Sve sto zelimo da saznamo o Srbiji

[hmmm]

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ рођен је као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914. године, у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца. Рано је остао без родитељâ. О малом Гојку, од његове треће године, бринула је тетка.

НИЖУ ГИМНАЗИЈУ завршио је у Тузли, а вишу у Београду. После матуре у сарајевској Богословији 1936. године, уписује се на Богословски факултет у Београду, где дипломира 1942. године. За време Другог светског рата био је вероучитељ у дому за избеглу децу у Бањи Ковиљачи. Августа 1944. године, Гојко је добио туберкулозу. Лекари су предвиђали да му је остало три месеца живота. Излечио се молитвом у манастиру Вујну. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље, изрезбарио је крст који се и данас чува у манастиру.

ПОСЛЕ ИСКУШЕНИШТВА замонашен је у овчарско-кабларском манастиру Благовештењу 1948. године, добивши, по Апостолу љубави, монашко име Павле. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску 1950/1951. годину провео је као наставник призренске Богословије Светих Кирила и Методија.

У ЧИН ЈЕРОМОНАХА рукоположен је 1954. године.

ПОСЛЕДИПЛОМСКЕ СТУДИЈЕ на Богословском факултету у Атини похађао је од 1955. до 1957. године.

ЗА ЕПИСКОПА рашко-призренског изабран је маја 1957. године. Патријарх српски Викентије хиротонисао га је септембра исте године, у београдској Саборној цркви. У трон епископа рашко-призренских устоличен је 13. октобра 1957. године.

У ЕПАРХИЈИ рашко-призренској обнављао је старе и порушене храмове и градио нове. Много се трудио око свештеничког и монашког подмлатка. Непрестано је путовао и служио у свим местима своје Епархије. Посебно се старао о призренској Богословији, где је предавао црквено појање и црквенословенски језик. Као епископ и професор, извео је доста покољењâ нових посленика на њиви Господњој.

КАО АРХИЈЕРЕЈ на Косову и Метохији, у време веома тешко за Србе и Српску Цркву, провео је више од 33 године. О нападима Арбанасâ на имовину Цркве, монахе, свештенике и српски народ, који се под тим притиском исељавао, редовно је обавештавао Свети Архијерејски Синод и Сабор, као и државну власт. И сâм је, са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу, подносио вређања и физичке нападе. Сведочио је у Уједињеним нацијама, пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР Српске Православне Цркве, 1. децембра 1990. године, изабрао га је за четрдесет четвртог по реду првојерарха Српске Православне Цркве. Сутрадан, у недељу 2. децембра 1990. године у Саборној цркви у Београду, устоличен је у трон архиепископа пећких, митрополита београдско-карловачких и патријараха српских, а 22. маја 1994. у древни патријарашки трон у Пећкој Патријаршији.

У ВРЕМЕ патријарха Павла обновљено је и основано више епархијâ. Године 1992. обновљена је Богословија Светог Петра Цетињског на Цетињу. Следеће године, почела је са радом Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Богословски факултет Светог Василија Острошког у Фочи отворен је 1994, а Богословија Светог Јована Златоуста у Крагујевцу 1997. године. Информативна служба Српске Православне Цркве основана је крајем 1998. године. Настава веронауке у јавно школство Републике Србије враћена је 2001, а Богословски факултет у окриље Београдског универзитета 2004. године.

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ се посебно старао о изградњи заветног храма српског народа, Спомен-храма Светог Саве на Врачару, који је, у његово време, грађевински потпуно довршен.

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ је дао велики допринос јединству Православне Цркве. Сусретао се са васељенским патријархом Вартоломејем I, патријархом московским и све Русије Алексијем II, архиепископом атинским и све Јеладе Христодулом, патријархом Александријским и све Африке Петром VII и другим поглаварима помесних Православних Цркава.

НАДАХНУТ РЕЧИМА Христовим Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, септембра 2006. године отворио је заседање Мешовите комисије за богословски дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве, чији је домаћин био Београд.

НА СРЕТЕЊЕ Господње, 15. фебруара 1992. године, саборном светом Литургијом, коју су служили патријарх Павле и митрополит новограчанички Иринеј, после више деценија, успостављено је потпуно литургијско и канонско јединство Српске Православне Цркве у расејању.

У ЦИЉУ ИСЦЕЉЕЊА раскола у БЈР Македонији, 2003. године, обновљена је Охридска Архиепископија. На заседању Светог Архијерејског Сабора 2005. године патријарх Павле је потврдио избор митрополита велеског и повардарског Јована за архиепископа охридског и митрополита скопског, а затим је издао и Патријарашки и Саборски Томос о аутономији Охридске Архиепископије.

У СУСРЕТИМА са верским поглаварима римокатолика и муслимана, као и непосредним и писаним обраћањима политичким вођама у земљи и свету, у време трагичних ратова на територији бивше Југославије и НАТО−агресије на Србију, патријарх Павле се јеванђелски залагао за мирно и праведно решење сукобâ.

БИО ЈЕ председник Комисије Светог Архијерејског Синода за превод Светог Писма Новог Завета, чији је превод објављен 1984. године, као и председник Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему Служебника на српском језику.

У ГЛАСНИКУ, службеном листу Српске Патријаршије, од 1972. године објављује чланке, у облику питањâ и одговорâ, од којих је 1998. године настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере. Године 1989. објавио је монографију Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког. Приредио је више богослужбених књига: Србљак, Требник, Молитвеник, Дополнитељни Требник, Велики Требник и друге. Веома је заслужан за објављивање капиталног зборника Задужбине Косова, по свој прилици најбољег и најобухватнијег дела о нашим светињама и народу на Косову и Метохији и њиховом страдању. За велики допринос богословској науци, Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду доделио му је 1998. године звање почасног доктора богословља.

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПАВЛЕ био је две године на медицинској нези на Војномедицинској академији у Београду, где је уснуо у Господу 15. новембра 2009. године. Опојан пред Храмом Светог Саве на Врачару са највишим црквеним и државним почастима, − уз учешће Васељенског Патријарха и поглаварâ или високих представника свих Православних Цркава и уз присуство високих делегација Римокатоличке и Јерменске Цркве, Цркава Реформације, Светског Савета Цркава и Конференције европских Цркава, као и Исламске и Јеврејске заједнице, − сахрањен је 19. новембра 2009. у манастиру Раковици надомак Београда.

Сва права задржана ©2009 - Српска Православна Црква

..................................................................................................................

Духовни дародавац призренске Богословије

Највише је себе и својих духовних дарова уложио у призренску Богословију Епископ рашко-призренски Господин Павле. Деловао је на три начина: молитвом, поучавањем и давањем личног примера у свакој врлини.

Међу ђацима Богословије влада мишљење да се нико у Српској Цркви не моли Богу колико се он моли. Причало се у Призрену како је сваког јутра устајао у четири сата или још раније, обављао своје дуго молитвено правило, поспремао шта треба по двору и мео око њега, па онда одлазио у цркву на јутрење. Али његова се молитва тиме не завршава. Она је стална. И када с ким разговара, када нешто ради рукама или путује, он је молитвено расположен. Молитва је очигледно његово главно занимање. Зато није ни мало чудно што неки ђаци који у Призрену заврше Богословију, кажу: Владика Павле нас је научио да се молимо Богу. Нема сумње да је то била једна од основних његових намера.

Владика Павле нам остаје у сећању највише по својим поукама. Поучавао је сваком приликом, нарочито ђаке. Постоје три места где су поуке биле редовне. То су: ђачка трпезарија, школске учионице и црквена певница.

Владика је врло често долазио у ђачку трпезарију за време вечере, али запазио сам да његови доласци нису били случајни, него су се одвијали по утврђеном правилу. Ево поуке одржане 8. септембра 1985. године, поводом почетка школске године.

Најважније је за хришћанина, посебно за свештеника, да се научи молитви. Молитва има суштинску важност у људском животу. Њено деловање није механичко него је у сарадњи са слободном вољом чоековом. Не смете се предавати свету у којем живите! Човек треба да се преда молитви и да на тај начин остварује савршенство и достиже блаженсто. Бог нас је створио по својој слици, али ми нисмо савршени као Он и не можемо рећи да нам молитва и Његова помоћ нису потребни. Бог ће нам помоћи и да се молимо. Онде где смо ми немоћни да нешто учинимо, помоћи ће нам Божја благодат, ако смо се ми заиста довољно трудили. Учинимо ми свој део посла, а оно што превазилази наше моћи препустићемо Богу!

