Sve sto zelimo da saznamo o Srbiji

[annica]

JOŠ MALO O NARODNOJ NOŠNJI U SRBA

Jelek je deo narodne nošnje koji je zastupljen u nekoliko zemalja Balkana kao odevni predmet sve do kraja 40-ih dvadesetog veka kada se počinju nositi kostimi koji dolaze iz grada.

Na prostorima Srpske teritorije, jelek je imao veliku zastupljenost, jer je nošen u svim oblastima, počev od Vojvodine pa sve do juga, tj. Vranja, Kosova.

Kroj je bio autentičan za svaku oblast i razlikovao se po šarama, vezu, obliku, materijalu i ostalim detaljima. Obično su se koristili materijala kao što su pliš, sukno i čoja, na koju bi se dodavali razni vezovi, traćice, ukrasi kako bi izgledali lepše, bogatije i zadržali svoju autentičnost.

Ukrasi koji su se kačili na jelek su se nazivali gajtani, a njihov broj na jeleku je pokazivao iz koliko je bogate porodice momak ili devojka.

Jeleke nisu nosile samo žene i devojke već i muškarci ali ukrašene sa manje ukrasa i detalja.

Narodne nošnje (odlomak)

Projekat Rastko

Jasna Bjeladinović-Jergić

Među tvorevinama tradicionalne kulture srpskog naroda - po ulozi u svakodnevnom životu i značenju etničkog identiteta, kao i po likovnim i estetskim vrednostima - jedno od najznačajnijih mesta pripada narodnim nošnjama. Poznate su mahom na osnovu sačuvanih odevnih celina iz XIX i prvih desetina XX veka, koje se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i ukrasa. Ta raznovrsnost i bogatstvo zastupljeni su i u ženskim i u muškim nošnjama. Svaku oblast karakterisala je posebna nošnja. Po načinu odevanja prepoznavalo se ne samo odakle je ko nego, naročito u mešovitim etničkim sredinama, i kojoj etničkoj odnosno nacionalnoj zajednici pripada.

U velikoj raznovrsnosti odevnih oblika, osim posebnih oblika nošnji od jedne do druge seoske sredine, uočavaju se i izrazite razlike u odevanju između gradskog i seoskog stanovništva. Građanska odeća na većem delu srpskog etničkog prostora razvijala se pod tursko-orijentalnim, a docnije, kao u gradovima panonskog podneblja i jadranskog primorja, prvenstveno pod evropskim uticajima.

Građanska nošnja balkansko-orijentalnog stila, izrađena od skupocenih tkanina i sa bogatim zlatnim i srebrnim vezom, bila je visokokvalitetne zanatske izrade.

Seoske nošnje, naprotiv, sve do početka XX veka, i u materijalima i u oblikovanju, bile su pretežno proizvod domaće kućne i seoske radinosti. Rukotvorile su ih žene, s tim što su poneke delove radile i seoske zanatlije. Iskustvo i tradiciju prenosili su stariji na mlađe, s kolena na koleno.

Već prvi pogled na raznovrsne seoske nošnje otkriva određene posebnosti u spajanju funkcionalnih, likovnih i estetskih osobina odeće na širim prostorima. Isti ili sličan način privređivanja, uslovljen geografskom sredinom, zatim istorijski, društveni i kulturni razvoj uticali su na stvaranje određenih odevnih sadržaja u okviru većih kulturno-geografskih područja, kao što su dinarsko, primorsko, centralnobalkansko i panonsko.

U svakom području s obzirom na materijal za izradu i ukrašavanje odeće koji je sredina pružala, zatim na krojne oblike i način ukrašavanja, kao i na odevnu tradiciju i kulturne slojeve, karakterističan je osnovni tip nošnje, koji se javlja u mnogim odevnim i ukrasnim varijantama.

I pored svih raznovrsnosti odevnih sadržaja u planinskim, primorskim, blago zatalasanim i nizijskim prirodnim sredinama, sa specifičnim uslovima narodnog života i kulture, u celini posmatrano, sve te nošnje odlikuju se jedinstvom opšteg izraza i izgleda. To jedinstvo, zasnovano na vekovnom narodnom iskustvu, tradiciji, potrebama i umeću, iskazuje se u vizuelnoj harmoniji osnovnih konstruktivnih elemenata, koji čine skladnu celinu i uslovljavaju raspored ornamentalnih kompozicija. Po likovnim svojstvima i nesumnjivo velikim estetskim vrednostima, narodne nošnje u Srba izXIX i prvih decenija XX veka dosežu sami vrh tradicionalnih umetničkih ostvarenja kolektivnog narodnog duha, ne samo svoje sredine nego i mnogo šire.

Od kraja XIX veka, otkada tradicionalan način odevanja ustupa mesto gradskom, evropskom odelu, narodne nošnje postale su kulturnoistorijska baštinjena vrednost, s tim što su se u dnevnoj upotrebi zadržale samo izuzetno, u ponekim zatvorenim sredinama ili u određenim svečanim prilikama.

Izmenjeno 15 dec 2010 (annica)

[annica]

Антерија је врста старинске хаљине. То је хаљина са дубоким изрезом на грудима, са дугим, спреда отвореним рукавима, а сама је дугачка до чланака ногу. Изглед ове хаљине од струка наниже је звонастог изгледа, јер су ту додавани тзв. „клини“. Материјали који су се користили су били разни: памук, свила, сомот, брокат. Обично су биле црвене са узаним белим пругама или са ситним мотивима, а ракошним су сматране оне са златним везом од свиле или сомота. Мајстори који су израђивали антерије су се називали терзије.^[1]

Poklon Milice Miladinović-Keserović kragujevačkom Narodnom muzeju

Anterija kneginje Ljubice u domovini posle 163 godine

Milica Miladinović-Keserović, Srpkinja koja je od završetka Drugog svetskog rata živi u Sjedinjenim Američkim Državama, poklonila je anteriju Ljubice Obrenović, supruge kneza Miloša Obrenovića, Narodnom muzeju u Kragujevcu. U eparhijski dom vladike šumadijskog gospodina Jovana na svojim rukama anteriju je donela Jasminka Gabri-Čenić, bliska prijateljica Keserovićeve. Anterija Ljubice Obrenović je prvi odevni predmet kneginje Ljubice koji se našao u fundusu kragujevačkog muzeja.

- Anterija kneginje Ljubice je iz 1842. godine i prošla je neobičan i dug put. Prema saznanjima Muzeja, kneginja je 1842. godine, kao svadbeni poklon, svoju haljinu dala dragoj i bliskoj prijateljici Sari u Zemunu, gde je Ljubica boravila posle progonstva iz Srbije. Sarin suprug je bio pisar na dvoru Miloša Obrenovića.

Anterija je otvorena spreda i ima niz dugmadi koje se kopčaju. Uska je u struku i u donjem delu se širi u polukrug. Rukavi su otvoreni s donje strane i završavaju na šakama. To potvrđuje orijentalno shvatanje da je odeća reprezentativna i da je nose gospoda koja se ne bave fizičkim radom - kaže kustos Nataša Nikolić. Haljina kneginje rađena je po porudžbini i unikatna je, pa ima, pored istorijske, i umetničku vrednost.

