Lazarev kanjon

[Bluealek]

Kučajsko-Maliničke minijature: između Veja i Demižloka

 

 

 

Kada jednom otvorite knjigu tajni Lazarevog kanjona, rizikujete da ne budete u stanju da je pročitate do kraja života. Prođete li ga jednom, ideje o tome gde se sve treba zavući po liticama i vidikovcima njegova 4 kraka krenuće da se množe geometrijskom progresijom. Izađete li na neki od udaljenijih i teže pristupačnih vidikovaca, otkrićete druge, još teže pristupačne vidikovce, do kojih ćete prolaz pronaći samo temeljnim studiranjem topografije i projektovanjem prohodnih trasa za vaš GPS uređaj. Onda dolazi trenutak da uronite u beskonačno zelenilo koje okružuje njegove na sve strane rasute litice, jedan uspavani prostor koji visoka trava sve više osvaja, a ljudi su na njega odavno prestali da dolaze...

 

Prostor između dva najudaljenija kraka Lazarevog kanjona, Demižloka i Veja, koji meštani koji još uvek umeju da ga definišu često nazivaju Strnjak, a koji je u topo kartama označen bizarnim vlaškim nazivom Bradžetuluj, pravo je otkriće za istraživače egzotičnih kutaka. U stvarnosti daleko od strnjaka i neprohodnog terena, napredujući ka špicu između dva kraka kanjona preći ćete oko 4 km od najbližeg konkretnijeg puta preko bujnih livada i kroz guste šume pre nego što stignete do konačne livade od koje svojim terencem ne možete dalje. A u suštini i ne može se mnogo dalje - jedna markantna stena, sa koje se kao na dlanu vide lamelarne litice kanjona Demižloka, kao i Malinik, stena koju smo zimus spazili sa vrha Mikulja, nalazi se na samo stotinak metara od vas. Jedno od onih mesta koja su tako blizu, a savršeno skrivena, kao da su svetlosnim godinama udaljena od civilizacije u kojoj živimo.

 

Ovakve male, istraživačke avanture, lepa otkrića, jesu upravo ono što me vuče u prirodu, što zadovoljava onu neutoljivu glad za novim i nepoznatim, otkrivanjem skrivenog u onome što je, naizgled, već odavno poznato.

 

 

[Bluealek]

On je mesto kakvo zamišljate kada puštate film o dalekim, egzotičnim divljinama Amazonije ili Nove Gvineje, džungla uronjena duboko među stene, van svih puteva, gde su jedine staze one koje su proprtile divlje zveri.

Kada skupite hrabrosti da u njega uronite, zaboravite na sve proseke brzine kretanja pešaka kroz divljinu, jer će vas brojke koje ste do tada poznavali u preskakanju kamenih blokova od po više metara u prečniku i provlačenju ispod i oko bezbrojnih stoletnih stabala koje je zub vremena oborio u njegovo korito samo navesti na opasno pogrešne procene. U njemu će vas čak i po dugom letnjem danu vrlo lako sustići mrak, a društvo u dugim kanjonskim noćima će vam praviti samo pauci, poskoci i divokoze koje laganim korakom skakuću preko litica nad vašim glavama obrušavajući sipare, čudeći se uljezima zatečenim na mestu gde pojava ljudske noge mora da podrazumeva barem izvesnu dozu ludila.

 

Do bezbrojnih skrivenih vidikovaca raštrkanih na sve strane po liticama njegova 4 kraka putevi ne vode, a za probijanje do mnogih od njih trebaće vam i mačeta, kao i savršen smisao za orijentaciju i navigaciju (ili ozbiljna GPS tehnika u nedostatku istog). Prizori koje ćete sa njih viđati zaustavljaju vreme i neodoljivo vas vuku da pronađete put do one usamljene stene s druge strane, a za to će vam ne retko trebati čitav dan probijanja, ponekad i alpinistička oprema. U njemu i oko njega gotovo sigurno nećete sresti nijedno ljudsko biće, makar proveli tamo dane, a do njega vas nijedna turistička agencija neće i ne može odvesti, iako je možda tek par stotina kilometara udaljen od mesta gde živite. Kroz njega se može samo pešice (i to u ozbiljnoj terenskoj obući), a da biste motorizovano stigli do njegovih bočnih prilaza trebaće vam "punokrvno" terensko vozilo - zaboravite na šminku koju vam mnogi danas pakuju u ambalažu terenaca. Na istraživanje njegovih bezbrojnih pećina i potkapina možete da potrošite pola života i opet ćete imati osećaj da vam je puno toga promaklo, da on od vas još uvek krije mnoge tajne.

 

Dame i gospodo, njegovo veličanstvo, Lazarev kanjon, jedan i neponovljiv.

