PETRA - Putopis

[ljerka]

Ovaj putopis je dodat u sekciju Putopisi, pod nazivom Petra.

Napomena : putopis je napisan sa namerom da pomogne eventualnim putnicima, koji bi se opredelili za ovaj izlet sa Sinaja u svom aranzmanu, ali i za one koji idu grupno preko agencije, a unapred zele da saznaju nesto vise o Petri pre nego sto krenu na ovaj put.

[ljerka]

I Korisne informacije i ostali detalji na putu do Petre

Letovaliste Taba na Sinaju koje smo odabrali za odmor, bilo je samo odskocna daska za dugo planirane izlete u sopstvenoj aranzmanu u Izrael i Jordan, odnosno Jerusalem i Petru.

Petra – dugo sanjani san polako je poceo da se pretace u stvarnost onog jutra kada smo u 4 sata iz hotela Marriot u Tabi krenuli, jedinim mogucim prevoznim sredstvom – taksijem (20 dolara) prema granici Egipta sa Izraelom, pa dalje kopnom do granice Izraela sa Jordanom. U Tabi jos nije razvijen lokalni transport, pa nema autobuskog prevoza, tako da ste osudjeni na klasican taxi ili mali minibus koji se eventualno pojavi na samoj granici.

Postoji i direktan prelaz iz Tabe ka Jordanu brodom koji za 45 minuta stize u mesto Aqaba u Jordanu, odakle je Petra udaljena samo 135 km. Tim putem agencije vode turiste u Petru, a mi smo ga izbegli iz 2 razloga : visoke cene karte za brod i dodatnih troskova za lucke takse u Egiptu i Jordanu, ali i zbog brzeg kretanja kopnom jer mozete sami organizovati svoje vreme bez obzira na retke satnice polaska broda.Podrazumeva se da u tom slucaju, ako idete kopnom morate imati Izraelsku vizu koju smo izvadili u Beogradu sa multi ulascima sto nam je olaksalo planiranje svih izleta van teritorije Egipta. Na samom prelazu Izraelci ne izdaju vizu koja je inace besplatna, i se sve mora zavrsiti u Beogradu, ili se opredeliti na izlet sa agencijom koja obezbedjuje preko lokalnog partneta grupnu vizu.

PRELAZAK EGIPATSKE GRANICE

Taksi nas ostavlja par metara ispred egipatskog granicnog prelaza. Sa desne strane, jos uvek u mraku mirno spava hotel Hilton koji je na samoj granici izmedju Egipta i Izraela, koji su pre nekoliko godina Izraelci gadjali, ali o tome ne razmisljamo. Pruzam sitan novac uniformisanom licu koji dremucka na maloj drvenoj stolici, koji se ne moze zaobici pre ulaska u zgradu gde se kontrolise prtljag i pasosi. Odbija da uzme novac i mi ga u cudu gledamo sta se desava. Samo 3 dana ranije, kada smo izlazili iz Egipta na putu za Jerusalem, nismo mogli da ga zaobidjemo dok nismo platili tu malu taksu i dobili markicu koja se lepi na izlazno kartonce i predaje zajedno sa pasosem. Nije nam prvi put da se suocimo sa cinjenicom da u Egiptu logicne stvari postaju nelogicne.

Prilazimo sa svim dokumentima pasoskoj kontroli i vidimo ispred nas samo jednu devojku kojoj sluzbeno lice objasnjava da mora malo sacekati dok carinik ne zavrsi sa molitvom. Jos nije svanulo, i shvatamo da nema prolaza dok se ne zavrsi obred klanjanja pre izlaska sunca. Primecujemo na samoj pasoskoj kontroli bocnu prostoriju iz koje izlaze carinici u delimicno obuvenim cipelama ili papucama. Pranje nogu je obavezno pre molitve, sto posmatramo kao deo folklora i kulture tog naroda.

Carinik napokon dolazi, pruzamo nonsalatno pasose, koje dugo razgleda. Odlazi u drugu prostoriju, vraca se i pre nego sto ce staviti izlazni pecat kaze nam da posle ovog izlaska iz Egipta vise necemo moci da se vratimo nazad u Egipat.. Gledam ga belo i kroz glavu mi prolazi hiljadu misli u delicu sekunde: da li je gladan zbog Ramazana, ne naspavan, pijan sto je manje verovatno ili sta vec drugo. Pokazuje mi na mrljavom prozorcetu zalepljen papir sa informacijom na engeskom u kojim slucajevima se treba prijaviti imigracionoj sluzbi ! Shvatam da ne zna sta je multi viza sa neogranicenim brojem ulazaka i izlazaka koju smo obezbedili u Beogradu i pokusavam mu objasniti da nije u pravu. Nista ne pomaze i on ostaje pri svom stavu. Razmisljam da mu kazem da cu odmah nazvati njihovu ambasadu u Beogradu i probuditi konzula koji nam je potpisao multi vizu, pa da vidim njegovu reakciju, ali procenjujem da cu pasti u ludilo i da je bolje ne produzavati raspravu. Carinik stavlja izlazni pecat, uzimamo pasose i prelazimo par metara, kad naglo odlucujem da se vratim i da se do kraja razjasnim sa njim ili njegovim sefom. U istom momentu pojavljuje se jos jedan carinik, kome verovatno nije jasno sto se vracam u rikverc besnog lica. Predajem mu pasos u kome gleda veliku multi vizu, i verovatno prepoznaje gde je nastao problem. Zustro objasnjava nesto cariniku koji mi je “ obecao “ imigracionu sluzbu ako se ponovo pojavim, koji ga slusa bez ijedne reci, i na kraju se okrece ka meni i kaze “Sorry madam “. Odlazimo umireni prema Izraelskoj strani.

Na ovom granicnom prelazu koji inace radi 24 h, ne moze se preci nijednim prevoznim sredstvom, nego samo pesice, verovatno zbog jakih mera sigurnosti na Izraelskoj strani. Zbog toga, agencije, angazuju jedan bus do granice sa Egiptom, a drugi kad se predje na Izraelsku teritoriju.

Izmenjeno 19 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

ULAZAK U IZRAEL, IZLAZAK IZ IZRAELA, ULAZAK U JORDAN

Prva kontrola na Izraelskoj strani – civil sa dugim automatskim oruzjem priljubljenim uz butinu vrsi samo letimican pregled pasosa, tkz vizuelnu kontrolu. Dolazimo do prijemnog pulta gde nas ljubazni mladic pita da li smo prvi put u Izraelu, zbog cega dolazimo, gde idemo, koliko ostajemo i sl. Cak nas i prepoznaje, jer smo istim putem prosli pre 3 dana kada smo isli za Jerusalem. Prolazimo dalje do trake za kontrolu prtljaga, pa konacno do carinika koji postavlja ista pitanja, ali i neka dodatna. Dobijamo izlazni dokument koji predajemo osobi na samom izlasku sa granice. Cela procedura je brza i rutinska, Svi su jako mladi, ljubazni i profesionalni.