Rađena je od somota, rukavi su postavljeni svilom, a preko toga je rađen zlatovez od srebrnih i pozlaćenih niti i traka protkanih nitima. Zlatne niti nisu prošivane nego su prišivane svilenim koncem. Dugmad je rađena od zlatnih niti kroz koje su provučeni korali. Svaki detalj je izuzetan. Za Kragujevčane anterija kneginje Ljubice ima dokumentarnu vrednost jer govori o ženi 19. veka koja je imala određenu ulogu u porodici kao supruga i kao majka. U društvenoj zajednici ona je bila reprezent svog muža, njegovog položaja i njegove moći. Prelepoj anteriji kneginje Ljubice konzervatori će uskoro vratiti stari sjaj.

Izmenjeno 15 dec 2010 (annica)

[annica]

Обојак (једнина) или обојци (множина) су комад троугаоног или четвороугаоног платна који се обмотавао око стопала. Обојци су претеча чарапа. преко обојака се облачила обућа. Пошто су код сваког скидања и стављања други делови долазили уз пету, део који је највише изожен хабању, били су дуготајнији али и неудобнији од чарапа. У војсци су били у употреби до средине двадесетог века.

Народна изрека "Ком обојци, ком опанци" која значи шта је ко у некој подели успео да добије, вероватно долази из доба када је наша војска оскудевала у опреми па је неко добио опанке а неко обојке.

[Infoputnik]

NAKIT KOD SRBA

Nakit za glavu:U narodnom nakitu Srba,izuzetna paznja posvecivana je kicenju i ukrasavanju glave koja tokom 19.-og i prvoj polovini 20.-og veka zadrzava dominantno mesto.Osim kosi posvecivana je paznja dodatnim ukrasima pod kojim se podrazumeva nosnja na glavi koju cini i nakit tj.”oglavlje”.

Ovde moram da dodam jedan predivan primerak ukrasa za glavu

[Atina11]

KRATKA ISTORIJA SRPSKOG JEZIKA

Порекло и развој српског језика.

Јужни Словени доселили су се на балкан у VI и VII веку и заузели територије између Источног римског царства (Византија) и некадашњег Западног римског царства на ком се простору у то време налазиле Франачка држава и поједине германске земље.

Покушавајући да прошире свој утицај покрштавајући паганске народе. Рим и Цариград слали су своје мисионаре који су ширили хришћанство на грчком и латинском језику. Словени су били пагани (многобошци), нису знали ни грчки ни латински нити су имали своје писмо, и трпели су утицаје Рима и Цариграда. Онда у IX веку владар Моравске (Република Чешка) Растислав, затражио је од византиског цара Михаила учитеље који би проповедали хришћанство на словенском језику.

Године 863. Византијски цар Михаило шаље два мисионара из Солуна, браћу Ћирила и Методија у Моравску. Ћирило и Методије су били изабрани из разлога што су добро познавали словенски језик. Да би могли да преведу Библију и друге црквене књиге са грчког, Ћирило је сачинио прово словенско писмо – глагољицу која је касније добила име према црквенословеснком глаголу глаголити који значи говорити. Такође уз помоћ просветитеља Ћирила и Методиија настао је први словенски књижевни језик – старословенски. Предпоставља се да је крајем IX века Ћирилов и Методијев ученик Климент Охридски по узору на грчки алфабет сачинио друго словенско писмо које данас зовемо ћирилицом и која је убрзо заменила глагољицу.

Срби су, као и други народи, примили хришћанство и старословенски језик као књижевни. У то време није било штампарија па су црквене књиге преписиване руком. Преписивачи су уносили у старословенске текстове и особине језика народа којима су припадали: српског, руског, бугарског итд. Тако су током XI и XII века настале редакције старословенског језика као што су српска редакција старословенског језика која се другачије звала српскословенски језик или руска редакција старословенског језика – рускословенски језик. Заједнички назив за све редакције старословенског језика је црквенословенски језик јер је употребљаван углавном за писање црквених књига. Српскословенски језик је био књижевни језик Срба од краја XII до прве половине XVIII века. Најпознатије дело сачувано на овом језику је Мирослављево јеванђеље, написано крајем XII. На српскословенском језику, осим црквених текстова, писани су и пословни документи, уговори, одредбе и наредбе владара и феудалаца, преписнице, признанице итд. У тим текстовима српскословенски језик добио је више особина народног језика. Најзначајнији правни документ писан ћирилицом из тог времена је Душанов законик, из 1349. године.

Најездом Турака у XV веку и падом српских средњовековних држава под турску власт прекинут је културни развој Срба и развој српскословенског језика. Од тада је књижевно сваралаштво било скоро потпуно ограничено на црквене потребе.

Бежећи од Турака 1690. године (Велике сеобе Срба) Срби у великом броју предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем населили територију тадашње јужне Угарске (Војводина, јужна Мађарска). Управо ту су настајали центри српске културе који ће допринети препороду српског језика и читаве културе. Тако у XVIII почињу да се отварају прве школе и да се јављају први аутори који пишу књижевна дела на тадашњем народном језику. Најпознатији писци, из тог доба, су Гаврил Стефановић Венцловић, Јован Рајић и Захарија Орфелин. Народни језик је почео све више да продире у књижевност потискавајући црквенословенски који је, у великој мери, био неразумљив широким народним масама.

Аустрија је у XVIII веку вршила велики културни, политички и верски притисак на Србе. Да би се Срби одупрели том притиску, на позив тадашњег српског митрополита 1726. године, долаѕи у Сремске Карловце руски учитељ Максим Суворов и отвара словенску школу. Нешто касније 1733. године, долази Емануил Козачински с неколико руских учитеља, с којима отвара словенско-латинску школу. Руски учитељи су са собом донели и књиге и уџбенике на рускословенском језику. Тако је око 1730. године српску редакцију старословенског језика – српскословенски, заменила руска редакција старословенског језика – рускословенски језик.

Рускословенски језик је био неразумљив обичном свету, знали су га само малобројни људи који су њиме писали књижевна дела. Због тога што је рускословенски био Србима, у суштини, страни језик, многи српски писци почињу да уносе у њега особине српског народног језика. На тај начин, половином XVIII века, настаје један мешовит књижевни језик назван славеносрпски језик. Тим језиком који се више ослањао на народни, писали су и просветитељски писци с краја XVIII и почетка XIX века, међу којима и истакнути просветитељ Доситеј Обрадовиц. Он се залагао за употребу народног језика иако је у његовом књижевном језику било и реци и облика преузетих из рускословенског језика. Крајем XVIII и почетком XIX влада велико шаренило у писаном језику. Тако је било све до Вукове реформе. Почетком XIX века, 1810. године Сава Мркаљ пише свој кратак спис азбукопротрес. Тим

делом он предлаже реформу црквене ћирилице и избацује из азбуке непотребна слова. Међутим његова реформа није успела јер се њој оштро супротставила српска православна црква.

Вук Стефановић Караџић, Мркаљевом ћирилицом 1814. године написао је своју прву граматику коју је назвао „Писменица српскога језика“ , и збирку српских народних песама „Мала простонародна славеносербска пјеснарица“ Касније је и сам усавршио Мркаљеву азбуку и 1818. године у Бечу, својом новом ћирилицом објављује прво издање Српског рјечника са Српском граматиком. Објављивање Вуковог Рјечника један је од најкрупнијих догађаја у историји српске културе. Он је садржао речи народног језика, источнохерцеговачког дијалекта ијекавског изговора, који је, тако, постао основица српског књижевног језика. Српски Рјечник има око 26.000 речи. Речи је на немачки језик превео Вуков велики пријатељ, учитељ и сарадник Словенац Јернеј Копитар. Вук је 1852. године објавио друго издање Српског Рјечника, на коме му је помогао Ђура Даничић.

