivo vode ova dva jezera. Cini se da su sudbinski povezani jer se ukrstaju formirajuci oblik osmice, a u zavisnosti od doba godine, voda se preliva iz velikog u malo jezero i obrnuto, prouzrokujuci i oticanje vode u dva suprotna smera,reku Taru ili reku Komarnicu koja dalje grli reku Pivu.

U blizini malog jezera, nalazi se udubljenje u steni u kojoj su zabelezeni tragovi istorije:

Polako pada mrak,odlazimo na veceru i na preporuku mestana odlucujemo se za nesto tradicionalno.Cekamo oko 40 min da nam spreme cicvaru sa kiselim mlekom. Saznajemo i za proces kuvanja : kajmak se potpuno rastopi do pojave masnoce,polako se dodaje brasno, sve se mesa dok se ruke ne zamore, a stopljena masa ne pocne da odvaja od posude.

Umorni od utisaka, imamo jos snage da pogledamo u nebo koje kao da je nadohvat nasih dlanova. Sjajne zvezde, Mlecni put, Veliki i Mali medved i sijaset drugih zvezda, svetlucaju nad nama dok nas san nije ubrzo savladao, noseci nas prema njima.

[ljerka]

Ustajemo rano, pre 5h, i po mraku odlazimo u pravcu Momcilovog grada. Zastajemo za trenutak na padini iznad grada i slikamo mucno probijanje jutarnjeg rumenila ispod oblaka :

Na vidikovcu nas docekuje hladan vetar koji nagovestava naglu promenu vremena. Jos par minuta vidimo sunceve zrake koji pokusavaju da se probiju kroz oblake, i zora pocinje da radja sivo i tmurno jutro iznad nasih glava.

Samo za par trenutaka uskovitlali su se tamni oblaci, Sunce je nestalo a da nije cestito izronilo, a krupne kapi kise poterale su nas da zaklon potrazimo u kolima. Pljusak je bio jak, kratkotrajan, ali nije za sobom doneo razvedravanje. Pomalo razacarani, odlucujemo da se vratimo malo kasnije i nastavljamo dalje,prema vidikovcu Veliki Stuoc koji se nas ceka na 2.050 m.n.v.

Jos par kilometara uskim krivudavim putem i stizemo neposredno ispod predajnika koji dodatno obelezava ovaj vrh. Tabla sa tekstom koji zabranjuje prilaz, ispucala farba od vetra, sunca, snega i svih mogucih strujanja, nepogoda i promena vremena. Pred nama pucaju vidici i neverovatna sirina pogleda kilometrima unaokolo. Uz pomoc karte, trazimo pogledom Zelengoru, Maglic, Pivske planine,Kanjon Tare, i bezbroj drugih obronaka kojima ne znamo ime.

Kisa je vec bila stala, ali na zalost sivo nebo nije nam omogucilo kvalitetno fotografisanje. Dok razmisljamo kako da okrenemo kola na ovom uskom putu dok pod nama zjape provalije, vrtace, uzivamo u branju kisom opranih malina koje prkoseci visini rastu uz ovaj put. Zrele, slasne, mokre, rastu u stotinama grmova, na ivici puta, nadnete nehajno nad dubinama provalija, mirno zive svoj zivot neometane ljudskim prisustvom.Nastavljamo dalje, vodeci racuna o mokrom putu trazeci pogodno mesto za okretanje kola pitajuci se dokle cemo stici dok ne okrenemo kola. Na svu srecu, posle nekoliko stotina metara, ugledasmo pristojno prosirenje i sa nekoliko manevrisanja, srecni kao deca, okrenusmo kola.

Teseci se narodnom poslovicom da posle kise dolazi sunce, u povratku jos jednom svratismo u Momcilov grad, zudeci za dozivljajem budjenja zore na planini. Pratimo spori izlazak Sunca ispod nagomilanih oblaka, kako postepeno skida senku sa vrhova, kao da neko pali svetlo iduci iz sobe u sobu.