Једна од најчешћих Владичиних тема јесте Свето Причешће. У Недељу Православља, 8. марта 1987. године, после причешћа ученика , Владика је дошао код њих на вечеруда би им одржао пригодну поуку. Најпре је честитао на причешћу и пожелео им да оно буде на вечно спасење. Реч о Светом Причешћу је била врло кратка. Тему је поделио на два дела. Говорио је најпре о Христовом, па онда о насем односу према тој Светој Тајни. Христос је обећао да ће оживети сваког, ко се причешћује Његовим Телом и Крвљу. Али сама божанска страна није довољна. Бог не делује присилно, него треба да га прихватамо добровољно и да се за то достојно припремимо. А само ако се причешћујемона доличан начин, Свето Причешће ће да нас води у живот, док недостојним приступањем овој Светој Тајни узимамо у се огањ, који нас усмрћује. Наравно да никада нећемо бити довољно достојни да примимо Тело и Крв Христову, па макар ми били светитељи, али од нас се тражи да уз помоћ Божју учинимо све што је у нашој моћи да бисмо били достојни.

Владика је више пута говорио да не смемо мислити само о себи, него и о људима и да тако ускладимо свој живот са њима. Једне вечери је рекао:

У нас сви гледају. Све очи упрте су у Цркву, а Црква је снага Сина Божјега. Ми немамо права да је унижавамо својим самовољним поступцима.

Било шта да радите, знајте да вас гледају очи мученика. Нека и они нама буду пред очима да не бисмо срамотили име хришћанско, њих и целу Цркву. Кад год хоћете да идете у кафану, сетите се да вас мученици гледају. Сетите се нарочито српских мученика!

Желим да својим трудом будете удостојени, да носите име ученика ове школе (Свети Кирило и Методије) и да испуните очекивања њених ктитора.

Владика Павле је и од црквене певнице направио малу духовну школу. Он стоји за певницом на свакој јутарњој и вечерњој служби, тихо прати певање ђака и, када они погреше, исправља грешку. За певницом влада ред, ђаци унапред увежбавају песме и на служби нема много грешења. А после службе почиње права духовна настава. Сви се појци састану за десном певницом и ту им Владика објашњава типик за наредну службу. Најпре, каже неком ђаку да сам покуша да исприча поредак службе, а кад овај погреши, онда пита остале. Али Владика није тражио само да се зна редослед певања и читања, него је требало да се објсни и зашто се узимају или изпстављају одређене песме, шта значе поједине речи текста, а понекад би захтевао да се преведе и цела стихира. На тај начин Владика је проширио тему, излазио из оквира појања и типика и залазио у догматику и етику. Учио је ђаке богословљу на богослужбеном тексту, говорећи им о свему, а највише о обожењу и светости као крајњем циљу људског живота. Поучавања за певницом била су најдужа недељом и другим празничним данима, а одржавала су се после вечерње службе.

Владика Павле је својим матурантима говорио:

Ваша је дужност да проповедате Јеванђеље. Свештеник проповеда и речју и личним примером. Нарочито примером. Ако ви у своме животу будете испуњавали јеванђељску науку, па макар ни једне речи не казали, ваша ће проповед бити успешнија него ли онда, ако будете красноречиво говорили, а не будете јеванђељски живели.

Призренски богослови нису само слушали поуке Владике Павла, него су и живели са њим, гледали његов живот, упознали га и доживели као личност. Он је за њих био живи учитељ, јер је лично остварио оно што је у беседи препоручио матурантима, проповедао је мудрим речима, али и понашањем, живећи Јеванђеље.

Владика Павле је оставио трага и у личном животу свакога од нас. О томе би сви професори имали шта да кажу, а мени је дозволио да се исповедам код њега, често сам имао прилике да са њм разговарам и више путра смо заједно обилазили косовске манастире.

Владика је стално мислио о Спасењу. Имао је циљ, како у Богословији тако и у манастирима, и на сваком другом месту, да на друге пренесе Јеванђеље, да их научи јеванђељском животу, показујући им увек и лични пример у томе. Тај његов труд најочигледније се показао једанпут у манастиру Девичу када је, посматрајући пожртвовани рад монахиња, обновљену цркву и конаке, похвалио њихов труд, а онда рекао: Ако бисмо сада могли да запитамоСветог Јоаникија шта би он од нас највише волео да чинимо он би одобрио наш труд, али верујем да би још рекао да је важније спасење једне душе, него све ове зграде у манастиру, па и сами храм који стоји на његовом гробу.

После избора за Патријарха Владика Павле је до сада још шест пута посећивао Богословију и опет је држао поуке у ђачкој трпезарији, опет је певао за певницом и објашњавао ђацима типик.

Јеромонах Атанасије (Ракита)

У Призрену, 1991. године

Сва права задржана ©2009 - Српска Православна Црква

[Atina11]

Hmmm,hvala za prethodni post :srce:

[Atina11]

TEKSTILNA RADINOST SRBA

Za tekstilnu radinost u 19.-om i 20.-om veku moze sa reci da je susret proslosti i sadasnjosti.Bogato tekstilno iskustvo proslosti postepeno je nestajalo i prilagodjavalo se uslovima i potrebama savremenog zivota.Sve do Drugog svetskog rata srpski narod je svoju tekstilnu proizvodnju zasnivao na skoro svim tekstilnim sirovinama pominjanim u proslosti: lanu i konoplji,nekim vrstama rogoza,barske trske,slami starih zitarica,pamuku,vuni,kozjoj dlaci,svili.

Predenje uz preslicu

U procesu tradicionalnog predenja preslica pripada njegovom najvisem razvojnom stadijumu.Predenje uz preslicu bez svake sumnje je jedan od veoma starih nacina predenja tekstilnih vlakana. Na teritoriji Srbije javljaju se tri tipa preslica (nazive su dobili po svom prototipu) :preslice palice-mocuge, preslice grane i preslice lopate.

Pored osnovne uloge preslice kao pomagala pri pretvartanju tekstilnih vlakana u nit ,njena izuzetna vrednost lezi i u bogatom ornamentalnom ukrasu. Na njima su se nasli motivi kuca i crkava,ljubavi,materinstva,dece,motivi rada,motivi zivotinja -sagledani prevashodno kroz njenu vlasnicu,srpsku zenu,nenametljivu i tihu gospodaricu u patrijahalnom nacinu zivljenja.Predenje,odnosno preslica,vreteno i nit simbolisu susret vecnosti i neodgodive prolaznosti.

Predpredanje niti

Jedna od zavrsnih faza u pripremanju tekstilnih niti za izradu raznih delova pokucstva i odece.Moze biti dvostruko,trostruko i visestruko.Na citavom srpskom prostoru izvodi se pomocu malog i velikog vretena sa kolom.

Bojenje

Do sedamdesetih godina 19.-og veka zene su prevashodno za potrebe svog domacinstva bojile samo biljnim bojama i to raznim korenjem,liscem,plodovima:jasena,jove,klasovim zitaricama,orahu i drugim.

Bojilo se u grncarskim loncima zvanim civitnjaci.

Od profesionalnog bojadziskog zanata izdvojen je pirotski jer su se njegove bojadzije isticale u bojenju biljnim bojama.

Tkacka radinost

Tkacka radinost kod Srba cinila je osnov celokupne proizvodnje tekstila.Ona se karakterise primenom raznih tkackih sprava razlicitih po ustrojstvu,tipovima,vrstama predmeta koji su se na njima izradjivali,vremenu upotrebe,poreklu.

Tkacka resetka-mali stan od poduza,dascica i tkacke dascice-koturici spadaju u najjednostavnije sprave za tkanje,

Vertikalni tkacki stan-kod Srba poznat kao razboj ili “pirotski” jer se prvi pomen o njemu vezuje za cilimarski grad Pirot.

Horizontalni tkacki stan-najvise primenjivana tkacka sprava do danas na ovim prostorima.

Valjanje i stupanje

Neke vrste tradicionalnijih tekstilija posle tkanja doradjivane su vodom da bi im tkivo postalo kompaktnije ili vlasnatije- sa pomagalima fizicke ili materijalne prirode ili bez njih..Taj postupak izvodjen je u okviru kuce i u seoskim valjavicama,stupama.