 

Od 31. jula do 2. avgusta jedna posebna grupa planinara - kanjonskih avanturista spremnih na sva iznenađenja, obilazila je Lazarev kanjon trasom kojom je organizovano vođeno po prvi put, unakrsno prošavši njegove krake. Noseći teške transportne rančeve u kojima se nalazilo sve što nam je potrebno za tri dana boravka u potpunoj divljini (šatori, vreće za spavanje, hrana, rezervna odeća i obuća) prvog dana smo obišli vidikovce na stenama Koveja, najvišim u kanjonu, da bismo odatle produžili kroz bukove prašume Poloma i podigli logor na obroncima Malinika, neposredno iznad kanjona. Drugog dana je usledila ultimativna avantura spuštanja niz Vej, njegov najduži krak, i prolaska njime čitavom dužinom, prošavši pored spoja sa Demižlokom, stigavši u sumrak do spoja sa Mikuljskim krakom. Tu smo spavali u dubokoj senci stoletnih bukovih krošnji, na proširenju kanjona na kome verovatno niko nikada nije spavao. Trećeg dana produžili smo uz Mikuljski krak do njegovog kraja, izbivši na od ranije dobro poznati put koji prati kanjon sa severne litice prema Zlotu. Fotografije koje vidite u ovom albumu su svedočanstvo o ovoj jedinstvenoj avanturi. Pustimo slike da kažu ono što reči ne mogu...

 

 

[pefkari]

Kao i obicno, sjajan tekst, sjajne fotke! Hvala! :srce:

[belier]

Prelepo preneseno i islustrovano iskustvo :srce:

[Roli]

Ovo je divno! :)

[floki07]

Vidi se da ste uzivali,fotke su vam sjajne.

[mirarbi]

POTPUNO SAM FASCINIRANA !

[Bluealek]

Drago mi je da vam se svima toliko dopada .

Inače, pre dve godine Goca je napisala tekst o Lazarevom kanjonu za domaće izdanje National Geographic-a. Ako imate avgustovski broj iz 2007, bacite pogled! Oni sa dužim pamćenjem možda će se setiti i njene TV emisije "Oaza" koja je više godina svojevremeno išla na TV Palma. I tu je snimljen i emitovan ozbiljan video materijal o kanjonu, tako da fascinacija dotičnim seže dosta godina unazad - kad ga jednom otkrijete, teško se sa njega "skidate"

Oni koji nisu spremni za hvatanje u koštac sa dubinama i visinama kanjona, uvek mogu da odu do Lazareve pećine i da betonskom stazicom prošetaju do pećine Vernjikice i prvog vidikovca nad kanjonom, ili možda da produže markiranom planinarskom stazom još malo dalje kroz šumu i da obiđu i gornji vidikovac, pored samog puta koji vodi ka Krnjoj Jeli. Sve će to moći da se smesti u par sati laganog uživanja.

Jedino šteta što u Zlotu nemaju sluha za turistički potencijal onoga čime raspolažu, tako da motel pored Lazareve pećine već godinama stoji zatvoren zbog nerešenih vlasničkih odnosa.

[Brana 76]

Prelepo, nestvarno, kao iz bajke! Hvala vam što ste ovo podelili sa nama. Jedva čekam nove putopise. Goca divno piše, sećam se teksta iz NG, tako divni opisi, originalni, velika želja da prenese svoje utiske, velika ljubav i iskreno oduševljenje. Pretpostavljam da su fotografije vaše, pravi ste tim.

[arvin]

pozdrav, ovo je prelepo, Srbija nam je prelepa. Da li bi neko bio ljubazan da mi kaze kako se dolazi do tog mesta, to j eu okrugu Bora zar ne?

Da li moze negde u nekom apartmanu ili hotelu da se prenoci u blizini, posto bih iz Kragujevca dosao tamo na recimo vikend.

Hvala unapred

[Bluealek]

Lazareva pećina i završetak Lazarevog kanjona nalaze se 3 km severoistočno od Zlota, najvećeg sela u Borskoj opštini. Na žalost, zbog nerazrešenih svojinskih odnosa jako je teško naći komforan smeštaj negde u blizini, pošto motel koji se nalazi na idealnom mestu, s druge strane jezerceta ispred pećine, već više godina ne radi. Manje grupe i pojedinci mogli bi da se smeste u seoskim domaćinstvima u Zlotu i okolini, ima nekoliko domaćinstava sa kategorisanim sobama sa kojima se može stupiti u kontakt preko turističke organizacije opštine Bor. Inače, najbliži turistički kapaciteti nalaze se u 13 km udaljenoj Brestovačkoj Banji, odnosno, na drugoj strani, imate Boljevac, a nešto dalje od njega i motel "Balašević" pod Rtnjem (udaljenost 29 km, što nikako nije malo).

Oni skromnijih prohteva navikli na planinarske standarde i grupne sobe mogu jeftino 300-400 dinara, u zavisnosti od broja noći) da prenoće i u planinarskom domu u Beljevini, zaseoku Zlota koji se nalazi oko 7 km putem od Zlota ka severu (prođe se pored odvajanja za pećinu i kanjon).

