Nepal

[oljica70]

U čast često viđenoj rečenici na forumu „ bio sam , vratio sam se , pitajte šta vas zanima“.

U toku priprema za put u Nepal i Anapurna trek pročitala sam dosta informacija koje su se kasnije pokazale ne sasvim tačne. U smislu rečena je istina ali ne cela istina , što je ipak razlika . Zato ću ovde da dopunim podatke drugih.

U zavisnosti od vašuh sklonosti opredelite se da li ćete pre dolaska rezervisati smeštaj ili ćete ga tražiti na licu mesta. Isped aerodroma u Katmanduu će vas sačekati gomila taksista . Cena do turističkog dela Katmandua , gde uglavnom odsedaju turisti , Tamela je od 400 -500rupija. Dogovor je pao na 400rupija , utovarili prtljag , vozač pita da li imamo rezervisan smeštaj. Odgovaramo da imamo –vozač pita u kom hostelu , hotelu , i onda zove telefonom i kaže rekli su mi da nemate rezervaciju .Mi potvrđujemo da imamo ( i ako je istina bila da nemamo ali šta njega briga gde mi idemo). Briga ga , jer ako nemam rezervaciju on će da vozi gde on hoće da bi dobio proviziju. I s obzirom da insistiramo da nas vozi u Piglrims guest house taksista odustaje da nas vozi po ranije dogovorenih 400 rupija . Ako neće on ima drugi ko hoće.

Pilgrims guest house je odabran po preporuci prijatelja i pokazao se kao veoma prijatan smeštaj, sa wi-fijem, toplom vodom , stralno ima struju jer imaju generator, sa donjim dvorištem i terasom na krovu, čistim sobama . Treba obratiti pažnju da postoji i Pilgrims hotel. Bitno je to naglasiti da vas ugovoreni prevoz ne bi čekao rano ujutru isped hotela na drugom kraju grada dok ga vi čekate u hostelu.

Kod taksi vozača me je iznenadilo da oni u svom mobilnom telefonu izgleda imaju sve brojeve telefona hotela i gh, drugih taksista , turističkih agencija i koje čega drugog. Tako da ukoliko ste se dogovorili sa jednim vozačem pa on ne dođe i vi odmah uzmete drugog taksistu , budite sigurni da će taksista kojini je došao na vreme da sazna sa kojim ste drugim taksistom otišli i zvaće ga na telefon i tražiti da razgovara sa vama i pita zašto ga niste čekali pa on bi došao za narednih 10 ili 15 min.:-).

Plan je bio da se sretnem sa prijateljem u Pilgrimsu i da ako kod njih nema slobodnih soba , ili mi se ne sviđaju , potražim drugi smeštaj. Na sreću imali su dovoljno soba . Singl soba sa svojim kupatilom( nisam primetila da imaju sobe sa zajedničkim kupatilom da naglasim kad sam rekla soba sa kupatilom pa da ne mislite da ima i drugih bez kupatila) košta od 6-10$ , dvokrevetna 20$ i imaju još trokrevetne koje su 25$. Prostrane i svetle , sa super čistom posteljinom , baterije u kupatiku dotrajale pa je neko imao malih problema. Doručak nije uključen u cenu , služi se u restoranu u dvorištu , gde smo proveli veoma lepe momente u večernjim satima. Klopa u restoranju gh je bila veoma ukusna.

Pilgrims gh se nalazi usevernom delu Tamela( tako si nam rekli ) a ja bi rekla kad se gleda mapa da je to na početku Tamela ( ruta kroz Tamel kojom se spuštaš prema Durbar skveru). Uglavnom sve je bilo blizu , i 20 min. hoda do Durbar trga u Katmanduu , pola sata do Manki templa.

Po mom mišljenju tražiti smeštaj uTamelu na licu mesta nije baš zahvalno . Ulica je krcata prolaznicima , lokalci , turisti , rikše , kola , motori , buka , prašina , slaba vidljivost od prenatrpanosti reklamama. Tako da je teško uočiti hotel ili hostel u tom delu Tamela i ako je na mapi sve jedno pored drugog. Ukoliko se neko osloni na iskustvo sa Tajlanda iz Kao San Rouda malo će mu biti od pomoći. U Kao Sanu je sve mnogo , mnogo preglednije , da nekažem urednije i čistije , nego u Tamelu . Ali ako nekom ovo ne predstavlja problem sigurna sam da će nešto naći. Mogu da savetujem da dođete do Pilgrims gh sa teksijem , da uđete u dvorište gh i videćete oko Pilgrims gh druge smeštaje . Često su turisti prolazili kroz naše dvorište da bi lakše i brže došli do smeštaja koji je bio iza ili uz Pilgrims ( a ima ih nekoliko). Pa ako nema mesta na licu mesta u Pilgrimsu ili vam se ne dopada možete odmah na licu mesta da pogledate u nekoliko iza . Meni su delovali o.k . Nisam stugla da zabeležim njihova imena. Koga interesuje snaći će se.

Uglavnom Tamel je kao jedan veliki sendvič od turističkih agencija , radnji , hostela , hotela . Kroz Tamel prolazi i preporučena LP ruta prema Durbar trgu. Provereno dobro pa i vi isprobajte. Ulice su prašnjave , nekada je jako teško disati od zagušljivosti, svačega ima pod nogama , vlasnici radnji se trude da počiste svako isped svoje radnje. Polivaju vodu da se ne bi dizala prašina isped njihove radnje. Na ulici se odvija trgovina , priprema hrane , prodaja namernica. Sve je vrlo šareno i to sve isped oronulih fasada od crvene cigle sa prelepim drvenim prozorima i balkonima. Svetilišta se nalaze skoro na svakom ćošku.

[oljica70]

Temperatura vazduha u martu je bila vrlo pristojna . Došli smo iz Beograda i Istanbula da se ogrejemo u Katmanduu. Jutranja temperatura je oko 15c pa su potrebni dugi rukavi čak i u restoranu gh dok doručkujemo , već kasnije počinje da bude toplo pa se jakna svlači i ostajemo u kratkim rukavima . I temperatura je skoro oko 30c. Uveče je ponovo hladno, pa ako ostanete u dvorištu hostela u restoranu na ispijanju piva Everest , trebaće vam ponovo jakna i dugi rukavi.

 

Za obilazak znamenitosti i okoline možete se odlučiti da idete lokalnim busem ( planirala barem u jednom pravca ali nisam stigla a i nisam ga ni videla) , kažu da je jako jeftin oko 10 rupija u jednom pravcu, ili taksijem , ili iznajmite kola sa vozčem „ na ceo dan“.

