Apulija… i još svašta nešto

[Teogonija]

 

Proleće je…proleće je…paaa jednostavno, proleće. (Zatezala sam početnu rečenicu, nikako da krenem… ostaje ovako školski)  Vreme za nove avanture, nove pejzaže,  nove doživljaje.

 Zimi me  uhvati neizdrž  i onda rudarim po netu, kobajagi putujem. Što volim samo trunku  manje od istinskog puta. Od tih virtuelnih avantura nešto iz zimskog  sna predje u prolećnu javu.

Što bi rekao Springstin

“I'm working on a dream
Though sometimes it feels so far away
I'm working on a dream
And I know it will be mine someday”    

        

Videla sam na TV-u  onaj Arbelobelo, bilo je nešto bez tona,  nisam shvatila ni na kom kontinentu se nalazi. Al slika ostade u glavi. Bilo je to davno,  nisam pomišljala da  ću ga uživo videti, kao da se o nekoj mitskoj zemlji radi.  Otranto mi bio blizak iz lekcija  Zemljopisa (mnogo smo učili o lijepom plavom Jadranu)  kao imaginarna linija negde na pučini zbog  Otrantskih vrata, ne znajući da postoji i čvrsto mesto na kopnu.  Galipolje sam vezivala u čvor samo sa Dardanelima.  Bari zamišljala kao dosadan lučki grad sa kranovima, gde smutljivci  obijaju kola… za ostalo  - nikad čula.

Veze s vezom ja nisam imala. Onda su se polako pojavljivali razni putopisi, ja ih gutala,  guglala i zarazila se.  

 “Something Got Me Started”

 

 

 Naučila sve da pokažem prstom na karti. I otkrila da je ta Apulija čudo jedno koje moram videti.

 

Računala sam  s vremena na vreme sve moguće kombinacije. Nekako avionom do Barija, pa rentiranje kola. Trajekte sa ove strane Jadrana, svojim kolima. Prokleti soldi  i evri, stalno mi sve bilo skupo. Jer u Apuliju se ne ide na par dana. I jedne zimske večeri ugledam trajekt Drač - Bari upola cene. Nepoverljiva u internet ponude istražila sam sve moguće sajtove… cena ista. Dvoje u unutrašnjoj kabini + kola, povratna 202 eura, kraj aprila meseca. Ventouris Ferries, grčka kompanija a saobraća iz Drača ka Bariju. Opet sam poredila avione i rentiranja – za iste datume, podudaralo  se sve tu negde sa  cenom trajekt +svoja kola, pa odluka pada. Idemo našim zelenkom. Tako nam se učinilo komfornije i sigurnije,  slagalica je imala manje delova. A i On najviše voli da vozi SVOJA  kola i ne leti  (nebom) ako ne mora. Njegova himna je

“I am a passenger
And I ride and I ride...    And everything was made for you and me”  Iggi Pop

Putovali smo kroz četiri zemlje, promenili 5 različitih kopnenih prenoćišta, šetali kroz 19 gradova i sela, spavali u brodskoj kabini, provozali ko zna koliko kilometara.  Zvuči naporno, ali verovali ili ne teklo je sve…

Samo easy, život klizi  

 

Napojili se suncem i  morskim plavetnilom, zamrsili se u  filigranski barok, razmrsili  grčka slova, slušali grgotanje u pećini poezije, skoro se onesvestili od mirisa sumpora pomešanog sa mirtom u cvatu, kružili kružnim sokacima kružne varoši, dobili upalu mišića gore-dole po stepeništima  kamenog grada, stigli do kraja zemlje gde se susreću dva mora.

 Žvakali smo male bombe,  pojeli  male uši (skroznaskroz),  krckali hrskavu koricu polucilindra…  hladio nas crni  Astek.

I pitali se : “Gde smo?”  U Italiji, Grčkoj, Kapadokiji?

 

 

 Apulija je zelena, plava, žuta, crvena i bela. Većinom. U proleće crvena zemlja iznedri sve ostale boje spektra. Bogata raznovrnošću, gusto naseljena, dugačka i darežljiva. Izazovna i neukrotiva, velika i istorijom bremenita. Na geografskoj karti tek malecko parčence Italije, elegantna štiklica čizme, a krupan zalogaj za one koji bi sve odjedared. Valjalo je pametno napraviti rutu, tu sam se malo mučila i menjala pravce, pitajući se da li je bolje prvo sve ono gore, pa onda sve ono dole.  Via Mišelin je radio do zaglupljivanja, Booking  nije pravio pitanje za gomilu otkaza. A sve vreme je tinjala strepnja šta je sa onim jeftinim kartama za trajekt, hoće li nam u Draču reci aaaaa no, no mistejk…kakva li će nas trabakula voziti preko debelog mora, hoće li me slomiti nervni slom u maloj brodskoj kabini… No stress

Uvodi su mi uvek predugački, a takve su mi i pripreme.

