Kina za početnike, priprema i sećanja

[ljerka]

3. Xian

http://images.chinahighlights.com/allpicture/2015/04/f6e1d67e5dff4d3197f76241.jpg

 

Čudni su ti moji instinkti za gradove u kojima nisam nikad bila, ali za koje unapred predosečam da će me osvojiti. Kada se taj osečaj poklopi sa jednom od mojiih životnih želja šta bih najviše želela videti na putovanjima, na drugom mestu top želja su uvek bili  Vojnici terakote u Xianu, onda doživljaj grada postaje još  kompletniji i intenzivniji. Tek kasnije sam pročitala na reklami za turiste da se  ovaj grad smatra  najviše kineskim, iako nisam sigurna da u tako ogromnoj zemlji nema još tipičnih kineskih gradova koji su verovatno potpuno nepoznati i manje zanimljivi turistima.Ovaj grad se okitio i obližnjim, sjajnim lokalitetom,koji mnogi svsrtavaju u svetska čuda. Za  mene, Vojnici terakote su  opravdali očekivanja i danima sam bila pod snažnim  utiskom.     

U grad Xian u provinciji Shaanxi, udaljenom 1.200 km od Pekinga,stigli smo brzim vozom u  kasnim noćnim satima.Odabrali smo smeštaj u blizini čuvenih zidina, desetak minuta pešice od stanice metroa. Iako smo imali sliku i odštampani naziv smeštaja na engleskom i kineskom jeziku,  kartu metroa sa označenom stanicom koji smo mislili da koristimo, na svu sreću odustali smo od jeftinije opcije zbog umora i želje da se što pre dočepamo smeštaja i opredelili se za taksi. Smeštaj bi teško  ga pronašli sami, iako smo imali jasna uputstva, jer u to doba noći mali broj prolaznika, a i  prilaz smeštaju je bio  zaklonjen zbog rekonstrukcije ulice.Prilikom izlaska  u deo železničke stanice gde pristižu taksisti, videli smo koliko je dobro  organizovana i ta usluga. Putnici kojih nije baš mali broj, usmeravaju se postepeno pomoću zmijolike ograde, do stajališta na koji pristižu taksisti jedan za drugim i nema  preskakanja reda kako putnika tako i taksista. Kako ko pristiže   odmah  ulazi u  taksi  i  odlazi, bez zastoja i sve se odvija jako brzo iako je red dugačak. Naravno, kao za inat  napravismo bez krivice  gužvu jer naš  taksista  nije znao gde se smeštaj nalazi, pa je zaustavio kolonu taxia koji su počeli nestrpljivo da mu trube. Sačekasmo mirno da se iskonsultuju, i napokon udjosmo. Nije želeo da upali taksimetar pa je  krenulo glasno nadmetanje  prstima  dok se nismo našli na  razumnoj cifri. Xian nije baš mali grad i naša vožnja malo je potrajala. Smestili smo se bzopotezno, željni odmora jer nas je sutradan čekao interesantan dan.

Xian  mi se odmah dopao, kao ljubav na pvi pogled, kad vas nešto lepo, dirne u srce  i bez objašnjenja prodrma.Oseća se njegova živost i posebna energija,  ali ona fina i prijatna u kojoj se dobro osečate. Od svih gradova koje smo ovom prilikom videli u Kini,  ostavio je najdublji utisak. Grad koji  iza sebe ima dugačku istoriju, trajno je  upisan stolovanjem prvog kineskog cara koji je ujedino ovu veliku zemlju.

Želeli smo prvo obići  utvrdjene zidine u čijoj smo neposrednoj blizini bili smešteni. Odabrali smo svesno  rano pre podne iako je predveće prijatnije, lepše, kada se upale  svetiljke u obliku crvenih lampiona, što je sigurno lep doživljaj. Sada mi je žao što nismo ostali jedan dan duže  u ovom gradu, ali teško je isplanirati sve unapred, a ograničavajući faktor su uvek bile unapred kupljene karte za voz što nismo mogli izbeći. Zidine su jako dobro očuvane i restaurirane, pravougaonog oblika, obuhvataju središnji deo grada u dužini od skoro 14 km. Znajući da  bi izgubili dosta vremena da ih obilazimo pešice, iznajmili smo bicikle.U ponudi su pojedinačni, ali i  za dve osobe, a ko ne želi da pedala ili pešeči, može da  koristi tkz Battery car,vožnju zidinama sa otvorenim stranama malog minibusa koji puno znaci starijima i osobama koji ne vole da se zamaraju i izlažu vrućini. Divila sam se pojedincima, entuzijastima  i njihovoj kondiciji koji su trčali  oznojeni  dok je zvezda pržila. I pored zaštite za sunce, uspeli smo smo žestoko da izgorimo, onako „zidarski“ do ivice kratkih rukava, u kombinaciji sunca i vetra koji je zaštitnički, ali i prevarantski rashladjivao. Zidine su baš stamene, ulivaju vizuelno poverenje  svojim širokim podnožjem od čak 18 metara. Sužavaju se postepeno  ka  površini, opet prilično  širokoj na kojoj ima mesta za kas konjice ali i sigurno dovoljne širine da se  dva, tri  automobila komotno mimodiju. Na pojedinim mestima  istaknuti  su  nacrti, objašnjenja, slike oružja koje se koristili prilikom odbrane grada i trebalo mi je dosta vremena da se odlepim od iščitavanja i slikanja istih. Ne bih mogla više da zamislim nekog vodiča agencije kako  nas požuruje jer ostatak grupe mora da ide dalje. Zato volim naša samostalna putovanja  i upravljanje vremenom kako nama odgovara. Sa ovog  istorijskog utvrdjenja podignutog u 14 veku, puca pogled na vreme u kojem se danas živi, savremene i moderne  poslovne zgrade, parkove, stambene blokove, kolone automobila u brojnim trakama, na sadašnjost koja je daleko ispred vremena kada se nekad ovde živelo. Sa pravim  utiskom  impozantnosti utvrdjenja suočavamo se na njegovom  uglovima, pozicija sa kojih se vidi koliko su zidine visoke.Pravile su se u početku od zemlje, kreča, kaše pirinča koja dobro vezuje,kasnije su upotrebljene  cigle. Mudro su  projektovane  da odbrane grad i zaštite  živote. Postoje brojni stražarski objekti iz kojih su  nadzirali potencijalne neprijatelje koji su pokušavali da osvoje zidine .Razmak izmedju stražarskih uporišta bio  taman toliki koliko je mogla da odapne strela. Na njena 4 čoška gde se zidovi ukrštaju, stoje impozantne osmatračnice. Praktično, zidine su bile skoro neosvojive, dok je ulaz u grad  bio  moguć  samo kroz 4 glavne kapije grada  u okviru zidina. Nisu to obični ulazi, već znalački i komplikovano osmišljeni da se zaustavi neprijatelj koji je morao prvo preći pokretni most a onda se suočiti na „prijemu“ sa dve kule sa tunelima  u kojima su bili branoci.