Година 1847. је веома битна за победу Вукове реформе српског књижевног језика и правописа. Те године су, на народном језику, објављени Вуков превод Новог завета, затим, научна расправа Ђуре Даничића „Рат за српски језик и правопис“, „Песме“ Бранка Радичевића и Његошев „Горски вијенац“. Међутим, тек 1868. године Вуков правопис је званично уведен у Србији.

Izmenjeno 15 dec 2010 (Atina11)

[Infoputnik]

Da dodam na Atinin post ...

O DUŠANOVOM ZAKONIKU

Dušanov zakonik je najvažniji zakon feudalne Srbije. Donet je na saborima crkvenih velikodostojnika i vlastele 1349, a dopunjen je 1354. godine. Zakon je usvojen s ciljem da se osigura vladajući položaj i povlastice vlastele i da učvrsti vlast u osvojenim oblastima stvaranjem jedinstvene balkanske države.

Stefan Uroš IV Dušan rođen je 1308. godine. Sin je kralja Srbije Stefana Dečanskog (1321-1331). Kao dečak živeo je od 1314. do 1320. godine u Carigradu, gde se upoznao sa visokim slojem , plemstvom i takoreći gordim naslednicima Rimskog carstva. Njegovo izvanredno vojničko umeće je debitovalo 1329. godine, kada je pobedio bosanskog bana Stefana II (1322-1353). Stefan Dušan se oženio Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra (1331-1371). Iz tog braka će dobiti jednog sina - Stefana Uroša V. Nakon njegove iznenadne smrti 20.12.1355. godine sledi i raspad srpskog carstva. Zakon cara Dušana je bio najsavremeniji zakon srednjovekovne Evrope. U to vreme skoro nijedna evropska zemlja nije imala zvanični dokument kojim bi regulisala društveno delanje.

[Infoputnik]

Povelja Kulina Bana Dubrovčanima 1189.

(Povelja Kulina bana čuva se u biblioteci Ruske akademije nauka)

Povelja je napisana srpskim jezikom (narodnim sa elementima crkvenoslověnskog) na starosrpskoj ćirilici.

Sad se zacudih iz kog vremena je ovo pisano.

Izmenjeno 15 dec 2010 (Infoputnik)

[Atina11]

Hvala,Info

MIROSLAVLJEVO JEVANDJELJE

Miroslavljevo jevanđelje je najstarija rukopisna knjiga i najznačajniji ćirilični spomenik srpske i južnoslovenske odnosno srpsko-slovenske pismenosti iz 12. vijeka, a u njemu su uporedo zastupljena dva pravopisa: zetsko-humski i raški. Nastao je po narudžbini zahumskog kneza Miroslava, brata raškog velikog župana Stefana Nemanje, najvjerovatnije u Kotoru, oko 1185. godine, a za potrebe crkve Svetog Petra i Pavla u Bijelom Polju na Limu, i same zadužbine kneza Miroslava, koja je kasnije postala episkopsko sedište Humske eparhije Srpske pravoslavne crkve.

Ova knjiga je u stvari jevanđelistar, bogoslužbena knjiga u kojoj su tekstovi raspoređeni prema čitanjima u toku crkvene godine. Najveći deo jevanđelistara delo je nepoznatog prepisivača (u nauci nazvanog Varsameleon), dok je Gligorije "dijak" (đak), drugi pisar, napisao kraj rukopisa, nekoliko kratkih zapisa i ukrasio tekst ornamentima. Knjiga je napisana na pergamentu slovima tzv. ustavne ćirilice, a ukrašena je sa tri stotine stilizovanih minijatura i inicijala, u boji i zlatu. U osnovnom delu teksta zastupljena su dva pravopisa srpskoslovenskog (srpske redakcije staroslovenskog jezika) - zetsko-humska i raška, a u načinu kako je oblikovana ćirilica osjeća se prisutnost glagoljičke tradicije, dok je ornamentika spisa obilježena snažnim zapadnim, romanskim, uticajem.

Ovaj dokument neprocenjive vrednosti je imao burnu istoriju - kralj Petar I ga je nosio sa sobom pri prelasku Albanije tokom Prvog svetskog rata, a jedno vreme se vodio kao izgubljen.Rukopis se do 1896. nalazio u Hilandaru, kada je poklonjen kralju Aleksandru Obrenoviću prilikom njegove posete Atosu. Danas se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.

Miroslavljevo jevanđelje je 2005. godine stavljeno na listu UNESKO-a u sklopu registra Pamćenje sveta zbog svoje istorijske i kulturne važnosti.

Izmenjeno 15 dec 2010 (Atina11)

[annica]

Galerije i muzeji Srbije

Etnografski muzej u Beogradu

Etnografski muzej u Beogradu je osnovan u februaru 1901. godine, ali njegovi koreni sežu dublje u prošlost. Predstavlja jednu od najznačajnijih etnoloških ustanova koje temeljno proučavaju tradicionalnu kulturu i jedan je od najstarijih muzeja na Balkanskom poluostrvu. U okviru Narodnog muzeja Srbije (Serbskonarodni muzeum) nalazio se, još 1844. godine, jedan broj etnografskih predmeta.

Etnografski muzej je ustanova koja se pre svega bavi klasičnom muzeološkom delatnošću, odnosno zaštitom etnografskih pokretnih kulturnih dobara, ali ne samo time. Stručna muzeološka obrada predmeta u Etnografskom muzeju je potpuna, a Muzej često stručno pomaže manjim muzejima da obrade i konzerviraju svoje fondove.

Tokom Prvog i Drugog svetskog rata Etnografski muzej je ostao bez velikog broja predmeta koji su uništeni u ratnom vihoru. Zahvaljujući očuvanosti tradicionalnog načina života na Balkanu, posle Prvog svetskog rata nastavlja se sa popunom fonda muzeja, a 1926. godine odštampana je prva sveska Glasnika Etnografskog muzeja, koji do danas redovno izlazi.

Posle Drugog svetskog rata otpočelo je sistematsko etnološko proučavanje etnografskih oblasti, obavljen je veliki broj pojedinačnih istraživanja, a započinje i rad na sistematizovanoj i naučno zasnovanoj konzervaciji predmeta. Prva stalna postavka Etnografskog muzeja otvorena je 20. septembra 1904. godine i od tada kustosi muzeja neprestano sakupljaju etnografske predmete, tako da se fond muzeja neprekidno uvećava. Etnografski muzej je započeo samostalnu izdavačku delatnost još 1926. godine, kada je publikovan prvi broj Glasnika Etnografskog muzeja, koji bez prekida izlazi I predstavlja jednu od najznačajnijih etnološko-antropoloških publikacija u Srbiji.

Danas Etnografski muzej redovno izdaje, osim Glasnika, kataloge izložbi koje priređuju kustosi muzeja i koji sadrže važne stručne tekstove, vodiče kroz zbirke muzeja, naučne studije I popularnu literaturu sa temama iz domena etnologije. Fond Etnografskog muzeja sadrži preko 160 000 predmeta i struktuiran je tako da predstavlja obrazac tradicionalne seoske, ali i gradske kulture čitavog Balkanskog poluostrva. Podeljen je u veći broj zbirki, koje su formirane tako da se ne mogu posmatrati izolovano, već samo kao deo ukupnog fonda muzeja, a samim tim i kao deo sistema tradicionalne kulture. Sastavni deo Etnografskog muzeja je Manakova kuća, arhitektonski spomenik od velike kulturne vrednosti. Danas je to depandans Etnografskog muzeja Srbije u kome se čuva i izlaže legat „Etnografska spomen zbirka Hristifora Crnilovića”.