Prvo jutarnje rumenilo :

Siva boja pod zracima sunca ustupa mesto beloj, i vrhovi dobise izgled kao da je palo meko paperje snega na njih ! Cetinarske sume pocese da iz tamno zelene boje prelaze u svetliju nijansu, dok livade dobise rumenkast odsjaj sunca ( slika ). Vrlo brzo, dan bljesnu i ceo krajolik dobi novi ruho :

Sedimo na terasi jos uvek uspavanog restorana dok se hladnoca tela ugodno topi pod zracina Sunca, zaleci sto nemamo na raspolaganju jos nekoliko sati koje bi u nemom spokojstvu proveli uzivajuci u pogledu na ove velicanstvene vrhove.

[ljerka]

Spustamo se ponovo u Zabljak, pored autobuske stanice izlazimo na drugu stranu grada, vozeci u pravcu Savnika. Pred nama je nepregledan prostor, gde livade talasuju u jesenjim zutim tonovima, dok sa desne strane prelepu visoravan dopunjuju obronci Savinog vrha u cijem se podnozju nalazi zicara. Ubrzo se iskljucujemo sa glavnog puta, krecuci se u pravcu jezera, usput trazeci i pitajuci mestane za prevoj Sedlo .

Prolazimo pored nevelikog sela, na cijim ivicama lenjo pasu ovce. Mir i spokoj prozimaju pastoralnu idilu pojacanu slikom jezera u pozadini.

Pocinje uspon, kojim kao da se penjemo ka nebu, dugackim, koji svojim krivinama premoscava visinsku razliku na koju treba da se popnemo. Posle par kilometara, sa leve strane, iznenadila nas je tabla koja nam je kao dobar domacin zazelela dobrodoslicu ulasku u Nacionalni park.

Zatecena lepotom prirode, istog trenutka zazalih sto nisam tanani umetnik koji bi verno oslikao ili opevao nestvarnu lepotu ambijenta koji se pruzao pred nama. Kao da smo odjednom prekoracili prag dobro poznate svakodnevnice i naglo presli u drugu dimenziju, u kojoj nista drugo, osim bozanstvene lepote ne postoji. Otmeni masivi planine, gordi i dostojanstveni, siroko i pokroviteljski natkriljuju dolinu koja se skulpcala u njihovom narucju. Prelamanje sive i bele boje vrhova, pomalo preteci upozorava na njihovu snagu, visinu i nepredvidljivost, dok tamnozelena udolina ublazava njihovu strogocu.Tisina koju prekida samo povremeni huk vetra, opasava ovaj nebeski kutak koji kao da je necijom voljom namerno odvojen od ljudi i zemljaskog zivota i podignut na vratima u ulazak neba koje nam se ucini da je nadohvat ruke.

U produzetku uspona, sa desne strane, paznju nam je privukao usamljeni vrh Stozina neobicnog piramidalnog oblika, sa naglasenim zaobljenim vrhom.I opet je pre nama slika sklada sivila stena koju preseca neobicno kratka zelena trava. I na ovom mestu, priroda se potrudlila da ostavi novi utisak koji se verovatno nece vise nigde ponoviti.

Nastavljamo penjanje, prolazeci pored jedne brvnare -kafanice, pored koje se na jakom vetru vijori nekadasnja zastava sa petokrakrom cije je ivice odavno iskrzao vetar Zaustavljamo se pored Valovitog jezera koje se nalazi na skoro 1700 mnv. Usled nedostataka padavina i velike letnje suse jezero u svom koritu cuva neznatnu kolicinu vode.

Produzismo jos malo i kao izbaceni iz katapulta nadjosmo se na prevoju Sedlo ( 1.907mnv). Na ovom mestu, cuvar Nacionalnog parka koga uopste nismo primetili, iskocio je iznenada iz kola i naplatio taksu od 2 eur po osobi koja vazi 24 h, za celu teritoriju Nacionalnog parka Durmitora.