Tekstilni proizvodi pokucstva

Proizvodi tekstilnog pokucstva iz seoskih i gradskih sredina samo su deo bogate riznice srpske zene koju je ona stvarala pre svega za svoju kucu,po potrebi i za neposrednu okolinu ,pa i za trziste.Od ranog detinjstva zenska deca su obucavana tekstilnoj vestini,a majke i bake,cim se rodi zensko dete,zapocinjale su pripremu njegove svadbene spreme zvane

sprema, ruho, ruo, prcija, doma.Neke od tih tekstilija iz spreme, zene su cuvale tokom citavog zivota da bi ih ostavile potomstvu,darovale crkvi za zdravlje,srecu ili pokoj duse,a sa sarenicom ili cilimom najcesce su se sahranjivale.

Izmenjeno 15 dec 2010 (Atina11)

[Atina11]

GRNCARSKI ZANAT

Grncarski zanat je bio jedan od najrazvijenijih zanata na celom srpskom prostoru.Do nasih dana odrzale su se sve poznate tehnike izrade predmeta od gline:bez kola,na rucnom kolu i na noznom kolu.Grncarstvo u Srbiji ,kao raskrsnici Istoka i Zapada,bilo je vekovima izlozeno razlicitim kulturnim uticajima.Ovaj zanat bio je veoma znacajan i zadovoljavao je osnovne potrebe seoskog stanovnistva ,a do Prvog svetskog rata i potrebe gradskih stanovnika.Od gline su se izradjivale najrazlicitije vrste neophodnih posuda u jednom domacinstvu za pecenje,pripremanje i cuvanje hrane.

Keramika bez kola-“zenska keramika”-na taj nacin najvise su se izradjivale crepulje i vrsnici,uglavnom za sopstvene potrebe.

Keramika rucnog kola-bila je poznata na podrucju Novog Pazara i Kosova.Sudovi izradjeni na rucnom kolu nisu bili gledjosani.Upotrebljavali su se pretezno za pripremanje hrane na otvorenoj vatri.Bila je to poznata crna keramika.Posle Drugog svetskog rata ta grncarska proizvodnja naglo opada,da bi se potpuno ugasila posle 1965.godine.

Grncarija na noznom kolu- uglavnom je izradjivana u gradskim zanatskim centrima.Poznati grncarski centri u Srbiji bili su:Pirot,Bela Palanka,Nis, Vranje,Negotin,Zajecar,Prizren,Kosovska Mitrovica,Pristina,Arandjelovac…Predmeti izradjeni na noznom kolu obavezno se gledjosu,osim posuda koje se koriste za kuvanje.Izradjivani su sudovi za cuvanje i pripremanje hrane,sudovi za nosenje i drzanje tecnosti i trpezno posudje.Ti predmeti osim sto se gledjosu,vrlo cesto su ukraseni stilizovanim ornamentima,koji se izvode razlicitim tehnikama (slikanje boje,urezivanje,nalepljivanje i sl.)

U drugoj polovini 20.-og veka nagli razvoj industrije gusi i ovu granu zanatstva.Ono opstaje do naseg vremena,ali u znatno smanjenom obimu sa znatno izmenjenom strukturom proizvodnje.

Zlakuški grnčari - najstarija fotografija grnčara iz Zlakuse

Izmenjeno 15 dec 2010 (Atina11)

[hmmm]

Hmmm,hvala za prethodni post

Nema na cemu draga, hvala Bogu sto nam je takvog coveka podario! :srce:

Izmenjeno 15 dec 2010 (hmmm)

[Atina11]

STARA SRPSKA JELA

Prošlost našeg naroda neće nam biti potpuno jasna dok se ne ispita i njegov život u svim svojim vidovima, jer: "Nije samo istorija pozvana da nam skida tamu s očiju." Treba ponesto reci i o spremanju starinskih jela koja su ostala očuvana " kod siromaha i brđana, a oni su i svu ostalu tradiciju gajili nasledno, od pamtiveka do danas.

Hroničari beleže da su Srbi i Srpkinje srednjeg veka bili lepi ljudi pravilnih crta lica, Sloveni pomešani sa Ilirima i Romanima, kadšto i s Grcima. Kao i ostali narodi istočne Evrope, nosili su dugu bradu i kosu. Najmnogobrojniji stalež u staroj Srbiji bili su sebri - seljaci. Život su provodili u pokornosti crkvi, vladaru i vlasteli. Nisu imali pravo na ličnu imovinu, a živeli su u planinskim selima, oko rudnika, gradskih utvrđenja, manastira i reka. U doba kneza Lazara postojali su i slobodni seljaci "Baštinici", sa pravom nasleđa imovine, ali i oni su bili podjednako siromašni i zavisili kao i sebri.

U trgovima oko rudnika najviše su građene drvene barake, a u selima su se podizale samo kolibe od drveta, pokrivene slamom.

U kršovitim selima podizane su kamene kuće bez kreča a središte kuće svuda je bilo ognjište. Kuhinja je kod svih naroda glavni deo kuće, ali nigde tako kao kod Srba. U srpskim selima kuhinja se naziva "kuća", a samo u gradovima - kuhinjom. Ognjište kao centralni deo u svakoj kući gotovo kulturno mesto. Pored njega se spavalo, grejalo, pekao se hleb i gotovila jela. Tu se uveče okupljala porodica i pored plamena se razgovaralo, planiralo dogovaralo o budućim poslovima i pojedinačnim obavezama. Tu su se deci pričale priče, prenosili istorijski događaji i legende, učilo se kućnim veštinama...

Okruglo, elipsasto ili četvrtasto, ognjište je uvek građeno pažljivo, po tačno - sa kolena na koleno prenošenim - proporcijama, načinu građenja, materijalu koji treba upotrebiti. Ono čega nije bilo izvorno u prirodi, vešte seljačke ruke su deljale, tesale, mesile u opeku...

Svugde se (i u manastiru i u otmenoj kući) jelo za stolom, koji je bio pokriven stonom prostirkom. Uz sto se sedelo na klupama, tronošcima ili stolicama. Poseđe u kojem se kuvalo i iz kojeg se jelo bilo je "zemljano" i drveno. Poneka bogatija seoska kuća imala je i bakarno, ali ono se čuvalo samo za specijalne praznike - slave, venčanja, ispraćanje pokojnika.

Iako su vremena o kojima je reč daleko, daleko iza nas, zadivljujuće je umeće onih koji su pravili posuđe za kuvanje. Na vrelom ognjištu ono je imalo sve osobine današnjih ekspres lonaca! Rudnički suvoborski i užički kraj bili su nadaleko poznati po majstorima koji su vešto pravili "zemljano" posuđe u kojem se meso kuvalo brzo, a ostajalo ukusno.

Hleb se u selima pekao samo na ognjištu, od žitnog ili kukuruznog brašna. Žito se spremalo za jelo u zrnu, prekrupljeno ili mleveno, a kuvana pšenica i kukuruz bili su - i ostali - često spremana jela. U suvoborskom kraju, ali i u mnogim drugim krajevima Srbije, na ceni je bio bungur, koji se svugde pripremao na isti način, od ječma ili pšenice. Kao i danas.

Ječam se za bungur kuvao dugo, ali ne u ključaloj vodi, već se polako bario. Procedio bi se i osušio, pa se onda dobro istucao u avanu. Pšenični bungur se isto tako kuvao, sušio kao i ječmeni, ali se mleo u vodenici na krupno, kao prekrupa. Većina seljaka i jedno i drugo je upotrebljavala umesto pirinča, kuvajući ga sa mesom, mlekom i u posnim jelima.

Od kukuruznog brašna kuvan je najviše kačamak, kome su dodavani mleko, mast, sir, kajmak, slanina...

U svakoj svečanosti mnogo se jelo i pilo, uz obaveznu zdravicu. Igralo se kolo oko sofre, uz zvuke svirala i frula...

Izmenjeno 15 dec 2010 (Atina11)

[Atina11]

Srpska tradicija stanovanja

Osnovno i glavno odeljenje svake srpske seoske kuce je prostorija u kojoj je ognjiste,gde gori vatra.Uz ognjiste postoji veoma znacajan pribor tj.veriznjaca-gde vise verige.Uz ognjiste su postavljena i dva do tri kamena na koje se redjaju klade.Tu je i pepeliste i predmeti za odrzavanje vatre-masice,kukac,zatim gvozdeni tronozac za lonac- sadzak i resetka za pecenje.Tu je i vrsnik koji zajedno sa crepuljom sluzi sa pokrivanje i pecenje hleba na ognjistu.Dalje od ognjista su sudovi za zahvatanje,donosenje i cuvanje vode,za preradu brasna i mesenje hleba,zatim predmeti za obed,cuvanje hrane i pica.Tu su i predmeti za sedenje,odmaranje,spavanje i odrzavanje cistoce.