 

E ovaj podatak „ na ceo dan“ moram da dopunim. Prema podacima sa forumu suseda navodi se kako su uzeli taksi , vozača ili šta već , na ceo dan i obišli 4 lokacije –Pašaputinah , Budanat stupu, Čag Narajana hram i kao 4 element Patan ili Baktapur.

 

Iznajmljivanje vozača i kola na ceo dana nema . Aranžman se pravi za 5 sati i za tih pet sati možete lagano odete do Swajabunat stupe ili Manki templa, Pašupatinaha ,Budanat stupe i Čang Narajan hrama ( odabrati kombinaciju od 3) . Tura počinje oko 11 sati, što je nam bilo malo čudno , jer smo planirali da krenemo barem 2 sata ranije , zašto bi dangubili do 11 sati. Kad je vozač počeo da biva nervozan i da naglašava da do određenog vremena treba da završi vožnju i da se preko toga ekstra plaća onda smo shvatili o čemu se radi . Uglavnom ovakva 5 satna tura za npr.4 osobe ( kolik ostane u kola) košta oko 40$. Mi smo se iscenjkali za 38$. Kasnije smo se sami dogovarali sa bilo kojim taksistom i cena je od prilike ista( za sve ukupno tamo i nazad) , samo što nisi ograničen na 5 sati . Već ostanemo koliko nam se hoće i posle ponovo u povratku se iscenjkate za vožnju , ukoliko se nevratite peške ili kako već situacija nametne.

 

 

Swajabunat stupa i Budanat stupa su jeko blizu u Katmanduu . Swajabunat ili Manki templ se nalazi na vrhu brda odn. oko 360 stepenika . Zauzima manji prostor od Budanat stupe. Meni se Budanat stupa jako dopala , više od Swajabnat stupe. I za jednu i drugu stupu turisti plaćaju ulaz oko 200rupija, ako se nedesi da vas osoblje na ulazu ne primeti pa se provučete. Press kartice ili muzejske kartice nekada prihvate nekada ne, ali vredi pokušati.

 

Ulaz u Durbar tvg u Katmanduu se plaća 750rupija. Postoji mogućnost da dobijete propusnicu za Durbar trg za sve dane koliko vam traje viza za Nepal. Na šalteru gde kupujete ulaznicu će vas uputiti gde je možete izvaditi . I zato vam treba još jedna slika i pasoš sa vizom na uvid . Ništa se više ne plaća. A za istu takvu propusnicu u Baktapuru tražiće vam i još fotokopiju pasoša. Eto toliko da se zna u vezi toga. U svakom slučaju ponesite sa sobom „brdo „ fotografija.

1 fotografija vam treba za vizu , koju dobijate na ulazu u zemlju i košta 25$ za boravak do 15 dana ako se nevaram , 30$ za mesec dana ,90$ za 3 meseca ( proveriti na sajtu ako nisam pobrkala brojke).

2 fotografije za trekersku dozvolu.

Još 1 ili 2 za višednevne ulaze na Durbar trgove u Kamanduu i u Baktapuru.

Ukoliko nemate sa sobom dovoljan broj fotki , nađite na Tamelu foto radnju ( ima jedna odmah pored ulaza u Pirlhrims gh -4 fotke koštaju 250r).

1 fotograija za novi mob broj , ako uzimate lokalni broj telefona ( lokalna mreža NCEL –prodajno mesto dmah do ulaza u Pilgrims gh , za novi broj vam treba 150rupija ako direktno kupujete od NCELA a 250 rup kod posrdnika. Oni vam aktiviraju karticu , procedura je velika i daješ i otisak prsta.

U Nepalu funkcioniše 063 mreža ostale , da ih ne imenujem jok. Uz novi lokalni broj dobiješ i nekih 5min. kredita za razgovor i nekoliko poruka. Procenite koliko vam je dovoljno pa se time rukovodite da li ćete uzeti još kredita ili ne.

 

Neću posebno opisivati Durbar trg , Swajabunat , Čang Narajan hram , Budanat stupu , Pašupatinah -sami ćete se informisati . Utisci su individualni , samo ću reći obiđite sve što više možete sve vredi videti i doživeti.

Mislila sam da će mi se od svih gradova Patan najvše dopasti, ali mi je malo pozlilo od buke u Patanu . Motori , motori , sirene i stalno sirene , svi prolaze tik pored vas i ukoliko neko ima problema sa bukom ili da blokira tu buku onda mu neće pozliti. Jedva sam čekala da se dokopam Durbar trga u Patanu. Obično je vozilima zabranjen prolaz Durbar trgovima . Ulaz u muzej u Patanu košta 250r, ako imaš muzej katicu 150r.

A Durbar trgovi su posebna priča . Prepuni su lokalaca i turista . Lokalci sede isped ,ne zbog turista kao na drugim mestima , već zato što im je tu lokalno sastajalište za kuliranje , priču , viđenje i sl. I njihovo prisustvo daje poseban utisak i pečat čitavoj lokaciji.

 

 

Od svih gradova u dolini Katmandu najviše mi se dopada Baktapur ( ulaznica je i najskuplja 1500r –mada je moguće da izegnete glavni ulaz i odete u neku bočnu ulicu da uđete bez plaćanja) , koji je prilično velik i ima nekoliko starih jezgrada ( a ne kao Patan samo jedan Durbar trg) . I za njega treba odvojiti čitav dan. Durbar trg vodi do drugog trga , dalje do trga sa keramikom gde se može videti kako se na licu mesta izrađuju predmeti od kreamike , i polažu na trg da se suše. A dalje prema drugom trgu u potrazi za Pikok prozorom ( autentični prozor u čijem centri je ptica Paun i njegov rep se širi u mrežasti deo koji čini prozor).

 

 

Posebno bi istakla , samo da skrenem pažnju drugima, lokalne pijace u Patanu , Katmanduu i Baktapuru. Ukoliko se muvate okolo naokolo po ulicama naći ćete zelene pijace . Izgleda da klima jako pogoduje svom povrću . Voća ima manje i uglavnom su to male banane i grožđe. Ulična hrana nije baš preporučljiva za nas ( videćete i sami zašto to kažem) i ako ja volim uličnu lokalnu hranu. Zato je lokana hrana u lokalnim restoranima super ukusna i veoma jeftina oko 2-3 $.

Za 1$ dobija se 96 rupija a za 1€ dobija se 133 rupija. Pivo Everst je 300r, lokalna klopa je od 120 do 300r. Voda je od 25 do 30r. Kašmir džemperi oko 1200r.

