TUNIS NA 4 TOCKA-putopis

[ljerka]

TUNIS

Kad pomislim na Tunis, setim se blistavog Sunca, nepregledne Sahare, ostataka razrusene Kartagine, velikog rimskog koloseuma, predusetljivih Berbera i arapskih dzamija.Zemlja prozeta francuskim kolonijalnim duhom, srpskom golgotom, koja se pamti i po cvetu jasmina, izuzetnim vinima, i od secera lepljivim urmama.

Izmenjeno 9 May 2012 (ljerka)

[ljerka]

I PUT NA SEVER TUNISA

Posle kraceg odmora u malom mestu Port Kantanoui, koje nam je bilo baza za godisnji odmor,odlucili smo da obidjemo i neke mesta na severu Tunisa, koja nisu u programu turistickih agencija. Za dodatne informacije obratili smo se predstavniku jedne nase poznate turisticke agencije, koji je zacudjeno odgovorio da ga 15 godina niko nije pitao za obilazak detinacija izvan klasicnih fakultativnih izleta. Od turistickog vodica svakako nismo ocekivali pitanje “ a sta cete tamo”, sto nas naravno nije pokolebalo.

Ne odustajuci od plana, iznajmljujemo rent a car, i krecemo na sever autoputem prema glavnom gradu Tunisa, da bi kod mesta Enfide skrenuli na lokalni put, kako bi upoznali unutrasnjost Tunisa. Prilicno gust lokalni saobracaj, puno malih naselja, domorodaca koji se cesto krecu glavnim putem, oranice, maslinjaci, pocinjali su postepeno da se proredjuju, a putokazi postajali sve redji sto je pocelo malo da nas zabrinjava. Odlucujemo da primimo jednog autostopera, kako bi se kasnije ispostavilo ucitelja iz obliznjeg sela koji nas je dalje uputio kojim pravcem treba da se krecemo. Stali smo jos dva, tri puta kako bi kod lokalaca proverili da li dobro pratimo auto kartu. Na nase iznenadjenje uvek smo dobijali odgovor na solidnom francuskom jeziku iako nisu znali da nam pokazu na mapi gde se trenutno nalazimo !

Iako deklarisan kao lokalni put, malo rapavije asfaltne strukture, sto stvara specifican zvuk i jedva primetno truckanje, konstatujemo da su Francuzi i ovde ostavili trag gradjenjem solidne infrastrukture koja je naravno prevashodno njima i koristila.Za neverovati je, ali nigde nismo videli nijednu rupu, asfaltne zakrpe i sl, pa smo se i postideli unapred formiranim predrasudama.Prolazeci kroz mala mesta pocinjemo da se suocavamo sa nacinom zivota, daleko od onog koji se moze videti u poznatim turistickim mestima. Skromno obuceni lokalci koji nose vodu u plasticnim kanistrima sa zajednicke cesme u centru sela, male, siromasne kuce sa ravnim krovovima, sa oborima za stoku u njihovoj neposrednoj blizini, decu koja se igraju bez igracaka, slika je unutrasnosti na severu Tunisa. Svaki nas kontakt sa lokalcima bio je sa njihove strane pracen sa puno predusretljivosti, iskrene dobrodusnosti i ljubaznosti obicnog malog coveka ove africke zemlje.

[ljerka]

THUBURBO MAJUS

Stizemo na veliku zaravan u kojoj se nalaze arheoloski ostaci nekadasnje Rimske kolonije, na vaznom putu izmedju Kartagine i Sahare. Pridruzujemo se grupi Francuza, kako bi od njihovog vodica culi osnovne podatke, a onda pocinjemo sami da istrazujemo ovaj lokalitet koji cuva tragove zivota svojih stanovnika iz 27 godine p.n.e. Ovde su nekadasnji vojni veterani pokusali da organizuju svoj novi civilni zivot, koristeci prednosti vaznog trgovacki puta, opredeljujuci se za uzgajanje zita, voca i maslina, proizvodnju vina na zemlji koja je bila u njihovom vlasnistvu koja je verovatno data kao nadoknada za njihove vojne zasluge.

Pronalazimo dugacku kamenu gredu sa jasno uklesanim slovima nazvanu po porodici Pettrinii koja je ostala nemi, veciti svedok mesta na kome su se stanovnici rekreirali, bavili gimnastikom, boksom, rvanjem i sl. Podneblje u kome su ziveli iznedrilo je izgradnju letnjih, ali i zimskih kupatila, gde voda ocito nije bila problem jer smo nasli ostatke cisterni, koje su cuvale vodu koja zivot znaci. Lokalitet nije veliki, ali nas nije razocarao. I pored nekolicine kompletno restauriranih objekata, ipak se vide ostaci amfiteatra, foruma i nije tesko zamisliti kako je mesto nekad izgledalo.

Nekadasnji Kapitol posvecen bogu Jupiteru i Minervi dominira lokacijom na koji se moze popeti dobro ocuvanim stepenicama, koje vode do ulaza koji krase ponosni korintski stubovi.

Izmenjeno 18 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

DOUGGA

Africko sunce postaje sve jace i pocinjemo da se brinemo da li ce zalihe vode koje smo poneli sa sobom biti dovoljne, jer ne prolazimo kroz turisticka mesta u kojima se moze kupiti flasirana voda. Stizemo na novi lokalitet, smesten u planinskom delu Tunisa, pod zastitom Unesco-a koji nas je vec iz daljine, na prvi pogled zapanjio velicinom. Na parkingu, samo jos nekoliko rent - a car vozila, turista zaljubljenika u arheoloske lokalitete. Na ulazu se okrepljujemo samo vodom, nemamo vremena za kafu, jer su nas upozorili da ce zbog vrucine i Ramazana zatvoriti lokalitet ranije. Zurimo da obidjemo samo najvaznije, jer nas ceka jos i obilazak Bulle Regie.

Nekadasnje Berbersko utvrdjenje naselili su i razvili Rimljani u 2 veku p.n.e. Na dobro odabranom uzdignutom polozaju grad je imao izuzetnu kontrolu prilasku merenu kilometrima.