U prvim decenijama 19.veka u kuci se spavalo na podu od nabijene zemlje u blizini ognjista,na debeloj naslazi slame,preko koje je prostirana ponjava,krpara ili vunena sarenica.Polovinom 19.veka pojavljuju se kreveti sa nogarama i daskama cija je sirina bila tolika da je na njima spavalo vise clanova porodice.

Sa pojavom sobe koja sluzi za spavanje i obavljanje pojedinih poslova,na primer tkanje,javlja se potreba za njenim grejanjem.U pregradnom zidu izmedju “kuce” i sobe pravi se udubljenje ,kao nisa ,u kom se iz kuce lozila vatra.To ispupcenje u sobi bila je pec.U sobi su osim peci bili i kreveti,sto,stolice.klupe,skrinje,civiluci.

Znacajno mesto u svakoj srpskoj kuci ima ikona i drugi kultni predmeti.Uvek okacena na istocnom zidu ili smestena u posebnom ormaricu-ikonluk, sa ostalim relikvijskim priborom (svecnjak,kandilo,kadionica,krst,bosiljak).

Namestaj u seoskoj kuci ne moze se zamisliti bez kolevke,vuljke,dubka.Kolevke se posebno cuvaju i nasledjuju s kolena na koleno.Retko se otudjuju iz straha da se “seme ne zatre”.

Za osvetljenje u kuci najcesce je koriscena svetlost vatre sa ognjista ili zapaljena cepka luca.U krajevima gde nije bilo luca upotrebljavani su loj ili mast ,koji su stavljani u manji keramicki sud sa komadicem krpe.Pravljene su i vostane i lojane svece,ali su ih stedeli jer je vosak bio skup,a ni loja nije bilo u izobilju.Najveci stupanj u razvoju osvetlenja su gasare,zize, a kasnije petrolejske lampe sa cekrkom.

Kod novijih tipova srpskih kuca uredjenje i pokucstvo se umnogome menja.Kuhinja zamenjuje “kucu”.U njoj se nalazi stednjak,sto,stolice i klupe koji su prilagodjeni savremenom nacinu zivota.Tu je i kredenac ili polica za posudje,ali i brasneni sanduk,nacvar za mesanje hleba.U sobi nema vise zemljane peci a u upotrebi su stari kovcezi,sanduci,skrinje u kojima se i dalje cuvaju tekstilni predmeti.

U novije vreme kuce se opremaju kupovnim namestajem.

[Atina11]

SRPSKA TRADICIONALNA ODECA

Sabori-kao i neki drugi vidovi drustvenog i obicajnog znamenja u raznim sredinama srpskog etnickog podneblja-bili su prilike kad se na malom prostoru,prisustvom mnogih clanova zajednice, sagledavala osobenost tradicionalne odece.Prema nacinu odevanja prepoznavalo se odakle je ko i kojoj nacionalnoj zajednici pripada-narocito u mesovitim sredinama.U 19.-om i prvoj polovini 20.-og veka postojale su izrazite razlike u odevanju izmedju gradskog i seoskog stanovnistva.Gradjanska odeca razvijala se pod tursko-orijentalnim a kasnije pod evropskim uticajem.Seoska tradicionalna nosnja bila je neuporedivo bogatija i raznovrsnija.

Mozemo je podeliti po zonama:

Narodna nosnja centralnobalkanske zone - sredisnji,istocni i juzni krajevi Srbije,kosovsko metohijska oblast i predeli Raske.

Narodna nosnja panonske zone - rasprostire se u Banatu,Backoj,Sremu,Baranji,Slavoniji,beloj Krajini i Bosanskoj Posavini u cijoj je populaciji znatan udeo srpskog stanovnistva.

Narodna nosnja dinarske zone - zauzima veliki prostor pocev na severu juzno od Save,preko veceg dela Bosne,kontinentalne Dalmacije,Hercegovine,preteznog dela Crne Gore sve do planinskih litica koje nadvisuju uski pojas jadranskog primorja,zatim u srednjem i gornjem Podrinju i jugozapadnim oblastima Srbije.

Narodna nosnja primorske zone - zauzima znatno umanjen prostor.Uski pojas jadranske obale od Bokokotorskog zaliva preko Pastrovica sve do reke Bojane na jugoistoku.Razvijao se u mediteranskim klimatskim i privrednim uslovima.

Srpska zenska gradjanska nosnja sastojala se iz kosulje od svilenog “srpskog platna”,preko koje se oblacila dugacka haljina “fistan” sa dugim rukavima,preko haljine oblacilo se “libade”-otvoreni haljetak sa zvonom.Stavljao se dugacki svilen pojas “bajader”koji je isticao eleganciju celokupne nosnje.Zimi se koristila bundica krojena u struku.Otmenom izgledu nosnje odgovaralo je oglavlje "fes”-uokviren pletenicama i okrugom “bares” sa prstenom po sredini.

Srpska muska gradjanska nosnja - do tela su se nosile “caksire” sireg nabranog tura i uskih nogavica a u Hecegovini i Crnoj Gori siroke “salvare”,gace koje dopiru do ispod kolena.Od haljetaka korisceni su “anterija” sa dugackim rukavima,”fermen” spreda otvoren i bez rukava.Praznicni haljetak bila je “dolama” sa “cevken” rasecenim rukavima,a za zimu “curak” u obliku dugackog kaputa,postavljen krznom.U predelu pojasa opasivao se svileni “trabolos”,u Bosni pojas crvene boje a i kozni pojas “silaj” sa pregradama za pribor za pusenje,oruzje i drugo.

Izmenjeno 15 dec 2010 (Atina11)

[Atina11]

TRADICIONALNO POSUDJE

U nekim delovima naseg naroda preovladjuje misljenje da je posudje manje od sudova i da sluzi za privremenu upotrebu ili drzanje hrane i pica za vreme obeda,a u sudovima se hrana i pice drze duze vreme.Osim toga posudje se razlikuje po tome sto je plitko i sa sirokim otvorom ,na primer: tanjir,kalenica,panica a sudovi koji imaju suzen i mali otvor (usta):

cutura,testija,bure.Sudovi i posude se mogu razvrstati prema materijalu od koga su izradjene:

Sudovi od tikve - sucurci (male tikvice gde se drzala so),vrgovi ( za zahvatanje vode sa izvora),dulajke,uvrtace..

Posude od koze - jarece kozne mesine (tarcug) gde se drzalo vino i rakija.

Posudje od tkanine - torbe,bisage,vrece i dzakovi

Posudje od drveta - bacvica,brema,bremenica,buca,vucija,burilo,cabar i drugo sluzile su za zahvatanje,presipanje,cuvanje i prenosenje vode,vina,rakije.Zatim pleteni sudovi:hlebna korpa,zastrug (podrucje Kosova i Metohije),stupa sa tuckom,canak,cutura bukara,vedro,levak,karlica,vucija siriznjaca,lopar,sito..

Posudje od zemlje-keramika: crepulje (za pecenje hleba) i vrsnici (poklopci za crepulje) radjeni su bez keramickog kola i grube su izrade,bokasti lonci, testije(sudovi za tecnost),przulja,kotao,lonac,tava,djevdjir,djuvec,cup,canak,pljoska.

Posudje od metala: dzezva,zarf,tabla-posluzavnik,bakrac,tepsija,tiganj,mlin za kafu,modal

Posudje od kamena: kamena korita (za pranje rublja ili se pojila stoka) zrvanj (za mlevenje soli),stupe (za tucanje zrnastih plodova)

Posudje od stakla - novijeg su porekla,svi su kupovni i redje su bili u svakodnevnoj upotrebi.Koristili su se u enterijeru gradjanskih kuca i u bolje stojecim seoskim domacinstvima:case,slanici,bokali,boce,posude za slatko.

Cokanji su se koristili za nosenje i drzanje manje kolicine zestokog pica.