“If you don’t know me by now
You will never
Never never know me”  Simply Red

 

 

Izmenjeno 15 nov 2018 (Teogonija)

[Teogonija]

“On the road again
Goin' places that I've never been
Seein' things that I may never see again
And I can't wait to get on the road again”      Džoni Keš

Zlatibor, usput jedemo tradicionalnoputničku specijalnu pitu moje mame.  Može da traje nekoliko dana, tako ona kaže… nikada ni  parčence nije prešlo državnu granicu. Kanjon Morače strašno lep.

U Podgorici spavamo u nekom brlogu, čisto beše, u nekoj mahali. Besplatan parking na sokaku  i jeftino. Podgorica se izgradila, očas prođosmo levo desno, lep im park, dobra kafa, doteran  narod šeta. Ujutro burek i jogurt da nas drži što duže,  pa ka Albaniji.

Na razrovanom tesnom graničnom prelazu Božaj- Hani i Hotit, čekamo. Sve vreme gledam nalepnicu  ispred  nas.  Dobar  omen.

Tu je na dohvat i voda Skadarskog jezera.

Uzbuđeni Albanijom, nikad bili. Putevi odlični, linije ko juče iscrtane, znakovi pored puta. Tu i tamo zablista neka viletina sa parkom (ispred jedne zlatni konji, apoloni  i delfini),  uglavnom lepo sređene okućnice, a bogami podosta  početih  pa zaboravljenih građevinskih  frankeštajna.  Malo vinograda, puno njiva.  Krave i ovce, babe sa belim maramama kao u mojoj Dalmaciji. Kružni tokovi i putokazi za Shkoder. Bunkere ne videsmo. Ne znam da li mi je to drago ili ne. Mislim, kakva je to Albanija bez bunkera. Proleće, zazelenelo i  sakrilo rugobe.  Relativno čisto pored puta.

 Skadar smo samo okrznuli, popili kafu u restoranu "Freskia" sa pogledom na Bojanu  ispod tvrđave, kod konobara promenili malo para. Tu je na terasi iznad vode  bilo lepo,  sve ono do kafe  beše ružno. Zgradurine dosadnih fasada pored nedovršenih kućeraka, trotoari u funkciji produžetka prodavnica. Jorgani, zavese,stolice, džakovi krompira i banane, merdevine, “ono” za sušenje veša, plastične kante, šarene tunike i šarene igračke. Šta nema u nevidljivom  izlogu ima ispred radnje.  Minareti i kružni tokovi, konjske zaprege i perfektno ispolirani automobili, ulice široke. Nisam merodavna, nismo bili u centru, neka periferija je valjda bila u pitanju.

 

 

 Vozili smo se kolima skoro do ulaza u tvrđavu i našli slobodno jedno od nekoliko parking mesta. Tvrđava je na vrh brda i do nje,  ako se krene peške ima dugog,  lepog uspona. Gore je sve vrvelo od ekskurzija i vidim albanska dečurlija ista kao naša. 

Mlate se naokolo, ne interesuje ih kud su došli, sem da se  pentraju tamo gde ne smeju,  zavlače po rupama i valjaju po travi. Devojčice glume ludilo i neke njihove (cenim) pevaljke. Piju Koka Kolu i jedu čips, lepo… ne bacaju ništa naokolo!!!  Sunčan je dan i divan je pogled, 360 step.

 

 

 

 

 

 

Do Draca ima oko 100 km, pumpi više nego dovoljno, dosipamo do vrha i bez problema plaćamo karticom.  U Crnoj Gori dizel je jeftiniji nego u Albaniji, u Albaniji jeftiniji nego u Italiji.

[Teogonija]

Pred ulazak u Drač patrola  skreće nas i još hiljadu šlepera na neki sporedni put, malo smo se truckali po rupama u pokušaju da nagazimo asfalt, odahnuli na zemljanom putu.