 

 

Izmenjeno 7 jan 2016 (oljica70)

[seagull]

:thankyou:

[oljica70]

Pokhara

 

Polazna tačka za Anannapurna trek je gradić Pokhara, 200km severozapadno od Katmandua. Nije daleko ali uobičajeno put do Pokhare busem traje 7 ili 8 sati, jer na nekim delovima puta mena asfalta pa se vožnja oduži. Zato mnogi strani turisti biraju opciju Avionom ( Buda air je najpoznatiji , zatim Yety) , za 30min. skrati se skoro celodnevni put. Cena letova lokalnih avio kompanija možete videti na netu. Cena avio karte u jednom pravcu npr. ako se odlučite da iskusite obe varijnate puta do Pokhare ( bus i avion) , je iz Katmandua 106$ a iz Pokhare prema Katmanduu 90$ i to sa Buda air. Za Budu se kaže da je pouzdaniji i da je manja verovatnoća otkazivanja leta. Navodno su bolji rani jutarnji letovi iz razloga da u toku dana kasnije sve više polazni let kasni. Ovo nije moje iskustvo već se tako priča. Moje iskustvo sa Buda air je da sam imala let u 15h( dan pre odlaska iz Nepala) ali zbog promene situacije i ranijeg dolaska u Pokharu na aerodromu sam bila već u 9h ujutru za pomereni let u 11 sati. Krenula sam da se čekiram, pregled prtljaga nekoliko puta+ pregled od strane ženskog carinika. Na šalteru sam objašnjavala da mi u karti stoji da mi je let u 15h ali da su mi u agenciji pomerili let u 11h i da su rekli da ista karta važi i za let u 15h i za u 11h i da netreba da mi izdaju novu kartu. Službenik se smeška i hoće da kaže ,,džaba toliko objašnjavaš i pričaš, nije bitno,, a zapravo je rekao ,,možeš da kreneš i sa letom u 9.50h,,. Eto toliko o Buda airu( na bording karti se rukom ispisuje broj leta i treba posle slušati dobro u čekaonici kad radnik aerodroma prozove vaš broj leta , jer nema savremenih objava leta na displeju ili ekranu. I peške se izlazi iz zgrade aerodroma prema avionu koji je parkiran ispred zgrade na udaljenosti od prilike 10m).

 

Iz aviona sam imala još jedan susret sa planinom sa koje sam se upravo vratila odn. spustila . Pogled na bele vrhove Anapurne samo su me još jednom podsetili u kakvoj avanturi sam bila. Bilo je lepo stajati okružen tim belim vrhovima ,takođe, bilo je lepo gledati ih sa visine i neznatne udaljenosti spram njihove visine obasjane jakim suncem. A kad smo bilo nadomak Katmandua ,udaljini se video i deo Himalaja koji je pridapao Everestu. Postoji turistički let iz Katmandua da se iz vazduha vide Himalaji i Everest, i to zadovoljstvo košta oko 200$ ,ali kao što vidite može i ovako za 90$ u povratku iz Pokhare.

 

Informacije pre mog puta u Nepal su bile da je dužina putovanja ista bilo da se izabere bus ili privatno vozilo. Međutim , moje iskustvo nije bilo tako strašno i naporno kako susedi opisuju, niti toliko traumatično da kažem nikad više ili da ga nikom dalje ne prporučim. Iz Katmandua smo krenulu ujutru u 5h da bi smo izbegli veliku jutranju gužvu, što smo i uspeli . I sa svim usputnim zadržavanjima , jednim oko 9h za doručak negde usput i još jednim da malo protegnemo noge , stigli smo u Pokharu oko 10.30h. Super , još ću imati vremena da malo i vidim od Pokhare , jer sam istog dana imala dogovoren nastavak puta do prvog kampa Biretani , na usponu prema ABC (Anapurna base camp).

 

Prijatelji su imali smeštaj u blizini jezera u Pokhari ,u delu grada koji se na mapi označava kao Like side. Milina , divota , prijatno toplo, tišina ( nema one buke kao u Katmanduu, nema prašine , nema gužve na ulici tek po neki auto prođe i to mirno bez sirene), čisto, jezerom plove čamci.Samo da sedneš pored jezera i da uživaš.

 

Hotel u kom su prijatelji smešteni Grand holidey je 10m od jezera . Ukoliko neko gleda na mapi Pokhare treba da potraži jezero i restoran Like sade( iz čije bašte je najbolji pogled na jezero). Restoran se nalazi na raskrsnici ulice koja vodi pored jezera i jedne od poprečnih ulica. Ovo navodim , jer su u tom delu

uglavnom smešteni svi bolji hoteli i gh koje koriste strani turisti i radi lakšeg snalaženja i traženja smeštaja, ukoliko u Pokharu dođete privatnim kolima bez unapred rezervisanog smeštaja. Čitav taj kvart oko hotela Grand holidey i restorana Like side je jako lep sa puno lepih radnji , suvenirnica, turističkih agencija , prodavnica prehrambene robe, menjačnice, restorana uređenih u raznim stilovima. Bilo mi je žao što neću duže ostati u Pokhari već samo par sati kao gost mojih prijatelja. Hotel Grand Holidey je imao jako dobre preporuke na TA ali je na licu mesta delovalo da je neko ipak prehvalio hotel. Netreba shvatiti da je loš već nezaslužuje toliko hvale koju ima na TA. Preko puta ulaza hotela Grand Holidey nalazi se jedan gh malo čudnog imena za ovu lokaciju –Vagabund. GH nema nikakvu prepruku , nigde ga u sistemu nema ,međutim , pravo je otkriće od sklada cene i sobe. Cena noćenja je 800r bez doručka u sobi sa sopstvenim kupatilom. Ko nepati od polense alergije uživaće u njemu. Ovo je samo mala šala na komentar prijatelja koji ga je otkrio sasvim slučajno kad je sebi potražio smeštaj u blizini hotela Grand Holidey. Inače cena u Grand Holideyu je bila ako se nevaram 18$ u sobi sa pogledom na Anapurnu.

 

 

U večernjim satima ,u baštama restorana pored jezera , čuje se lokalna muzika , plesači koji zabavljaju turiste. Hrana im je veoma ukusna i ne tako skupa jer su na super fensi lokaciji i kreće se od 3,4,6$ za lokalna jela, tako da po osobi sa pićem može da vas košta oko 10$ i sve to u fensi varijanti( ja sam se malo častila u Like side kad sma sišla sa Anapurne pa zato prenosim ovakvo iskustvo sa cenama ako neko pomisli da je ovo suviše skupo za Nepal).

 

 

Ujutru ako poranite i izađete da potražite neki otvoren mali restorančić za doručak možete da naletite na čikicu koji nosi na tacni sveže pecivo sa cimetom , čokoladom , jabukama, kifle bez nadeva po ceni od 30r. Pa se možete počastiti svežim pecivom i sesti na klupicu pored jezera i doručkovati sa pogledom na mirnu vodu jezera ,ukoliko se nevide vrhovi Anapurne.