Naravno, za ljubitelje neposrednijeg kontakta sa prirodnim okruženjem po kanjonu i njegovoj široj okolini ima puno fantastičnih mesta za zabosti šator :zaljubiska:

[dejzi99]

Danas smo otišli na izlet do Lazareve pećine (ili Zlotske pećine, kako se još naziva). Oblačno nedeljno jutro, prvo prohladno septembarsko i pravo jesenje, pomalo nagli razlaz sa letom, odluku smo doneli naprečac. Pećinu sam posetila prvi i poslednji put kao dete, bolje rečeno kao učenica osnovne škole sa učiteljicom, a moj muž nikada nije bio (iako je Postojnu video 3 puta). U svoju odbranu mogu reći da nikada nisam bila ljubitelj pećina, pa nisam ulazila ni u one grčke ili turske, koje nam se plasiraju kao velike turističke atrakcije, dok su zapravo skromne i po dimenzijama i po sadržaju...

Lazareva pećina je otvorena za turizam nepunih šezdeset godina, kada je probijen veliki ulaz koji se koristi i danas umesto uskog otvora kroz koji se ulazilo puzeći... Proučavao je i Jovan Cvijić, a za turističke posete je uredjena prema projektu dr Radenka Lazarevića. Dužina dosadašnjih staza iznosi (ako sam dobro zapamtila) oko 1720 m, ali to nije konačno, jer istraživanja još nisu završena. Sastoji se iz većeg broja dvorana, od kojih je najbogatija nakitom Prestona dvorana. Preovladjuju salivi i draperije, ali i stalaktiti koji su često u obliku veličanstvenih lustera. Piramidalni blok sa stalaktitima koji se nalazi u dvorani, naziva se Kula kneza Lazara, jer po obliku liči na srednjovekovnu kulu.

Posebna atrakcija je Koncertna dvorana, jer najveći stalagnit u njoj liči na dirigenta, dok ostali čine orkestar, a posetioci su publika. Najlepšom dvoranom se smatra Devojačka soba, kroz čiji uzan ulaz može proći samo vitka osoba. Pećina je omiljeni dom i slepim miševima, pa se tako od 27 vrsta koje žive na Balkanu u pećini mogu naći 24 vrste. I oni imaju svoju dvoranu - Dvoranu slepih miševa, koja se iz razumljivih razloga ne obilazi ...

Sve u svemu, jedan lep izlet i upoznavanje sa pećinom uz pomoć vodiča (ne rekoh, ulaznica je 200 dinara). Za svaku preporuku, naročito kada se upotpuni i šetnjom do vidikovca sa kog puca pogled na Lazarev kanjon, što smo mi i uradili.

Izmenjeno 13 Sep 2009 (dejzi99)

[Infoputnik]

Divno. Hvala vam na ovoj temi, lepo podsecanje. Davno sam bila, ima bar 6 godina, tako da mi je prijalo citati i gledati sve ove lepe slike. 

[dejzi99]

Priroda oko Lazareve pećine je prelepa, ali na žalost pomalo zapuštena. Kako je već napisano, jedini motel sa druge strane Lazareve reke, kada se predje viseći most, jednostavno ne radi, a nema ni bilo kakvog drugog objekta, makar u formi kioska, koji bi ponudio osveženje... Izmedju reke i motela je prostrani travnjak, postavljeni su i drveni stolovi sa klupama koji mogu poslužiti kao izletište. Kada se podje malo dalje pored reke, nailazi se na malu branu, iza koje nažalost ima nabacanog smeće što pruža vrlo ružnu sliku. Tu je blizu i česma sa hladnom izvorskom vodom - prava blagodet nakon pešačenja do vidikovca i nazad.

Ali, zar ne može da se pronadje način bar da se sačuva ovaj dragulj prirode od ljudskog nehata, ako se već ne prepoznaje turistički potencijal, pa se i ne ulaže na pravi način? Očigledno je da vikendom ima dosta izletnika (i mi smo ih zatekli, iako je bilo oblačno, prohladno i delimično kišovito), i bilo bi logično da bude zaposlen bar jedan čuvar koji bi vodio računa o bacanju smeća, hrane, ambalaže i održavanju parka.

Ali, to je još uvek nacionalna boljka, pa da predjem na fotografije koje tek malim delom dočaravaju lepotu netaknute prirode...

[dejzi99]

Izlet ne bi bio potpun, da nismo prošetali već pomenutom betonskom stazicom do prvog vidikovca. Vreme nam nije bilo naklonjeno, pa je u medjuvremenu počela da pada i kiša, ali nas to nije sprečilo da uživamo u pogledu koji se pruža čitavom dužinom puta. Jeste pomalo naporno, ali ništa što čovek sa prosečnom kondicijom ne bi mogao da savlada. Da se nismo uplašili nekog žešćeg pljuska, sigurno bi nastavili i dalje, kroz šumu. Medjutim, za umerene entuzijaste i ovo je sasvim dovoljno za dnevnu porciju užitka!