Ostavismo kola na nevelikom parkingu, i produzismo jos malo pesice dok se nismo popeli na mesto na kojem ostadosmo potpuno nemi, zateceni prizorom. Da li su na ovom mestu nekada kao u sedlu zaista sedeli Bogovi, koji su odlucivali o svemu, ili se legenda rodila iz prizora jedinstvene prirode ? Dva uzdignuta vrha povezana zelenom, lako udubljenom podlogom, zaista podseca na sedlo koje je izvajala priroda. Slika preuzeta sa net- koju su napravili pasionirani biciklisti koje smo cesto sretali na Durmitoru, dovoljno govori sama za sebe :

Izmenjeno 22 Oct 2011 (ljerka)

[ljerka]

Sa jedne strane prevoja Sedlo, pruza se pogled na put kojim smo se popeli, dok se sa suprotne strane vrha otvara pred nasim ocima nova cudesna slika: pogled na nastavak puta kojim smo se popeli, koji se sada vijugavo spusta u duboku udolinu u mesto zvano Dobri Do. Posmatramo sa velike visine i jos vece daljine ogromni i travom bogat pasnjak, planinske katune u dolini, koji izgledaju kao decije igracke. Kosi krovovi koji su prekriveni sindrom ili slamom, naslonjeni na kamene podzide, nemi su svedoci planinskog nacina zivota i uzgoja ovaca, prilagodjeni prirodi u kojoj samo tako opstaju. Nekada su na ovim pasnjacima, pasla zeljna kvalitetne hrane i stada iz susedne Hercegovine. Ne primecujemo prisustvo ljudi i ovaca koji su otisli svojim putem, i u svoj toj samotinji, pejsaz je neverovatno lep. I tako na Sedlenoj gredi, na kojoj uvek duva jak vetar, ostadosmo dovoljno dugo gledajuci cas na jednu stranu ka Dobrom dolu, pa opet na drugu stranu, ka Vrazijem jezeru. Na ovoj visini, osetih da sam ptica rasirenih krila koja lebdi nesputano, uzivajuci u beskraju neba i nepreglednog, carobnog pejsaza.

Vracamo se istim putem, odustajuci zbog jakog vetra planirani uspon zicarom na Savin Kuk i obilazak Savine vode. Pijemo odlicnu oprostajnu kafu u centra grada na terasi hotela Zabljak sumiramo utiske kratkotrajnog boravka na ovom masivu. I ovo malo sto smo videli, dovoljno je snazno da priznam da price o posebnim lepotama ovog kraja nisu neosnovane.

Vraticemo se ponovo, jer moramo potraziti retki runolist, snimiti divokoze, uzivati u modrim bojama Skrckih jezera, probiti se do Ledene pecine, obici katune,voziti se zicarom, i ponovo udahnuti reski vazduh, a jos vise napojiti dusu prirodom, koja kao da je dar bogova. Tek onda ce ovi zapisi i utisci biti kompletni.

[ljerka]

Kanjon reke Tare

Sa Zabljaka se spustamo istim putem kojim smo dosli do mosta Djurdjevica Tara gde se sada sa desne strane, kroz kanjon reke Tare odvaja put za Mojkovac, kako bi videli deo kanjona reke Tare u kome nije dozvoljen splavaranje, voznja camcima i kajacima, ribolov, odnosno nikakva aktivnost koja bi mogla narusiti ovaj izuzetni ekosistem. Raspitujemo se kod mestana za postojanje neke kozije staze kojom bi se lakse priblizili malom vodopadu i kratkoj recici Ljutici koji se uliva u Taru.Na zalost, dobijamo informaciju da ne postoji i da se mozemo spustiti do nje samo preko jako strmog prevoja.

Odlazimo jedan km nize, parkiramo se iza tunela, cuje se huk vode, ali osim gustog siprazja kroz koji posmatramo most iz novog ugla, nista drugo se ne vidi.

Pocinje nezgodno, opasno, jako strmo spustanje gde noge klecaju bez sigurne podloge.Uz pomoc jedne ruke hvatamo se za nezne grancice tananih stabala u koje sunce tesko dopire, koje nas ne bi mogle zadrzati u slucaju proklizavanja i pada. U drugoj ruci stiskamo fotoparate za koji se vise brinemo, nego za sopstvenu bezbednost.