Jos je rano, nema lokalnog busa / broj 15/ koji vozi do centra Eilata, najjuznijeg Izraelskog grada, odnosno autobuske stanice, udaljene 10 km od granice. Raspitujemo se i saznajemo da se nece pojaviti pre 8 ujutro. Ne ceka nam se tako dugo jer zurimo pre vrucine da stignemo na odrediste.Cenjkamo se sa taksistom da nas direktno preveze do granicnog prelaza ka Jordanu pod imenom ubijenog predsednika vlade Yitzah Rabin /stari naziv Arava/ koji je od centra Eilata udaljen jos 4 km ka jugu / taxi 12 eur / Prolazimo kroz usnuli grad i prema planu dolazimo 10- ak minuta ranije na novi granicni prelaz ka Jordanu. Konstatujemo da smo dobro odredili vreme polaska iz Tabe, uzimajuci u obzir da je vreme u Izraelu i Jordanu pomereno jedan sat ispred Egipatskog. Egipcani su zbog Ramazana pomerili sat unazad i zbog toga se pojavila razlika u vremenu izmedju ovih drzava.

Granica se otvara se na vreme, i u 6 :30 h, brzo prolazimo izraelsku proceduru. Placamo obaveznu izlaznu taxu iz Izraela / oko 20 eur, koja se razlikuje u zavisnosti koji granicni prelaz koristite/.

Opet pesice zurimo kroz niciju teritoriju, koja je mnogo duza nego na prelazu sa Tabom. Docekuje nas Hametsitska Kraljevina Jordan i ogromni, malo izbledeli od sunca poster njihovog kralja. Na granici, zatvoreni musavi kontejner koji predstavlja menjacnicu, ne obecava da cemo brzo zavrsiti posao. Odlazim do susedne prodavnice suvenira i raspitujem se zasto menjacnica ne radi. Dobijam vec ocekivani odgovor da je Ramazan i da malo pricekamo. Vidi se da su usporeni, i da im vreme ne znaci nista. Nema zurbe, vreme je beskonacna kategorija. Svi prozori na carini koji su inace i spoljni salteri, uredno zatvoreni. Pristizu i neki Rusi i pitaju se sta se desava. Posle 10 minuta otvara se prozor na kome pise pasoska kontrola i kazu nam da prvo uzmemo vize na prethodnom salteru koji je naravno zatvoren, Opet cekamo. Ovde se covek uci strpljenju. U medjuvremenu otvara se menjacnica i menjamo evre u Jordanske dinare. Cuje se komesanje i vidimo da se otvorio salter za vizu koja se dobija na granici. Stavljaju nam 2 pecata od kojih jedan sa naznakom da je viza besplatna, sa mogucim boravkom od mesec dana. Na zalost nemamo to vreme na raspolaganju.

Na ostalim granicnim prelazima, placa se ulazna viza koja je oko 10 eur a, ali na ovom prelazu nema takse, jer je Aqaba posebna ekonomska –carinska zona, pa izmedju ostalih mera i ovom olaksicom stimulisu besplatan ulazak u Aqabu. Od granice do grada je nekoliko km, koji su dovoljno dugacki da ne treba gubiti vreme na pesacenje, pa opet uzimamo taxi / 7 eur/ Nema pogadjanja, svi imaju iste cene, i ocito je da se radi o divljacima jer nemaju nikakve oznake.

Znajuci unapred sa koje autobuske stanice u Aqabi polazi bus za Petru, kazem taksisti gde da vozi, a on malo nabusito odgovara da zna gde je autobuska stanica. Odgovaram da postoje dve, da mu dam na znanje da nisam mutava. Odmah nudi da nas za 60 Jordanskih dinara, sto je priblizno 60 eur-a odveze direktno do Petre, i da nam moze odmah smanjiti tarifu za 5 JD-a .Odbijamo i kazemo da je skupo i da nemamo te pare. Nastavlja se cenkanje, u kome uzivam jer sam se vec izvestila,pa dobijam novu ponudu 50 JD. Odbijamo ponovo jer znamo unapred koja je realna cena. Posmatramo grad Aqabu dok taxi brzo guta kilometre. Prilicno je razvucena, sa karakteristicnim zgradama bez krovova, sa ravnim plocama. Zgrade nisu vise od 3, 4 sprata i nema bas mnogo zelenila. Cisto je i uredno. Dovozi nas do autobuske stanice koju odmah prepoznajem kao onu koja nam treba / orjentir je hotel Dream i obliznja policijska stanica/. Pokusava ponovo da nas ubedi da je to dobra ponuda, ali ne zna na koga se namerio.Izlazimo iz taxija, nema jos pola osam, sve je mirno i nigde nikoga. Zivot u Jordanu, ne pocinje rano.

Autobuska stanica je bukvalno na ulici sa malim uvucenim peronom na, nema reda voznje, a i da ga ima ne bi nam nista znacio jer je u Jordanu specificna situacija. Pisani red voznje jednostavno ne postoji, svi polasci su otprilike, a kad se bus i pojavi, ne krece dok se ne napuni, tako da je satnica polaska autobusa nesigurna kategorija. Ko ima vremena, zaista moze da se druzi sa lokalcima. Prilikom planiranja puta, vodili smo racuna i o cinjenici, da petkom busevi ne voze.

Prilazi nam novi Jordanac i ljubazno nam pokazuje gde je peron za Petru i obavestava nas da bus treba da se pojavi oko 8 i 30, ali da to nije sigurno, zbog Ramazana.Autobuski preboz je jeftin, tako da bi nas 2 karte do Petre kostale oko 10 eur. Krajickom oka vidim da vozi zeleni taksi, koji pored njihovog zutog taksija predstavlja gradsku legalnu varijantu sa korektnim cenama. U trenutku se odlucujemo da uzmemo taxi, da ne cekamo bus i sto pre stignemo da naseg sna, Petre, koju zelimo sto pre da vidimo. Prevoz taksijem od Aqabe do Petre iznosio je nesto manje od 30 eur- a, za rastojanje od 135 km. Ubrzo izlazimo iz grada i taksista nas obavestava da mozemo da biramo 2 puta do Petre : autoputem prema Amanu, ili kroz lepsi, tkz kraljevski put koja bi nas u tom slucaju kostao 5 JD vise. Opredeljujemo se za jeftiniju varijantu, da bi ostali na planiranim troskovima kako smo i ugovorili voznju. Posle 10- ak minuta pokazuje nam razdvajanje puta i obavestava da ce nas o njegovom trosku ipak voziti lepsim i skupljim putem. Prijatno iznenadjeni, polako pocinjemo da razgovaramo s njim.