Setamo neverovatno dobro ocuvanim poplocanim kamenim ulicama i razgledamo nekadasnji grad. Impresivan na prvi, cak i nas amaterski pogled. Ne mozemo da verujemo da tadasnja, ocito vrlo kvalitetna tehnologija slaganja kamenih blokova po principu riblje kosti i dalje odoleva zubu vremena. Gradjevine su prilagodjene terenu na kome se nalaze, terasasto rasporedjene,ali kompaktno sjedinjene u jedinstvenu semu grada. Ulice koje vijugaju, oivicene su zidovima precizno naslaganih kamenih zidova. Kuce, hramovi, posebnim simbolima oznaceni bordeli, kupatila, kafane, pekare, impresivan amfitetar u koji je moglo da stane oko 3500 gledaoca, nisu slucajno na listi Unesca. Steta, sto sami Tunizani ne reklamiraju vise ovaj izuzetan, neopravdano marketinski zapostavljen istorijski i arheoloski lokalitet.

Preplicu se razliciti stilovi gradnje kuca Kartaginjana u cije se stanove ulazi preko dvorista, dok su Rimljani vise voleli direktan prilaz svojim odajama. Akvadukti i specijalno dizajnirane cisterne za vodu omogucavali su nesmetano snabdevanje grada vodom, a pronadjeni su i ostaci fontane koja je ulepsavala gradsko jezgro.

I pored velike vrucine uspeli smo da se popnemo do najimpresivnije gradjevine ovog grada: Kapitola, hrama posvecenog rimskoj triadi bogova: Jupiteru, Juni i Minervi. Procelje do kojeg vode stepenice jos uvek je dobro ocuvano, a 4 prednja stuba nose izuzetno lep pediment.

Statua svakog boga bila je postavljena u specijalno ugradjenim nisama, koje su sada prazne. Statuu Jupitera naknadno smo videli u muzeju Bardo, kao i mozaike prenete sa ovoga lokaliteta. Bocni zidovi ovog hrama napravljeni su posebnom tehnikom slaganja velikih kamenih blokova koji podupiru i pojacavaju slozene manje kamene blokove, za koju smo naknadno saznali da se zove “opus africanum “ tehnika.

Minervin, Celestin Saturnov hram, Trijumfalni lukovi, trgovi, Lybuco Punski mauzolej, mozaici koji jos nisu preneti u muzeje, poneka ostavljena statua, kao i ostali objekti oplemenili su nasa srca.

Izmenjeno 18 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

BULLA REGIA

Pred stari rimski lokalitet, stigli smo u ranim poslepodnevnim casovima, oko 15 h i zatekli zakljucanu kapiju i biletarnicu ! Samo su nam se obradovale Tuniske zastave koje su se veselo vijorile na samom ulazu u lokalitet. I pored jarkog sunca, mrak pocinje da mi pada na oci videvsi da je radno vreme do 17 h. Uzasno besna, sto u vreme Ramazana nema nikakvih pravila, ne razmisljajuci, padam u iskusenje da preskocim niski zid i udjem u lokalitet, ali me na svu srecu stalozeni muz sprecava da ne uletim u zatvor umesto u lokalitet.

Videci lokalca preko puta ulaza kako nas posmatra, pretrcala sam ulicu usplahireno se raspitujuci za eventualnu mogucnost otvaranja lokaliteta, i sama sumnjajuci u takvu naprasnu mogucnost.Ispostavilo se da skromni momak prodaje razglednice i da radi na lokalitetu sto je moje srce navelo da ponovo veselo zakuca, ali na kratko, jer me dotukao informacijom da je zbog vrucine poseta za taj dan zavrsena ranije. Videci moje beskrajno razocaranje i malo suza koje su pocele da se skupljaju u uglovima ocima, iznenada je predlozio varijantu koja je licila na moje prvobitno resenje. Uputio nas je da kolima odemo desetinu metara unazad i pridjemo lokalitetu bocno, kako se kola ne bi videla sa glavne ulice i da ga sacekamo. Uskoro nam se pridruzio noseci 2 velike flase vode za koje smo mislili da su za pice. Preskocili smo zid na mestu koje je on odabrao i ubrzo ugledali strazara! Razmenivsi par reci sa njim, verovatno objasnjavajuci da smo njegovi gosti, poveo nas je u obilazak !

Izuzetno strpljiv, iako sa slabim znanjem francuskog, vodio nas je po suncu i pokazivao najznacajnije mozaike koje ne bi primetili jer su bili prekriveni prasinom koju je ispirao vodom iz flasa koje je nosio sa sobom. Neki mozaici se nalaze u muzeju Bardo u Tunisu, ali prema nekim izvorima na lokalitetu su ostali oni lepsi.

Videli smo i ostatke kamena koji je sluzio za proizvodnju maslinovog ulja, tragove nekadasnjeg vodovoda, mala privatna kupatila i toalete za decu, a onda je doslo ono glavno po kome je Bulla Regia poznata: podzemne vile.

Obilje polja pod kukuruzom, plantaze maslina i njihova prerada, doprineli su bogacenju pojedinih Rimljana koji su zbog velikih vrucina, oko 80 godine p.n.e. u ovoj oblasti pribegli zanimljivim gradjevinskim resenjima. Gradili su objekte za stanovanje iznad ali i nekoliko metara ispod nivoa zemlje, sto je ublazavalo letnje vrucine, a zimi smanjivalo hladnocu.

Ostavljeni su dovodi za vazduh i svetlost, kao i dovoljno otvorenog prostora iznad podzemnih dvorista kako bi iskoristili prirodnu svetlost koja se onda sirila u druge podzemne prostorije. Na podovima nekih podzemnih dvorista su male kamene ploce ili lepi mozaici.

Razgledamo i ostatke velelepnih kupatila nazvanih po zeni Semptimusa Severusa koji je vladao Afrikom u ime Rimskog carstva. Carska kupatila su bila dovoljno siroka i visoka, oblikovana lepo slozenim kamenom.Lukovi iznad vrata smanjivali su pritisak i mogucnost urusavanja, a istovremeno i ulepsavali ambijent.