 Ja  sam htela odmah da se prošetamo pored mora i neuspešno sam navigala.  Zabasali smo u novi deo grada. Nemojte tamo. Po sredini su tužne očerupane palme, po ulici nigde nikoga, šestospratnice svih boja (ne, nije slikovito) zaklanjaju pogled na more, a šetališta nema. Iza reda zgrada je dugačka peščana plaža. Parkiramo se na prašnjavo parče nazovi parkinga sa namerom da vidimo tu plažu i MORE. Tamo ima i nekih bašti sa pogledom na pučinu.

 

Ali, nuk.

Izlete neko momče ,  frizura mu fiksirana strong gelom, za mesto na praznom nazovi parkingu  zatraži neku sumanutu cifru. Hvala mu,  odosmo dalje od tog  lošeg pokušaja španskog il sličnog letovališta.

 

 

 

 

Ono uređenije i lepše je zapadnije, oko starog grada gde je  mletačka tvrđava, rimski amfiteatar i  šetaliste pored mora. Svakako je zanimljivija (mada i ovde kakofonična) arhitektura.  Parkiramo se besplatno na ulici u Bulevaru Epidamn, u samom centru, u nekoj kao trgovačkoj zoni.

Dobro mesto jer se odatle može  i napamet peške naokolo. Na obali je najlepše. Šetalište skroz dobro, kafei i restorani uređeni moderno, u moru svemirska gradjevina (hotel) i viseći most do nje. Odlični  kolači i kafa. Kartice primaju. 

 

 

 

 

 Brryli Peshkus Tim Turku restoranče na obali preko puta zgrade Univerziteta Aleksander Moisiu. Naokolo sve fenseraj, mi iskusno odabrasmo baš ovaj sa kariranim stolnjacima. Starinski tip kafančine, hrana leči.  Bez kulinarskog fantaziranja, sveže iz mora, pa na sto.

 

Ne znaju engleski, al ljubazni maksimalno. Izneo nam konobar pladanj sveže ribe da pokažemo šta ćemo jer se drugačije nismo mogli razumeti. Špageti s plodovima mora takvi da smo tražili još, kuvarica pogrebala sve iz lonca za nas. "Tirana" pivo, osvežava, dal je dobro ne znam, nisam pivopija al je prijalo na vrućinu. 

 

WC katastrofa,  ruke se peru na nekoj improvizovanoj česmi u dvorištu sa podmetnutom bušnom sudoperom. Nema veze, bleneš u more i praviš se lud. Dobismo i neku rakiještinu za srećan put, uz smešan račun. Zna čovek šta mi treba, neću znati dal me ljulja rakija (i pivo )  il more sinje.

Karte za trajekt sam platila elektronski, dobila potvrdu, a trebali smo negde da ih preuzmemo. U gradu u turistickoj agenciji ili u samoj luci. Da bi se ušlo u luku, mora se vozati okolo naokolo iako je na na mapi centar tj. Mletačka tvrđava vrlo blizu doka.

 

Tu su kapije ka luci bile zaključane pa smo ipak  morali da se spustimo par km istočno od centra do  kruznog toka na kome je isključenje direkt ka luci.  Od ulaza do doka i terminalske zgrade ima oko 2 km, prate se putokazi “Italija”. Tu voze samo oni koji idu na i  sa trajekta, ograđeno je od ostatka grada. Ozbiljna luka. Već na ulazu je rampa na kojoj smo pokazali karte. Eto, mislim da je dobro sto smo ih podigli u gradu, mada je pisalo da moze i u luci (izdaju odmah i povratnu, pa nema cimanja u Bariju). Ne znam, sigurnije mi je bilo ovako.

U terminalskoj zgradi se obavlja čekiranje samo  na automatima. Sve sam ja pratila šta je pisalo na ekranu (ima engleska verzija), tako i pritiskala, ali samo sam  uspela da sludim mašinu.  Došla je fina teta u pomoć. Ljubazni su, sve je lepo organizovano, a videla sam da naša kompanija ima svoj šalter. Sve to se mora obaviti najkasnije sat pre polaska. Tako je pisalo. Ali… polazak je kasnio skoro dva sata. (Zaplovio u ponoc) I do poslednjeg trena automobili su pristizali opušteno, sve neke ljute mašine. Ne znam šta to bi. Nama bilo važno da  smo konačno na brodu i da je ona cena bila OK, nismo nista doplaćivali, sad nek rade šta hoće.