Muzej Nikole Tesle

Muzej Nikole Tesle u Beogradu sadrži celokupnu zaostavštinu Nikole Tesle, koju je po njegovoj želji i zahvaljujući ogromnom trudu sakupio njegov nećak, Sava Kosanović, nakon smrti velikog genija 1943. godine u Njujorku. Vrednost izloženog materijala je od neprocenjivog značaja, obuhvatajući više od 150.000 raznovrsnih dokumenata vezanih za život i stvaralački rad Nikole Tesle. U muzeju se nalazi urna sa pepelom kremiranih ostataka, kao i zbirka izuma čuvenog genija.

“Postoji nešto u meni što može biti iluzija, koja je čest slučaj kod mladih oduševljanih ljudi, ali ako bi bilo sreće da ostvarim neke od mojih ideala, bilo bi to na dobrobit čitavog čovečanstva. Ako ove nade budu postale stvarnost, najdragocenija poruka bi bila da je to zasluga Srba. Živela Srbija !”

“Kao što vidite i čujete, ostao sam Srbin i preko, gde sam potvrdio neka naučna istraživanja. Vi to takođe treba da budete po svom znanju i predanom radu, čime ćete veličati Srbiju širom sveta”.

"Energija jedne misli može odrediti kretanje svemira".

Muzej Srpske Pravoslavne Crkve

Muzej Srpske Pravoslavne Crkve je osnovan 1926. godine, po odluci Skupštine Vladika Srpske Pravoslavne Crkve sa sabora u Sremskim Karlovcima, koji je održan četrdeset godina ranije. Cilj osnivanja Muzeja je bio predstavljanje razvoja Srpske Pravoslavne Crkve, perioda i raznovrsnih mesta, bez isticanja pojedinih eparhija, ličnosti i epoha. Eksponati izloženi u Muzeju potiču iz raznih izvora. Vecina eksponata je doneta iz Zagreba, gde se nalazila tokom okupacije u Drugom Svetskom ratu.

Zbirke sadrže slikane portrete crkvenih velikodostojnika, starovekovne srpske rezbarije, stara srpska jevandjelja i štampane knjige, sve vrste crkvenih odora, svetih objekata od metala, drveta, slonove kosti, sedefa i koze, oltarski vez, voštanice, pečate istorijskih dokumenata....

Zadivljujuce muzejske zbirke medjunarodnog značaja sadrže : jedinstvenu zbirku tekstila : pokrov iz 13. veka za koji se veruje da je pripadao Kralju Milutinu, izvezen na bordo svili, obogacen ornamentima, uokviren somotom i ukrašen zlatom; odežda Kneza Lazara sa grbom, sa utkanim lavovima, uz šlem sa volovskim rogovima na metalnoj dugmadi; pokrov za svete mošti Kneza Lazara, koji je vezla monahinja Jefimija, udovica Despota Jovana Ugljese 1402. godine, izvanredan primerak veza zlatnim i srebrnim nitima na crvenom satenu; metalne ritualne posude i drugi sveti objekti od metala koji su sluzili tokom liturgija, koji predstavljaju umetnički rad zanatlija, posebno srpskih zanatlija-zlatara; vizantijski krstovi i pečati, svecnjaci, izvanredni rukopisi i kaligrafski ukrašena jevandjelja, kutije za tamjan, brojne ikone /posebo ruske ikone/ i još mnogo toga...

Izmenjeno 15 dec 2010 (annica)

[annica]

Muzej Vojvodine

Osnivanje Muzeja Vojvodine, državne institucije od posebnog interesa, vezuje se za Maticu srpsku, odnosno "Letopis Matice srpske" u kome se prvi put rodila ideja o potrebi osnivanja muzejske zbirke 1825. godine. Ova ideja je realizovana 1847. godine kada je osnovana Srpska narodna zbirka ili Muzeum, a nekoliko decenija kasnije, tačnije 1933. godine prerasla je u Muzej Matice Srpske. U cilju stvaranja centralnog muzeja sa delokrugom rada za celu AP Vojvodinu, Muzej Matice srpske je reorganizovan i osnovan je Vojvodjanski muzej 30. maja 1947. godine, kome je osim zadatka stručnog nadzora nad svim muzejima u Pokrajini, poverena i zastita i staranje o istorijskim i kulturnim spomenicima i prirodnim lepotama Vojvodine. Spajanjem Vojvodjanskog muzeja i Istorijskog muzeja Vojvodine 20. maja 1992. godine nastao je Muzej Vojvodine koga danas čini nekoliko medjusobno povezanih celina: arheologija, istorija, istorija umetnosti, etnologija, konzervatorsko-restauratorska radionica, biblioteka, pedagoška sluzba. Muzej je smešten u dve zgrade u Novom Sadu, a ima i tri depandansa: Primenjenu umetnost u Celarevu, Etno-kucu u Bačkom Jarku i Muzej štampe u Novom Sadu. Zbirke muzeja predstavljaju blago od neprocenjive vrednosti sa područja Vojvodine u rasponu od paleolita do kraja dvadesetog veka. Posle višedecenijskih aktivnosti, pristupilo se izradi stalne postavke Muzeja, koja je otvorena 1990. godine, a šest godina kasnije izvršena je i dopuna iste. Postavka se nalazi na prostoru od 2000m², a čini je 4000 predmeta ukomponovanih u tri tematske celine - arheologija, istorija i etnologija.

Galerije Bačkog Petrovca

- Galerija "AHOJ" - prijatan ambijent umetničke radionice, gde pored raznih umetničkih predmeta i antikviteta slovačke kulturne baštine, možete i sami učestvovati u izradi predmeta od keramike, stakla, platna, slame i suvog bilja i cveca koje možete poneti sa sobom kao suvenir.

- Galerija "URBANČEK" - Vladimir Urbanček, slikar hiper-realista, nakon dugogodišnjeg boravka u SAD vraća se u rodno mesto i otvara svoju galeriju, da bi svoja kapitalna dela ostavio za pokolenja. U autentičnom ambijentu slovačke kuce, uz druženje sa domaćinima možete uzeti aktivno učešće u stvaranju umetničkih dela, slikajući uz instrukcije umetnika.

- UDRUŽENJE ŽENA Backi Petrovac - stalna postavka tradicionalnog slovačkog domaćinstva ili bogate kulturne riznice Slovaka.Kulturno nasleđe, brižljivo održavano i negovano, uz ljubazno osoblje i vredne domacine, daje inspiraciju za otkrivanje starih kulinarskih specijaliteta...