Izmenjeno 19 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

DOBRI JORDANAC HALID

Saznajemo da je bliski rodjak princa Hasana, sto mu nesto i nismo mnogo poverovali. Princ mu rodjak, a on vozi taksi ! Ali ipak primecujemo, da ga svi na putu prepoznaju, pozdravljaju, pa se pitamo da nije mozda rekao istinu. Vrlo pristojan, sa solidnom znanjem engleskog uliva poverenje. Pokazuje nam skretanje za poznati Wadi Rum gde je T. H Lorens od Arabije, planirao svoje akcije za vreme arapske revolucije. Tu je sniman film “Lorens od Arabije”, kao i film u kojem je za povrsinu meseca koriscena prirodna scenografija Wadi Rum –a. U daljini se nazire prelep prirodni ambijentu crvenih masiva, i sa uzdahom zalim sto ne mozemo i tamo svratiti. Ali to bi zahtevalo jos jedan dan vise u Jordanu od planirana dva. Jordanska pustinja smatra se medju najlepsim pustinjama na svetu. Posmatramo crveni deo kamene pustinje, dosta visoke planinske lance koji se smenjuju sa ravnim, besplodnim tlom. Put je dobar, saobracaj nije mnogo gust, poneki kamion i cisterne. Malo je luksuznih automobila. Prelazimo na talasasti kraljevski put pun uzbrdica i nizbrdica, okruzen s obe strane blazim uzvisenjima ali sada potpuno druge boje. Preovladava siva i zuckasta boja. U daljini ponekad vidimo velike tamno zelene povrsine koje odudaraju od pustinjskog ambijenta. Verovatno oaze u kojima ima dosta vode jer je rastinje bujno i visoko. Taksi odjednom staje i taksista Halid pokazuje rukom da zeli nesto da nam pokaze. Stali smo na vidikovcu sa koga je bozanstveni pogled na planinske lance koji se u daljini uzdizu u prilicno rascepkanim oblicima. Oseca se prijatan povetarac koji donosi svez dah sa planina iako je sunce vec pocelo da pece. Nastavljamo put i prolazimo kroz neko malo mesto u kojoj dominira dzamija medju malim cetvrtastim kucama ravnih krovova. Sve je skromno, i nije nam jasno od cega zive. Nema poljoprivrednog zemljista, industrije, turizma, imaju jedino koze koje vode na ispasu malih zbunova koji su speceni od sunca. Ali je kiselo mleko koje smo probali u hotelu izvanrednog ukusa i gustine. Od cega ? Koje ispase ?

Posle voznje od 1,5h ulazimo u Wadi Musu / u prevodu Mojsijeva dolina/ malo mesto koje je postalo popularno zahvaljujuci poznatom arheoloskom lokalitetu.Vidi se da je jos uvek malo komercijalizovano. Opet niske kuce, prodavnice djindjuva, mali marketi,hosteli, i poneki bolji hotel.Nismo nista rezervisali unapred. Drzim u rukama pripremljen spisak potencijalnih hotela. Jefiniji su na padinama gradica koji su 2, 3 km udaljeni od ulaska u lokalitet a skuplji su naravno, blizi ulazu.Ko ima nameru da prenoci, polozaj hotela nije bez znacaja, jer se treba vratiti posle niza predjenih km na lokalitetu, pa dodatna 2 km izadju na nos kada ste umorni i gladni.

Halid nam nudi da nas odveze do nekog hotela cijeg vlasnika poznaje i koji je na 100 m na ulazu u Petru. Raspitujem se da li je cisto sto nam je najvaznije, i pristajemo da vidimo hotel. Kontrolisemo sobu sa kupatilom i odmah je uzimamo. Cisto, skromno, internet za razliku od Egipta besplatan, ukljucen i rani dorucak za nama slicne koji zure u lokalitet rano ujutro / radno vreme lokaliteta je od 6 do 18h /. Nudi nam mogucnost da sutradan dodje po nas, u vreme koje nam odgovara, i za istu cenu da nas vrati nazad u Aqabu, odnosno na granicni prelaz ka Izraelu. Benzin je jeftin, primanja su mala, tako da mu se ocito isplati takva voznja. Znamo da su autobusi za Aqabu uglavnom ujutro i da ih je malo posle podne kad zelimo da se vratimo, i prihvatamo ponudu i dogovaramo termin kada da dodje po nas. Na brzinu se presvlacimo, mazemo sredstvima protiv sunca sa visokim stepenom zastite, stavljamo sesire, naocale, naoruzani fotoparatima i dovoljnim kolicinama vode i limunade, hitamo ka nasem snu – Petri.

Izmenjeno 11 Oct 2009 (ljerka)

[ljerka]

II Lokalitet Petra

Na ulazu u lokalitet nalazi se zgrada turist biroa u kojoj se moze dobiti besplatna mapa Petre. Kupujemo ulaznicu za 2 dana koja iznosi 26 eur, po osobi, dok je cena za jedan dan 21 eur. Znamo da je lokalitet veliki i da je nemoguce obici sve za jedan dan. Zbog toga smo unapred i planirali nocenje u Petri. Na samom ulazu je mapa karavanskih puteva koji su bili aktuelni u vreme procvata Petre. Konacno, ulazimo,pred nama je sirok, prasnjav put koji jos uvek nista posebno ne nagovestva u duzini od oko 800 m do ulaza u kanjon Siq. Lokalci nam nude da taj deo puta predjemo konjem sto naravno odbijamo, jer zelimo da sami prilagodimo tempo i zadrzavanja na mestima gde nam odgovara. Postoji i mogucnost da vas male konjska zaprega za 2 osobe preveze od ulaza na lokalitet do cuvene riznice za 30 $, sto je razdaljina od 2 km, ali je nama takva mogucnost bila neprihvatljiva. Greh je proci brzo kroz prelepi klanac.

U mislima se zahvaljujem Svajcarskom istrazivacu Johanu Burckhardt –u, koji je pocetkom 19 veka otkrio svetu Petru zahvaljujuci prevari koju je smislio.. Dobar poznavalac Afrike, Istoka, islama i arapskog jezika, na osnovu prica lokalaca o ljubomorno cuvanom lepom, starom izgubljenom gradu, zainteresovao se da proveri pricu.Prerusio se u arapina, promenio ime , i sa lokalnim vodicem usao na zeljenu teritoriju pod izgovorom da poseti grob Arrona, Mojsijevog brata.Da ne bi izazvao sumnju, nije mnogo istrazivao, ali videvsi Riznicu i Urnov grob, bilo mu je jasno da je na pragu otkrica starog Nabatejskog grada. Zahvaljujuci njemu, Petra je ubrzo postala poznata.