Izmenjeno 15 dec 2010 (Atina11)

[Atina11]

TRADICIONALNI MUZICKI INSTRUMENTI

Bogatstvo vrsta i varijanata na malom podrucju kao sto je Srbija ,nije vezano iskljucivo za muzicku darovitost naroda.Nacin privredjivanja i drustveno uredjenje znatno su uticali na muzicko stvaralastvo naseg naroda.

Stocarstvo , kao jedno od osnovnih zanimanja,doprinelo je ocuvanju muzicke tradicije.Stocar je svoje “dugo” vreme ispunjavao sviranjem i izradom instrumenata od pruca ,pa je razumljivo sto je najstarija instrumentalna muzika solisticka.Ljudi iz patrijahalne sredine vezivali su se za epske junacke pesme,,za gusle,za svirale. Silaskom sa brda u plodne ravnice prerastaju u racionalne zemljoradnike,vreme postaje dragoceno a pastirska dokolica,svirka i svirala daleki. Insrumenti koje su cobani izradjivali za sebe postepeno ustupaju mesto zanatskim a kasnije i fabrickim instrumentima krajem 19-og i pocetkom 20-og veka.(trube,harmonika,violine..).Od zavrsteka drugog svetskog rata ,u svim nasim krajevima ,izrada muzickih instrumenata gotovo se potpuno ugasila.Od 1960,godine sa pojavom radija i televizije,gramofonskih ploca sa novokomponovanom muzikom,jedino su se svirale,frule i dvojnice uklopile u nove muzicke sastave.

Kao sastavi deo turizma izradjuju se narodni muzicki insrtumenti koji su samo oblikom ostali verni.

U okolini Uzica,Zajecara i u Banatu izradjuju se svirale i dvojnice.

U okolini Svrljiga -cevare ,na Kosovu i Metohiji-citelije,kavali,supeljke..a u Vojvodini tambure.

Narodni muzicki insrtumenti doziveli su pravu renesansu zahvaljujuci folklornim ansamblima na opstim narodnim veseljima,svadbama,saborima.

Poznati sabori u Srbiji:-Prva truba Dragaceva u Guci-Homoljski motivi u Kucevu-Sabor narodnog stvaralastva Srbije u Leskovcu,Aleksandrovcu i Topoli..

Tradicionalni muzički instrumenti

1)Idiofoni instrumenti kod kojih se zvuk proizvodi:

-udaranjem (zvona i klepetala)-trzanjem (drombulje)-struganjem i prevlacenjem (guslice od kukuruzovine)-treskanjem (zvecke,cegrtaljke)

2)Membranofoni-udaracki instrumenti ,kod kojih razapeta membrana koze ili papira treperi:

-udaranjem (darabuka i sve vrste bubnjeva ,daire)-trenjem stapa utaknutog u membranu (cupa beges)

-treperenjem papira(membrane) na koji se duva kroz suplje cevi,stabljike kukute ili na cesalj.

3)Kordofoni-zicani instrumenti kod kojih razapeta koza nad rezonatorom daje zvuke u zavisnosti od debljine zice.

Citre-imaju ravnu podlogu s horizontalno napetim zicama,na kojima se zvuk proizvodi:

trzanjem (citra)udaranjem (cimbalo)struganjem (klavirkord)Lutnje-ovalnog trupa sa rezonatorom i izduzenim vratom na kojima se zvuk proizvodi:

trzanjem (tambura,gitara)prevlacenjem gudalom (gusle,lijerica)Harfe - trougaonog trupa ,sa vertikalno napetim zicamaLire - oblika potkovice,s transverzalom i zicama. 4)Aerofoni –duvacki instrumenti kod kojih treperenjem vazduha,vazdusnog stuba u cevi instrumenta ,nastaje zvuk:

Harmonika, supeljka, kaval,svirala, frula,dubuk, curlik, cevara, dvojnice, ocarina, diple, gajde

Izmenjeno 15 dec 2010 (Atina11)

[Infoputnik]

Folklor Srbije

Srbija je jedna od kulturno najraznovrsnijih zemalja Evrope, sa raskošno bogatim kulturnim nasledjem. Granice između nekadašnjih velikih carstava su presecale teritoriju današnje Srbije kroz duge periode istorije: između Istočnog i Zapadnog dela Rimskog carstva i između Otomanskog i Austrijskog Carstva /kasnije Austro-ugarske monarhije/. Kao posledica toga, severni deo zemlje ima kulturološke odlike centralne Evrope, a južni deo Srbije ima mnogo više orijentalnog uticaja. Naravno, oba regiona su uticala jedan na drugi, tako da se različitosti izmedju severa i juga prožimaju do određenih nivoa, čineći posebno zanimljivu kulturnu riznicu Srbije.

NARODNE NOŠNJE U XIX I PRVOJ POLOVINI XX VEKASaznanja o svojstvima tradicionalne odeće zasnovani su na proučavanjima materijala iz 19. i prve polovine 20. veka. Raniji periodi, u pogledu odevanja seoskog stanovništva u Srbiji, što je slučaj sa većinom zemalja jugoistočne Evrope, odnosno na Balkanskom poluostrvu, manje su poznati zbog nedovoljno očuvanih materijalnih dokaza i drugih vrsta podataka. Međutim, fragmentarna građa iz ponekih ranijih vekova (arheološki nalazi, pisani i likovni izvori) i poznati tokovi istorijskih, društvenih i kulturnih zbivanja, donekle omogućuju osvetljavanje porekla ponekih odevnih elemenata aktuelnih u 19. i 20. veku, a retko i rekonstrukciju pojedinih celina iz prošlih epoha.

U sagledavanju razvoja etničke odeće i u tumačenju i sticanju sveobuhvatnih saznanja o odlikama odevnih sadržaja u 19. i prvoj polovini 20. veka, nezaobilazna su - uz temeljnu staroslovensku, odnosno starosrpsku tradiciju - uvažavanja paleobalkanskog, zatim vizantijskog i srpskog srednjovekovnog sloja, tursko-orijentalnog nanosa i strujanja iz evropskih zemalja, koja pripadaju relativno novijem vremenu. Sa manjim ili većim udelom svi ti kulturni uticaji, čije je utemeljenje i širenje bilo povezano sa istoriskim zbivanjima - koja su u nekim periodima izazivala veće ili manje migracije stanovništva - ugrađivali su se i u odeću. Stoga se u njoj, osim obeležja vremena u kome je stvarana i nošena, nalaze i tragovi iz prošlih vremena.

Centralnobalkanska zona

Etnička odeća centralnobalkanske zone u Srbiji rasprostire se u njenim istočnim i južnim krajevima i u oblastima Kosova, Metohije i Raške. Na toj prostranoj teritoriji smenjuju se nizijski, brdroviti i planinski predeli, a odeća predstavlja spoj zemljoradničkih i stočarskih odevnih elemenata, s očuvanim tragovima staroslovenske, starobalkanske, srpske srednjovekovne kulture vizantijskog nanosa i trusko-orijentalne kulture. Karakteriše je izdužena vizuelna forma odevnih celina, botatstvo suptilnih i raskošnih ukrasa savršene izrade i fino slaganje boja.

U svim sredinama u ženskoj, kao i u muškoj odeći, platnena košulja u obliku ravno krojene tunike sa rukavima, osnovni je donji i gornji haljetak. Gotovo svuda ženska dugačka košulja je iste širine, sa jednim do dva klinasta proširenja po stranama, izuzev na Kosovu, Metohiji i u oblasti Raške (centri srpske srednjovekovne državnosti), gde se košulja razvila u široku zvonoliku haljinu sa deset i više klinova. U tom razvijenom obliku, sa izrazito bogatim vezenim dekorom koji se susreće i u drugim krajevima i na drugim predmetima, kao i u slaganju ornamenata, vidljivi su odblesci srednjovekovnog tekstila srpskih valstelinskih odora.

Panonska zona

Etnička odeća kulturno-geografske panonske zone rasprostire se u sevenom delu Srbije. U južnom graničnom pojasu sa više oblasti, među kojima centralno mesto zauzimaju Šumadija i Kolubara, odeća se prožima sa centralnobalkanskim i dinarskim sadržajem, a prisutni su uticaji srpske građanske odeće 19. veka i vojničke uiniforme. U ostalom panonskom podneblju - u Vojvodini, odeća je bila izložena srednjoevropskim uticajima i stilovima, posbno baroku i od kraja 19. veka građanskoj modi evropskog okvira. Od značaja su staroslovenski elementi, koji su se na južnoslovenskom tlu najbolje očuvali u panonskim predelima.