Iz daleke prošlosti, krenusmo ka centru grada kroz koji smo baš dobro istabanali. Prošli smo širokom avenijom, kojom šetaju brojni gradjani, mladi ljudi koji se zaustavljaju u  modernim radnjama poznatih brendova. restoranima lokalnog fast fooda.Ima i dovoljno  zelenila,  sve nekako pulsira, udara živost.Ponovo nailazimo na  impozantne tragove prošlosti, gradjevinu koja je nekad bila smeštena u bivšem geografskom  centru prestonice, impozantnu kulu, koja leži na raskrsnici ulica tkz Bell tower. Kako se grad širio, menjao se i geografski centar, te je fizički  izmeštena  za 1 km na mesto na kojem se i danas nalazi. Ovaj prostor je baš širok, impozantan i treba vam vremena dok predjete sa jedne na drugu stranu  ulice, uz pomoć ogromnog  podzemnog prolaza  sagradjenim ispod kule. Da li treba  naglasiti  da je  izuzetno čist, osvetljen, modernog dizajna? Stalno me prati senka našeg mentaliteta, nehaja, pa kad se sretnemo sa  čistoćom nekog  grada, objekata, saobračajnica i okoline, ne možemo da se ne iznenadimo i to ne primetimo.Nema  grafita, polomljene rasvete, žvrljotina,bačenih papira,kesa, pikavaca, iako kroz podzemni prolaz  cirkuliše veliki broj ljudi. Stojimo sa strane tik do ulice posmatrajući raskrsnicu, beskrajno okretanje vozila kroz krug  koji stalno pulsira  u  ludom ritmu. Vrte se kola, taksisti, motociklisti, brojni autobusi kako gradski, tako i turistčki, pa je teško uslikati ovu impozantnu gradjevinu.Kao da smo uronuli u njenu prošlost, jer samim izgledom odudara od modernih objekata pored kojih smo već  prošli ili koji su njenoj blizini. Ma kakav Starbucks coffe  u neposrednom  komšiluku,  koji osim modernog i bezličnog izgleda ne ostavlja utiske kojim bi se neke buduće  generacije divile. Ovo je stil ! Jedan od simbola Xiana. Visoka, široka, impozantna kula sa širokim postoljem, tri nivoa, sa divnim krovom injegovim tipično zaobljenim krajevima.Ispod su polukružne arkade kroz koje se nekad prolazilo dok saobračaj nije  nadmašio  njene propusne moći. Monumentalna, ali ipak elegantna napravljena u 14 veku  sa namerom da nadživi mnogo generacija. Još uvek spaja četiri  avenije, četiri ulaza u Gradske zidine koje je dinastija Ming izgleda utvrdila za sva vremena.Prirodni materijali, drvo, cigla u podnožju, glazirane pločice, crveni stubovi u kombinaciji sa tamno zelenim, smirujućim tonovima izabranim za krovove. Vizuelno zakucana  u središtu raskrsnice,  izaziva mi dojam kao da se uzdiže  iznad svih i svega.Utisak  sažet u dve reči : moćno- očaravajuća. Šetamo dalje do njene nekadašnje sestre Drum tower- a ( drum-bubanj koja je dobila ime po ogromnom bubnju u njenoj unutrašnjosti koji je najavljivao smiraj dana za razliku od svoje  kule  sestre koja je najavljivala  njegov početak. Različite dimenzije izloženih  bubnjeva na prvom nivou, ukrašeni su kineskim karakterima koji sugerišu dobru sreću. U neposrednoj blizini su prodavnice sa suvenirima u kojima dominiraju figurice vojnika od  terakote, po daleko prihvatljivijim cenama nego na samom lokalitetu. Različitih su dimenzija, vojnog ranga, u mnogo  poza, napravjene od različitih materijala što opredeljuje i nivo cene po kojoj se prodaju. U blizini je i informativni centar za turiste sa  promotivnim materijalima za  ovaj grad.

 

 

Par metara dalje, ulazi se u tkz. Muslimansku četvrt u  koju  smo se neplanirano vraćali  nekoliko puta zbog atmosfere i hrane.