Muzej pčelarstva - Sremski Karlovci

U Sremskim Karlovcima, u roditeljskoj kući je marljiva porodica Zivanović, u prostranom dvorištu punom cveća i očuvane vegetacije, sa preko 200 košnica i stotinak sačuvanih predmeta kojima je pčelario njegov deda Borivoje Zivanović, osnivač Muzeja pčelarstva 1868. godine, pripremila izvanrednu zbirku u čast poštovanja pčelarenja i dugogodišnje blagotvorne delatnosti. Ovde je izloženo nekoliko tipova košnica i mnoštvo predmeta iz prošlih vekova korišćenih za sakupljanje i čuvanje raznih vrsta meda i blagotvornih nusproizvoda, koji se smatraju najkvalitetnijom hranom na svetu /propolis, medovača i dr./. Osim uvodne priče o medu, zahvaljujući kojoj saznajete tajne kvaliteta života upotrebom pčelinjih proizvoda, gosti uživaju u probi čuvenih karlovačkih vina, tradicionalno spravljanih po posebnim recepturama domaćina /bermet, ausbruh/ koja osvajaju najviša priznanja u zemlji i na svetskom tržištu.

[annica]

"Staro Selo Sirogojno"

“Staro selo Sirogojno” je muzej pod otvorenim nebom i zauzima povrsinu od 15 ha. Predstavlja arhitekturu i tradicionalni način života na području Zlatiborsko-dinarskog kraja i Jugozapadne Srbije iz druge polovini 19. i sa početka 20. veka. Na samo 24 km od Zlatibora, Muzej na otvorenom "Staro selo Sirogojno" jedini je te vrste u Srbiji. Prve aktivnosti prikupljanja, obnove i zastite koliba na Zlatiboru realizovani su po planu arhitekte Ranka Findrika i Republickog Instituta za zastitu spomenika kulture 1980. godine. Osnovna ideja ovog projekta sastojala se u prikupljanju i očuvanju autentičnih sadržaja u Sirogojno, koja je realizovana uz stručnu posvecenost g. Dobrile Vasiljević – Smiljanić i etnologa Bose Rosic, republickih institucija kao i mnogobrojnih partnera.

U medjuvremenu, monumentalni kompleks crkve Sv. Petra i Pavla iz 18. veka i ceo kompleks muzeja na otvorenom stavljeni su pod zastitu države kao kulturno dobro od velikog značaja.

U Muzeju "Staro selo Sirogojno" nalaze se drvene kucice-brvnare, pekara, ambar, kačara, kovačnica, mlekara, grnčarska i kačarska radionica, konak, krčma...

Mnostvo kulturnih manifestacija, te domacih i medjunarodnih skupova i dogadaja vec godinama se odrzava u Sirogojnu, kao sto su izlozbe ručno tkanih materijala sa Zlatibora, letnje radionice tradicionalnih zanata kao svojevrsnih riznica kulture (grnčarija, tkanje, slikanje, pravljenje mozaika...)

Izmenjeno 16 dec 2010 (annica)

[annica]

Terzića avlija" - Selo Zlaku

Mesto gde su nekada prolazili turski karavani je od sela siromašnih "zlatiborskih lončara" preraslo u pitom “tradicionalni raj” veoma zanimljiv posetiocima iz zemlje i sveta.

Etno park "Terzica avlija" je smešten nedaleko od centra sela Zlakusa, na brežuljku ispod same bukove šumice i predstavlja nekadašnje tipicno seosko dvorište koje se sastoji od dve stare srpske kuce (od kojih je jedna stara 100 godina, gradjena od nepecene cigle, sa krovom na cetiri vode, pokrivenim starim biber crepom). U jednoj se odvijao svakodnevni porodicni život, a druga je koristila kao gostinska kuca u kojoj su se primali i posluživali gosti za slavu i slične prilike. Starija kuca je adaptirana u trosobni apartman, sa tradicionalnim elementima za potrebe seoskog turizma, a kuca u kojoj je radila škola, danas predstavlja svojevrsni muzej; etno soba je deo stalne izložbe a druga prostorija sa vitrinama za izlaganje obuhvata tematske izložbe iz bogate zbirke etno parka (narodne nošnje, antikvarne srpske knjige, stari srpski casopisi, stare razglednice zlatiborskog okruga, materijal iz prvog srpskog rata, ratni dnevnici, materijal iz drugog svetskog rata, stara pošta, srpske marke i novac, akcije srpskih banaka iz perioda Kraljevine, majstorska i kalfenska pisma, srpsko ordenje i vojne oznake, srpske uniforme i nošnje na fotografijama, samostalna izložba fotografija, preslice i vretena....) U većoj brvnari staroj preko 100 godina nalazi se postavka nekadašnje učionice sa starim klupama “skamijama” i ostalim školskim inventarom iz vremena kada je u današnjem Etno parku radila seoska škola.

Staro vlaško selo - Stitkovo

Etno selo Štitkovo je malo poznato očuvano naselje u okolini Nove Varosi smesteno u čudesno lepom ambijentu, skrivenom u uvali ispod velike stene, u sred podjavorskih pašnjaka, pored bistrog potoka i uz veliku belu crkvu. Štitkovo je urbanistički rešeno kao gradsko jezgro jer su kuće, gradjene od drvenih greda duzine 15 metara, ušorene i oblika kao gradske kuće krajem 19. i početkom 20. veka u Srbiji. Stitkovo je jedinstveni muzej na otvorenom i kulturni fenomen koji tek treba ispitati. Štale i ostali ekonomski objekti su sa druge strane reke, a kuće su san snova za današnje shvatanje : dole je magaza, gore kuhinja i sobe za spavanje. Ovo je dragulj kulturnog nasledja, nešto neviđeno u Srbiji. Štitkovo je bilo sedište čuvenih knezova Raškovića, srpske vlastele od pre boja na Kosovu polju. Ovde su se kovali štitovi za vojsku, otuda selu ime.

"Muzej na otvorenom" - Kalenić

U srcu Šumadije, okruzen Juhorom i Gledickom planinom, nalazi se jedan od najpitomijih delova centralne Srbije. Ovaj brezuljkast kraj, poznatiji kao Levac, prepun cistih izvora, reka, klisura, lekovitog bilja, divljaci, cuven је pо etnografskim znamenitostima, narodnoj arhitekturi, zivom folkloru, samoukim slikarima. U uskom zaravnjenom pojasu ispod obronaka Gledickih planina, na izvoru Kalenicke rеkе, u srednjem veku osnovan је manastir Kalenic. Smesten u оkviru uskog dolinskog pojasa otvorenog prema istoku, Kalenic okruzuje povoljna mikroklima zahvaljujuci bogatom zelenilu i vodama, koji veoma prijaju i blagotvorno uticu na ljudski organizam. Nа оbradivom zemljistu preovladjuju zasadi sljiva, jabuka, malina, kupina i vinove loze.

Crkva manastira je posvecena Vavedenju Bogorodice i sagradjena je pocetkom 15. veka, za vreme Despota Stefana Lazarevica. Predstavlja vrhunski domet moravske skole i jedan je od nasih najlepsih srednjovekovnih manastira. Crkva je spolja bogato ukrasena naizmenicnim smenjivanjem opeka i kamena, i brojnim ornamentima isklesanim u kamenom pescaru. Freske imaju posebnu vrednost i pripada im znacajno mesto u srpskom srednjovekovnom slikarstvu. Izuzetno se isticu «Svadba u Kani » i «Sveti ratnici ».

Zavičajni Muzej - Knjaževac

Stalna muzejska postavka, od praistorije do današnjih dana, predstavljena je u zgradi iz 1906. godine u Karadjordjevoj ulici broj 15. Zasebna celina, kao jedinstvena zbirka u svetu je Muzej dvopredjnih čarapa Timoka, iz perioda od 18. do 20.veka. Muzej grada Knjaževca, u vili Ace Stanojevića, važne istorijske ličnosti, u Njegoševoj br. 6, sa stalnom postavkom koja rekonstruiše gradjanski enterijer sa kraja 19. i početka 20. veka.