Kao i svaki drugi rimski grad, Bulla Regia ima svoj veliki glavni trg – forum, ali i obavezan amfiteatar koji nije veliki, ali je dobro ocuvan.

Ostaci nekadasnje biblioteke:

Prezadovoljni razgledanjem, castimo dobrog momka koji nam je izasao u susret i nastavljamo put dalje ka severu Tunisa.

Izmenjeno 18 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

AIN DRAHAM I TABARKA

Pocinje planinski uspon, sve je vise zelenila, pa temperatura postaje sve prijatnija. Vijugamo uzbrdo dobrim putem, na kome nema mnogo vozila, naseljenih mesta. U ovoj oblasti su nekad jako davno hvatani lavovi i leopardi, a danas je jedina oblast u Tunisu u kojoj zimi moze da padne sneg, a i kise nisu retka pojava. Ambijent je potpuno promenjen, kao da nismo u Tunisu.

Smenjuju se polja i zelene sume, dok nam se oci odmaraju na bujnoj vegetaciji prosaranoj cetinarima, listopadnim drvecem i mnogobrojnim hrastovima cudno izvijenih grana. Ne mozemo da odolimo, zaustavljamo auto, i sa ivice puta razgledamo stare hrastove, koji kao neki starci tiho razgovaraju izmedju sebe dok im se grane preplicu stvarajuci slike koje su nas podsetili na ljude. Stajemo da popijemo kafu na terasi takoreci potpuno praznog hotela usred sume sa koga je lep pogled prema Ain Drahamu i ubrzo odustajemo da prespavamo u prijatnoj svezini, zbog bezobrazno visoke cene prenocista. Krajnje neobicno za Tunis, cenjkanje nisu prihvatili.Prolazimo kroz malo mesto Ain Draham, izmesanog i prilicno jednostavnog arapskog i francuskog stila arhitekture. Bezeci od vrucine,francuska kolonijalna birokratija u ovom mestu je gradila kuce za odmor, zabavljajuci se lovom u obliznjim sumama.

Klizimo lagano kolima kroz planiniski deo, polako nas hvata sumrak, i put postepeno pocinje da se spusta prema moru i Tabarki, popularnom letovalistu na severu Tunisa, blizu granice sa Alzirom.

Stizemo u mali gradic, na brzinu pronalazimo hotel u centru grada i odmah izlazimo da ga obidjemo. Neocekivano, suocavamo se sa praznim gradom. Zatvoreni restorani, baste kafica, prazne plaze, cak i mali parkic u centru grada, zjape neprijatnom prazninom, kao da niko tu ne zivi ! U jedinoj otvorenoj prodavnici suvenira saznajemo da Tabarka, za razliku od turistickih gradova na istoku zemlje kao sto su Hamamet, Sus, Port Kantanoui, zivi prakticno samo u letnjim mesecima kad se odrzava i poznati jazz festival. Setamo kroz malu marinu trazeci mesto gde bi mogli nesto pojesti, ali ne nalazimo nista otvoreno, jer su se muslimani povukli na prvi vecernji obrok. Puni nade da necemo prespavati gladni, vracamo se u hotel u kome nam nesto na brzinu spremaju i vec jako umorni i puni utisaka sa puta po unutrasnjosti zemlje u kojoj smo prvi put, padamo u dubok san. Pre sklapanja ociju, prepoznajem specifican osecaj umora, nabijen kao cekicem emocijama i novim slikama i utiscima u kojima moja dusa neizmerno uziva a duh dobija neophodnu hranu i energiju koja opet trazi neka nova iskustva.

Jutro donosi prijatno iznenadjenje. Otvaramo zaluzine na prozoru i zastajemo zaprepasceni zestinom suncevih zraka koji nestrpljivo utrcavaju u sobu, vedrinom plavog neba i slikom koja se pruza pred nama. Male bele zgrade crvenih krovova, simpaticna marina, pescana plaza, plene jednostavnoscu, dok poluostrvo zahvaljujuci Francuzima vezano prevlakom kao pupcanom vrpcom za centar grada, sa tvrdjavom na vrhu, zaokruzuje pogled sa prozora nase sobe.

Nestrpljivi po prirodi, kao da ce nam pobeci, odlazimo hitro do poluostrva koje nas je izgledom podsetilo na Sveti Stefan.Dolazimo u podnozje Djenovljanske tvrdjave na kojoj se vijori Tuniska zastava, i opet nalazimo zatvorenu biletarnicu ali i upozorenje o rekonstrukciji na tvrdjavi i potencijalnim odronjavanjima. Razocarani, mirimo se sa sudbinom i pocinjemo da obilazimo tvrdjavu u podnozju i snimamo Tabarku koja blista na jutarnjem suncu vodeci svoj svakodnevni zivot koji se ponovo probudio, potiskujuci utisak napustenosti od prethodne veceri.

Paznju nam privlaci zvizduk iznad nasih glava sa vrha tvrdjave i prijateljsko mahanje u pravcu vrata. Zapanjeni, prilazimo ulazu u tvrdjavu koji se prosle par trenutaka otkljucava, a iza vrata proviruje simpaticni tamnoputi momak koji nas poziva da udjemo. Ova tvrdjava je bila od polovine 16 veka do sredine 18 veka hriscansko uporiste za vreme Otomanskog carstva.

Provlacimo se kroz prostorije debelih zidova i izlazimo na vrh sa nekom vrste terase sa koje se pruza divan pogled na Tabarku sa zelenom sumom u zaledju. Lokalac nam pokazuje i siroke otvore u zidu kroz koje uzivamo u pogledu na Tabarku, marinu ali i na stene visoke 20- ak metara o koje se razbijaju talasi mora praveci uzburkanu penu.