Postali smo nepopravljivi ljubitelji azijske kuhinje, koju na našim putovanjima stalno „ usavršavamo“.  Ovaj put, susreli smo se sa ponudom hrane karakterističnom za ishranu ove manjine u Kineskoj zajednici koja ne podrazumeva ishranu svinjskim mesom. Muslimani u ovom gradu žive od davnina, koncentrisani u ovom kvartu,baveći se trgovinom i uslugama. U blizini je i velika dzamija koja  odudara od stila na koji smo navikli kao prepoznatljiv , jer je primenjem kineski stil. U ovom kvartu, krcatom turistima i atmosfera je posebna, naročito u večernjim satima kada  je ponuda hrane velika. Glavna ulica nije dugačka, svega par stotina metara, puna drveća,svetlećih reklama, restorana, mirisa, zvukova,ali i  arhitekture iz starih dinastija.

Ova ulica je zgodna za turiste koji bi nešto s nogu da prezalogaje kao hranu sa ulice, a za one  zahtevnije naklonjene testiranju i dubljem  uzivanja u azijskim ukusima na raspolaganju su i restorani. Odakle krenuti sa opisima ponude? Možda,  od na oko  najrasporostanjenijih, kako u ponudi a imajući u vidu mirise i dim koji ulaze u nosnice, od ražnjića. Prodaju se na dugačkim,tankim štapićima,napravljenim od junetine ili jagnjetine. Ponuda je obilnija  uveće i oko njih su uvek redovi. Mrtvu trka u redovima je i za  tkz Roujiamo, koje neki nazivaju azijskim hamburgerima koje smo probali  kako na ulici tako i u obližnjem restoranu i zapazili razliku kako u  ukusu ali i  kvalitetu. Male pogače, pečene na tradicionalan način koji ne podrazumeva  struju, svetle boje, mekane ali i malo rastegljive,ne mnogo prepečene, pune  se siitno seckanim, začinjenim mesom. Osim kvaliteta i vrste mesa, različitost u ukusu se postiže i kombnacijom začina kojih može biti i dvadesetak, minimalno ih je pet što se smatra osnovom, pa otuda i naše iskustvo u različitom ukusu. Zainitrigirala me i i istorija ovog jela, koje izvorno nije muslimanska,a pojavilo se  u dalekim vekovima pre Hrista.Ko voli da pari oči hranom, ne može da ne zapazi ogromne okrugle tepsije  u kojoj  su uredno složene jagnjeće nogice i kotleti u finom softu, a mogu se ponaći i guste, čak i masne čorbe od istog mesa. Tu  su i neizbežne nudle, a svojevrsnu atrakciju priredjuju  majstori koji ih razvjiaju na ulici. Dugački lanci  testa  od par metara, rastežu se, uvrću, preklapaju, pa opet uvrću da bi se dočarala tehnika njihove ručne izrade. Trake se seku, valjaju, tanje i pripremaju za jela koja u restoranima čekaju gladni turisti. Ovaj grad više preferira hladne, tkz. Liangpi nudle, ručno pravljene od pirinčanog brašna iz kojih je  ispiranjem vodom odstranjen gluten da bi bile mekane i spremne za jelo uz različite dodatke i prelive.  

 

Na par mesta, izložena su zaklana i očiščena cela jagnjad na šipci čiji se  delovi tranžiraju i  odmah koriste u pripremi jela što privlači pažnju turista sa zapada. Za ljubitelje  morskih plodova, ima i pohovanih, raskrečenih rakova na štapičima, divno,rustično ukrašenih i ukusnih pogača, pečenih krompira, salatica, raznih supa,voća. Očigledna je i velika ponuda oraha, sušenog voća, slatkiša od susama. Sve mami da se proba, kupi, ponese sa sobom. Nikad kraja da se zadovolje čula vida i ukusa.  Dim od ražnjiča koji obavija veći deo ulice, šarene sveleće reklame, nadvikivanje prodavaca, gurkanje turista, mirisi koji se preklapaju, glavna je slika ovog simpatičnog dela Xiana.

 

Posle Muslimanskog kvarta, odlučismo da malo upoznamo i  arhitekturu uticaja  budizma u ovom gradu. I pored dobrog uputstva kako stići do Velike pagode divlje guske,koja se ne nalazi u užem gradskom jezgru u okviru zidina,  izlaskom iz metroa, u pravcu juga dobro smo se nahodali da smo u jednom trenutku pomislili da smo promašili pravac i zamalo uzeli taksi kada smo već bili u neposrednoj njenoj blizini. Zato je i nagrada bila sladja jer smo se našli u delu grada u kojoj je ispred pagode napravljena i najveća muzička fontana u Aziji. Dugačka, kaskadno postavljena, sa stolicama u vrhu,klupama sa strane, naravno da u prepodnevnim satima nije radila, a pravi doživljaj uveće kada je osvetljena sa pagodom u pozadini u kojoj poigrava uz muziku.Čuvari  ne dozvoljavaju da se preko njenih betonskih potpora prelazi sa jedne strane na drugu, a ljudi kao ljudi uvek traže neku prečicu. U vrhu fontane postavljene  su stolice, pa je pogled na fontanu koja leži pod nogama prelep.