 

 

S obziom da je igra slučaja ipak odlučila da provedem barem 1 dan i noćenje u Pokhari bila sam zadovoljna i sa ovoliko kad nisam više isplanirala. U svakom slučaju prepručujem više dana u Pokhari. O drugim znamenitostima Pokahere će neko drugi reći više ili ćete se sami informisati . Uglavnom turisti koji se ne opredle kao ja na trek Anapurna senktuari ili ABC iz Pokhare idu na vidikovac Sagankort ( ako nisam pogršila u nazivu) odakle se jasnije vide vrhovi Anapurne. Ko želi posle ovog iskustva da nastavi put za jedan od nacionalnih parkova u Nepalu može u jednoj od agencija da kupi bus kartu dirktno za Chitwan nacionalni park , nemora da se vraća u Katmandu pa odatle da ide u n.p.

Izmenjeno 9 jan 2016 (oljica70)

[oljica70]

Annapurna trek

 

U toku planiranja puta za Napel nisam ni jednom pomislila da ću poželeti a kamoli uraditi trek do ABC. U toku priprema i čitanja gomile informacija na netu , lokalnim forumima, pregledu slika sa puta, osetila sam da bi mi put u Nepal bio nekompletan ako se ne bi što više približila vrhovima Himalaja i odradila neko trek. Everest trek nije dolazio u obzir i sve drugo vezano za Everest zbog visokih cena, ali zato su sve informacije vezane za Annapurna trek do base campa delovale vrlo dobre i po ceni dostupne.

 

Inače , Annapurna trek se radi u rasponu od 10 do 14 ili 16 dana, u zavisnosti koju rutu odaberete. U prethodnom postu sam navela da se na trek kreće iz gradića Pokhara a to znači da iz Pokhare morate busem ili kolima doći do polazne baze –kampa u Phedi ili Nahapula za kamp Biretani ( ako neko zna da ima i drugi polazni kampovi neka me ispravi ja znam za ove dve polazne tačke).

Prva ideja je bila da busem ili kolima dođem do Pokhare i na licu mesta čim izađem iz busa nađem nekog lokalca da mi bude nosač ranca i vodič u isto vreme. Međutim , ispalo je drugačije kad sam u Pokharu došla privatnim kolima koja su me ostavila isped hotela. Zato sam odlučila da celu turu organizujem još u Katmanduu u nekoj od agencija i kod lokalnog momka koga mi je preporučio prijatelj. Najviše sam se za tu opciju odlučila zbog kratkog vremena i fiksnog datuma leta za povratak. Zato sam morala već u Katmanduu znati u koje vreme imam rezervisan let Buda airom a ne u Pokhari posle treka tražiti let.

Prema informacijama ljudi koji su ranije bili na treku najbutnije je da imaš pouzdanog vodiča . A to znači da nepije , da se ne drogira i da govori Engleski. Mada su drugi govorili ma netreba ti ni on jer možeš sama , jer je sve dobro obeleženo i uvek ima nekog na putu ako ti nešto zatreba, bezbedno je .

 

Ja sam se odlučila ipak da nekog vodim sa sobom . Razlog je bio da imam jako malo dana i vremena i ne mogu sebi priuštiti ni da malo zalutam ili čekam na jednom mestu dok neko ne naiđe da ga pitam šta mi treba.

Od planiranih 10e po danu za vodiča nosača ispalo je 15$, 30$ za trekersku dozvolu( ovde ću dodati napomenu da je za trekersku dozvolu pored 2 fotke trebala i polisa osiguranja. Nisam pitala šta bi bilo da nisam imala osiguranje-ali eto da se zna da je trebalo), hranu i smeštaj ja plačam sam na licu mesta. Platila sam i prevoz od Pokhare do Najapula i u povratku, koliko para , sad sam zaboravila taj deo. Ušao je u celu cenu zajedno sa avio kartom pa sam na kraju zaboravila.

U Katmanduu sam se upoznala sa svojim vodičem , koji je posle u Pokhari došao po mene ( lokalnim brojem mobilnog telefona koji sma pre toga kupila sam ga obavestila da sam stigla i on je došao po mene i avantura je počela).

Vožnja do Pokhare do Najapula traje oko 1 sat . Surova priroda se odmah pokazuje i već u toku prve vožnje počinje oluja na 1000m n.v , pljušti kiša i pada grad zajedno. Vazduh je vrlo hladan i svež , ni malo nalik vazduhu u Katmanduu. Stižemo u Najapul i dalje nastavljamo po blatnjavom putu do Biretanija. Pola sata peške.

 

 

Ovde ću prekinuti i reći da je moguće da u Najapulu pitate nekoga u kom pravcu je Biretani ali put do Biretanija nije pravolinijski , već se prolazi kroz neko selo , nečije dvorište , nema nikakvog putokaza. Tako je i tokom celog puta, koji vodi pored lokalnih sela , njihovih kuća, štala , dvorišta , terasa. U toku celog uspona možda sam samo na dva mesta videla masnom farbom strelicu kao uputstvo na nekom kamenu. I to što sam videla biko je slučajno. Obično su trekeri umorni , gledaju naokolo a putokaz nije u smislu da ti izbije oči i da nema šanse da ga nevidiš . Prema tome , ja bi rekla da nisu sasvim tačne informacije da je sve super označeno i da možete da krenete sasvim opušteno.

 

 

Takođe , našla sam se par puta na nekoj raskrsnici dva putića , nema putokaza , i da nisma imala vodiča načekala bi se da neko prođe i da pitam koji je put prema ABC. U prepodnevnim satima je cirkulacija trekera veća ali posle 2h je već retko da nekoga na treku sretnete. A ako nekog sretnete to su uglavnom lokaci koji tegle teške terete. I opet bi rekla da nije do kraja tačna informacija da ćete lako naći nekoga da vam da uputstvo u kom pravcu dalje.

 

Kamp Biretani nalazi se na 1025m n.v i meni je to delovalo kao ,, ma tu neće još biti hladno,,. I tekako je uveče hladni , naročito što se kamp nalazi pored vode pa je još i vlaga velika. U kamp sam stigla oko 4h. Odmah me je moj vodič pitao šta želim da naručim za večeru koja se služi u svim kapovima oko 6h.Ako ranije stignete ima da se načekate da vam spreme klopu ranije. Večera je stigla u 8h u moju sobu , jer sam se povukla u sobu zbog hladnoće. A ispred ,u kampu, nije bilo ni jedne zatvorene prostorije u kojoj je bilo i malo toplije. Da bude još gore , oluja koja je prošla dok sam dolazila , je izbila prozore na zajedničkoj prostoriji pa je sa svih strana duvalo. Čak i da prozori nisu bili izbijeni , prostorija nije bila skroz zatvorena da bi se grejala.