Saznajemo da je ovo mesto poznato po koralima ribolovu, jastozima, kozicama, rakovima, skolama ronjenja radi uzivanja u koralnim grebenima.Jos u 16 veku jedna porodica je iz Djenove od Turaka kupila pravo na eksploataciju korala u blizini obale gde je podigla garnizon koji je kasnije, u 18 veku predat Turcima. Iz novije istorije, Tabarka je mesto gde je za vreme francuske vladavine, kasniji predsednik Tunisa Habib Burgiba bio u egzilu ciji se spomenik nalazi u centru grada.

Zadovoljni, nastavljamo put ka Bizerti radujuci se unapred Ichkeul Nacionalnom parku kroz treba da prodjemo. U daljini vidimo jezero u kome caruju guske, patke, po nekim izvorima i flamingosi, ali na zalost ne mozemo bilze da pridjemo, jer nema nikakvih putokaza i odvajanja sa glavnog puta kojim se vozimo. Izgradnjom tri brane na rekama, jezero i mocvare oko njega ostali su bez priliva sveze vode sto je dovelo do povecanja saliniteta i ugrozilo opstanak mnogim zivotinjskim vrstama. Drugom delu Nacionalnog parka, planinama pokrivenom gustim sumama, mogli smo samo da se divimo sa velike daljine.Divljina i pustos svuda oko nas, priroda takoreci netaknuta,koju samo malo remeti put kojim se vozimo.

Slika sa net-a

Izmenjeno 18 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

BIZERTA

Ulazimo kolima u uzavreli grad, koji vec na prvi pogled odudara od ostalih mesta u Tunisu koje smo do tada obisli : zivlji je, veseliji, moderniji, a svakako najvise mirise na mediteran. To je istovremeno i poslednji grad koji su Francuzi napustili, sigurno iskreno zaleci za izgubljenom kolonijalnom pozicijom.

Turisti ovaj grad mnogo ne obilaze, koji je neizvikan, nekomercijalizovan, ali je istovremeno i grad koji nas je sarmirao mesavinom evropskog i africkog uticaja. Francuzi su u novom delu grada uneli novine u projektovanju ulica koje se seku po dijagonali, sto je unelo evropski dah, nasuprot uobicajenom polozaju ulica koje se seku na klasican nacin, pod pravim uglom.

Stari deo grada je pun prodavnica, malih restorana, mirisa kroasana, kus- kusa, tu su skole i ostali javni objekti i sve vrvi kao u kosnici. Najstariji i najseverniji grad Tunisa ima izuzetno prijatnu klimu, vetar koji pirka i ublazava veliku vrucinu tako cestu u primorskim gradovima ove zemlje.

Dolazimo do stare luke smestene izmedju velike tvrdjave i trga u kojoj se nalazi arapski kvart, uobicajenog naziva medina. Uske ulice, visoki zidovi oko privatnih kuca, dvorista u kojima se igraju deca, slika se svakodnevnog zivota. U starom delu grada nalazi se trvdjava Kasbah iz 17 veka koju su izgradili Turci na mestu stare vizantijske crkve. Unutar visokih i debelih zidova tvrdjave nalazi se dzamija Hanafite.

Provlacimo se kroz guzvu, pokusavajuci da pronadjemo turist biro u kome bi mogli da dobijemo mapu grada i ostale informacije koje su nam neophodne. I pored dobre volje, izuzetne ljubaznosti i nastojanja da nam pomognu. Tunizani ipak ne shvataju sta trazimo, dok se mi cudimo zasto ne mozemo da dobijemo informaciju. Salju nas na nekoliko mesta, gde se prodaju avio karte, suveniri i sl, da bi posle nekoliko pokusaja, na sugestiju predstavnika rent a car-a, izasli na dugu obalu Kornis prepunu hotela i pronasli navodni turist biro. Na nase iznenadjenje ispostavilo se da smo dosli u neku vrstu Regionalnog ministarstva turizma, sto nas nije dalo zbuniti, vec smo kao dobro uvezbani cinovnici koji tu, kao da inace rade, prosli pored zapanjenog obezbedjenja, popeli se na sprat i zakucali na prva vrata. Dobili smo mapu uzeg centra grada, a na nase pitanje gde se nalazi Srpsko groblje, ljubazne cinovnice ostavile su nas trenutno bez odgovora da bi se jedna od njih neprimetno izgubila i posle par trenutaka pozvala da krenemo sa njom.

Uvela nas je u veliki kabinet gde nas docekuje regionalni pomocnik ministra za turizam! Puni nade, da cemo dobiti informaciju do koje nam je stalo, predstavljamo se, i pitamo za srpske tragove. U njegovim ocima vidim topli sjaj, blagonaklonost, a u usi mi se sliva prizeljkivana potvrdna recenica da zna gde se nalazi Srpsko groblje. Saznajemo da su groblje i kosturnica vec zakljucani jer je rano posle podne praznika Ramazana, kao i cinjenicu i da ga nije lako pronaci. Crta nam na parcetu papira gde se groblje nalazi, da bi u jednom trenutku prekinuo objasnjavanje izjavivsi da ce nas licno otpratiti.U potpunom cudu sta nas je snaslo, slusamo kako telefonira i obavestava nekoga da dolazimo i da groblje mora da se otvori! Potpuno opcinjeni, pratimo njegova kola i stizemo u tihi deo grada gde se nalazi Vojnicko groblje ili Groblje vojnika Komonvelta u okviru kojeg se nalazi Spomen kosturnica srpskim vojnicima koji nisu uspeli da se izlece u Bizerti posle povlacenja preko Albanije u bolnicama koje su otvorene za prihvat ranjenika.

Stizemo u posebno ogradjeni deo groblja u okviru kojeg se u senci cempresa nalazi Srpska spomen kosturnica. Cuvar je otkljucava, ulazimo tiho, uzbudjeno i pronalazimo vence nase delegacije koja ih svake godine polaze u slavu srpskim junacima. Oko srca me steze nesto tupo dok citam 600 uklesanih prezimena preminulih srpskih boraca na zidovima kapele, oko koje se nalazi jos desetak skromnih spomenika junacima koji nisu uspeli da prevare smrt i vrate se u domovinu, spomenicima koji su im podigli njihovi ratni drugovi daleko od porodica. Citamo kako obicnim ljudima iz manjih mesta u Srbiji spomenik podizu drugovi, komadanti, saborci, dok me celicna kljesta pocinju da hvataju za grlo.