 Ukrcavanje je brzo, a carinik je bio Gospodin par exelans. Takvog ne videh ni na jednoj granici. Kakva faca, kakvi maniri, lagan razgovor, malo šale, ma čovek je lekcija.

 

 

Brod  “Bari” je čist. Svašta ima. Salone, restoran i sl. Nisam nikada bila na ovako dugoj plovidbi, pa još u kabini. Malo sam bila nervozna jer su ocene na netu katastrofa.  Na recepciji kao u hotelu pokažes karte, mali uniformisani te odvede do kabine, ne traži bakšiš. Svi poslovni i ljubazni. Kabinica ko kutijica. Kreveti na sprat, malecko kupatilo, dobra ventilacija, čista bela posteljina i peškiri, odlično.

Dal je ljuljalo nemam pojma, spavala sam snom pravednika. Brodski motori se nisu čuli.

Bez kašnjenja nakon osam, umesto deset sati plovidbe (šta li je kapetan noćas radio!?) spušta se sidro i konačno…

Mitska mi zemlja Apulija

 

[Teogonija]

 

 

Ponela sam gomilu instrukcija. “Gde parkirati” sam posebno proučila za svako mesto. Većinom nam to nije ni trebalo, jer van sezone nema velikih gužvi, lako se nađe besplatno mesto za parking.

 

Bari- Polignano a Mare tridesetak km udaljeni. Kola ostavljamo u slepoj ulici tik pored mora gde nas raširenih ruku dočekuje  Domeniko Modunjo, rođen u ovom mestu.

“Mislim da više nikad neću

usnuti takav san,

obojio sam ruke i lice u plavo,

a onda me je odjednom podigao vetar

i počeo sam da letim po beskrajnom nebu.”

 

 

“Volare” planetarni hit, ko ga sve nije pevao i prepevao.  Možda je i najpoznatija italijanska pesma, čak je izdata poštanska marka sa čovekom koji leti na plavoj pozadini.

 

 

 

 

“Ovo mesto je stvoreno pre raja”

 

 

 

Istorija, poreklo, važne građevine…ma nije to bitno kad se dođe ovde. Prepuštanje kamenim prolazima utvrđenog grada da vode, sedenje na trgovima, otkrivanje  “balkona” sa pogledom u plavo na kraju slepih ulica, traženje granice gde završava litica a počinju zidovi  kuća i palata…to se ovde radi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Par sati lepote zagarantovano.

Polinjano je nastao na liticama robusne obale, ispod kuća huči more dok se  zavlači u pećine.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Izlizano “La dolce vita”  ponovo sija, srećna sam što smo ovde.

“O sole mio”  na trgu Vitorija Emanuela, crkva i kula sa satom, česma… sve očekivano i staro, tamo gde i treba da bude… a novo i milo, oku i duši.

Šta ću, volim Italiju!

 

 

 

 

 

 

Preko starog rimskog mosta prelazimo Lama Monachile, slikovitu šljunčanu plažu uvučenu između dve litice.

 

 

 

 

 

Trajanov put prolazio je tačno preko ovog mosta, od Brindizija do Rima. Rim je daleko, mi ćemo u komšiluk, do Monopolija.

 

 

[Teogonija]

Vozimo obalskim putem i nailazimo na uvalice, vikend je i ljudi koriste divan sunčan dan pored mora.

 

 

 

Petnaestak minuta vožnje i Here aplikacija nas nepogrešivo dovodi do belim linijama obeleženih mesta za parking (besplatno) u Via Cala Fontanella, pored luke van gradskih zidina Monopolija.

 

 

 

 

 

Monopoli je žuto beli grad, prostranih trgova i uskih prolaza, bogatiji za istraživanje od Polinjana.

 

Largo Palmieri

 

 

 

 

Šetali smo pored mora od stare  luka   sa  ribarskim čamcima tradicionalno  plavo crvene boje. 

 

Cala Vecchio Porto  

 

 

 

Neki još love “na sviću “

 

Dalje zakrivljenim Lungomare Santa Maria sa belim kućama i  žutim  zidinama   kojima je čitav stari grad nekada bio okružen. 

 

 

Neko voli na stenama, neko na peščanom deliću  obale gde već počinje noviji deo grada. 