Zato svi trekeri od samog početka moraju da nose sa sobom vreće za spavanje. U kampovima je moguće dobiti ,,blenket,, mi bi rekli jorgan u navlaci . Ja sam uvek uzimala 1 jorgan ekstra i pored toga što sam imala vreću. Bude toplo u toku noći ali je problem kad se uvučeš u vreću da počneš da se zagrevaš. Da naglaSim , kad uđete u sobu videćete samo krevet sa čaršavom i jastukom. S obzirom na situaciju , i pored obilja vode a manjka energije, posteljina ne može da se svakodnevno menja i per. Topla voda za tuširanje se dobija tako što se voda zagreva suncem ako ga ima u toku dana u velikom platičnom buretu. A ta topla voda kratko traje , pa ukoliko kasnije stignete neće je biti pa morate da platite korišćenje tople vode i malog na gas bojlera.

U prikupljenim informacijama pre puta rečeno je da se u svim kampovima zagrevaju samo zajedničke prostorije u kojima se služi klopa. E pa ni to nije sasvim tačno. U nižim kampovi se negreju zajedničke prostorije , osim ukoliko bi bilo jako hladno i u prostoriji bilo puno ljudi. Šta znači puno? To je odluka domaćina kampa. Kampovi su zapravo ili privatne kuće neke porodice , ili mali hosteli , gh kojima upravlja jedna porodica. A kako se zagreva zajednička soba? Na plinsku bocu je prikačen gorionik i to se uključi i stavi ispod dugačkog trpezariskog stola , da tako kažem , okolo stola do patosa su ćebići. Tako da se greje samo taj deo , tek da vam noge budu tople . Ispod stola ima žica pa ako vam je veš mokar tu ga okačite da se suši.

Porcija pirinca

Izmenjeno 10 jan 2016 (oljica70)

[oljica70]

U mom slučaju grejane su samo zajedničke prostorije na najvišem nivou i to u Deuraliju i u ABC. Npr. u Sinuwi je bilo puno ljudi na večeri u večernjim satima i bilo je jako hladno ali nije se grejalo. Ukoliko insistirate na grejanju onda ćete sami platiti.

Pored sopstvene vreće za spavanje( mada znam i neke koji je nisu imali već koristili po 2 jorgana) treba vam dobre patike ili cipele za trek sa džombastim đonom, štap –trekerski ili od bambusa nije bitno , bitno je da ga imate, aktivni veš od majice do dukserice , da bi se sve brzo sušilo na vama , dobra jakna, kapa, rukavice, dobre čarape, pantalone za trek , kabanica , krema za sunčanje sa faktorom 50, flašica za vodu , može i plastična samo da znate da je čuvate jer kad krenete na trek nema prodavnica sa novim flašama za vodu već morate svoju da čuvate da bi je dopunjavali prokuvanom i filtriranom vodom u kampu ili čajem ako hoćete. Voda je sasvim o.k. Klopa na treku je o.k i ima svega od lokalne hrane do Pizze. Cena hrane i smeštaja raste na svakoj visini.

Moj utisak pre puta , na osnovu informacija sa foruma i klipova sa you tuba , je da se u kampovima isključivo služi lokalno jelo dal bat. Pirinač kuvan na vodi , neka vrsta krompir paprikaša i supica od sočiva. Svi su samo o tome pričali i na klipovima uglavnom vidiš trekere da jedu dal bat. Međutim , to nije tačno , ima svega i svačeg, čak i kačkavalj od jaka na pizzi ili lepinji. Super je .

 

Gurun hleb, nesto kao nasa mekika.

 

 

Još jedna napomena oko hrane. Domaćini kampa očekuju od trekera da pored smeštaja u njihovom kampu i jede hranu spremljenu u kampu. Uglavnom se to i događa ali ukoliko neko hoće samo smeštaj bez hrane , videćete u cenovniku da je cena smeštaja oko 10$.

Ja sam upala u nezgodnu situaciju zbog toga. Ja i kući nejedem mnogo a na treku da li zbog umora , adrenalina , ili se kod mene na ovaj način ispoljavala visinska bolest- odsustvom apetita i pored teških dnevnih napora , sam jako malo jela . I negde se dešavalo da sam samo prenočila i popila dve šolje čaja , jednu uveče drugu ujutru.

Problem je zapravo bio po mog vodiča. Navodno da trekeri sami sebi plaćaju smeštaj i hranu u kampu zapravo znači da trekeri na kraju plaćaju i vodičima smeštaji hranu. Ukoliko treker jede obrok u kampu , ono što je preteklo u spemanju njegove hrane dobiće njegov vodič. Problem je da u nekim kampovima se toga doslovno pridržavaju i ako ja nejedem ništa neće dati nikakvu hranu ni mom vodiču. Jednom smo u spustu stali u kampu Dobani i ja sam uzela samo sok a moj vodič je hteo da ruča . Sat vremena smo čekali ali mu nisu dali ručak ,čak ni da plati svojim parama.

Meni i nama trekerima je ovakvo njihovo ponašanje prema svojim ljudima neshvatljivo. Ja nisma sebe mogla da nateram da jedem, niti sam znala da u nekim kampovima neće da im daju hranu ni za njihove pare, ali zato bez problema hoće da im prodaju alkohol. Svakog jutra sam u hodiku kampa zatekla pljoske od nekog alkohola koje su vodiči sljuštili uveče. Zbog ovakvog tretmana nosača i vodiča se trenutno i bune Šerpasi , jer oni skoro da ne dobijaju ništa od one velike cene koje trekeri plate agenciji.

Neko zato savetuje da se vodič lično angažuje , mada je i to kupovina mačke u džaku. Svako se od njih proklamuje za vodiča. Jedna Estonka mi je pričala kako je tako angažovala vodiča i od MBC se upounala sa drugom grupom trekera sa kojima se lepo družila i htela je da dalje uspon i spust provodi sa njima. Ta ideja se nije sviđala njenom sujetnom voduču i ako on nije ničim bio ugrožen , čak je plaćen i unapred. On ju je samo napustio, dalje se sam snalazila.