1. Djinn Blocks

2. Obelisk Tomb

3. The Siq

4. The Treasury

5. Street of Facades

6. The Theater

7. Aneisho Tomb

8. Urn Tomb

9. The Silk Tomb

10. The Corinthian Tomb

11. The Palace Tomb

12. Sextius Florentinus Tomb

13. House of Dorotheos

14. The Nymphaeum

15. Colonnaded Street

16. The Byzantine Church

17. Winged Lions Temple

18. The Arched Gate

19. Qasr Al-Bint

20. The Unfinished Tomb

21. Al-Habees Museum

22. Petra Archeological Museum

23. Lion Triclinium

24. The Monastery

25. Turkmanian Tomb

26. Conway Tower

27. Moghar Annassara

28. High Palace of Sacrifice

29. Lion Fountain

30. The Garden Tomb

31. Triclinium

32. Renaissance Tomb

33. Broken Pediment Tomb

34. Roman Soldier Tomb

35. Snake Monument

36. Crusader Fort

Napomena: Brojevi pod kojima su oznaceni objekti na mapi i brojevi objekata u daljem tekstu nisu podudarni.

Izmenjeno 19 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

Doziranim tempom, spustamo se polako prasnjavim putem, i sa desne strane ubrzo nas docekuju ogromni

1. DJING BLOKOVI

velike kamene kocke, koje su bile tkz.duhovni strazari Nabatejaca i predstavljali njihove bogove u ranoj fazi razvoja. Djin na arapskom znaci duh i obicno su se nalazili blizu izvora vode. Postoje i teorije da su prvobitno bili rezervoari za vodu. Dva bloka imaju malu prostoriju otvorenu prema istoku, pa se smatra da su bile i grobnice. Krajem 70 tih godina 20 veka otkriveno je da je na vrhu jedne kocke bio kanal oko 2 m dubok, dimenzija 2,20 x 1,20 m. Sama velicina blokova je impresivna. Malo nize, sa leve strane nailazimo na jos impresivniju gradjevinu

2. OBELISK GROBNICU

Skrecemo sa puta i penjemo se da detaljnije izbliza pogledamo. U donjem delu nalazi se 5 prostorija, koje se nalaze ispod grobova, a cija je namena bila odrzavanja daca u cast mrtvih. Iznad grobova su 4 obeliska, isklesana iz stene koji predstavljau Nabatejske bogove / uticaj Egipatske kulture/.

Izmenjeno 19 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

Nastavljamo dalje i konacno dolazimo do ulaska u cuveni

3. KANJON SIQ koji je dug 1207 m. Sam kanjon je nastao kao posledica hiljadu godisnjih poplava kada su od novembra do marta padale izuzetno jake kise koje zemlje nije mogla da upije. Jake vodene bujice, istovremeno bile su i dosta visoke, nosile su sa sobom razni otpad koji je isao u pravcu Siq-a. Nabatejci su vrlo mudro sprecili nekontrolisan protok vode u klanac. Na njegovom pocetku, sa desne strane primecujemo tunel koji je odvodio vodu da ne bi bila ugrozena izgradnja Riznice i ostatka grada. Dug je 88 m, dubok 6 m, ali u njega nismo ulazili, jer bi dobar deo Petre zaobisli sa druge strane planine sto nam naravno nije bio cilj. Tunel je skretao bujice vode, zaobilazeci grad sa boka, ne ugrozavajuci izgradnju Riznice, ali i ostatak grada. Iskoristili su ogromne dotoke vode gradeci oko 200 podzemnih cisterni koje su omogucavale visemesecna zalihe vode kako za Nabatejce, tako i za karavane koji su tuda prolazili.

Klanac je je toliko lep da nam se uopste nije izlazilo iz njega. Nad glavom su vam stalno izuzetno visoke stene, koje se pretapaju bojama i oblicima. Na nekim mestima klanac je jako uzak, dostize jedva 2 m sirine, a na par mesta njegova sirina se povecava i do desetak metara. Sunce koso pada, i nikad ga ne obasjava potpuno,ima dosta hlada, sto naravno prija kada se prolazi kroz njega, ali istovremeno otezava slikanje. Interesantne su razlicite boje klanca kao i njegova povrsina. Boje od nezno sive, zuskaste, crvenkaste, boje cimeta, plave, bele. Na nekim pregibima stena fosilni ostaci zapanjuju kombinacijom boja. Tekstura stena krece se od potpuno uglacane kao najfinijim smirgl papirom, do grube i rapave, sa velikim udubljenima, pa pojedina mesta deluju i malo zlokobno.

Voda koja je kaptirana sa izvora izvan zidina grada, udaljenih i do 20 km, sprovodjena je do grada kroz klanac putem cevi od terakote koje su bile na povrsini spojene malterom. Da pritisak vode ne bi razdvojio cevi, napravili su efikasan sistem protoka vode : cevi su bile oko 80% napunjene vodom , i uz pravilno izracunat nagib prenosile su maksimalnu kolicinu vode bez rizika od pucanja cevi. Neverovatno je koliko su Nabatejci, inace nomadska plemena sa Arapskog poluostrva u I veku znali o upravljanju vodama. Polako hodamo i razgledamo vijugave kanale za vodu uklesane u stene klanca,koji su na nekim mestima jos uvek odozgo prekriveni kamenih plocama koje su dobrim delom nestale i otkrivaju jos vise zmijoliki put vodovoda kroz stene kanjona.

Ovaj ulaz u klanac sluzio je ne samo kao put za trgovacke karavane, nego i u religiozne svrhe, sto se vidi po specijalnim plitkim usecima tkz. nisama u kojima su bile statue bogova, poboznim zapisima na liticama stena, ostacima skulptura, prepoznatljivim oblicima njihovih bogova iz prvobitne faze dok jos nisu primili uticaje Mediterana, Rimljana i Grka. Zamisljam kako je morao biti svecan i uzvisen put kroz klanac do centra grada. Pratim put kroz koji prolazimo, a u mislima zamisljam ljude, procesiju, karavane, miris zacina,i mekocu svile koja se donosila sa istoka. Trgovina im je donela prosperitet koji su ovekovecili vekovima unapred.

Na nekim mestima primecujemo zbunje i drvece koja izranja iz kamena i cudimo se kako je uspelo “iznici “ iz kamena. Borba za opstanak i ovde na delu, ali nekako neobicna i nadrealna.