 

Cala Portavecchia

 

Noviji deo grada nas nije mnogo interesovao. Skretali smo bez plana kud nas pogled vuče, tek ponekad sledili braon table “itinerario turistico pedonale”.

 

 

Putokaza za turističku rutu ima sasvim dovoljno, a ako se zaluta šta mari, lepo je svuda.

 

 

 

 

 

I nisam čitala uopšte one moje štampane materijale, nije me bilo briga čija je palata, niti kada je koja crkva sagrađena.

 

Pored nekih gradjevina i crkvi ima metalnih tabli sa opisima, negde kraćih negde dužih. Eto bar malo može da se baci pogled, da se ima pojma pored čega se prolazi, koliko je šta staro.

 

 

 

 

Crkvi ima posvuda, negde su i jedna pored druge, što je meni bio dar božiji.

 

 

 

 

Izmenjeno 18 nov 2018 (Teogonija)

[Teogonija]

Ja ne znam sta se desilo sa gornjom porukom, toliko sam se trudila, sav tekst je nestao!!!!!I sve sada izgleda odvratno, i slike su se ispretumbale. 

Odustajem od ovoga. Žao mi je, ali ne vredi truda.

Hvala na pažnji.

Izmenjeno 18 nov 2018 (Teogonija)

[jelenait]

Nemoj da odustaješ...baš bi bilo šteta. 

[nebojsabrada]

Teogonija 

Ovo dođe ko predjelo-taman smo se zaleteli a ti odustade. Pa daj još -gladni smo a i ja baš sad ko i ti spremam ovako nešto do Sicilije kolima. Daj detalje i ako " obijem banku-odo u Kazablanku" .U Kazablanku sam bio ali ako skockam budžet idem tvojim stopama.  Ideja je bila Sicilija i Kalabrija sa Napuljem ali kad se prolazi Apulja da vidimo i to??? Da vidim gde si stala pa da produžim.?

primedba-uvod je odličan!!! 

[rakel]

A dobar je i "soundtrack"

[Teogonija]

Nastavljam ipak dalje, besovi me prošli. Gazim svoju reč jer neću da budem baba Ljuta.

Onim suvim slikama malo ću pokušati ponovo da dodat teksta.

Rekoh kako je meni gomila crkvi bila u Monopoliju dar božiji. Ne zbog molitve i duhovnog zanosa već radi  kamenih reljefa po fasadama, čipkastih rozetni nad vratima, a i ta vrata su vredna pažnje.

Ulaz u crkvu blizu katedrale “ukrašen” je morbidnim scenama. Lobanje i ukrštene kosti-  simboli prolaznosti života, skeleti na ulaznim vratima, da se isprepadaš i pre nego što uđeš u božji hram. Bogomolja  pripada nekom bratstvu koje se moli za duše u čistilištu. Čudna crkva. Nešto slično smo videli severnije i u Materi, gradu koji pripada oblasti Bazilikata, a graniči se sa Apulijom

Staro je ovo mesto, starije od Svetog Petra, svakakvi su se ovde zaustavljali.

Mono polis eto grčkog korena, znači stari Grci. Monopoli je na onom pominjanom Trajanovom putu, evo ih i Rimljani. Uličice izuvijane kao u kazbi, to ostaviše Saraceni. U katedrali se klanjaju ikoni (i zovu je ikona) Vizantijska Madona Odigitria.

Danas kod stare ribarske luke još stoji i to lepo obnovljen Kastel Karlo V (postavka Žuan Miroa bila na gostovanju), eto i španskih prstiju. Pored španskog kastela. elegantne bele lođe gotskih lukova, sa pogledom na luku izgradiše Mlečani.

Normane, Anžujce, Burbone…to tek ne umem da poređam.

Monopoli ima  turisticki brend “Srce Apulije” sa simbolom vesla i morskih talasa. Grad koji je rođen od mora i živi od mora ima četiri uvale sa plovilima raznih vrsta.

. 

Pored zamka i lučnog prolaza u centar starog dela je tradicionalna ribarska luka sa tipičnim drvenim čamcima obavezne plavo crvene boje. Neki još love na starinski način, na sviću. Na portalu grada kažu "Kuvar je more"   

"U gusto naseljenom starom gradu sve mora biti u dometu ulaznih vrata."

Toliko detalja je svuda naokolo… cvetna kamena dvorišta, bele fasade, žuti kameni ukrasi.