 

Ispred pagode je zid, interesantno dekorisan ugraviranim, povezanim crtežima  za koje sam slučajno, ali i tačno pomislila da  predstavljaju put hodačasnika u Indiju, koji je trajao tri godine sa predjenih neverovatnih 25,000km.Uvek me zapanje ovakvi ljudi, njihove želje koje se i ostvare sa jakim istorijskim  doprinosom. Koji  je to  samo zahtevan put bio, ne mogu da zamislim !! Koliko je želja  hodočasnika Xuanzanga bila istrajna, govori i činjenica da je narednih pet godina putovao Indijom, proučavao budizam, stekao visoko  zvanje,vratio se u Kinu sa budističkim kipovima i sutrama koje je prevodio u sklopu hrama koji i danas postoji. U okviru njega,pagoda velike divlje guske sa četvrtastim postoljem iz 7 veka izgradjena je po uzoru na Indijske, sa otvorima u kojoj su stajale staue Bude. Kasnije je pagoda „ porasla“ odnosno dogradjena za dva nivoa. Guska u nazivu duguje legendi kojom je ovekovečena: j ednoj grupi monaha nije bilo zabranjeno da jedu meso koje u jednom trenutku nisu imali, ali su ga požele dok je jato divljih gusaka preletalo njihove glave,. U tom trenutku, jedna je pala  zbog slomljenih krila pred njihove noge i na tom mestu je podignuta pagoda,  dok su meso prestali da jedu.

VOJNICI ( RATNICI )  OD TERAKOTE

Jedva da sam spavala od uzbudjenja jer  se približio trenutak koji sam godinama priželjkivala.Inicijalna kapsula za moje interesovanje, bila je  knjiga o ovom  svetskom čudu sa prelepim fotografijama koja je ostavila snažan vizuelni utisak koji je  godinama tinjao u mojoj glavi.

Doručkujemo na brzinu,konsultujemo se se još jednom u vezi  prevoza na recepciji i odlazimo na autobusku stanicu na kojoj po savetima, treba da izbegavamo ponude za privatne ture za  odlazak na lokalitet koji je oko 40 km udaljen od Xiana. Bili smo upozoreni a i čitali smo da je ovo mesto baš  jedna od zamki za turiste. Opredeljujemo se naravno za javni prevoz. Izlazimo direktno na plato na kojima su poredjani mnogobrojni autobusi a susretljivi  Kinezi  prilaze nam samoinicijativno,videći da tražimo autobus koji bi trebao da nas odveze na lokalitet.Pokazujemo papirić sa Kineskim prevodom naziva lokaliteta  i  brzo ulazimo u pokazani autobus prepun lokalaca koji idu svojim poslom, dok se mi pitamo da li smo u pravom jer ne možemo da proverimo. Iskreno, nešto  mnogo  nismo sumnjali imajući u vidu prethodna dobra iskustva.Opustili smo se posmatrajućii krajolik kojim smo prolazili.Vozač nam posle nepunih sat vremena vožnje daje znak  da izadjemo, pokazajući rukom pravac u kome  se nalazi lokalitet koji se glavnog puta ne vidi, a i nije nešto posebno obeležen. Uskoro nailazimo na znakove koje sledimo i dolazimo rano, pre početka otvaranja mnogobrojnh blagajni.Zauzimam busiju pred jednom od njih, nestrpljvo, skoro nervozno kao da će mi nešto pobeći, čekajući da podignu roletne i počnu sa radom. Sami, bez grupe, postajemo interesantni devojkama u uniformama  koje se ljubazno nude  da nam budu vodiči. Sve ih odbijamo,ne zbog novca, već  ne želimo da nas ništa ne remeti u čarobnom razgledanju koje je trebalo da usledi. Kupujemo ulaznice medju prvima što se pokazalo kao dobar potez jer smo prvih sat vremena bili na dobitku mirnog razgledanja dok nisu počele da pristižu mnogobrojne grupe. Najzad! Ulazimo u prvu otkrivenu jamu tj halu  diskretnog osvetljenja. Osećam sopstveno uzbudjenje, ubrzane otkucaje srca pitajući se da li sam normalna.Sve iz glave,dugogodišnjeg razmišljanja, čitanja, razgledanja slika, slilo  se sada i fizički u osetljivi deo tela.Ulazimo medju prvih desetak posetilaca i kao nekim čudom odjednom, veličina i spokoj prostora, tišina, bezbrojne oči iz rovova,unesoše promenu u meni. Uleteh u zadovoljnu nirvanu i  momentalno se smirih. Došla želja na svoje ispunjenje.Gledam i ne verujem da sam zaista tu  dok mi pogled beži, pokušavajući da odmah uhvati celinu ali i detalje,rovove, uniforme, položaje ratnika, frizure, sve, sve što je dve hiljade godina bilo zakopano  sada se prostrlo  pred našim očima.

Prvi utisak je monumentalna brojnost ratnika koju oko treba  trenutno da savlada u velikoj natkrivenoj hali. Nekoliko dugačkih paralelnih redova, u  rovovima, u prirodnoj veličini,  gusto načičkani,  okrenuti većim brojem  ka istoku odakle je verovatno i pretila opasnost za umrlog  cara Qin-a zbog koga su  večno uz njega, postrojeni ratnici od terakote izgledaju  kao da će izaći  iz svojih rovova i krenuti na nas. Stojim i gledam, diveći se ovom svetskom čudu,zanemarujući namerno u prvim trenucima foto aparat. Vojnici od terakote ne mogu posetioca  ostaviti ravnodušnim,imajući u vidu kada, zbog čega i kako su napravljeni.Prisećam se  ranije pročitanog,  počinjući  detaljno razgledanje. Naše usporeno kretanje  u početku ne ometa  stalno  obilaženje ostalih posetilaca čiji broj polako  počinje  da raste. Upijamo doživljaj koji se pamti. Krećemo se, ili bolje rečeno milimo kao puževi duž ograde, zaustavljajući se bezbroj puta zbog sagledavanja pojedinih scena, detalja, analiziranja položaja i fizionomije vojnika. Nikad dosta. Vreme je stalo.Toliko su dobro napravljeni, odnosno restaurirani, da su mi pojedine figure ratnika izgledale  kao  trenutno zaustavljene i zamrznute u vremenu i prostoru.Otkopani rovovi u kojima je postrojena borbena formacija, prilično su duboki a osečaju doprinosi i  staza za razgledanje koja je visoko izdignuta iznad rovova.Većim delom,  tela su u rovu dok  samo  deo glave viri iznad.