Arheo-etno park u Ravni pored Knjaževca, kompleks muzeja na otvorenom, sa istraživačkom stanicom, lapidarijumom sa rimskim epigrafskim spomenicima sa obližnjeg arheološkog lokaliteta, antičkog utvrdjenja Timacum Minus i sa tipičnim kućama tradicionalne arhitekture knjaževačkog kraja. U podrumu Velike kuće osnovan je Muzej vina.

Muzej Ponišavlja - Pirot

Kuća porodice Ristić - Konak Malog Riste

Kuća porodice Hristić predstavlja najbolje očuvani spomenik tradicionalne arhitekture iz sredine 19.veka u Pirotu. Sagrađena je 1848. kao vlasništvo uglednog pirotskog trgovca Hriste Jovanovića, kada je predstavljala najraskošniju kuću u Pirotu tog doba. Kuća prema rasporedu i detaljima ima sve odlike balkansko-orijentalnog stila.

Pirotski ćilim

Cilimarstvo se razvijalo od 16.veka uporedo sa razvojem stočarstva. U 17.veku razboj na kojem su se izrađivali ćilimi dobio je naziv “Pirotski razboj”, a u izradi su izdiferencirana četiri osnovna dela: spoljni i unutrašnji ćenar, ploča i polje. Visokokvalitetna izrada, savršena kompozicija i preovladavanje crvenih boja, glavne su odlike pirotskih ćilima. 1894. je osnovano Pirotsko trgovačko ćilimarsko udruženje. Pirotski ćilim je prvi put izložen u Beču 1886. na Svetskoj izložbi, gde je izazvao čuđenje zbog iste šare i sa lica i sa naličja.

Pirotska grnčarija

Pirot je bio centar grnčarskog zanata u Srbiji. Sredinom 19.veka imao je čak 40 grnčarskih radionica i proizvodilo se oko 70 različitih vrsta sudova. Pravilo se sve, od dečjih igračaka do pljoski za rakiju i bokala za vino. Korišćena je crvena glina i skladne boje, a urezivani su krugovi i cik-cak linije.

Nakit

Izrada nakita u Pirotu i okolini zasniva se na srednjevekovnim uticajima koja je kreirala autohtonu tipologiju po nazivom “Pirotski”. 1896. u Pirotu su postojale 33 kujundžijske radnje koje su za izradu nakita koristile sve poznate tehnike izrade: livenje, iskucavanje, cezeliranje, emajliranje, filigran, granulaciju, pozlatu i posrebljavanje, tordiranje…na srebru, alpaku, zlatu, bronzi, mesingu, bakru uz dodatke poludragog i dragog kamenja.

Odevnim predmetima ukrašavanim na ovaj način, isticana je ekonomska moć i društveni položaj, a cenjen je zbog magijskog svojstva koje mu se pripisuje

Izmenjeno 15 dec 2010 (annica)

[Infoputnik]

ИСТОРИЈСКИ МУЗЕЈ СРБИЈЕ Корени настанка свих музеја у Србији, па и Историјског музеја Србије, налазе се у оснивању Народног музеја у Београду 1844. године када је први пут реализована идеја о прикупљању, чувању и приказивању музејске грађе којим ће се илустровати историја српског народа

АРХЕОЛОШКА ЗБИРКА Археолошка збирка Историјског музеја Србије садржи више од 500 инвентарских јединица. Збирку чине разнородни предмети културне припадности и хронолошког опредељења, од неолита до позног средњег

века.

ПУБЛИКАЦИЈЕ Музеј има своју сталну публикацију - Зборник Историјског музеја Србије, чији су први бројеви (1954-1965) изашли у Музеју Првог српског устанка. Зборник излази годишње и објављује чланке, расправе, студије, приказе изложби и књига, као и друге прилоге из историје, културе, музеологије. Исто тако, Музеј је издао и неколико врло значајних посебних издања.

Muzej naivne

i marginalne umetnosti

je prva muzejska ustanova za naivnu umetnost u Srbiji, osnovana 1960. godine u Jagodini, pod nazivom Galerija samoukih likovnih umetnika.

Likovna zbirka MNMU broji oko 2.500 dela (slika, skulptura, crteža

i grafika).

Narodni muzej u Požarevcu

osnovan je 1895. godine. Već više od jednog veka bavi sečuvanjem kulturno-istorijske baštine Braničeva, odnosno područja današnjih opštinaPožarevac, Veliko Gradište, Golubac, Kučevo, Žagubica, Petrovac,Žabari i Malo Crniće.Muzejska zbirka broji oko 50.000 predmeta, koji su smešteni u arheološku, etnološku,istorijsku i istorijsko-umetničku zbirku. Stalna postavka Muzeja je kompleksnog tipa iprikazuje život na ovom prostoru od duboke praistorije do sredine 20. veka.

Narodni muzej u Čačku je osnovan 30. avgusta 1952. godine sa zadatkom da prikuplja, obrađuje, čuva i izlaže muzejsku građu i proučava prošlost trnavskog, ljubićskog, takovskog, dragačevskog i moravičkog kraja.

Muzej je ustanova kompleksnog tipa za zaštitu pokretnih kulturnih dobara na teritoriji Moravičkog okruga.

Izmenjeno 15 dec 2010 (Infoputnik)

[annica]

Vukov Muzej - Tršić

Tršić, rodno mesto Vuka Stefanovića Karadzića, srpskog lingvističara i reformatora srpskog jezika ( 1787. - 1864. ) je pretvoreno u znamenito mesto i značajnu kulturnu i prosvetnu celinu, kao Spomen Park. Ovde se nalaze objekti narodne arhitekture, brojne radionice starih zanata i ručnih radova, a tokom leta se organizuju izložbe likovnog i narodnog stvaralaštva. Prvi podaci o naseljenosti Tršića potiču iz preistorijskog doba. Od 1971. godine u Tršiću se održava Djački Vukov sabor, koji je Generalna konferencija UNESCO uvrstila u svoj kalendar znacajnih kulturnih dogadjaja, usvajanjem Rezolucije o proglašenju Vukove zadužbine medju svetsko kulturno nasledje.</h2>

Topola -Oplenac

Topola je udaljena 72km od Beograda. Danas sačuvan kao istorijsko-memorijalni kompleks u kome su sahranjeni svi članovi kraljevske porodice i time u srcima svih srpskih monarhista, Oplenac obuhvata Mauzolej (crkva Sv.Djordja ), prostrani raskošno uredjeni park, vilu Kralja Aleksandra I Karadjordjevića, vilu kraljice Marije, kuću kralja Petra, hotel “Karadjordje”, vinograde i kraljevske podrume. U Mauzoleju na Oplencu dominiraju mozaici, pokrivajući površinu od 3500 m na kojima se nalazi čak 725 slikanih kompozicija sa 1500 figura. Arhitektonska vrednost Oplenca je u monumentalnom srpsko-vizantijskom stilu gradnje.

Vodja Prvog srpskog ustanka Djordje Petrovic, poznatiji po nadimku Karadjordje, je rodjen u obližnjem selu. Nakon požara 1804. godine koji su podmetnuli Turci u znak odmazde zbog srpskog ustanka, Karadjordje gradi odbrambenu rezidenciju u Topoli, koja postaje sedište srpskog ustaništva. U lepom parku nekadašnjeg utvrdjenja neprobojnih zidova i majušnih prozora, stoji spomenik vodji Karadjordju, dok je njegova rezidencija pretvorena u muzej.