Osecam nesto vrelo na obrazima, pogled postaje zamucen i shvatam da mi dusa i oci placu za sudbinom onih koji leze na tlu zarke Afrike, umesto u svojoj zemlji.

Odmahujem nemo glavom nesposobna da progovorim, na pitanje Tunizanina da li je tu sahranjen neko od mojih i duboko potresena pokusavam da smirim uzburkane emocije. Prisecam se i citiram mu poznate reci Admirala Geprata: “To su seljaci, skoro svi. To su Srbi tvrdi na muci,trezveni, skromni, nesalomivi. To su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva... Ali, došao je rat. I, eto, kako su se namah za slobodu zemlje ti seljaci, bez napora, pretvorili u vojnike najhrabrije,najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, stvorene od izdržljivosti i poleta, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine.”

Napustamo groblje zajedno sa pomocnikom za turizam, koga u znak zahvalnosti pozivamo da nam se pridruzi u nekom restoranu. Ljubazno odbija nas pozin podsecajuci nas da je Ramazan kad vernici nista ne piju i ne jedu dok ne zadje sunce. Odlucujemo da krenemo dalje, i ponovo sledimo njegova kola kojim nas vodi ka izlazu iz grada, opcinjeni, zbunjeni i srecni zbog jos jednog divnog iskustva.

Izmenjeno 18 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

SIDI BU SAID

Dvadesetak kilometara od glavnog grada, u Tuniskom zalivu ugnezdio se simpaticni gradic poznat po karakteristicnim belim fasadama, tirkizno-plavim, kao od cipke ukrasenim prozorima i vratima, bujnom rastinju koja ukrasava snezno bele zidove kuca. Gradic u kome bogatiji Tunisani lenjo uzivaju u pogledu na zaliv i marinu iz svojih vila, ali istovremeno i grad slikara, pesnika, muzicara, pisaca i ostalih umetnika koji tu zive ili cesto svracaju.

Malim turistickim vozicem dovozimo se u podnozje ovog gradica i odatle nastavljamo pesice, prolazeci pored simpaticne fontane okruzene lepim rastinjem. Penjemo se lagano uzbrdo ulicom poplocanom kamenom, u kojoj nema saobracaja. Arapski duh kao i odblesak Andaluzije zivi kroz arhitekturu ovih kuca, vestinu kovanja gvozdja koja prerasta u cipku koja se vidi na prozorima i vratima. Duh koji su doneli muslimani kada su proterani iz Spanije gotovo nekako prirodno i meko oplemenio je uzavreli africki ambijent. Skoro na svim kucama plavi prozori zatvoreni su zaluzinama, kao i male terase kroz cije nas male, rupicaste otvore verovatno posmatraju vlasnici ovih kuca. Skoro da i ne postoji prozor ili vrata koji nije ukrasen divno obradjenim kovanim gvozdjem koji pleni preciznoscu, lepotom i originalnoscu.

Na nekim mestima dvokrilna, gvozdena plava vrata, iznad dovratka dodatno su ukrasena naizmenicno obojenim belo - crnim polulukom. Na vratima, gvozdeni zvekiri, alke, iz nekih proslih vremena, prema legendi donose srecu onima koji se njima sluze. Bujne, prelepe bugavilije kao i palme, razbijaju belinu kuca i kamene kaldrme.

Atmosfera orjentalne romantike siri se ulicama kojima setamo.U parteru gotovo svake kuce u glavnoj ulici prodavnice su nacickane tanjirima i vazama od keramike ukrasene plavim ornamentima, raznovrsni nakit, mali tepisi, orjentalne haljine, salovi, tasne, novcanici i sl, a nije retko videti zanatliju kako se bavi svojim zanatom dok ga turisti posmatraju. Odlazimo do kafica sa kojeg se pruza divan pogled na Tuniski zaliv, marinu, predsednicku palatu. Stolovi i stolice obojene su istim bojama kao i kuce, dok su klupe prekrivene crvenim rucno radjenim cilimima.

Pijemo preporuceni tuniski caj iz providnih staklenih soljica. Caj je od nane, u koji su dodati orasasti plodovi bora / pinjoli / i spominjemo Simon de Bovoar koja je sa ostalim umetnicima njenog doba mozda uzivala na istoj terasi na kojoj se odmaramo od vrelog sunca africkog sunca.

Slika sa net-a:

Izmenjeno 18 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

KARTAGINA I MUZEJ BARDO

Carthago delenda est, "Kartaginu se mora uništiti“

Stojimo na rusevinama Quart Hadasht / Nova Kartagina/, nastale 814 p.n.e., tri godine hrabro branjene od nasilnih Rimljana,koja je sravnjena i spaljena do temelja. Zemlja oko grada je preorana i navodno posuta morskom solju kako bi se trajno unistila vegetacija i naseljavanje, stanovnici prodati u roblje.

Sukob interesa oko teritorija i osvajanja zona uticaja izmedju Rimljana i Fenicana / na latinskom nazvani Puni / doveo je do krvavih ratova i konacnog kraja Kartagine.Dubok istorijski sukob, donekle je simbolicno neutralisan 1985 godine kada su gradonacelnici Rima i Tunisa na iskopinama Kartagine potpisali medjusobni akt o miru, prijateljstvu i saradnji, odnosno kraj neprijateljstvu.

Da Kartagina i dalje odoleva istoriji, govore njene iskopine koje su se kao feniks pojavile zahvaljujuci arheolozima u 20 veku. Na vrhu brda Byrsa, odakle se lepo vidi Tuniski zaliv, nalaze se ostaci fenicanske citadele, nekadasnjeg centra grada u kojima su bili domovi njenih stanovnika. Svaka kuca je u to vreme imala sopstvene cisterne za vodu, a gradjeni su apartmani i petospratnice.Grad je bio veliki, sa kompletnom infrastrukturom i pratecim objektima. Vide se i ostaci rimskih Antoninih kupatila zimskih i letnjih, sauna, koji dokazuju da su bogati fenicani znali da uzivaju. Ostaci iskopina ispod citadele pricaju o slavi pomorske luke.Na nekim mestima mogu se videti ostaci dokova za brodove koji dovoljno govore o njenoj velicini.