Odakle krenuti sa opisivanjem i dočarati svu izuzetnost i zanimljivosti koji prate ovo svetsko čudo?  Zašto je napravljeno i kako? Pešadija,izvidnica, konjica, kočije, bočne straže, formacija spremna za napad, odnosno odbranu cara koji je prvi ujedinio ovu ogromnu zemlju i sproveo niz dobrih političkih i ekonomskih  odluka. Neosporan je njegov značaj ujedinjenja nekoliko provincija, početak izgradnje velikog kineskog zida radi odbrane od neprijatelja,izgradnja puteva, uspostavljanje mernog i novčanog sistema,pisma. Sa druge strane,proganjao je učene ljude,palio knjige,nametao velike poreze, uz bezobzirno i luksuzno vladanje. Jako mlad, u 13  godini počeo je da se brine za svoju večnost naredjujući izgradnju mauzoleja koja je trajala 38 godina i angažovala neverovatnih 720.000  učesnika.Broj učesnika već dovoljno govori da su angažovana velika sredstva kako  bi  se  postigao cilj, izgraditi  grobnicu koja je cca 1,5 km udaljena od straže sa zadatkom da ga čuva.Sudbina joj nije bila laka, jer je u političkim previranjima, smenama vlasti  izgradnja zaustavljana, paljena, urušavana nepredvidjenim dogadjajima, ali  ipak večna  jer je nadživela 2200 godina.

Najviše vremena posvećujemo razgledanju detalja. Nijedan vojnik nije isti  i ta različitost lica, izraza  je neverovatna i izuzetno upečatljiva. Da li su ih pravili prema  nekadašnjim likovima, vojnicima koji su im bili uzor ili prema ljudima iz svakodnevnice? Arheolozi koji su sigurno uživali u otkopavanju lokaliteta,istraživanju,rekonstrukciji i analizi,precizno su utvrdili koliko je oblika glava, očiju, brkova, frizura, odeće, poza i sl primenjeno, što je za ljubitelje ovog lokaliteta zanimljiv materijal za čitanje.Na par mesta, primećujemo arheologe na „ radnom mestu“ u rovu,kako razgovaraju ili nešto proučavaju pod diskretnom  lampom, a materijala za  rad verovatno imaju za više  života. Zavidim im na vrsti posla koj obavljaju.Ova jama sadrži oko 6000 ratnika, od kojih je 1000 otkopano. Lokalitet sa terakota vojnicima, nije do kraja  otkopan, (grobnica cara nje upšte), jer, kako nam je objasnio prijatelj  arheolog, nikad se i ne radi sa žurbom. Godine su u pitanju. Traže se, ili očekuju nove tehnike iskopavanja, nekad su  sredstva  i vreme u pitanju,  a sve podredjeno  cilju što kvalitetnijeg otkrivanja odnosno zaštite lokaliteta koji se otkopava. Vojnici su sada uglavnom u sivkastoj ili kremastoj boji, ali  prvobitno su bili obojeni, upečatljiv i živopisni.Pronadjene su ostaci boja mineralnog porekla, koje su bledele ili potpuno nestajale iz više razloga : usled paljenja, poplava, uticaja vlage, dok je dodatna ugroženost nastala je i momentom njihovog pojavljivanja na svetlo dana zbog dodira sa vazduhom. Ponegde se još uvek u tragovima mogu videti ostaci nekadašnjih boja. Na  video prezentaciji  vidimo kako arheolozi vrše rekonstrukciju, sklapaju delove tela ali i pažljivo oslikavaju. Koliko strpljenja i vremena samo treba da se rekonstruise nakadašnji izgled? Vojnici su prvobitno bili oslikani u punoj boji i sigurno su izgledali fantastično,iako i sada ne mogu upotrebiti slabiji izraz. Upada u oči njihova ozbiljnost,zamišljenost, kod nekih naglašena  usredsredjenost, stisnute oči, ispupčene jagodice. Ne videh neko nasmejano lice sto ne znači da ih nema ili se ne vide.Kad bolje razmislim kome je do smeha u ratnoj formaciji? Možda i život onih čiji je zadatak bio da ih naprave nije bio lak, a i postavljeni zadatak trebali su ispuniti onako kako dolikuje pratećoj vojnoj formaciji  cara. Ozbiljno i dostojanstveno. Svi su u ratnim uniformama tj tunikama  lepezastog oblika  koja se spušta do kolena sa finim detaljima nabora. Pojedinci  imaju detaljno izrezbaren oklop  od niza preklopljenih pločica povezanih nitnama i ekserima, deluju masivno i  teško kakvi su verovatno  i bili u stvarnosti. Oklop je na ramenima pojačan dodatnom zaštitnom preklopom koji pojačava utisak njegove uloge zaštite tela. Noge su zaštičene nekom vrstom prianjajuće tkanine, nalik helankama.Na nogama je  izgledom začudjujuća  laka, ravna i plitka obuća. Ništa robusno i teško na nogama, što mi je privuklo pažnju. Ne mogu ni očekivati vojničke čizme i duboke cipele jer i ne pripadaju tom razdoblju, ali mozak je čudo što ponekad očekuje da vidi. Stopala leže na pravougaonim postoljima,verovatno napravljenim kako bi se osigurala ravnoteža izlivenih vojnika. Redove vojnika mestimično presecaju i konji u pratnji pešadije. Dosta su  krupni, mladi, u punoj snazi, otvorenih vilica,oštro načuljenih ušiju u istom pravcu, nozdrva iz kojih samo što ne dopire  vazduh koji izbacuju,izrazite muskalature mišića nogu, dopunjuju formaciju dostojnu odbrane cara. Obraćamo pažnju i na položaj  ruku vojnika koje su uglavnom  prazne, spuštene pored tela, ili  su u položaju držanja oružja koje se ovde ne vidi, ali je pronadjeno u velikom broju.Mačevi i koplja pravljeni su od bronze, otkopani bez tragova rdje, sačuvanI  sa zavidnom oštrinom sečiva kao da su skoro napravljeni a ne pre 2000 godina.Koristili su  lukove, strele, samostrele, oružje u obliku kuke tj slova U.