Zobnatica

Zobnatica, oaza života, nalazi se u središnjem delu Bačke, na magistralnoj saobraćajnici tj. staroj trasi međunarodnog puta E-75. Udaljena je od Bačke Topole 5 km, od Beograda 145 km, Novog Sada 75, a od Subotice 25 km. Poznata je po ergeli sa tradicijom odgoja rasnih konja dugom preko 200 godina. Gostima se nudi turističko jahanje za decu i odrasle, škola jahanja putevima prelepe Zobnatice, vožnje fijakerom i lovačkom kočijom. Na ergeli je hipodrom sa manježom. Pored hipodroma je čarda poznata po odlicnim specijalitetima kraja, na zadovoljstvo gostiju koji tragaju za odmorom i rekracijom u ovom neobicno zanimljivom prostoru.

Mećavnik i Šarganska osmica

Jedna od najlepših železničkih trasa na svetu do 1974. godine prolazila je Mokrom Gorom. Pruga uskog koloseka je Beograd povezivala sa Sarajevom. Pedeset godina je ova pruga otvarala vrata u svet Mokroj Gori. Izgradjena je 1925 godine. Dužine je 13,5 km od Šargana do Mokre Gore. U toku vožnje prelazi se visinska razlika 450 m putem koji je u obliku osmice, a na svom putu ima 22 tunela i 10 mostova. 1999g ponovo je puštena u promet, ali ovoga puta kao turistička atrakcija.

Nadomak Mokre Gore, sela Jatare i pruge Šarganska Osmica, na samoj planini Šargan, nalazi se brdo Mećavnik na kome je niklo Etno selo Emira Kusturice. Naš poznati reditelj kaže za ovo “ mesto moći “ da je njegov životni projekat. Na brdu se nalaze 22 zgrade različitih sadržaja: kuće u tradicionalnom zlatiborskom stilu, crkvica sa zvonikom, biblioteka, dućani, čajdzinice, bioskopska sala, trim kabinet, saune i slično.

Na brdu Mecavnik, gde je snimao film”Zivot je

cudo”, cuveni filmski reditelj Emir Kusturica je “sazdao grad od drveta”, izradjen od brvana zlatiborskih, tarskih i sarganskih cetinara. To je celina raskosno i mastovito bogata kulturnim obelezjima i turistickim sadrzajima Zapadne Srbije, potpuno jedinstvena u autenticnim detaljima. Tradicionalno opremljene drvene kolibe planinskog stila, uz ljupku crkvu, bioskop, restorane, poslasticarnicu, biblioteku, bazen, sportsku halu, sportske terene i ski-stazu, kao i druge prigodne vrednosti, formirali su naselje “Drvengrad” koje, sa obliznjom “Sarganskom prugom” uskog koloseka, u prirodno potpuno ocuvanom ambijentu, predstavlja jednu od najznacajnijih turistickih znamenitosti Srbije. “Sarganska Osmica” je deonica pruge koja povezuje Zapadnu Srbiju sa Istocnom Bosnom i doline reka Zapadne Morave i Drine. Sagradjena je 1925. godine i svojom duzinom od 13,5 km od Sargana do Mokre Gore postize visinsku razliku od 450 metara. Putanja pruge uskok koloseka sirine 0,76m je izgradjena u nesvakidasnjem obliku broja osam, zahvaljujuci cemu je i nazvana, jer voz laganim kretanjem na relaciji od Sargana do Mokre Gore prolazi kroz 20 tunela i preko 5 mostova. 1974. godine je železnicki saobracaj na ovoj relaciji bio obustavljen, te je 1999. godine ponovo uspostavljen, nakon sveobuhvatnih radova, na radost mnogobrojnih posetilaca ovog regiona i Srbije.

Rajačke Pimnice

Na krajnjem istoku Srbije, dvadesetak kilometara južno od Negotina, nadomak srpko-bugarske granice, leže nadaleko čuvene Rajačke Pimnice, u svetu jedinstveni kulturno-istorijski spomenik podignut u čast vinu i vinovoj lozi. Čitava Negotinska krajina je, zahvaljujuci pogodnim prirodnim karakteristikama, poznata po vinogradima i proizvodnji vina, a Rajačke pivnice nalaze se nedaleko od istoimenog sela, na brežuljku pored reke Timok. Rajacke pimnice su formirane kao zbijena grupacija vinskih podruma i pivnica oko centralnog trga sa česmom. Pivnice su građene u 18. veku od kamena, pokrivene ćeramidom i delimično su ukopane u zemlju. Monumentalni tajanstveni "grad vina" koji broji preko 270 prelepih kamenih zdanja, nastao je pre dva veka na ovom posebnom mestu po volji majke prirode i time namenjen proizvodnji, čuvanju i nezi prirodnih rajačkih vina.

Posebno su dragocena crna vina, proizvedena sa ljubavlju i brigom domacina iz Rajca od grozdja blagorodnog rajačkog vinogorja. Rajačke pimnice su udeljene oko 250 km od Beograda.

Izmenjeno 15 dec 2010 (annica)

[annica]

Muzej Ras - Novi Pazar

Muzej „Ras" u Novom Pazaru se u svom pedesetpetogodišnjem delovanju svrstao u red najznačajnijih institucija u unutrašnjosti Srbije i predstavlja vitalnu ustanovu koja je svojim radom, rezultatima i entuzijazmom dala veliki doprinos u vrednovanju kulturne baštine područja juga Srbije. Region koji obuhvata delatnost Muzeja "Ras" je područje visokih planina Srbije otvorenih prema severoistoku. Veliki broj arheoloških nalazišta se nalazi na nadmorskoj visini iznad 1.000 metara. Na terotoriji Opštine Novi Pazar se nalaze utvrdjenja : Gradina na Pazarištu, Gradina u Postanju, Gradina u Juzcu, Kulina u Rogatcu, Gradina u Radalici, Gradina u Saronju, Kula u Kaludri, Gaj u Babrezu, Krš na Zlatnom Kamenu. Na podrucju Opštine Tutin se nalaze : Zlostup u Ostrovici, Gradina u Ramosevu, Jerinin Grad u Trojanu, Gradina u Humu, Djurdjevica u Djerekaru, Litica u Dobrinji i Tupi Krš u Izbegu. Najmanji broj nalazišta se nalazi na teritoriji Opštine Sjenica : Velika Gradina u Vrsenici, Sarski Krš u Dugoj Poljani, Gradina u Tuzinju i Samograd u Grgaju.

U radu Muzeja "Ras" se izdvajaju dva perioda : dvadesetogodišnji rad koga karakteriše prikupljanje znatanog broja veoma vrednih predmeta, posebno etnoloških, i period nakon izrade stalne postavke, koja je nastala kao rezultat obezbeđenja prostora i zapošljavanja stručnog kadra. Kroz oba perioda Muzej je razvijao sve oblike muzeološkog rada. Tokom vremena, od skromne zbirke je prerastao u muzej kompleksnog tipa, koji u svojim redovnim postavkama obuhvata sve oblasti ljudskog delovanja, od istorije, preko arheologije, numizmatike, etnologije, primenjene umetnosti do savremenog likovnog stvaralaštva. Prikupljeno je preko 6000 eksponata i veći broj istih je stručno obradjen i sredjen po zbirkama.