U muzeju smo dopunili sliku o Kartagini i slavnim fenicanima : predmetima iz svakodnevnog zivota, izlozen je i prvi fenicanski novac, kamena rozeta na kojoj se vidi da su nazalost u slavu boga prinosili i decije zrtve, malu statuu od terakote njihovog boga. Licno, na mene je najveci utisak ostavila kamena ploca sa prvim alfabetskim pismom stvorenim radi lakseg pisanja, cega drugog nego trgovackih racuna. Fenicansko pismo kasnije se dalje razvilo preko Grckog alfabeta kao glavni izvor za mnoga savremena pisma u Evropi. Neverovatan je osecaj gledati u nesto sto je stvoreno pre Hrista, u temelj necega sto se razvilo u alfabet kojim se danas sluzimo.

Interesantna je i mapa nekadasnjeg izgleda Kartagine opasane kilometrima dugackim zidovima, sa impozantnom lukom kruznog oblika. Slavna pomorska sila, izgradila je impozantnu vojnu luku sa stotinama dokova, zasvodjenim mestima za brodove, opasanu zidinama radi zastite od neprijatelja. Verovatno stotine i stotine m3 zemlje trebalo je iskopati da bi se napravila jos jedna luka koja je bila namenjena trgovackim brodovima. Kako nista nisu ostavili slucaju, preko vestacki napravljenog ostrva i kapetanije na njemu kontrolisali su prilaz luci.

Tragove tkanina koje su bojili u purpurnu boju dobijenu iz skoljki, boju kraljeva, razumljivo nismo mogli videti, ali smo zapamtili da su po korenu purpur, fenicani i dobili ime.

Sam muzej obuhvata kolekciju istorijskih i arheoloskih iskopina koji se odnosi na Tunis od najranijih vremena do pocetka 20 veka. Pedesetak soba krije razna blaga, poznata u svetu. Prelepi mozaici, sa arheoloskih lokaliteta sirom Tunisa, nakit, razni predmeti vredni su vidjenja. Rimski mozaici u ovom muzeju, smatraju se jednom od najboljih u svetu. Mogu se videti i cipkaste tavanice , dela arapske umetnosti.

Izdvojila bih cuveni mozaik iz 3 veka pesnika Vergilija sa Clio, muzom istorije i Melpomene, muzom tragedije, mozaik pred koji se dugo stoji. Izuzetan je i mozaik Odisejevog puta.

Izmenjeno 18 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

Glavni grad Tunis

Prestonica Tunis predstavlja mesavinu stilova, francuskog i arapskog uticaja. Siri centar grada krakteristican je po jednostavnim kucama cesto ravnih krovova, dok se u samom centru grada vise oseca i vidi francuski uticaj. Mesavinu stilova dopunjuju i ostaci rimskih akvadukta.

Kapija Bab el Bahr / „Kapija ka moru „ / deli centar grada na francuski i arapski deo. Dve velike siroke avenije izmedju kojih je setaliste, oivicene drvoredom nesumnjivo govori o francuskom uticaju. Malo izmenjeni tradicionalni obelisk na koji je dodat veliki sat, zgrada pozorista sa interesantnim proceljom i terasama, katedrala Vinceta de Paula napravljena u vizantijskom stilu, u cijoj je blizini i Ruska pravoslavna crkva, ostale zgrade sagradjene u kolonijalnom stilu,moderne zgrade, prodavnice i hoteli drasticno odudaraju od arhitekture koja je primenjena iza pomenute kapije. Paralelna ulica sa avenijom Habiba Burgibe nosi naziv Jugoslavija, zemlje koja vise ne postoji.

Kao necim preseceno, iza kapije je medina sa sukom koja je pod zastitom Unesco-a od 1979 godine. Suk je impozantan, pravi tradicionalni arapski bazar sa stotinama razlicitih proizvoda zanatskog porekla. Dzamija Zitouna / „ maslinovo drvo „/ podignuta prvobitno u 9 veku bila je mesto ne samo za religiozne svrhe, nego i mesto gde su ucitelji sedeli ispod kolonada stubova i poducavali znanjem ucenike, sto je preteca razvoju danasnjih univerziteta.

Vracamo se u Port Kantanoui i posle jednodnevnog odmora u ovom simpaticnom mestu, sledeceg jutra odlucujemo da ovaj put krenemo na kraci put i obidjemo :

Izmenjeno 18 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

MONASTIR

Iz Susa, lokalnim autobusom prepunom skolske dece koji polazi ispred Medine, prebacili smo se u Monastir, rodno mesto Habiba Burgibe, ciju smo „zlatnu '' statuu iz decackih dana odmah zapazili u centru grada. Cisto mesto, puno zelenila, palmi i dugackih plaza, nekada je za vreme Rimljana bilo baza Julija Cezara dok je osvajao Afriku.

Odusevio nas je divan polozaj , a i sam izgled tvrdjave Ribat Harthema. Sagradjena na samoj obali mora, dogradjivana vekovima, sluzila je u religijske, ali i odbrambene svrhe. Delovi tvrdjave poticu iz razlicitih vremenskih perioda koji se krecu u rasponu od 8 do 19 veka. Kontrola prilaza sa mora, i zaledja bila je potpuna.

Najstariji deo Ribata, pretvoren je u mali muzej gde se mogu videti predmeti od keramike, stari spisi, predmeti islamske umetnosti i sl. Na ulazu postoji detaljna mapa sa objasnjenjima kako se gradila i u kom periodu. Uzivali smo u penjanju stepenicama, setnji zidinama, i panaromskom pogledu na pescanu plazu, marinu i more.Sa Ribata se vidi i ogromno muslimansko groblje, sa sjajno belim nadgrobnim plocama na kome je stvar prestiza biti sahranjen, zbog blizine mauzoleja porodice Burgiba.