Na pretežno nizijskom prostoru, sa složenim kulturnim prožimanjima, plodnost tla, s obiljem žitarica i drugih plodova, davala je ekonomsku sigurnost stanovništu, što se odražavalo na sve oblasti života i što je u odevanju doprinelo bujnoj raznovrsnosti i razigranosti oblika, ukrasa i boja. Bogato nabrana platnena odeća, koja se nosila leti i zimi, deluje lako i živo. Sukneni i krzneni odevni predmeti prostranih su krojnih odlika - primereni ravničarskom načinu rada. Česti su vegetabilni motivi kao i geometrijski oblici u raznobojnom, belom i zlatnom izrazu tkanih i vezenih predmeta, pretežno svetlih boja.

Sve raznovrsne etničke odeće u Srbiji, koje su se razvijale u različitim, unekoliko i sličnim uslovima kulturno-geografskih zona, sa dugovremenskim oslanjanjem na nasleđe i tradicionalne vrednosti sa uvažavanjem uslovnosti vremena u kome su stvarane i nošene, u hodu razvoja društva u celini, pretpeće proces postepenog nestajanja iz svakodnevnog života. Taj proces promena, prouzrokovan razvojem novih ekonomskih i socijalnih uslova, širenjem saobraćajnih i trgovinskih veza, bližim odnosima između gradskih i seoskih sredina, nastupio je već od kraja 19. veka, sve više posle Prvog i naročito Drugog svetskog rata, otkada tradicionalni stil odevanja ustupa mesto gradskoj evropskoj modi. Na taj način je etnička odeća već u drugoj polovini 20. veka postala kulturnoistorijska vrednost, s tim što se povremeno koristi u određenim svečanim prilikama.

Gradska srpska nosnja

Odlika 19. veka po Beogradskim ulicama

Izmenjeno 15 dec 2010 (Infoputnik)

[Atina11]

NAKIT KOD SRBA

Nakit za glavu:U narodnom nakitu Srba,izuzetna paznja posvecivana je kicenju i ukrasavanju glave koja tokom 19.-og i prvoj polovini 20.-og veka zadrzava dominantno mesto.Osim kosi posvecivana je paznja dodatnim ukrasima pod kojim se podrazumeva nosnja na glavi koju cini i nakit tj.”oglavlje”.

Najznacajniji su nam :

Venac - vence od prirodnog cveca nosile su devojke kao simbol mladosti,dok su na glavi neveste imali simbol vencanja.

Kruna - kruna je relikt srpske srednjovekovne tradicije ciji se koreni nalaze u vladarskom nakitu inpirisanom vizantijskim dvorkim nakitom.

Pocelica - vrsta nakita koja se nosi na celu,najcesce su bile sastavljene od 28 do 32 plocice,ukrasene dekorativnim motivima i dragim kamenjem.Predstavljale su obrednu i obaveznu nosnju neveste.

Smiljevac - najrasprostranjenija mladina kapa na sirem podrucju Srbije.Mindjuse - nevestinski nakit nosen u probusenom lobulusu.

Nakit za vrat i grudi:Obuhvata one nakitne vrste koje su se zatvarale kopcama ili navlacile preko glave i nosile oko vrata.Poznate su pod nazivom djerdani,nanizi,struke. Razlikovale su se : oglice od novca,ogrlice sa privezcima,nagrudnici (nose se preko grudi i kace za odelo).

Nakit za struk:Veoma znacajan i dekorativan deo zenskog nakita .Koristili su se pojasevi sa kopcama,pojasevi od perli,pojas sa metalnim clanovima i dr.

Nakit za ruke:Tipican i najuocljiviji ukras zenskih ruku jesu narukvice.Odlikuju se raznim oblicima i raznovrsnoscu materijala od koga su izradjivane(zlato,srebro,bronza,staklena pasta,kost).Zatim prstenje koje je imalo mnogostruku ulogu za coveka:da ga ukrasi,da ukase na njegovu vaznost,da ga sacuva od zla da, posluzi kao pecat ili da ga misticno spoji sa drugom licnoscu.

Izmenjeno 15 dec 2010 (Atina11)

[Atina11]

ORUZJE U SRBIJI

Iako oruzje spada u najkontroverznije tvorevine ljudskog duha,ono je svom tvorcu bez sumnje obezbedilo opstanak,razvoj i na kraju ,potpun primat.

Hladno oruzje:Bojna sekira - nacinjena je od kamena,mocno napadacko oruzje za borbu prsa u prsa.Datira jos iz kamenog i bronzanog doba.Oblik bojne sekire iz vremena Kosovske bitke (1389 god.) imala je duzinu nesto manju od dva metra,a sama sekira 50cm.

Bojni cekic - imao je ulogu i oruzja i orudja.Sastoji se iz zarubljenog i siljastog dela izmedju kojih se nalaze usice cekica.U staroj srpskoj vojsci koristio se bojni cekic od drveta u obliku budze.

Batina, palica, topuz, buzdovan, kamdzija, nadzak - Palica je svakako jedno od najstarijih oruzja koji su koristili i najprimitivniji narodi.Iz palice se razvio topuz a kasnije buzdovan.Buzdovani su razlicitih velicina u zavisnosti za sta su se koristili.Samo izuzetno jaki ljudi mogli su da upotrebljavaju buzdovane.U bici kod Nikopolja,1396.godine,Bajazit I bio je ranjen buzdovanom sestopercom.

Kamdzije su koriscene uglavnom za bicevanje u okviru dosudjene kazne,ali i da zbace teskog oklopnika sa konja.Izradjivane su od koze i obicno su bile duze i cvrsce od onih koje su se koristile u stocarstvu za gonjenje konja.Nadzak je uglavnom liven od metala i koristila ga je najvise turska konjica.Potiskuje ga vatreno oruzje.

Koplje - ono je bilo uglavnom duzine oko dva metra ali je bilo i onih od pet metara koja su koriscena u posebnim strategijama ratovanja zbog tezine rukovanja ovako nezgrapnim bodilom.

Pracka - oruzje koje se koristilo za borbu na odstojanjima.Sastoji se iz lezista na krajevima vezanim za dva duza kanapa.U leziste se stavljao kamen i izbacivao u odredjenom pravcu prema meti na taj nacin sto bi se pracka dva,tri puta okrenula oko ruke i u datom momentu otpustio jedan njen kraj.

Luk i strele - jedno od popularnijih oruzja srednjeg veka u Srbiji.Sluzi za borbu na vecim daljinama.Strela se sastoji od gvozdene strelice i drvenog stapa.Lukovi su bili drveni,rozani i gvozdeni.

Samostrel - luk je ucvrscen na postolje na kome je uredjaj za zadrzavanje i okidanje strela.Luk je od drveta,roga,gvozdja,bakra,celika .Postolje je uglavnom drveno,oblozeno slonovacom ili metalom.

Mac, sablja, jatagan i noz - Mac je napadno i bodno oruzje.U Srbiji je postojalo zanimanje za izradu maceva.Menjanjem oblika i dimenzija maca stvorene su nove vrste kao sto su noz-kraci od maca a duzi od bodeza i sablja –polulucno savijena ,kraca od maca i dekorativnija.Jatagan je veliki turski noz.U Srbiji, u Prizrenu izradjivani su lepi bogati primerci ovog seciva.

Vatreno oruzje:Vatreno oruzje je namenjeno za borbu na daljinama.Poterna snaga ovog oruzja je hemijska ,dok je kod hladnog mehanicka.To su puske, topovi i pistolji.

Puske su lakse naoruzanje dok su topovi teze po kalibru i po dimenzijama.Topovi pravljeni od drveta tresnje( prilicno nepouzdani) i oni liveni koristili su se prilikom odbrane grada.U narodnoj tradiciji je zabelezena pojava vatrenog oruzja u prici o Kraljevicu Marku koja govori o tome da je on,kada je prvi put ugledao pusku, pobegao u pecinu i posavsi da je ogleda ,sam sebi probio iz nje dlan, pa je rekao:”Sad ne pomaze junastvo,jer najgora rdja moze ubiti najboljeg junaka” .Razvoj izgleda i mehanizma pusaka od 1850 godine nije se mogao zaustaviti.Oruzje je bivalo sve savrsenije .Mnoge svecanosti Srbi su najavljivali pucanjem iz oruzja a mnogi komadi tog oruzja su u kasnijim ratovima imali vaznu ulogu.