Prvog dana sam krenula iz kampa Biretani . Na ulazu - izlazu iz sela je kancelarija za prijavu otpočinjanja treka. Pokažete svoju trekersku dozvolu i dozvolu za n.p Annapurna , registruju vaš ulazak pa se zato tu morate i odjaviti po završetku treka. Narednih 4 sata hoda vode kroz lepe predel i prirodu sve pored reke , kroz mala lokalna sela . Meštani vas pozdravljaju sa ,,namasreee,, isto tako odgovarate i njima i svakom koga ubuduće sretnete na treku , naravno uz veliki osmeh. Mislim da su me ti osmesi usputnih saputnika bodrili i davali mi novu snagu u toku treka kad mi je snaga bila na izmaku. Zvuči šašavo ali delovalo je J.

 

Od sela Siwa kreće ozbiljniji napor. A selo Siwa je bitno i još po tome , što sam kasnije saznala u toku uspona , što je to granica do koje idu džipovi. Neki trekeri dolaze džipom iz Pokhare do Siwe i odatle kreću u uspon ili do Siwe kad silaze pa se džipom vrate u Pokharu. Odmah mi je mozak napravio rezervnu varijantu za spust. Mada mi je bilo čudno da mi u agenciji nisu skratili trek od Siwe i do Siwe kad sam rekla da nema mnogo dana. Ovako sam se već prvog dana baš umorila pešačeći od Biretanija do Chinu ( Đinu ili Hot springs) 1760m n.v. Od 7h ujutru do 15.30h popodne. Pre puta mi je bilo u planu da se potopim u tople izvore u Đinu ,ali kad sam stigla umorna nisam ni pomišljala da idem još pola sata do bazena sa toplom vodom. Naročito što se već smrkavalo i počelo da biva hladno.

Chinu gh.

Izmenjeno 10 jan 2016 (oljica70)

[oljica70]

Sledeći dan ponovo milion stepenika na gore i na dole , svaki stepenik je od 40 do 50cm, ništa nalik našim stepenicama. Popeti se na naš 2 sprat npr. nije ništa u poređenju sa 10 trekerskih stepenika. Drugi dan sam prenoćila u kampu Bamboo na 2310m n.v.

 

U trećem danu moj vodič je planirao da dođemo do Mačapučare kampa ili MBC, što je 1400m razlike u odnosu na Bamboo. Kad sam mu skrenula pažnju na to i da to po zdravstvenim pravilima ne bi trebalo da radim i izazivam sudbinu da me hilikopter spušta sa planine, samo se nasmejao. Ovo nije bio prvi put da primećujem njegovu nenarnost i pokazivanje da je smoren što mi je vodič i što trpi moju sporost. Čak mi je bilo jkao neprijatno što nisam brža i što pokazujem koliko sam umorna, ali dok ponovo sve sada preživljavam sa ove distnce zaključujem da nisam bila spora i kilavakao puž već ekstra brza. Uradila sam trek za 6 dana , a drugi ga odrade za 10 dana ili 14 u zavisnosti koju rutu odaberu i koji ritam. Uglavnom trekeri koji imaju dovoljno vremena i ne žele da se preforsiraju kao ja dnevno prelaze od 2 do 4 sata dnevno , što je ruta od jednog kampa do drugog . Prilikom spuštanja taj razmak se pređe brže , recimo za 1 sat ili 1,5h.

 

 

Ja nisam imala simptome visinske bolesti, dosta sam pila vodu , terala se na to a i tražilo mi se jer sam u toku uspona dosta gubila vode iz tela. Jedino , i pored velikog umora i iscrpljenosti nije mi se jelo ni uveče ni ujutru pre polaska. Spavala sam jako malo, tako da je i to fenomenalno koliko naše telo može da izdržiu ekstremnim uslovima. Takav napor , sa malo hrane , malo sna . Stalno sam osluškivala svoje telo, ali glavobolje nije bilo , nagona za povraćanje takođe nije bilo , pa sam dalje nastavljala .Pila posavetu prijatelja aspirin kad bi stala u kapu, magnezijum.

 

 

I zamalo bi i stigla do MBC da nas nije uhvatila snežna oluja negde na pola puta pred Deurali. Pomislila sam ponovo na savete sa susednog foruma da se može sam , da je put jasno označen. Ovde gde sam ja bila negde pa skoro na krovu sveta , zasuta kišom , ledom i snegom sve odjednom na nekom kamenju nebu pod oblake nije bilo naznake gde sam . Samo sam gledala pred sobom da sigurno stanem i dalje se izguram , prateći stopala svog vodiča. Svuda oko mene kamenje i nigde jasnog puta. Negde u daljini se vidi nekoliko kuća koje predstavljaju Deurali kamp. Nije bilo druge nego staviti kabanicu na sebe , dobro se utopliti i krenuti dalje. Polako da se neokliznem necmareći kakvo je vreme oko mene. Za divno čudo u toku treka nećete osetiti hladnoću osim kad stanete, jer vam sve vreme krv ključa kroz vene.

I da nije bilo oluje on bi mene naterao da nastavimo do MBC, a ja bih prihvatila jer sam stalno bila u panici da možda neću stići da se spustim na vreme kako je predviđeno i da stignem na avion za Katmandu. Sutradan kad sam prešla put od Deuralija do MBC uvidela sam kolko bi to bilo sumanuto i koliki je uspon (pri tom jako loš terenu do MBC). Ono što ja nisam uradila po lošem vremenu uradili su ,,ludu Rusi,,. Kada sam stigla u kamp Deurali oni su radili poslednje pripreme za polazak.

 

 

U Deorali se polako pristizali i drugi trekeri koje je uhvatila oluja kao mene, pa smo se svi stisli u zajedničkoj prostoriji , tresli se od hladnoće i ako su sve stvari bile na nama. Temperatura čak i nije bila toliko niska , negde oko 10 ali je nama bilo jako hladno . Posle nekoliko sati drhtanja upravnik kampa, da ga tako nazovem, je odlučio da nam stavi ,,podno ili ispod stola grejanje,,. Brzo smo se svi upoznali , čavrljali , wi-fi je radio , slali smo mejlove koji su našim prijateljima kući delovali užasno –smrzavamo se tamo negde odsečeni od sveta. Sve je to bilo tačno a opet nama je bilo zanimljivo. Sušili smo mokru garderobu , grejali noge i ruke ispod stola. Mateo ( Italijan) nije imao više suvih stvari da se presvuče, što je moglo biti jako opasno za njega i dalji put, pa sam mu dala svoju duksericu koju sam i tako planirala da ostavim na putu ( uz komentar prijatelja preko mejla ,,daješ drugima a trebi je hladno , pa obuci sve što imaš,,). Obično na put neidem bez tableta za grlo , jer čim se nagutam hladnog vazduha grlo me zaboli. Međutim , pored nabrojanih odsustva sna i apetita, gutanje hladnog vazduha i hladne vode u kojoj zvecka led mi nije napravilo problem. Pa sam mogla svoje lekove da podelim sa drugim saputnicima kojima su trebali. Naša mala grupica iz Deuralija je sutra posle doručka krenula , nastavili smo druženje usput a i posle u spustu. Ovo nekažem da bi se hvalila svojom humanosti i drugi meni pomažu kad mi treba, tako to funkcioniše na putu ( sutra dan sam ja zaboravila svoje aspirine pa sam bez srama tražila od nekoga trekerau ABC ) , već da bi istakla koliko je sve relativno . U optimalnim uslovima se odmah razbolim a u ekstrmnim mi nije ništa.