Polako usporavamo hod, jer kanjon ponovo pocinje da se suzava, ocekujuci da nam se ukaze poznata slika useka stene kroz koji polako izviruje carobna Riznica. Stajemo, pa opet polako krecemo, uzivajuci u slici koja nam se ukazuje

Izmenjeno 19 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

Vidimo delic njene lepote, dva desna stuba, jos uvek bez glavnog procelja. Opet zastajemo, upijajuci sliku koja se ne moze zaboraviti. Jos par koraka napred, ugao vidljivosti se prosiruje a njena lepota se jos vise razotkriva. Osecala sam se cudno uzbudjeno, dok mi je fotoaparat lagano podrhtavao u rukama. Toliko dugo sanjani san,postaje stvarnost u kojoj se budim. Konacno, polako izlazimo iz klanca na siroki plato uzivajuci u lepoti koja se prostrla pred nama.

4. EL KHAZNEH – RIZNICA. Bez daha je gledamo i ne progovaramo par trenutaka ni reci. Stigli smo oko 10 i 30 h kada je najlepsa pod jutarnjim zracima sunca. Sedamo na klupu prislonjenu uz zid klanca i gledamo, gledamo….. setim se u jednom trenutka jednog putopisa u kome turista saljivo opisuje da je vilicu morao rucno da vrati na svoje mesto kada ju ju ugledao. Zaista, ostajete bez teksta dok gledate tako monumentalnu, a ipak nekako krhku gradjevinu

Skladna, elegantna,isklesana u steni, nekako lebdi u ogromnom masivu stene koji se natkriljuje visinom od 146 m iznad nje ! Gradjenje - klesanjem i to odozgo na dole ! Sta reci o umu koji je smislio ovaj genijalni pristup?! Koristili su prirodne platforme u steni na kojoj su stajali. Klesali su od vrha prema dole, koristeci prirodna udubljenja u steni. Gradnja je pocela na 39 m visine ! Prvo su ravnali plocu na kojoj su stajali, kopajuci prvu platformu u povrsini stene, pa su klesali da bi dobili ravnu povrsinu. Duboki tragovi u steni pokazuju da su koristili gvozdeni alat-pijuke. Kada su stigli do dna, stena je bila spremna za rezbarenje i ponovo krecu da klesu od vrha - niz stenu.Otpadni materijal koji je tom prilikom nastao, ugradjivali su u samostojece gradjevine, tako da je Riznica bila istovremeno i neka vrsta kamenoloma.

Nista nije bilo proizvoljno osmisljeno, i ostavljeno slucaju, a problem statike je genijalno resen. Rizicno mesto – trem iznad stubova bi se urusio pod velikim pritiskom stene koja je iznad Riznice. Velikom bocnom gredom na 6 stubova premoscen je ovaj problem, jer su 4 stuba vezana za stenu a samo 2 su samostojeca. Na taj nacin su izbegli opasnost urusavanja koristeci samu stenu koja nosi tezinu.

Zumiramo fotoaparatom detalje na Riznici koje cemo proucavati kad stignemo kuci: mitoloske skulpture, zivotinje, lisce, svece, Amazonke,krunu boginje Izide, glavu Meduze. Putovanja po istocnom Sredozemlju, dodiri sa drugim kulturama ,doveli su do usvajanja bogova iz drugih kultura, pa prvobitni kameni blokovi kojima su predstavljali svoje bogove postaju Zevs, Izida, Afrodita i sl. Procelje Riznice pripada klasicnoj arhitekturi, a vide se uticaji egipatske, grcko i rimske kulture. Detalji na procelju imaju obelezja smrti : ples smrti Amozonki, Kastor i Poluks koji vode duse u podzemlje i sl. Na ulazu je mala okrugla kadica sa odvodnim kanalom koju su koristili za prinosenje zrtvi mrtvima /manje zivotinje, mirisi, ulja i sl/.

Dugo se nije znala prava funkcija ove prelepe gradjevine : hram nije bio jer nisu nadjena adekvatna obelezja, za grobnicu nije bilo dokaza jer nije bilo tragova pogrebnih rituala, sarkofaga i sl.

Krajem 20 veka primeceno je da poplocana staza iz klanca nestaje 300 m pre Riznice, odnosno da je nivo tla bio mnogo nizi u vreme Nabatejaca. Misterija Riznice je konacno resena 2003 godine kada su 6 m ispod povrsine tla otkrivene 4 pogrebne komore i skeleti 11 muskaraca, kuke za vesanje tamjana, sto znaci da je to bio muzolej sa kriptom, verovatno porodicna grobnica. Pronadjeni novcici i drugi predmeti poticu iz 1 v,n.e. kada je vladao kralj Aretas IV ciji lik se nalazio na preko 80 % novcica. Danas je taj prostor ispred Riznice ogradjen i zasticen i u njega se ne moze uci.

Na samom ulazu u Riznicu stoji strpljivo Jordanac u narodnoj nosnji pored koga se slikaju mnogobrojni turisti. Provirujemo u unutrasnjost, i vidimo samo jednu veliku praznu prostoriju, iz koje se nastavljaju jos 2 bocne prostorije. Za razliku od spoljasnje ukrasene fasade, docekuje nas jednostavna prostorija bez isklesanih ukrasa.Ipak, prirodna lepota stene sa mnogobrojnim nijansama boja rasporedjenim u nepravilno sirokim trakama ublazavaju nedostatak klesanih detalja i ukrasa. Za udubljenje u zidu kome prethodi par stepenika, pretpostavlja se da je mogla da bude nisa za sarkofag.

Unutrasnje prostorija nastala je kao proizvod iste gradjevinske logike. Sa gvozdenim pijucima i dletima klesana je na isti nacin kao i spoljna fasada iz cije unutrasnjosti je izbaceno oko 6000 m3 kamena.

Legende se preplicu i na ovom mestu, El Khazneh u prevodu znaci Faronova Riznica na cijem vrhu je bilo navodno sakriveno blago, pa su mnogi koji su bili naoruzani gadjali tolos nadajuci se da ce blago zavrsiti u njihovom narucju. Tragovi metaka, vidljivi i danas potvrdjuju verovanje u legendu.

Izmenjeno 19 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

Sa platoa Riznice, kanjon polako pocinje da se siri i nakon priblizno 200 m, otvara se u siroki put koji vodi dalje u centar grada. Pocinjemo da primecujemo ogromne gradjevine, sa malim vratima u podnozju, nesto malo ispod nivoa sadasnjeg puta. Poznate su pod imenom 5. ULICA FASADA – i predstavljaju nekadasnje kuce, administrativne gradjevine, vrlo neobicne za sadasnje uslove

Paznju nam na kraju Ulice fasada, odmah sa leve strane, privlace stepenice koje vode visoko u uzan klanac, ciji kraj se ne nazire, i imate utisak kao da vode u nebo. Pocinjemo da se penjemo, nesvesni koliko ce nam snage i vremena trebati do vrha gde zelimo da vidimo zrtvenik i obelisk.