[Atina11]

Bas nam je divna tradicija,ni ne znamo sta imamo...

Izmenjeno 15 dec 2010 (Atina11)

[Atina11]

hvala Bogu sto nam je takvog coveka podario!

Potpuno se slazem.Jos jedan od velikih ljudi koje je nas narod iznedrio je i

VLADIKA NIKOLAJ VELIMIROVIC

Рођење и рано детињство

Владика Николај Велимировић рођен је на Туциндан 23. децембра, по старом, или 5. јануара 1881. године, по новом календару. Родно место Владике Николаја је малено планинско село Лелић, смештено на северним падинама планине Повлена, недалеко од Ваљева. Родитељи његови, Драгомир и Катарина, прости шумадијски сељаци, имали су деветоро деце. Никола (Владикино световно име) био је прво дете у родитеља. Осталих осморо је поумирало од разних болести, а један од њих - Душан (отац блаженопочившег Владике Јована), погинуо је у рату 1914. године. Мали Никола је крштен у манастиру Ћелијама, који је тада био парохијска црква села Лелић.

Знаменита породица Велимировића потиче од Антонија-Анте Јовановића, који се у ваљевски крај доселио из Сребренице у Босни. И данас тај засеок у Лелићу зову “Бошњаци”. Антоније је био начелник среза подгорског и један од виђенијих људи у тадашњој Србији. Сахрањен је испред северних врата манастира Ћелија. Гроб му је до данас добро очуван са каменом плочом и крстом од црвеног мермера. Јоаким Вујић, у своме “Путешествију по Сербији”, записао је сусрет са начелником среза подгорског Антонијем Јовановићем у Лелићу. По Антонијевом сину Велимиру настало је презиме Велимировић.

Мали Никола је одгојен и васпитан у угледној српској патријархалној задрузи која је имала преко тридесеторо чељади. Отац Драгомир, био је ретко писмен сељак за оно доба. Поред уобичајених сеоских послова, био је писар и деловођа среза подгорског. До данас су сачуване деобне пресуде писане његовим лепим и читким рукописом. Пошто је због послова често одсуствовао од куће, бригу о васпитању деце преузела је његова смерна супруга Катарина - потоња монахиња Екатерина. Она је први учитељ и васпитач малог Николе. Још као дете водила га је за ручицу у оближњи манастир Ћелије на богослужење и причешће. Учила га да се прекрсти и како се Богу моли. Тих првих детињих дана поред топлога скута материног, Николај се доцније често сећао. Један такав догађај, описао је у својој аутобиографској молитвеној песми - “Молитва роба у тамници”.

Основна школа и гимназија

Када је Никола мало одрастао, отац Драгомир реши, да га, као најстаријег и најбистријег од своје деце, упише у школу. Основна школа села Лелића била је у манастиру Ћелијама. Пошто су деца похађала школу из других села удаљених и преко двадесет километара, пространи манастирски конак је претворен у интернат. Недељом и празником родитељи су долазили у манастир на богослужење, обилазили децу и доносили потребне намирнице и чисту преобуку. Кућа Велимировића удаљена је од манастира 4-5 километара. Никола је по природи био мали и ситан, те да не би пешачио свакодневно толики пут, отац га предаде у школски интернат. Тако отпоче Николино школовање и образовање под куполама светоархангелског храма у манастиру Ћелијама.

Ћелијски учитељ, Михаило Ступаревић, уочио је Николину ревност и даровитост, па је по завршеној основној школи, саветовао оцу Драгомиру да Николу пошаље на даље школовање. Бистри и отресити сељак послуша учитеља и Николу уписа у Ваљевску гимназију. Гимназија у Ваљеву је била на добром гласу али није била потпуна. Имала је само шест разреда.

После завршене Гимназије настала је дилема: где и како наставити даље школовање. Уз одобрење оца Драгомира, Никола крене са својим другом Петром Косићем да се упише у Војну академију. Због неухрањености и малог обима груди Николу на конкурсу одбију, а Петар се упише и постане високи официр српске и југословенске војске, познат у догађајима око пуча генерала Симовића 1941. године.

Упис у Богословију

Трагајући даље за школом у коју да се упише, Никола сазна да је објављен позив за упис ученика у последњу генерацију старе Београдске богословије. Примао се неограничен број ученика. Никола се пријави и буде примљен и уписан у први разред.

Његови другови су углавном били уписани у богословију са по два разреда гимназије. Толико је било потребно. Никола је завршио шест разреда и већ био прилично оформљена млада личност - млади интелектуалац. Одмах је у богословији био запажен. Одушевљавао је своје професоре и другове разумевањен најзамршенијих проблема из области науке, философије и теологије. Поред обавезних уџбеника и скрипти почео се увелико користити богословском и философском литературом у савлађивању наставе. Сваки тренутак слободног времена је користио да што више прочита и научи. Од првих богословских дана почео је читати дала светских класика. До краја школовања прочитао је дела Његоша, Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шекспира, Гетеа, Игоа, Дантеа, Волтера, Ничеа ... Духом својим надносио се и над тајанственом мудрошћу далеког Истока, читајући и проучавајући свештене и философске књиге древне Индије. И доцније, целог живота се враћао Индији.

Жалио је што хришћанство није успело да продре у Азију. Сматрао је да га индијски дух склон контемплацији и мистици још више продубио и обогатио. Зато је написао неколико познатих дела на ту тему: “Христе, дођи у Азију”, “Индијска писма”, “Индијски Савле” и др.

После завршене богословије, Николај је постављен за учитеља у селу Драчићу недалеко од Ваљева, на путу за Косјерић. Ту се упознао и спријатељио са свештеником Стевом Поповићем, емигрантом из Црне Горе. Са њим је одлазио на разне свештене обреде у село где је упознао духовни живот српског села и сељака. Летње распусте је проводио у Боки на лечењу. Писао је из Боке своме пријатељу, свештенику Стеви, и у тим писмима су остали прекрасни описи Боке Которске и живота народа у Црној Гори и Далмацији. У то време, Никола је већ увелико овладао вештином писања и беседништва.

Поред писања и сарадње у “Хришћанском веснику”, писао је и у другим црквеним и световним часописима и новинама. Као учитељ у Драчићу написао је један позоришни комад који је извођен у ваљевском позоришту. Нажалост то дело је изгубљено. После кратког учитељовања у Драчићу постављен је одлуком министра просвете Србије за управника школе у Доњим Лесковцима. Но учитељска служба није била циљ младог Николе.

Два доктората

Непосредно после завршетка богословије, као одличном и даровитом ученику, нуђено му је да иде на студије у Русију. Он је пошто-пото хтео на Запад. Није могао одмах добити стипендију. Решио је да чека. И једног дана стигла је одлука министра просвете да се Николи обезбеђује стипендија за наставак студија на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској. Жеља је била испуњена. Никола је спаковао кофере и отпутовао у Швајцарску.

У Берну је Никола први пут добио потребне услове за учење и студирање. Имао је државну стипендију која му је обезбеђивала пристојан живот. Са фотографија из тог доба види се је он већ тада постао углађени и лепо одевени европски студент и господин. Добро је научио немачки језик и поред свог матичног факултета у Берну одлазио је да слуша предавања на другим факултетима широм Швајцарске и Немачке. Остајао је читаве семестре на познатим факултетима слушајући чувене професоре теологије и философије. По завршеном факултету пријавио је докторску тезу и докторирао на тему: “Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве”.

Из Швајцарске, Никола се враћа у Београд, са намером да студије настави на Оксфорду у Енглеској. Није одмах добио стипендију, али он отпутује у Енглеску. Вероватно интервенцијом и везама проте Илића, убрзо му је додељена стипендија. Без великих тешкоћа Никола научи енглески језик и заврши филозофски факилтет у Оксфорду и докторира из философије на тему: “Философија Берклија ”. Ову тему је бранио на француском језику у Женеви. И тако са два доктората и перфектним знањем три главна европска језика, Никола се враћа у Београд.