Izmenjeno 10 jan 2016 (oljica70)

[oljica70]

Ujutru je svuda okolo bio sneg . Do MBC hodali smo po veoma klizavom snegu , preko delova odronjene lavine , koja je pre mesec dana potrpala nekoliko trekera iz Austrije, ali o tome nije bilo reči u vestima kao sada kada je 17 Šerpasa poginulo na Everestu. Česte nesrće su uobičajene u ovim krajevima ,i na ovoj ruti pogotovo.

 

I dalje nisam osećala nikakve zdravstvene tegobe ali je umaranje bilo sve češće , i pauze za odor posle par koraka. Kamp koji vidim isped sebe je tako blizu a zapravo tako daleko. Sunce sija svom svojom jačinom , odbija se od beli sneg i svetlost se reflektuje i zasepljuje. Jedinina prava zaštita od takvog sunca na toj visini , a sada je to 3700m n.v prema 4130m n.v ABC,je fantomka na glavu kao što su radili Japanci.Naravno Azijati se plaše da slučajno još malo ne potamne , dok nas za to nije briga.

 

Zato treba krema za sunce sa visokim zaštitnim faktorom od 50. Nemojte da zaboravite da namažete i deo nosa oko rupica, mi smo zaboravili na taj deo pa nas je refleksija spržila. Sutradan smo osetili jak bol u tom delu kao kad ste imali kijavicu pa odrali nos od stalnog brisanja nosa . Narednih nekoliko dana nos nije mogao ni da se pipne.

 

 

U ABC sam tigla 4 dana uspona oko 2h. Moj pametni vodič je misli da se istog dana vratimo iz ABC u Deurali pa sam tamo ostavila ranac i ponela sa sobom samo neke stvari da bi lakše se penjala. Naravno da kad sam stigla u ABC da sam rekla da dalje ne idem za danas. Dobro sma se osećala i dalje i ako su neki ljudi morali da se spuste kamp niže u MBC jer je nastupila glavobolja.Nije bilo ni pametno spuštati se sada prema Deorali kampu po polu raskvašenom snegu , videla sam koliko muka su imali Japanci koji su se spuštali. Pri tom krenuli su jako kasno , bilisu spori u topljenje snega ih je uhvatilo na pola puta u opasnom delu uspona. Neki su na nogama imali i obične patikice ii one letnje sandale od platna. Zato treba krenuti rano ujutru dok je sneg još uvek smrznut.

 

U ABC nisam htela da uzimam sobu već sam spavala u zajedničkoj prostoriji ispod 2 jorgana. Sobe su bile od kamena i tresla sam se od same pomisli da u tim ledarama spavam . Odlučila sam da spavam u zajedničkoj sobi gde sam imala divan pogled na bele vrhove Annapurne , i gde je bilo toplo. Pre nas je bila velika grupa Japanaca pa je soba već tada grejana i dodatno je grejana dok sam ja tu bila , tako da sam odlučila da tu ostanem i u toku noći. Pravi izbor sam napravila jer sam u toku cele noći mogla da posmatram vedro nebo , mesec , zvezde , jasne obrise planine i svitanje.

 

Izmenjeno 10 jan 2016 (oljica70)

[oljica70]

Sledećeg 5 dana krenula sam i ja na dole , dok sam se pela na gore zavidno sam posmatrala trekere koji idu na dole i pitala se kad ću ja na dole. Moje priželjkivanje spusta mi se na kraju nije baš svidelo , jer je ispalo da je spust teži za noge od uspona i ako je bilo mnogo brže.

 

U ovom slučaju sam imala plan da na kraju drugog dana spusta stignem do sela Siwa odakle ima džip do Pokhare. Uz veliki napor stigla sam oko 4h u Siwu. Nažalost više nije bilo trekera sa kojim bi podelila cenu džipa. Po osobi u džipu sa 10 sedišta cena je 800rupija ,a u mom slučaju za mene i vodiča je bilo 55$ . Malo sam se cenjkala i kao čekala da se još neko pojavi , što se nije desilo .U džipu je bilo samo nas dvoje sa dogovorom da me džip doveze do Vagabund gh , inače staju u centra Pokahre( što nije strašno to je 10min . taksijem do jezerskog dela). Usput smo morali da stanemo ponovo u Biretani da se odjavim da sam sišla sa planine.

 

I na kraju samo još jedno zapažanje i prikrivanje prave informacije na susedskom forumu, grupe koja je takođe trek odradila za 7 dana. Na kraju 7 dana jedan od članova grupe se probudio otečen. Što je pripisano nekoj alergiji i lošim higijenskim uslovima u sobi kampa. Jednostavna istina je da telo ipak na kraju odreaguje na ovakav napor i da u toku noći nema dovoljno vremena da se opiravi. I pored medicinskih elemenata koje uzimate. Ovo ističem da se nebi dalje isticalo samo kako je moguće ovaj trek uraditi za 7 dana. Tačno je da je moguće , ja sma ga uradila za 6 neki Francuzi za 5 dana , ali to nije poenta. Definitivno treba više od 7 dana i neumarati se do granice iscrpljenosti. Može ga uraditi bilo ko , nema pravila da li ste u top formi ili ne . Polako i svako u svom tempu može ali za to onda treba više dana.

Eto toliko da samo razjasnim ili nekom olakšam.

Izmenjeno 10 jan 2016 (oljica70)

[goga ns]

da li se uopste moze reci nesto, osim...

:thankyou:

[jelenait]

Oljice, svaka ti cast! Da li si se ikako pripremala za treking?

[oljica70]

Nisam. A naslušala sam se toliko priča pre puta sa brdom saveta i zabrinutosti kao da me odvraćaju od celog puta ( zato što se oni sami nikada ne bi usudili da bilo gde krenu a kamoli nebu po oblake- malo sam surovo direktna). Više se ne obazirem na ovakve komentare jer se ponavljaju pred svaki put. Ko hoće nešto da uradi naći će razloga za to a ko neće i on će isto naći i duplo razloga da to ne uradi.