U Muzeju se nalaze različite vrste alatki koje su koristile mnogobrojne zanatlije koje su živele i radile u Novom Pazaru, koje bogato predstavljaju način života i etničku šarolikost.

Najveću pažnju svakako privlače proizvodi terzija, koji su izrađivali delove nošnji za siromašniji i srednji sloj, dok su bogatiji odeću nabavljali kod prizrenskih, skadarskih i sarajevskih majstora.

Novopazarski majstori su odeću izrađivali od različitih materijala: čohe, kadife, svile, svilenog brokata, somota, atlasa i ukrašavali ih srmom - srebrnom ili pozlaćenom žicom, metalnom i svilenom bikmom (bućmom), kao i svilenim koncem i gajtanima.

Lepotom izrade, bogatstvom zlatoveza i motivima izdvajaju se primerci misiraba, odnosno jeleka na koje su prišiveni „čepken" rukavi. Lepotom se ističu i miltani, čiji naziv potiče od persijske reči „nimten", kojom se označava kratki haljetak do struka sa dugim i uskim rukavima, koji su u donjem delu otvoreni. Rađeni su od čohe različitih boja i bogato ukrašeni zlatovezom.

Jelek su nosile pripadnice ženskog pola, bez obzira na doba i nacionalno-etničku pripadnost. Jelek je rađen od somota ili čohe i bogato ukrašen zlatovezom. Pripadnice siromašnijih slojeva nosile su jeleke od drugih materijala, poput satena ili brokata.

U Etnografskom odeljenju Muzeja nalazi se bogata zbirka peškira, peškir-mahrama, bošči, jastuk-bošči, čevra, učkura. Svi navedeni predmeti su rađeni od kupljenog materijala, koji je potom ručno ukrašavan zlatovezom ili vezom izvedenim svilenim i pamučnim koncem.

Na seoskom području su peškiri tkani i od konoplje ili lana i, takođe, vezeni raznobojnim koncima. Najveći deo navedenih predmeta pripadao je nevestinskoj opremi koja je slagana u posebne sanduke „sehare", koji su sa spoljašnje strane ukrašeni kožom i metalnim okovima.

Sastavni deo Etnoloskog Odeljenja je i soba „alaturka", uređena u orijentalnom stilu, kakvih je bilo u svim muslimanskim kućama. Enterijer ovakve sobe je minderluk sa jastucima, šiljte, mangal, dušekluk, ćilim i brojni primerci bakarnog posuđa : ibrici, sahani, tablje, posude za razne namene, tepsije, leđeni itd. Srpsku gradsku sobu predstvaljaju delovi nameštaja : ormar-vitrina, sto sa stolicama, tučana peć, sanduk za gardarobu, ikone.

Poljoprivredni Muzej - Kulpin

Kao jedina specijalizovana muzejska ustanova u zemlji za istraživanje i izučavanje agrarne prošlosti, muzej je osnovan 20. januara 1993. godine. Osnivanju su prethodile višegodišnje aktivnosti mnogih stručnih i naučnih radnika. Rezultat tih aktivnosti je da Muzej sada ima obezbeđen prostor, eksponate kao i uslove za razvoj, tako da je u relativno kratkom periodu postao institucija od izuzetnog kulturnog i naučnog značaja u izučavanju i prezentaciji agrarne prošlosti.

Poljoprivredni muzej u Kulpinu čini kompleks dvoraca "Kaštel" i "Stari dvorac" koji su stavljeni pod zaštitu države kao spomenički objekti. U okviru kompleksa nalazi se osim dva dvorca, upravna zgrada, tzv. kovačnica, konjušnica i žitni magacin. Svi objekti su namenjeni muzeološkoj upotrebi i postepeno se adaptiraju osnovnoj nameni. Rekonstrukcijom žitnog magacina Muzej je dobio jedinstveni izložbeni i galerijski prostor. Muzej je okružen velelepnim parkom od 5 hektara koji predstavlja prirodni spomenik arboretum retkih biljnih vrsta. Osnovni cilj Poljoprivrednog muzeja prevashodno je da se sačuvaju od nestajanja i propadanja materijalni dokazi bogate agrarne prošlosti. Najvažniji zadatak Muzeja je sakupljanje, muzeološka obrada, čuvanje i zaštita kao i izlaganje - prezentacija prikupljenog materijala.

Istorijat gajenja hmelja

U regiji Bačkog Petrovca hmelj se gaji preko 250 godina. Istorija gajenja hmelja i proizvodnje piva je predstavljena dokumentima, predmetima i fotografijama.

Istorijat gajenja konoplje

Konoplja se tradicionalno gajila u našoj zemlji. Na izložbi je predstavljeno poreklo konoplje, a preko karata, dokumenata, fotografi ja i alata za preradu ove biljke prikazano je gajenje konoplje I njena prerada u kućnoj radinosti.

Istorijat gajenja sirka metlaša

Pored prikazanog istorijata gajenja sirka metlaša, na izložbi su postavljene i metle od različitih materijala sa raznih strana sveta. Posetioci mogu videti i sve faze ručne izrade metli od sirka.

Istorijat gajenja pšenice

Izložba se sastoji iz segmenata: poreklo I širina gajenja pšenice; selekcija i selekcionari pšenice kao i tehnologije proizvodnje pšenice kroz istoriju; tradicionalna žetva i vršidba, a prikazano je i skladištenje zrna kroz istoriju. Pored dokumenata i fotografi ja izložbu čine i određene poljoprivredne alatke.

Istorijat govedarstva

Na veoma edukativan način je prikazan istorijat i razvoj govedarstva preko rodonačelnika goveda, muznih i tovnih rasa krava kao i maketa krava; tradicionalan način uzgoja goveda. Pribor za veštačko osemenjavanje, muzni uređaji kao i uzorci koji se koriste kao stočna hrana.

Istorijat mlekarstva

Obrađen je istorijat mlekarstva od praistorijskih vremena do današnjeg doba. Obuhvaćene su sve vrste mlečne stoke u svetu - nekada i sada.

Tehnologija muže i prerade mleka, propraćena je dokumentima, fotografi jama, sudovima i aparatima za mužu i za proizvodnju mlečnih proizvoda.

Svinjarstvo - juče, danas, sutra

Izložba je posvećena proizvođačima svinja i svima onima koji se, direktno ili indirektno profesionalno bave, ili nameravaju da se bave ovom, za našu zemlju veoma važnom privrednom granom. Na ukupno 30 panoa sa 254 fotografi ja, uvodnim tekstovima i legendama prikazani su istorijat, razvoj, privredni značaj, mogućnosti i perspektiva svinjarstva.

Istorijat Poljoprivrednog fakulteta u NovomSadu (1954 - 2004)

Preko osnivačkih i drugih važnih dokumenata, fotografi ja, prikazan je istorijat i razvoj od njegovog osnivanja pa do danas.

Ostale aktivnosti

U galerijskom prostoru organizuju se likovne izložbe, gde se smenjuju izlagači - umetnici. Prostorije Velikog dvorca "Kaštela" omogućavaju organizaciju kamernih likovnih izložbi, promocije knjiga, književnih večeri i koncerata. U letnjim mesecima u parku priređuju se koncerti i pozorišne manifestacije.

Izmenjeno 15 dec 2010 (annica)