Interesantnan je i postupak izrade vojinika  koji je komplikovan, osetljiv, a i običnim posmatračima vidljiva je izuzetna veština izrade. Robusni vojnici  u prirodnoj veličini ne odaju utisak da su „prazni“ iznutra. Znači, postignuta je istovremeno i  izuzetnu krhkost figure, kao da je neka vaza u pitanju.   Samo je  glava ispunjena.Birala se glina koja se pročiščavala i pripremala za kalupe,svaki deo tela  posebno se  izlivao, i na kraju sklapao, lepio  sa torzom. Crte lica su  se rezbarile, a posebna pažnja se posvečivala frizuri, brkovima gde je svaka linija dlaka savršeno složena i deluje sasvim prirodno.Velika je raznovrsnost frizura koje su  skupljene u pundže različitog oblika dok se na glavama pojedinaca mogu videti i navučene kape, asocirajući nas  na uslove  hladnog vremena. Koje sve tehnike i postupci nisu primenili  se naprave ovako kompleksni ratnici? Izlivalo se, lepilo,vajalo, graviralo, bolo, seklo , peklo, bojilo, lakiralo. Pregršt tehnika izuzetnih stvaraoca. Majstori, umetnici.  Za svakog izvajanog vojnika postoji trag, pismeni dokaz u formi pečata, tj imena umetnika koji ga je napravio, iz koje radionice je potekao. I pored najbolje volje, naginjanja preko ograde, ne uspevam da vidim neki pečat, što zbog daljine, tako i zbog  mesta na telu na kome je stavlja, koji je možda bio i sakriven, Veličina jame i brojnost vojnika, toliko su upečatljivi,da i pored dugog boravka, nekako teška srca je napuštam.

Čekaju nas za razgledanje i sledeće dve jame koju su nešto kasnije otkopane. U jednoj od njh, daleko manjoj, nailazimo i na nekadašnji komandni centar sa više  prolaza. Komanda je objedinjena tj zajednička za ostale dve jame gde su borci. Razumljivo, komandni centar  čini manji broj  vojnika od terakote ali upada u oči da nema prepoznatljivog vodje, glavno komandujućeg. Da li je to bio sam car ili neki glavni general?  Scena  prikaza je nekako mirnija i prirodnija u odnosu na  utisak iz prve jame. Neki vojnici su obezglavljeni dok je ostatak tela skoro kompletan. Moguće da su u pitanju ranije pljačke koje sigurno nisu vodile računa da se nešto ne razbije i pokvari, ili su oštečene prilikom iskopavanja?Možda nisu restaurirane do kraja? Namerno tako ostavljene? Koliko pitanja mi se samo vrti na licu mesta, da sama sebi dosadjujem.Teško se može nešto zaključiti bez pisanih izvora dnevnika  iskopavanja u koje bih rado zavirila da  mi se pruži prilika.Tu je i straža lako prepoznatljiva na osnovu položaja u kome se nalaze: okrenuti jedni prema drugim, teško naoružani.Idemo dalje i ulazimo u jamu koja je svetu iznedrila veliki broj ratnika, kočija, oružja. Primetni su ostaci polomljenih figura, često preklopljene na gomilama na kojima  se prepliću različiti delovi tela. Za sada tako miruju, a da li će biti naknadno restauirane, podignute, nismo uspeli da nadjemo odgovor.

Ogromna gužva dočekuje nas u prostoriji u kojoj su izdvojene u staklu u odličnom stanju figure  par ratnika, različite vojne hijerarjihe.Naravno, nije teško zaključiti ko je general, a ko nižeg ranga. Nema posetioca koji ne zeli da se slika sa ratnicima od terakote, sevaju blicevi, svi se guraju i hvataju pozu. Pokušavam da uhvatim „ mirniji „ deo uz bočni položaj staklene vitrine, radi  bližeg posmatranja detalja, ali me masa par puta izgura na talasu tela.... muka živa da se uopšte nešto izbliza pogleda, još teže slika. Fizionomije generala, oficira su uzuzetne, od stava figure, izraza lica savršeno isklesanog, od ozbiljnog izraza očiju, bora na čelu, oštrih ivica usana.Posebne su i frizure visokih starešina skupljenih u pundzu, a na glavi su i  dodaci koji govore o vojnom statusu i hijerarhiji. Prelepi su u detalji na odeći, ostaci boje koji se još naziru. Kako opisati prirodnost pokreta ratnika strelca koji kleći na jednom kolenu sa  telom  u položaju  nišanjenja lukom ili samostrelom na koji upućuje položaj ruku? Pažnju privlači  presavijeno koleno, nabori uniforme koji se talasaju sasvim prirodno preko malo punijih nogu, oklop sa naramenicama, debela kragna oko vrata savijena kao šal.Gužva je i oko izloženog vojnika sa konjem na povodcu, sad se i ja guram pomalo bezobrazno da uhvatim uživo pogled na nešto što sam davno gledala iz knjiga. Ipak smo zadovoljni jer smo veći deo postavke odgledali lagano u savršenom miru, a kako smo se ostali satima na lokalitetu, morala je da nas uhvati i gužva.