Stepenice koje su u pocetku siroke, postepeno postaju uze, a na nekoliko mesta ih i nema, nego se koristi prirodno udubljenje u steni. Srecom, ima i kratkih zaravni gde se na kratko odmaramo.Opet, vec poznata ruzicasta boja stepenica, dominira na ovoj strani planine. Posle cca 700 stepenika dolazimo na visoku zaravan odakle je divan pogled na centar grada, amfiteatar i mnogo siru okolinu.

Dijagonalno od nas su 6. DVA OBELISKA / egipatski uticaj/ koji predstavljaju njihova dva najvaznija boga, koje posmatramo iz daljine, sa mesta gde nekoliko beduinki koje prodaju djindjuve.

Slika sa net-a

Vrtimo se u krug, trazeci pogledom zrtvenik, jer nema nikakvih obelezja. Nerviramo se i pitamo da nismo nesto pogresili, kontroliseno mapu i jasno nam je da mora biti negde blizu. Beduinka videci da smo zbunjeni, pokaza rukom ka steni. Skokom pantera pocinje da se penje brzo uz veliku glatku stenu koja se nalazila ispred nas, pridrzavajuci se rukama, skoro cetvoronoske. Sledimo je, a ja samo mislim da se ne okliznem i upropastim foto aparat,a na ostalo sto bi moglo da se desi i ne pomisljam. Stizemo na vrh gde nam se ukazuje velika kamena zaravan. Sveto mesto se sastoji iz siroke platforme, oivicene sa tri strane sa niskim da nazovem stolom u centru platforme. Da li je sluzio kao mesto gde se nudila zrtva, ili je mozda bio mesto na kome je sedeo ceromonijal majstor ?

7. ZRTVENIK koji se nalazi levo od podijuma, sa rupom u sredini i malim kanalom za odvodjenje krvi zrtve, vodi u izbusenu malo udubljenje u steni u kojoj je vrseno rituelno pranje. Vetar brise po zaravni, sunce koje pece i ne osecamo dok posmatramo u daljini jedan deo centra grada Petre koji tek treba da obidjemo. Mesto na kome je zrtvenik pazljivo je izabrano, sa fenomenalnim pogledom na drugi ulaz u grad Petru, a ocito i dovoljno blizu nebu i bogovima kojima je trebalo udovoljiti.

Silazimo sa stene i opet smo na mestu koje izgleda kao kraj puta: nagurano kamenje koje sluzi kao ograda iza kojeg je par metara ravne povrsine i posle toga ivica stene.Dragan mi ne dozvoljava da preskocim kamenje i odem da pogledam sta se nalazi na kraju zaravni, smatrajuci da moze biti samo provalija. Mapa ne pokazuje da postoji nastavak stepenica, iako su na njoj oznaceni jos neki spomenici.

Kasnije smo saznali od jednog lokalca, da smo bili na dobrom putu i da bi i videli zeljene spomenike, samo da smo dosli do ivice stene. U tom slucaju mogli smo se spustili drugim bocnim putem u centar lokaliteta. Naknadno smo utvrdili da postoje razlike u mapama, ali nismo se mnogo sekirali, jer smo inace videli mnogo.

Silazimo polako niz stepenice, vec dobro zedni, pa nas limunada koju nosimo u rancima spasava, a bademi i suvo grozdje nam dodaju energiju. Usput srecemo samo par turista koji su se odvazili da skupe snagu i popnu se na mesto zrtvenika, obavezno nas pitajuci koliko jos do vrha.

Izmenjeno 19 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

Nastavljamo niz put i sa leve strane dolazimo do 8. POZORISTA koje nije gradjeno, nego opet klesano u 33 reda, koje je moglo da pimi oko 5000 posetilaca. Ogradjeno je i ne mozemo da udjemo, ali je ulegnuto i smesteno na tako lepom mestu da je sve vidljivo. Velike kise koje su se slivale na njega sa planine u kojoj je uklesano, dovele su do velike erozije redova, pa verovatno zbog toga ne moze da se udje. Sa obe strane ulaza je prostorija zasvodjena lukom, iz kojih se moze videti predvorje pozorista. Iza poslednjeg reda, u prirodnoj steni su veliki pravougaoni otvori i ne mozemo da odredimo da li su evetualno sluzili kao deo scene, ili im je namena sasvim drugacija. Dolaskom Rimljana, pozoriste je prosireno, neki grobovi su cak i unisteni, a poboljsana je i akustika.

Oko pozorista je deo lokaliteta u kome je velika guzva. Tu se prodaju suveniri u vidu nakita, magneti, i sl prilicno skromne izrade.Nije skupo / 1-3 eur-a/ ali je tesko nesto odabrati.

“ Restoran” pod razapetim platnom i drvenim klupama pun je sveta u malom. Prednjace Rusi, Italijani, Francuzi. Svi su zedni i najveca je navala na frizider sa hladnim limenkama pica / 1,5 eur/. Sedimo samo par minuta da se rashladimo, ali se ne zadrzavamo dugo, jer se plasimo, prevelikog opustanja.

Izmenjeno 19 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

Skupljamo snagu za 9.KRALJEVSKE GROBOVE, koji se nalaze tacno iznad naseg odmorista. Opet penjanje uz stepenice, kojih nema tako mnogo, ali vec malo osecamo umor od ranog ustajanja, putovanja i naravno obilaska lokaliteta. Urnov grob, Svilena grobnica, Korintska, Palatna i sekstinus su grobnice znacajnih ljudi poredjane jedna do druge. O tome govori i samo mesto koje je izabrano: visoko uklesane nadgrobne gradjevine su na litici stene koja gleda u daljini u centar grada. Posevno odbrano mesto za ocito vazne Nabatejce. Gledano spolja, na prvi pogled, nikad ne bih rekla da su u pitanju grobovi. Naviknuti na klasicne kamene humke u 21 veku, nabatejske nas potpuno sludjuju. Impresivne, neobicne, visoke i dopadljive gradjevine.