Sam polozaj mauzoleja je impresivan. Na pocetku prilaza, na platou su dva velika oktogonalna paviljona u kojima se vernici mogu pomoliti. Mauzoleju se prilazi izuzetno sirokim platoom, lepezasto poplocanim kamenim kockama . Duz celog prilaza, sa obe strane, zeleni pojas sa dobro odnegovanim palmama dodatno ukrasava ambijent. Ispred su naizmenicmo poredjane bele kamene klupe i kandelabri, cime je postignuta lepa kontrast zelene i bele boje.

Izmedju dva visoka minareta koji su napravljeni od italijanskog mermera smestena je zlatna kupola pod kojom je sahranjen Burgiba, a sa stane se nalaze jos dve manje kupole karakteristicne zelene boje gde su vecni mir nasli Brugibina zena i roditelji.

Kako se ne bi kvario pogled na ceo mauzolej, a verovatno i sprecila guzva, glavni ulaz u pogrebnu prostoriju se ne koristi, nego se ulazi bocno, dok se ulaznica ne placa.

Prostorija u kojoj je sahranjen bivsi prvi predsednik Tunisa okruglog je oblika sa tuniskim nisama u zidu oblozenim zlatnim mozaicnim plocicama. Sarkofag se moze posmatrati i sa kruzno otvorenog sprata, oktogonalno obradjenih terasa od belog mermera. Ogroman sarkofag od belog mermera nalazi se u centru prostorije postavljen na uzdignutom podijumu,sa uklesanim imenom i prezimenom predsednika, ukrasen je reljefnim arapskim motivima i za svaki slucaj ogradjen ukrasnim konopcima. Stolica i sto na kome je Kuran jedini su predmeti koji se jos mogu videti u ovoj prostoriji. Sa tavanice, obojene plavom bojom, spusta se ogroman kristalni luster. Za mesto vecnog pocinka, pobrinuo se na vreme Burgiba licno, jos davne 1963 godine kada je pocela izgradnja mauzoleja u kome je sahranjen posle 30 godina vladanja.

U ostalim prostorijama mogu se videti licni predmeti koje je koristio: delovi odece i obuce, radni kabinet, licni predmeti i sl. Obrazovan na Sorboni, vizionar, srusio je monarhiju i kralja, od Francuza izdejstvovao jedan oblik nezavisnosti.Preporodio je zemlju uvodjenjem gradjanskih prava, pospesivanjem obrazovanja, unapredio zenska prava, doprineo razvoju turizma, dugogodisnjom vladavinom, dao je doprinos svom narodu, ali i sam sebe ovekovecio pomenutim mauzolejom.

Izmenjeno 18 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

II SAFARI I PUT NA JUG TUNISA KA SAHARI

Za obilazak juga Tunisa iz prakticnih razloga opredeljujemo se za dvodnevni izlet preko agencije kako bi sto lakse savladali marsutu od oko 1200 kilometara.

Vec na priblizno 50-om kilometru od Port Kantanuia, nalazi se malo mesto El Jem koje svoju slavu duguje izuzetno ocuvanom rimskom koloseumu iz 3 veka, gde je u gladijatorskim borbama moglo da „uziva“ oko 30.000, a po nekim procenama i 45.000 posetilaca. Svojom velicinom, zauzima visoko trece mesto u svetu posle velelepnog koloseuma u Rimu i Veroni, sto nesumnjivo govori o znacaju Afrike koji je imala u vreme rimskih osvajanja. Suva klima, zabacenost mesta, zaklonjenost od vihora ratova, kao i solidna gradnja omogucili su danasnjim posetiocima da se dive dobro ocuvanom koloseumu koji je bio potpuno netaknut do 17 veka. Stanovnistvo E Jema u nedostatku cvrstih materijala, videlo je zgodnu priliku da kamene delove koloseuma upotrebi za izgradnju kuca, a navodno je i jedan njegov deo iskoristen za izgradnju dzamije u Keruanu.

Prilazimo glavnom ulazu, prolazeci kroz desetine nacickanih tezgi sa neizbeznim suverinima.

Ulazimo u suncem obasjanu ogromnu arenu u kojoj su se odrzavale trke dvokolicama i krvave gladijatorske borbe. Stojimo u centru arene i pokusavamo se vratiti u proslost. Tri reda sedista uzdizu se nad pozornicom nasilja, dok ugledni i dokoni rimljani sede pod natkrivenim sedistima kako bi se u hladovini mogli opusteno zabavljati. Okrecem se oko svoje ose i razmisljam kako je srce gladijatora moralo ubrzano kucati dok je motrio iz kojeg ce se, od nekoliko u krug rasporedjenih malih kamenih ulaza pojaviti razjarena zivotinja ili covek - gladijator spreman da se bori za svoj jadni goli zivot.

Trnci mi prolaze kroz kicmu i nekako usiljeno slikam monumentalnu gradjevinu. Izlazimo iz arene i ulazimo u natkriveni krug, koridor sa mracnim prostorijama u kojima su zivotinje i ljudi cekali pocetak svog konacnog kraja.

Nastavljamo put, prolazeci pored niza maslinjaka podignutih na pesku.Uredno posadjene sa istim razmakom izmedju stabala, u nepreglednim redovima sredjenim pod konac, zelenilom i bujnoscu ublazavaju dosadni ambijent kroz koji prolazimo. Proizvodnja maslinovog ulja ali i izvanrednih urmi kao i njihov izvoz svrstava Tunis u ozbiljne svetske proizvodjace ova dva proizvoda.

Nizu se kilometri i kilometri nepregledne kamene nizije sa retkim, skromnim naseljima, sve je manje zelenila, dok najzad nismo stigli do dugo zeljenog cilja safarija u Tunisu.

Izmenjeno 18 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

Spustamo se do depresije Chott el Gharsa, i iz autobusa rasporedjujemo u dzipove kojima pratimo parce deonice cuvenog relija Pariz- Dakar.