Videla sam svašta na treku.Mnogi ljudi su mi delovali da nisu sposobni ni na ravnom normalno da hodaju a kamoli na ovakvom treku , ali i oni su se usudili i odradili trek .Bilo je tu i prilično starijih osoba kojima je itekako tebala pomoć i štapova i nosača da bi se spustili ( jer spust je opasniji i nezgodnji). Bilo je ljudi koji nisu imali skoro pa nikavu profesionalnu opremu a i onih pod potpunom opremom. Neki su me ko sprinteri prelazili koliko su brzo napredovali , da sam se često pitala: pa od čega ste vi ljudi? Ni trunke umora na njihovim licima .

Neki su lagano napredovali , dnevno 2 sata od kampa do kampa , možda eventualno i do sledećeg. A to su oni koji imaju dosta vremena ili su specijalno dosta dana odvojili samo za trek. Vrlo sam bila iznenađena kad sam dvaput videla dete oko 10 god. Jednom je to bila četvroročlana porodica sa tako malim detetom. I to sam ih zatekla na delu gde sam ja prvog dana u usponu ispuštala dušu. Stvarno sam bila zabrinuta za dete jer sam se spuštala i znala sam šta ga sve do gore tek čeka i pod kojim uslovima . A da nepričam da se vreme u sekundi na planini menja, od kristalno čistog neba do magle da se ništa pred sobom ne vidi.

U toku treka treba biti maksimalno skoncetrisan, što je malo i teže. A zapravo je neophodno. Dok hodate sve vam uokolo privlači pažnju . Na kraju zato sam i došli a ne da samo gledate isped sebe i gde stajem. Ovo navodim jer ukoliko se umorite pažnja vam još više popušta . A teren zna biti vrlo nezgodan i dovoljno je samo jedan mali kamen da vam se zarotira ispod noge i da se okliznete . Meni se to desilo na početku puta na totalno bezazlenom delu puta . Posledica je samo pocepane ( tanke za donji deo treka) pantalone na kolenu. To mi je kasnije bilo dobro upozorenje , naročito kod teških deonica i sa snežnom olujom iznad glave , da nigde nežurim i da pazim na svaki korak . Kod spusta sam se mnogo ćešće podsećala tog nesretnom momenta. S obzirom da kod uspna mnogo bolje birate svaki sledeći korak i gde stajete da bi se odupreli za uspon , a kod spusta nije tako . Opuštenije spuštate nogu i vrlo lako može da se desi da negledate gde stajete . Obazriv treba biti kod prelaza potočića preko kamenja da se kamen ne pomeri.

Ja sam se uzdala u sebe i svoju izdržljivost , upornost , za sebe kažem da nisam razmažena osoba i kilava i da bi trebala da uspem. I to je bilo dovoljno. Ukoliko se pre puta pripremate naći ćete dobar teks na TA u vezi Annapurna base campa ili treka. I ono što me je iznenadilo kad sam počela da čitam tekst je da je prvi deo teksta ( i to veći deo) posvećen skretanju pažnje da ukoliko ste u iole u nekoj formi možete da uradite trek ali ...ali ,da li ste spremni na uslove života na treku. A tu se misli , spavati u uslovima koji su daleko od uslova na koje ste navikli, nemanje tople vode za higijenu, hladnoća , česte promene vremena , nekoliko dana bez lične higijene. Najsmešnije mi je od svega što sam ponela sa sobom pidžamu. U prvom kampu sam se uveče za spavanje presvukla u donji deo pidžame ( gornji mi se nije dao oblačiti jer mi je toliko bilo hladno a legla sam u krevet vrlo rano za moje pojmove i čitala sam neku knjigu koju sam ponela samo za ovakve slučajeve , jer je i knjiga višak za prtljag na trekingu) . Posle me bilo sramota , pogotovo da me je neko video , naravno malo se šalim na svoj račun , niko se ne bi smejao . U donjim kampovima je još i prijatno i ima negde i topla voda u večernjim satima i sve je opuštenije ali od Chomronga više nema šale. Da kažem da nije bilo toliko teško ukoliko ponesete vlažne maramice , neki stari veš koji ćete posle upotrebe baciti jer je već i bio dotrajao i za bacanje. Treba se dovijati da sa sobom imate što manje stvari , što znači da usput neke stavri poklonite ili bacite jer tako mora.

Teško jeste i dok se penjete i spuštate mislite šta mi je ovo trebalo , više me ni jedan stepenik neće videti ....a kad se odmorite i prođe malo vremena onda shvatite da ste napravili pravi izbor i počnete da uživate u tome. Moj savet je oslušnite sebe i to dobro i sve vreme se osluškujte , ako osetite da vam nije dobro stanite i sačekajte koliko god treba pa nastavite dalje. Nemojte da vas hilikopter spušta nadomak uspeha i vrha. A hilikopteri su bili vrlo zauzeti. Svaki dan sam ih čula i videla po nekoliko puta. Potrudite se da dođete do vrha ABC . U toku noći ćete na najvišim kampovima MBC i ABC čuti pucanje leda negde udaljini i kako se lavina survava , to je zvuk koji vas trgne i čini da shvatite gde ste u opomene na snagu prirode. U svakom slučaju nesto za uživanje.

Nadam se da ove moje kaomentare niko neće shvatiti u negativnom smislu. Razlog zašto sam prenela svoje iskustvo je da na forumu nema nikakvog iskustva na ovu temu . A i u našem okruženju neznam nikoga ko je išao na bilokojitrek u Nepalu . Meni su pre puta trebala ovakve informacije a nisam ih imala ili kao što sam rekla nekoje podelio informacije ali nije do kraja rekoa sve . Tako da mi njihovo iskustvo sada u odnosu na moje deluje kao ulepšavanje. Nema potrebe za tim , volim da čujem istinu kakva god bila , nego da mi se desi neprijatno iznenađenje na putu .

[baki70]

Lepo, lepo, sa puno korisnih informacija :klap:

[John Wall]

Veliko hvala na iscrpnom putopisu Oljice70. Sad nemam vremena da citam, al cu kad tad stici.

Uvek sam imao zelju da posetim Nepal.

[pefkari]

Ne znam da li si sad zavrsila...ako jesi, da izrazim i ja divljenje zbog ovog poduhvata i ovako iscrpnog opisa...zadovoljstvo mi je bilo da citam...a zamisljala sam da cu i ja (jednom) tako! Mada, ja sebe smatram "kilavom", pa bi to bio problem...a mozda i zdravstveno stanje nije za takvo putovanje...u svakom slucaju, citajuci imala sam utisak da i ja putujem, zebem, penjem se i sve ostalo! Znaci, veoma slikovit opis!

Pozdrav i zelim ti jos puno zanimljivih putovanja! :)

Izmenjeno 28 apr 2014 (pefkari)