Na kraju, još jedan dragulj koji je izložen onako kao i dolikuje nečem jako dragocenom. U posebnoj prostoriji, skoro potpuno mračnoj, dočekuju nas bronzane kočije sa upregnutim konjima za  prvog cara. Arheolozi su se dobro pozabavili da bi ih vratili u prvobitno stranje jer su  pronadjenI   zgnječeni i raspadnuti u hiljadama komada. Uložen je enorman trud, znanje, strpjenje da bi posle par godina rada uspeli da  remek delo starih majstora bude dostupno pogledu današnje civilizacije. Posle par sati razgledanja ratnika, odmah, u prvom trenutku upadaju u oči njihove dimenzije, kočija i konja  koje nisu u prirodnoj veličini. Iz meni nepoznatog razloga, one su prilično umanjene u odnosu na normalne, prosečne dimenzije. Šta su drevni umetnici hteli da nam poruče, mogu samo laički da nagadjam a sebe sam zadovoljila potencijalnom idejom  da nešto jako dragoceno mora da bude malo. Dva para  različitih kočija doslovno blistaju pred nama. Jedna je prethodnica drugoj, važnijoj i drugačijoj – carskoj. Prvu, otvorenu,jednostavnog profila,ogradjenu sa tri strane,vozi oficir u uspravnom položaju i drži uzde, kome sigurnost pojačavaju strele, štit i samostrel.Kočije sa na velikim točkovima sa elipsastim kišobranom iznad glave oficira koje ga štiti od podavina i Sunca.Konji su prelepi, odmereni, uredni u grivama i skupljenim repovima. Bele su boje sa ružičastim ustima i nozdrvama. Zbog smanjenih dimenzija, mozak mi  šalje  aocijaciju  na ponie. Druga kočija je veća,suptilnija i naravno zatvorena. Ispod  elipsoidnog krova koji treba da podseća na nebo, nalazi se četvtasta zemlja, tj kočije i njen predstavnik car koji se ne vidi jer su kočije zatvorene sa svih strana osim na zadnjoj na kojoj su  ulazna vrata. Mali prozorčići sa strane omogučavaju  caru  razgledanje iz dvokolice.Konji su okičeniji, a kočijaš opušteniji i živopisniji u odnosu na oficira iz prve kočije. Koliki je uloženi trud  umetnika govori i podatak da je carska kočija sastavljena od skoro 3,500  delova i mnogo ukrasa od zlata i srebra kojom je optočena spolja i iznutra.

 

Približio se i kraj našem razgledanju vojnika od terakote,a koliko su popularni videli smo i sami, prisutnošću  velikog broja  turista sa razlčitih govornih područja i meridijana.

Xian je u potpunosti opravdao naša očekivanja.

(U pripremi Chengdu i Fenhuang)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[dujaspasa]

Fantastično, kao i uvek! 

[Genki_des]

Ovo je za knjigu.

[Batke]

Odlican tekst. Cak se i meni, koji sam bio tamo, ucinilo citajuci tekst, da sam nesto propustio......

Samo da dodam jedan praktican  savet za one koji dodju u Xien na jednodnevni izlet: Sacuvajte vasu voznu kartu jer pored zeleznicke stanice staje vrlo udoban autobus koji prevozi putnike do lokaliteta  "Terracotta Warriors". Taj prevoz je besplatan za sve koji su dosli super brzim vozom iz Pekinga (zato vam treba karta - da im je pokazete).

[ruza]

Lijepi pozdrav Ljerki,

Koliko vidim u Kini su sve turističke oznake i na engleskom i to s detaljnim uputama. Ovo je primjer s youtuba:
https://www.youtube.com/watch?v=8ylZO7tC4sw

[DraganV]

Pa i nije bas sve na engleskom. Naravno svake godine se sve vise postavljaju table i na engleskom i to u velikim gradovima. Mnogih tabli pre dve godine nije bilo. Brojevi autobusa nisu pisani arapskim brojevima i da ne nabrajam.

U manjim gradovima i dalje je problem na primer pronaci autobus odredjenog broja a broj je napisan njihovim znakovima. . 

[MacaniMala]

Da li je iko bio na Hajnanu? Mi smo planirali da  mozda u Februaru obidjemo Sangaj i odemo na Hajnan

[DraganV]

Шарене планине на Путу свиле

Kина, огромна земља, која више асоцира на посебан континент, необичан је ковчег са разноврсним благом, које западни свет не познаје довољно. Историјско наслеђе старе цивилизације, подарило је свету изузетне бисере: ненадмашни Кинески зид, Забрањени град у Пекингу, сјајне скулптуре војника од теракоте на вечној стражи у граду Сијану и много тога још.

 

Кину смо први пут обилазили управо због ратника Сијана, путујући источним делом ове огромне државе: кренули смо се из Пекинга, преко Љуоанга, манастира Шаолин, до Сијана, Ченгдуа и Лешана, па даље на југоисток до прелепог градића Фенхуанга и на крају стигли до велелепног Шангаја.

 

На путу каравана

 

Овај, други, обилазак Кине такође је био везан за град Сијан, од којег је још крајем другог и почетком првог века пре нове ере успостављен трговачки пут ка Европи, преко Константинопоља. Како је у том периоду свила за Европу била веома значајна роба, цео пут је добио неоправдано назив по њој – Пут свиле. Кажемо, неоправдано, јер је свила била тек један од мноштва производа којима се трговало између Азије и Европе.