Prilazimo prvoj grobnici A. Urnovom grobu i gledamo je odozdo.Dva reda ozidanih lucnih prostorija, sa sirokim stepenicama koje vode do glavnog platoa. Ne mogu da procenim visinu spomenika, ali deluje monumentalno, sa lepo ukrasenom fasadom. Cetiri stuba nadmocno nose ostatak spomenika, izmedju su uklesani otvori u kojima su verovatno stajale statue.Prelivaju se ruzicasti tonovi sa kremastim.Ulazimo u veliku prostoriju koja je prazna, sa dve manje i centralno vecom nisom u zidu stene. Iz tamne unutrasnjosti je lep pogled na stubove u dvorisnom platou .Pronadjeni zapisi po zidovima, ukazuju da je nekad tu bila i crkva.

U nastavku sledi B. Svilena grobnica – manja, dopadljiva grobnica u odnosu na ostale kraljevske grobnice, dobila je ime zbog divnog spektra boja na spoljasnjoj fasadi. Zive boje u sirokim poprecnim talasima na prirodan nacin ulepsavaju grobnicu. Deluje otmeno i toplo i imate potrebu da pomilujete lepu fasadu kao da milujete svilu.

C. Korintska grobnica , prilicno ostecena, neodoljivo spoljnom fasadom podseca na lepsu Riznicu. Tri ulaza su disharmonicno postavljena, manje je ukrasena, procelje drugacije nego kod Riznice, ali tesko osteceno jer nedostaju citavi delovi. Sa strane je postavljena skela, izdeljena podestima na razlicitim visinama koja verovatno sluzi za obavljanje konzervatorskih radova.

D. Palatna grobnica, sagradjena je po ugledu na Rimske palate i razlikuje se od ostalih gradjevina u Petri po fasadi koja se sastoji iz tri dela. Prva dva dela su klesana u steni,dok treci najvisi nivo je gradjen od kamena. Monumentalnosti doprinose i 4 posebna ulaza koji vode u zagrobne prostorije.Zaista deluje kraljevski.

Sledimo stazu u nastavku, i dolazimo do kraja litice koja prelazi u bocni masiv uz koga vode stepenice. Tu je i grobnica Sextus Florentinus-a, Rimskog guvernatora u Petri, u prilicno ostecenom stanu. Shvatamo da se ovim stepenicama moze proci iznad svih ovih grobnica i zatvoriti krug kod stepenica koje smo videli na pocetku, levo od Urnovog groba. Bila bi to lepa pticija perspektiva, ali se racionalno ipak ne opredeljujemo za taj poduhvat. Vidimo samo njihov pocetak, ne znamo u kakvom su stanju, nema ih u planu lokaliteta koji stalno kontrolisemo, sami smo, nema turista, pa cak ni lokalaca. Sedimo u debelom hladu na klesanim ruzicastim stepenicama i tesimo se da smo ih bar videli, za razliku od mnogih turista koji nece videti ni trecinu onoga sto smo mi odlucili da istrazimo i vidimo.

Vracamo se nazad, i prolazimo jos jednom pored svih ovih grobnica, stepenicama se spustamo do “ restorana” i pozorista. Vec je kasno popodne, sunce jos uvek przi. Zadovoljni prostignutim obilaskom, odlucujemo se da izadjemo iz lokaliteta i da sledeceg dana nastavimo razgledanje.Opet prolazimo kroz ulicu fasada, pored Riznice, kroz kanjon, laganim korakom, bez zurbe i forsiranja tempa. Osecamo umor u nogama, sto i nije cudo, jer smo vec 14 sati u pokretu.

Izmenjeno 19 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

Posle kratkog osvezenja u hotelu, odlucujemo da malo procunjamo i pronadjemo mesto da popijemo esspreso. Recepcionar nas upucuje na restoran u blizini, koji ga jedini ima. Vode nas na sprat, na otvorenu terasu: klasicni stolovi, ali i muslimanske tradicionalne niske klupice sa jos nizim stolom, sve prekriveno crvenim cilimima.Koristimo obe varijante, jer smo sami na terasi. Uzivamo u bozanstvenoj lokalnoj muzici i cekamo zalazak sunca. Kazu da je najlepsi zalazak sunca sa terase hotela Movenpick,koji se placa, ali ne odlazimo tamo, jer nam je sunca vec preko glave za taj dan, a pustamo i telu na volju da uziva u tradicionalnom ambijentu. / espresso i djus : 5 eur-a sto je skuplje nego na drugim mestima/.

Setamo malo po centru grada u blizini lokaliteta: mali restorani i internet kafei, standardne prodavnice za turiste / haljine, marame, razglednice, nozevi, razne kutije, magneti, predmeti od keramike, knjige i sl /. Razgledamo dosta dopadljiv nakit u kombinaciji kamena u boji i srebra. Paznju nam privlaci lepa masivna narukvica, interesujemo se za cenu. Lokalac ispod tezge izvlaci vagu i meri je, sto nas iznenadjuje. Na njoj je mnogo vise teskog kamena nego srebra, pa nam nije jasan takav nacin prodaje / cena 130 eur-a sto je previse za bizuteriju/. Sve prodavnice se polako, ali privremeno zatvaraju. Za vreme Ramazana, prvi obrok za muslimane je po zalasku sunca. Odlazimo u hotel i jos malo proucavamo plan za sutra. Umor vrlo brzo hvata, padamo u dubok san.

Izmenjeno 19 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

Sledeceg dana,ujutro,oko pola pet, budi nas glas hodze, koji se resko prostire kroz mirno jutro u vreme jutarnje molitve. Ustajemo, pakujemo ranac i cekamo 6 sati i dorucak. Razdanjuje se oko 6 i 20 h, kad krecemo ka lokalitetu. Ulazimo prvi, tacno u pola sedam. Traze nam pasose, uporedjuju imena sa imenima sa karata koje smo kupili za dva dana razgledanja. Kontrola na delu.

Prolazimo brzim korakom Siq kanjon, Riznicu, pozoriste i spustamo se glavnom ulicom do kraja glavnog puta, sto je priblizno 4 km. Zurimo prema glavnom cilju za taj dan: obilazak 10.MANASTIRA EL DEIR, posle Riznice najpoznatije gradjevine u Petri. Zadatak prilicno zahtevan, jer se treba popeti kroz klanac, savladati visinsku razliku i preci preko 800 stepenika razlicite sirine, nagiba, da bi se doslo do zeljene nagrade skrivene sa druge strane planine koja se ne moze videti iz doline u kojoj se nalaze ostali spomenici. Lokalci nude “ “taxi” prevoz penjanje na magarcima sto naravno odbijamo. Kaze se nisi bio u Petri, ako se nisi penjao stepenicama ! A sladak nam je i taj naporan izazov. Na pocetku penjanja, jos u samoj udolini stoji tabla sa upozorenjem da nije preporucljivo ici sam, sto zanemarujemo, jer znamo da je put prohodan, nismo sami, imamo jedno drugog za nedaj boze. Prikljucuje nam se mala Beduinka koja nas obavestava da ima “ shop “ na vrhu i da se penje tamo svaki dan, sto se naravno vidi jer se nije ni zadihala, a kamoli umorila. Tokom penjanja skrece nam paznju na malu Lavlju hram-grobnicu, ime dobijemo po lavovima u bareljefu na prednjoj strani grobnice:

Nailazimo i na komad odlomljene stene koji je bio deo ulazne kapije, sada naslonjen na stepenice kroz koji se provlacimo.