Koja je to snaga prirode, vodene mase koja je probila visoku jaku stenu, probivsi se besno kroz pukotinu koju je sama napravila ? Ljuto, neobuzdano, sledeci svoj put na kome je nista dovoljno jako nije moglo zaustaviti, obrusava se sa visine, prelamajuci svoju kicmu preko skliskih, mahovinom obraslih stena, da bi je posle 100 m njenog kratkog toka, prihvatila u svoja nedra i umirila reka Tara koja u ovom delu sporo i mirno tece.

Vracamo se na glavni put I kreceno dalje kroz kanjon u pravcu Mojkovca. Put ima dosta krivina, kratkih tunela i prati tok reke koja ovim delom kanjona tece mirnije, njeno korito nije duboko,sto ne umanjuje njenu lepotu. Prisli smo joj potpuno samo jednom, nekoliko km od Ljutice.

Plavo – tirkizne boje, hladna, bistra do savrsenstva, budi u nama neku naklonost sto je uspela, da sacuva svoju lepotu u kanjonu, koji je posle americkog Kolorada najdublji na svetu ( dubina kanjona je preko 1000 m, a na nekoliko mesta dostize i 1300 m ). Zahvatam je spojenim dlanovima i proveravam njenu pitkost kojom je ovencana celim tokom, shvatajuci u momentu da zasluzeno nosi ime kojom joj tepaju da je Suza Evrope. Na svu srecu, zasticena je i zvanicno medjunarodnom konvencijom, jer je upisana u ekoloski rezervat biosfere sveta. Da je njen fenomen jos veci, govori i cinjenica da je prisutna i na Unesco listi Svetske bastine prirodnih dobara. Treba li joj vece priznanje ?

Izmenjeno 22 Oct 2011 (ljerka)

[ljerka]

Sledecih deset kilometara, presli smo tek za sat vremena jer smo se stalno zaustavljali na malim prosirenjima uz ivicu puta sa kojeg se nije bilo moguce spustiti. Celom duzinom kanjona, prate nas sa jedne strane visoke stene, a sa druge slobodno raste siprazje pa je pogled na reku cesto ogranicenog dometa. Sve je ostavljeno na volju prirode koja oblikuje pejsaz onako kako ona zeli. Nailazimo i na cesmu u steni iz koje izlazi mlaz vode od kojeg trnu zubi.

Pokusavam da zapamtim i upijem sve boje njenog toka : tirkizna, svetlo i tamno zelena, plavicasta, boje koje se prelamaju u zavisnosti od dubine i prirodnog sveta. Na pojedinim mestima je jako plitka pa mozemo videti svaki kamicak koji se ogleda u njoj. Sitni pesak uz obalu na nekim mestima stvorio je male plazice koje gledamo ceznjivo, istvorememo zaleci sto im ne mozemo prici, ali i pomirljivo shvatajuci da ljudskoj nozi i ne treba pruziti priliku da stane uvek gde zeli.

Lagano vozimo i uzivamo u raznim nijansama zelene boje, kako reke Tare, tako i okoline. Prate nas tamni cetinari koji na pojedinim mestima bukvalno “vise“ iznad nasih glava na ogoljenim ivicama kanjona, cije su zile ko zna kako pronasle izvor svog zivota iz kojeg se mucno, ali istrajno napajaju.

Njihove nedovoljno guste grane kao da nam govore da im zivot nije lak, a da im i takvo tlo ponekad izmice ispod nogu, govore i tragovi klizista zemlje koje su pre par godina povukle sa sobom mnogobrojne borove i cak presekli i kratkotrajno zatrpali i tok reke. Osecam se sicusnom u ovom dubokom prostoru, dok zvuk motora narusava tisinu koja se prostire kanjonom i razmisljam kako je ovde zlokobno kad sunce zadje a duboka noc prekrije kanjon. Tamno zelenu boju cetinara ublazavaju svetlo zelene nijanse listopadnog drveca: jasena, breza, bukve. Pocetak je jeseni, nazire se i jesenje zutilo lisca koje ce uskoro postepeno promeniti razne nijanse do konacnog smirivanja. Mestimicno, na velikoj visini uocavamo otvore u liticama stena, mnogobrojne pecine kojim kanjon obiluje.

Izmenjeno 22 Oct 2011 (ljerka)