 

 

Овуда су вековима пролазили каравани двогрбих камила натоварених и чајем, хартијом, порцеланом, жадом, крзнима, бронзом... У другом смеру, из Европе према Кини трговци су доносили злато, драго камење, стакло... Трговци су размењивали робу, али и техничка достигнућа: поделили су откриће производње папира и штампања књига, али се овим путем ширила и вера. Ширење хришћанства било је скромно у односу на друге религије. Путем свиле у Кину је из Индије стигао будизам, а нешто касније западним делом пута и ислам.Није све било добро и позитивно: каравани су Путем свиле доносили и болести, па је са робом из Монголије преко Кине, до Крима у 14. веку стигла куга, која се брзо проширила средњом Европом.

Пут ка Европи из Сијана водио је преко провинције Гансу а затим се рачвао: два крака су ишла поред планинских масива обухватајући са севера и југа пустињу Такла Макан, чији назив у преводу значи „Уђеш а не изађеш”, до Кашгара, најзападнијег града у Кини, у провинцији Синкјанг, и даље преко Киргизије. Трећи крак, ка северу и планинском венцу Тијан Шан кроз град Турпан пролазећи пустињом Гоби до данашње Алмате у Казахстану.

 

 

 

 

 

 

Током времена овај пут је изгубио трговински значај, али је добио романтично значење: све већи број туриста из целог света крстари овим забаченим подручјем, пребогатом споменицима културе, природним лепотама и феноменима.

То је разлог да се упутимо у кружни обилазак Пута свиле, његовим најсевернијим и најјужнијим деловима. Брзи кинеским возови данас замењују некадашње караване камила.

 

 

 

Уз пут смо обилазили занимљиве градове са импресивном архитектуром и инфраструктуром, тајновите свете планине, будистичке пећине, храмове, манастире, древне дворце, читаве градове грађене од набоја блата, али туристи неоправдано пројуре поред природних лепота овог дела Кине.

 

У провинцији Гансу, на северозападу ове земље, у близини мање познатог града Цангyе, где је наводно и Марко Поло провео годину дана, свило се изузетно природно чудо због кога поред поменутих бисера вреди отићи у Кину. То су Шарене планине.

 

 

 

Природа као да се побринула да демантује уобичајено размишљање да у највећој пустињи Азије не може да се види нешто посебно. Природа је овде поручила да је и даље највећи ликовни уметник свих времена.

Окамењена дуга

 

На некадашњем трговачком Путу свиле сада лепотом плене планине необичних боја, шара – час изгледају као окамењена дуга, час као шарени колач са шлагом, а нама су на неким местима личиле на – српску прошарану сланиницу.

 

 

 

 

Шарено чудо рађало се милионима година. Велике тектонске промене планинских масива, песковито тло од црвеног кречњака, богатство руде гвожђа, хематита и осталих минерала, уз кишу, спирања, ерозије, ветрове и земљотресе дале су завршни печат коначном изгледу ових планина. Необичан рељеф само је део изненађења, јер још већи утисак остављају спектакуларне промене боја ових планина.

Као да гледате у сликарско платно, на којем се преливају боје неког занесеног уметника, а не да испред вас стоје стварне планине. Црвена, жута, плава, сива, љубичаста, бела – боје које се непрегледно таласају, преклапају прожимају преко врхова, удолина, збуњују и терају у недоумицу. Питам се да ли сањам или је то природа велики мајстор фотошопа?

 

 

 

За одлазак на локалитет на располагању је локални аутобус о чијој сатници повратка треба водити рачуна, нарочито када сезона разгледања није у току.

 

Један од видиковаца је посебно захтеван, јер је потребно савладати 666 степеница, под великим нагибом, да би се стигло до панорамске платформе.

Може се и пешачити између видиковаца, али за ту опцију, потребно је воље, кондиције, а највише времена. Пут којим се креће аутобус, вијуга између исто тако занимљивог рељефа и туристи у покрету снимају и фотографишу обојене формације.

 

На самом локалитету мали аутобуси стално круже између видиковаца, до којих се стиже уз мањи или већи напор, на вама је да бирате – прилазном стазом, са већим или мањем бројем степеница сходно захтевима рељефа. Ако се определите за најам аутомобила то је нешто скупља, али и комотнија варијанта.

 

 

 

 

 

Величанствен је поглед са платформе на планине са бојама поређаним у виду дугиног спектра. Посебно су упечатљиве дуге, вертикалне траке које одвајају једну боју од друге.

 

 

 

Одлично обележени дрвени подести, видиковци, постављени на више нивоа, омогућавају посетиоцу поглед на овај пејсаж из свих могућих углова. Тешка је одлука колико се где задржати, јер ми се ни са једног кутка није одлазило, док је време клизило као у пешчаном сату.

 

Атмосфери јединственог догађаја доприноси и тиха, ненаметљива музика, која допире из скривених отвора на платформама. Регија Шарених планина је огромна, простире се на око 400 квадратних километара и вероватно се најбоље види оком птице – из хеликоптера који је доступан туристима само у сезони јун–септембар када су планине и најлепше за посматрање. 

 

На Унесковој листи

Нема одговора ни које доба дана је најподесније за посету овом природном царству: јутарње за вребање изласка Сунца, преподневно, уобичајено за већину туриста, или касно предвечерје када Сунце одлази и када се боје симултано и константно мењају. Професионални фотографи, велики љубитељи природе, као и ретки туристи са неограниченим временом на располагању, одлучују се за ноћење у непосредној близини локалитета како би ухватили све делове дана.

Ово место стекло је светску славу, а налази се и на Унесковој листи Светске културне баштине како би се јединствена лепота сачувала за будуће генерације.