Ubrzo silazimo sa asfalta, uz cijukanje kocnica i guma vozimo se jos uvek ravnom pustinjom. Dzipovi se verovatno po prethodnom dogovoru vozaca rastrkavaju u nekoliko redova i pocinje neopisiva medjusobna paralelna jurnjava vozila po principu: ko ce koga da stigne i prestigne dok se kovitlaju veliki oblaci prasine i peska. Dzip je klimatizovan, vrucina se ne oseca, a vozac Tunisanin, verziran u brzoj voznji , objasnjava nam da smo sigurni i pokazuje nam svog zastitnika „ plavo oko „ okacen na ogledalu koji se sumanuto bacaka na sve strane usled poskakivanja dzipa. Objasnjava da je ovo samo uvod i da nas najlepse tek ocekuje.

Dolazimo do visokih kamenih stena koje dzip zahvata samo sa dva tocka opasno se naginjuci u stranu, brzo ispravlja, pa opet nastavlja voznju naizmenicnim sumanutim naginjanjem i ispravljanjem.Salve smeha i decijeg odusevljenja izlaze iz mene, nepopravljive kukavice kada je brza voznja u pitanju. Da li ambijent, potpuno novo iskustvo, brze promene nacina voznje, ostavile su dubok trag u nama koji i dan danas nosimo u sebi sa ovog safarija.

Pravimo pauzu, kako bi se slikali, gledali u daljini fatamorganu, razgledali kosti neke preminule zivotinje na improvizovanom drvenom stolu sred pustinje. Penjemo se kao koze do kamene stene koja lici na glavu kamile, dok se vozaci odmaraju u improvizovanom satoru od treske, verovatno cudeci se tursitima koji se dive svemu i i svacemu.

Nastavljamo put i prelazimo iz kamene pustinje u njen za mene ,prelepi pescani deo dok se dine naizmenicno smenjuju. Spretnim manevrisanjem, dzip klizi po pesku, stvarajuci osecaj kao da smo na nekom ogromnom talasu koji nas beztezinski nosi, dok ga ne prihvati u zagrljaj sledeci talas. Neverovatna voznja nikad dozivljena. Odjednom stajemo, dzipovi se redjaju jedna do drugog, izlazimo i vidimo da smo na vrhu jako visoke pescane dine.Saharski pesak je najsitnije moguce granulaze pretvorene skoro u puder. Izuvamo se i pokusavamo da pravimo par koraka dok noge skoro do kolena upadaju u pesak koji iako jako topao stvara neopisiv osecaj blazenstva u nogama.

Sunce nemilosrdno przi, preznojavamo se i pijemo vodu dok gledamo tragove tockova prethodnih dzipova koji su se vec spustili niz ovu dinu.

Jos jedna tobogan voznja niz dinu dovodi nas do kamenih kulisa i nekoliko antena iz filma Rat zvezda. Setamo izmedju kulisa dok nam deca nude pustinjske ruze, nezaobilazni suvenir iz Tunisa, koje su nastale kalcifikacijom soli, kvarca i peska.

Nastavljamo put i dolazimo do dela pustinje koju se naziva kristalnom zbog specificnih prozirnh staklenih plocica koje smo skupljali kao deca.

Izmenjeno 18 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

Izlazimo iz pustinje, i penjemo se na uski, ali dobar asfaltni put. Uskoro se pred nama ukazuju beskonacni nizovi ogromnih stabala urmi, sa ogromnim bogatim grozdovima verovatno od stotinak kilograma tezine. Ovde se gaji jedna od najpoznatijih ako ne i najkvalitetna vrsta urmi Deglet nour /prst svetlosti/. Duguljaste urme, boje svetlog cilibara, cije se kostice provide kada se gledaju prema suncu, tope se u ustima dok se nepca natapaju slascu vocnog secera. Hiljade i hiljade stabala palmi najava su oaze u blizini Tozeura.

Sa zaljenjem zavrsavamo voznju dzipovima i prelazimo da se taljigamo u nekoj vrsti konjskih ceza. Mali konji vuku radoznale turiste u natkrivenim drvenim cezama na gumenim tockovima. Provlacimo se uskim putem kroz obilje palmi dok nam vozac deli male zelene limune.

Voznja ne traje dugo, izlazimo i provlacimo se kroz oazu palmi, velikih banana listova dok se deca za baksis bosonoga veru uz gruba stabla palmi. Dolazimo do malog zooloskog vrta. Paunovi, majmuni, lisice, lav, i glavna atrakcija kamila koja pije coca-colu iz boce, dok se otrovna skorpija njise na kutiji od Marlbora.

Hvata nas sumrak i brzo se nakon napornog dana smestamo u hotel i osvezavamo od vrucine u hotelskom bazenu usred pustinje.

Izmenjeno 18 Feb 2012 (ljerka)

[ljerka]

Ujutro rano, pre svitanja, po potpunom mraku nastavljamo putovanje kako bi videli izlazak sunca na ogromnom / 5.000 km2/ isusenom slanom jezeru Chott El Jerid koje je nekad bilo more. Stajemo blizu table koja pokazuje da nas do granice Alzira deli samo 150 km, i cekamo izlazak sunca. Postepeno, sunce izranja iz dalekog horizonta, koji se iz sive pretvara u narandjastu i zutu boju koja napokon radja jutro.

Oko nas nepregledna povrsina isusenog jezera, a sporadicno u udubljenjima moze se videti voda koja je u zimskim mesecima obilnija. Nasip na kome je put napravljen je kroz sredinu jezera, koji ponekad biva ugrozen nanosima izmesanog peska i soli, sto moze ugroziti bezbednost voznje. Iako jako rano, mali trgovci koji su dosli niotkuda nude pustinjske ruze u prirodnoj oker-braonkastoj boji, ali i vestacki obojene u raznom bojama, kao i cuvene urme. Oko nas, golemo prostranstvo nicega, koje malo i zlokobno deluje kojim se dugo vozimo.

Izmenjeno 18 Feb 2012 (ljerka)