 

Pjaca Palmieri je velika i lepa, okružena crkvama i gospodskim palatama, sa fontanom u centru,  a u ćošku sa uskim starim pašažom koji vodi ka moru. Tiha je i pusta,  najstarija u gradu. 

 

Za predah i sabiranje utisaka ipak biramo Pjacu Garibaldi, najživlje parče Monopolija, nekadašnji trgovački trg.

Uočili smo table sa obaveštenjima WiFi free, ali nismo uspevali da se ulogujemo. Ili nismo umeli ili ovo ne radi, ne znam. Nije bilo ni bitno jer zanimljivije je uvek  posmatranje ljudi od buljenja u ekrančiće.

Obilazak Polinjana i Monopolija fino se može smestiti u jedan dan bogat utiscima. 

[Teogonija]

Nekoliko prvih noći provešćemo u gradu Leće.

Apartman “Sunny”, odnosno prostran, mirišljav  i lepo uređen stan sa terasom i privatnim parkingom koji se zaključava (kao i ulazna vrata zgrade) bio je odličan izbor, lepše nego na bukingovim slikama.

Miran deo grada, preko puta naše zgrade pekara u kojoj je ujutro uvek bio red (uzimaju se brojevi) pored nje veliki market sa odličnom ponudom i povoljnim cenama (akcije, akcije…dovukljasmo gomilu parmezana, testenine, maslinovog ulja i pršute).

Pešačka udaljenost do centra i Porte Napoli, jedne od nekadašnjih ulaza u grad.

Crnokosi nauljeni gazda sa zlatnim satom i debelom zlatnom kajlom (naravno visio je krst.. povelik) nam je sve objasnio na mešavini Italijanskog i (možda)  Engleskog. U stanu smo imali na raspolaganju mape i razne turističke brošure. Brzopleti i nestrpljivi da vidimo bar malo centar, nismo ništa poneli.

 
 Veče je  padalo, narod je opušteno šetao. Hteli smo samo do  centralnog gradskog trga  Svetog Oronza,  iako nam je duša  već bila u nosu. Da malo gledamo doterane ljude, fasade ćemo obasjane suncem neki drugi dan.

Sedeli smo na stepeništu kao i gomila ostalih.  Pušili i delili cigare klošarima. Naokolo eklektika. Gradjevine iz fašističkog perioda, rimski amfiteatar, gotika palate Sedile, mletački krilati lav Svetog Marka, barok jedinstvenog Leće stila.  

 

Sitna deca još su bila budna, bacakali su se po vučici, jurcali puni snage, a mi sedeli ko crknute ribe nemajući snage ni da ustanemo i krenemo do apartmana. I šta reći, eto…Htela sam na povratku onako poluživa da virnem još malo desno, samo malo… Zalutali smo  u neke totalno puste polumračne ulice… i   telefoni pocrkali.  Nismo znali gde smo, trebali smo negde levo, ali levo nije moglo… Trajalo je, trajalo vrćenje u krug.

Osmislila sam detaljan raspored puta po danima, maltene i po satima, zajući da ga nećemo tačno slediti. Morala sam nekako da obuzdam ovu oblast i nezasiti apetit. Zanimljivosti svakakve fele je bilo napretek. I more i kopno,  sela i gradići, tvrđave i kule osmatračke, masline i pećine... Podzemlje i nadzemlje. Što sam više pretraživala, sve više toga se pojavljivalo. A sve neodoljivo.

 

Na ovom putovanju sam konačno naučila  važnu stvar. Nema žala za neviđenim. Manje je više.

[Teogonija]

Moram da cepkam pisanje na više kraćih poruka, da se komp opet ne zaglupi i pojede mi trud. 

Iz Leća smo po planu stigli u Corigliano d Otranto, dvadesetak km udaljeno, u kopnenom delu Salenta.

Mesto je jedno od 11 u sastavu Grecia Salentine, gde se govori  grčki dijalekt  - Griko. Delić Grčke u Italiji,zanimljivo zvuči.

 

Htela sam da vidimo natpise grčkim slovima daleko od Grčke. Volim obe zemlje.

 

 Mesto je staro, minijaturno i mirno. Izlizane kamene kocke i visoke palate koje su davno videle bolje vreme.  

Turisti dolaze da vide kastel  D Monti koji je početkom 16. veka iz vojnog utvrđenja pretvoren u rezidencijalnu palatu neke plemićke porodice.