Nastavljamo penjanje, pravimo male pauze,koristeci jos jednim delom senku. Stepenice idu jednim delom pravo u vis, pa onda prave zavoj u levo, i nastavljaju drugom bocnom liticom i tako stalno naizmenicno sa jedne na drugu liticu, cini se u nedogled, dok se ne savlada visinska razlika koja je impozantna. Stepenice su prepoznatljive ruzicaste nijanse, ali ih ima i zuckastih, u zavisnosti od geoloske strukture stena.

Okrecemo se i pokusavamo da nadjemo okom glavni put u lokalitetu, ali planina je vec zatvorila svoja krila i ne mozemo vise videti tacku odakle smo krenuli :

Prestize nas magare natovareno limenkama coca - cole koga vodi lokalac, a nakon nekoliko trenutaka i mlad bracni par, gde otac na ledjima nosi dete od 2 godine. Divimo im se na kondiciji i lakom koraku. Ne zurimo, pravimo kratke pauze da se napijemo limunade i sacuvamo snagu ne samo za ovo penjanje, nego i za ostatak dana koji je tek pred nama. Trebalo nam je 50 minuta da stignemo na vrh i ugledamo najvecu gradjevinu u Petri

El Deir u prevodu manastir, nije tako lep kao Riznica,ali je monumentalan, svedenih je oblika, skoro bez ukrasa, visok 50 m, sirok 45 m, trenutno vam da na znanje koliko ste mali pred njim. Samo su vrata visoka 8 m, sto odmah pretvaram u broj spratova prosecne visine 3 m i shvatam monumentanost spomenika. Klesan u steni, na kraju grada zasticen u planini sa njene druge strane, skriven od pogleda. Uklesani krstovi u njegovojj unutrasnjosti svedoce o monasima koji su tu boravili , na osnovu kojih je gradjevina i dobila ime.

Zurimo sa slikanjem, a uzivanje i istrazivanje detalja ostavljamo za kasnije jer imamo samo par trenutaka pre nego sto sunce izroni iznad nje i zaslepi nas, kao i ogroman plato ispred nje na kome se nalazimo.

Prilazimo blize, kako bi bolje sagledali detalje, a ispred mene ogroman ulaz ciji prag ne mogu da predjem jer mi ivica praga dopire skoro do brade ! Kada pogledate odozdo na gore, sledite se od uzasa koliko cudo stoji ispred, ali i iznad vas. Na vrhovima prstiju sa praga koji ne preskacemo jer to ne cine ni drugi, razgledamo praznu unutrasnjost o kojoj se nalazi samo jedna nisa do koje vode 4 stepenika, koja je postavljena centralno od ulaza u manastir.

Spolja fasada za razliku od Riznice, razlikuje se ne samo u siromasnim detaljima, nego je i druge, vise zuskaste boje. Manastir je podeljen na dva dela. U nizem, donjem delu simetricno postavljena po 3 stuba od glavnog ulaza napravljeni u dorskom stilu, prate uklesane nise u kojima su stajale statue. U visem gornjem delu, akcenat je na naizmenicnim supljinama i punim delovima, nisama kao i lepim tolosom u sredini. Na vrhu tolosa, stoji ukras urna visine 9 m na koju su se neki ludo hrabri turisti ranije penjali, sto je sada zabranjeno Levo od manastira vidimo zabranjene stepenice koje vode na najvisi vrh manastira, odnosno urnu.

Odlazimo u “restoran “ u muslimanskom stilu koji gleda na Manastir i osvezavamo se hladnom coca -colom, po duplo vecoj ceni nego sto je u dolini, jer kako kaze lokalac, “ my friend, this is mountain “. U pravu je, treba ono magare nahraniti sto svako jutro prelazi one stepenice. Mislila sam da nema vise nista u tom delu da se vidi, ali ne lezi vraze, iznad restorana pogledom otkrivam stazu i oznake da je to put ka vidikovcu. Ne mogu da odolim, prokleto radoznala, pratim je i na vrhu cuke vidim kako se vijori Jordanska zastava. Usput opet vidim neke male grobnice. Jos 300 m i onda vidikovac sa koga puca pogled na planinske vrhove, kao i na Izrael. Srce mi tuce kao ludo dok mi pogled bludi u nepreglednu daljinu i razmisljam kako stojim na istom mestu kao i neki neki drugi ljudi u I veku.

Izmenjeno 19 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

Zadovoljni, polako silazimo i srecemo jos nekoliko entuzijasta koji se penju pod tezim uslovima jer ih sunce przi u ledja. Srecemo Beduinku koja u masivu planine,kucka sms poruke:

Na kraju stepenica izlazimo iz klanca, i zadrzavamo se malo u hladovini restorana koji se nalazi pored malog arheoloskog muzeja Al Habis u kome su izlozeni delovi skulptura pronadjenih u Petril a deo je izlozen i tkz. Novom muzeju.

Ostalo nam je jos da razgledamo nekadasnji centra grada. 11. ULICA KOLONADA iako ostecena usled mnogobrojnih zemljotresa i sada stidljivo pokazuje, nekadasnji sjaj. Ostao je poplocani deo ulice za koji se pretpostavlja da potice iz Rimskog perioda, jer nema arheoloskih dokaza da je ranije postajalo nesto slicno.

Ulica siroka oko 6 m pocinje fontanom koja je posvecena bogovima proleca i reka /Nymphaeunum/ od koje je ostalo samo podnozje i deo ovalnog zida. Drvo koje raste pored nje jako je staro i oplemenjuje prostor koji je sav u kamenu. Verovatno jos uvek crpi vodu iz nekadasnje fontane jer je bujno i zeleno.

Izmenjeno 19 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

U blizini fontane skoro su otkriveni ostaci 12. STARE CRKVE iz 5 veka , koja je kao vecina spomenika iz Vizantijskog perioda gradjena od materijala uzetog od starijih gradjevina. Pronadjeni, dobro ocuvani mozaici : Cetiri godisnja doba, Okean, Zemlja, Mudrost, plene lepotom i jednostavnoscu.

Izmenjeno 19 Feb 2012 (ljerka)