 

Čvrsto zdanje sa četiri kule na ćoškovima i odbranbenim jarkom obišli smo spolja, zavirili u dvorište. Tu je izložbeni prostor, neka vođena tura je bila u toku, nismo hteli da smetamo. Ionako je ono spolja mnogo zanimljivo.

 

 

 Zapetljani  kameni frizovi ublažavaju strogost debelih zidova, dvoglave žene i fantazmagorične  kreature drže balkone. Lep uvod u baroknu priču Lećea, koju ćemo analizirati neki drugi dan. 

Kroz lučnu kapiju ulazimo u srce sela u potrazi za jednom lunetom starom 500 godina.

Lokalni dekica sa štapom podelio je komad puta sa nama,  pokazivao  stara vrata i fasade, pričao nešto, verovatno objašnjavao šta je šta.  

 

 

 

Ništa ga nismo razumeli (dobro, palaco i tore di orolođija jesmo), samo smo se smeškali i klimali  ko debili, bio je beskrajno simpatičan. 

U uskoj uličici nađosmo ulaz u privatno dvorište gde još stoji kameni luk tadašnjeg vlasnika prezimena Robi iz 1497. god. Gazda nije bio uopšte neka mnogo bitna faca, nikakav plemić i sl.  zato mi je posebno bilo zanimljivo da vidim ovaj trag prošlosti koji prepun simbolike spaja orijent i latinski svet.

Ovo je priča o sudaru i preplitanju kultura u oblasti Salenta, i meni draži intiman deo.

O bračnoj sreći i ljubavi.

 

Fino isklesane figurice muškarca i žene stoje ispod srećne zvezde, pod nogama im je pas (vernost) koji nosi prsten u zubima. Sveti Georgije ubiva aždahu i rasteruje zlo, a na drugoj strani luka su simboli orjentalne ikonografije.

 

Guske čvrsto povezane  isprepletenim vratovima kao znamenje poverenja i ljubavi, ispod dve ptice  piju vodu iz jednog ćupa. Tu je i drvo života...
 deljenje muškarca i žene svega što zajednički život nosi.

U dobru i u zlu.

 

Srednjovekovna kamena lekcija aktuelna i danas. Prave vrednosti se definitivno ne menjaju. Ovo mi je najdraži spomenik koji smo videli na ovom putovanju. 

Filozofski park u selu. Ne znam da li su i ovdašnje dekice sklone filozofiranju. Na raspolaganju im je   stvarno neobičan park sa bistama antičkih filozofa. Jednim pritiskom dugmeta progovaraju.

Kolevka filosofije je Grčka, eto još jednog načina da se prikaže veza ovog mesta, delića Greka Salentine sa vremenski dalekom maticom.  

Pored dvorca utvrde nalazi se onaj lokal sa grčkim natpisom. Ako vas put ikada nanese u ovo selo, svratite i naručite sladoled. Posle  Asteka ni jedna crna čokolada nam više neće biti dovoljno dobra. A ni ostalo nije za potcenjivanje, pistaći posebno. Nadam se da se neće promeniti kvalitet.

Jer, ovde je i vreme stalo (bukvalno)

 

[Icethunder]

"Moram da cepkam pisanje na više kraćih poruka, da se komp opet ne zaglupi i pojede mi trud. " 

To zaista boli Misao teškom mukom vraćam na njeno pravo mesto, a tek ovaj silni tekst iz početka... 

Probaj da pre svakog "klika" postavi, uradiš ako je varijanta sa kompa ctrl+a-obeležavanje pa onda ctrl+c-kopiranje svega. 

Onda ovaj recimo prvi "promašaj" ako ga i bude, lako će admini "izmetlati" suvišno. 

Oprosti što sam ti isekao ovaj odlični putopis, uživam čitajući ga! 

[Teogonija]

Hvala svima na podrsci @Icethunder tvoj odlican savet cu poslusati.

Nema potrebe za izvinjavanjem, slobodno ulecite i "secite" putopis, pitajte sta god vas interesuje ili nije dovoljno jasno u vezi mesta o kojima sam pisala... a za ostalo po Apuliji se malo strpite 

Mnogo je bilo utisaka i vidjenog na ovom putovanju pa ce verovatno potrajati 

[ljerka]

Oduvek svoje putopise prvo napisem u Wordu, zatim odaberem slike pa onda samo prenosim  na forum  I delim po postovima celine. Teogonija ovo do sada je fantasticno samo nastavi da pises.