У Београду није дочекан са одушевљењем. Мала балканска средина дочекала га је са завишћу, а црквени људи су зазирали од њега због тога што се школовао у римокатоличкој Европи. Ни једна диплома није му призната, наводно због тога што није имао завршену пуну гимназију. И он, са завршена два факултета и положена два доктората на два најзнаменитија европска универзитета враћа се у средњу школу и полаже седми и осми разред у Другој београдској гимназији. После тога је постављен за суплента Београдске богословије као свршени студент философије. Предавао је световне предмете и језике.

Монашење

Тек што је почео предавања у богословији, Никола се поново разболео. Боловао је дуго и тешко. У болници се заветује, да ће, уколико преживи, примити монашки чин и целог себе ставити на службу српској цркви и своме народу. и чим је изашао из болнице, одлази у манастир Раковицу, надомак Београда, и ту 20. децембра 1909. године прима монашки чин, додавши своме световном имену само једно слово. Добио је маонашко име - Николај.

Одмах после монашења, на предлог тадашњег Митрополита Србије Димитрија, млади јеромонах Николај одлази на студије у православну Русију на чувену Духовну академију у Петроград. Да се “оправослави”, како је говорио Митрополит. Када је стигао у Петроград, Николај се упише на Академију као свршени београдски богослпов не помињући свршене факултете и докторске титуле, нити показујући писмо и препоруку Митрополита Димитрија које је овај упутио петроградском Митрополиту да се Николају нађе при руци. Николај је слушао предавања и остао потпино непознат међу студентима све до првог учешћа у дискусији на једној од бројних књижевно - духовних вечери које су редовно одржаване на Академији. Својим знањем, говорничким даром и талентом задивио је професоре и студенте, а посебно петроградског Митрополита, који одмах од руске владе за Николаја издејствује бесплатну возну карту за путовање по целој Русији. И Николај тако крене у обилазак велике руске земље и њених светиња. Непосредно је упознао широку и дубоку православну словенску душу.

Из Петрограда, Николај се враћа у Београдску богословију. Међутим, школска учионица је била претесна за њега. Он почиње серију својих проповеди по београдским црквама. По тематици и начину произношења оне су биле прворазредни духовни и културни догађаји у Београду. Узимао је теме из живота са оригиналном обрадом: “Лагано корача Христос”, “О мислима у огледалу”, “Чија је земља”, “О омладинском песимизму”, и др. Истовремено почиње објављивати своја писана дела: “Религија Његошева”, “Беседе под Гором”, “Изнад греха и смрти” и др. Његове проповеди и књиге заталасале су нашу црквену и културну јавност и постале прворазредна духовна и културна сензација. Брзо је постао познат широм српских земаља.

Године 1912. Николај је позван у Сарајево на прославу десетогодишњице српског културног друштва “Просвета”. Дошао је у центар Херцег Босне са гласом прослављеног проповедника. Дочекала га је препуна црква и порта свега онога што је Босна и Херцеговина имала српског и културног. Проповед је почео речима: “Долазим из Србије, тог острва слободе, да вама, нашој браћи у ропству, донесем поздраве Београда”. Поздрављен је овацијама. Посебно је одушевио босанско-херцеговачку омладину и чланове “Младе Босне”, који ће се 1914. године, уочи сарајевског атентата, на гробу Богдана Жерајића и над Николајевим “Беседама под Гором” као над Јеванђељем Христовим, заклети на верност и истрајност. У Сарајеву се Николај тада упознао са највиђенијим представницима тамошњих поробљених Срба: Дучићем, Шантићем, Ћоровићем, Грчићем, Љубибратићем и другима. То је било време аустријске анексије Босне и Херцеговине, па је Николај обрнувши читаву ствар изговорио речи које су ушле у легенду: “Својом великом љубављу и великим срцем, Ви, Срби Босанци, анектирали сте Србију Босни”. Аустријске власти су га на повратку у Београд неколико дана задржале на претресу у Земуну. Следеће године нису му дозволиле да посети Загреб о прослави годишњице Његоша.

Мисија у Енглеској и Америци

Наступило је време када су малена Србија и Велики српски народ кренули ка Голготи, у судбоносне дане страдања и ратовања за уједињење свих српских земаља и свих јужнословенских народа. У свим догађајима 1912-1914. године, Николај живо и активно учествује. Његове беседе носе печат херојства и патриотизма. Страдање и национални стоицизам српског народа упоређује са голготском жртвом Христовом и са страдањем хришћанских мученика и светитеља. Почетком 1915. године председник српске владе Никола Пашић, позива Николаја у Ниш и упућује га у Енглеску и Америку да пропагира српску праведну борбу и да сузбија аустријску пропаганду против Србије. “Па шта да им кажем ?” - тражио је Николај инструкције од Пашића. После дужег ћутања, ћутљиви Пашић је одговорио: “Кашће ти се само”. Имао је пуно поверења у Николаја, који је већ био стекао славу великог беседника и богослова, широм целог православног и хришћанског света.

Пуне четири године, од априла 1915. до априла 1919. године Николај је по Америци и Енглеској држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, колеџима, биоскопским дворанама, хотелима и по другим установама, објашњавајући српску праведну и ослободилачку борбу против аустроугарске царевине. На великом збору у Чикагу, августа 1915. придобио је за српско питање знатан део народа и свештенства и то не само православног него и римокатоличког, протестантског и унијатског. Велики број добровољаца, Срба и Хрвата, отишао је тада на Солунски фронт да помогне српским и савезничким армијама у ослобађању Србије. Начелник енглеске армије изјавио је после рата, да је “Отац Николај био трећа армија” за српску ствар. Нека од својих предавања и беседа из тог времена објавио је у четири књиге на енглеском језику: “Душа Србије”, “Србија у светлости и мраку”, “Духовна препород Европе” и “Агонија цркве”.

Владика Жички и Охридски

По завршетку рата, док је био у Енглеској, изабран је 25. марта 1919. године за епископа Жичког, одакле је крајем 1920. премештен на древну Охридску епископију. Тих година, била је жива дипломатска активност и цркве и државе, па је Епископ Николај био члан бројних делегација и мисија у Атини, Цариграду, Светој Гори, као и у Америци и Енглеској. Tек као епископ Охридски и Жички, Владика Николај развија своју пуну мисионарску и јеванђелску делатност. Иако под тешким условима, он свакодневно путује по епархији, поучава народ и проповеда. Као некада Свети Сава. Обнавља ратом порушене цркве и манастире. Оснива сиротишта за незбринуту децу. Да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде, оснива Православну народну хришћанску заједницу или Богомољачки покрет којим је руководио између два рата. Из тог покрета се регрутује велики број монаха и монахиња који пуне српске манастире. Под његовим благотворним утицајем почиње у српском народу велико духовно буђење, а у црквеном животу огромно прегалаштво.

Значајно је поменути да су Охрид, са својим древним светињама на обалама Охридског језера, суседна православна Грчка и Света Гора, извршили огроман утицај на Николаја. Он се сав окренуо Светим оцима и православној византијској класици и духовности. Увидео је да су Свети оци, све оне духовне проблеме који су њега мучили и којима је он тражио одгонетку на западним универзитетима, решили пре много векова. У овом охридском периоду настају његова сјајна дела: “Речи о Свечовеку”, “Молитве на језеру”, “Омилије” и “Охридски пролог” - та чудесна и јединствена књига у целом православном и хришћанском свету.

По жељи Архијерејског сабора и православног народа Шумадије, Николај је 1934. године враћен на трон Жичке епархије. Одмах се дао на обнављање манастира Жиче и она је убрзо заблистала старим Немањићким сјајем. Обновио је и многе друге манастире, нарочито венац манастира у Овчарско - кабларској клисури, која је названа Српска Света Гора. У време конкордатске борбе 1936. године Николај није могао остати по страни. Устао је у заштиту свога народа и своје цркве и захваљујући његовом огромном угледу и ауторитету Конкордат је пао. Такође, удраматичним мартовским догађајима 1941. године, Владика Николај је уз Патријарха Гаврила имао свој удео у рушењу антинародног пакта владе Цветковић-Мачек. Немци му то никада нису могли заборавити и опростити.

На голготском путу

Почетком 1941. године ратни пожар се увелико ширио Европом. Црни облаци су кренули ка југу и почели се надносити над Србијом. Команданту јужног фронта, генералу Александру фон Леру, Хитлер је лично издао наређење: “Уништити српску интелигенцију, обезглавити врх Српске православне Цркве, и то у првом реду патријарха Дожића, митрополита Зимоњића и епископа жичког Николаја Велимировића, као и калуђере и монахиње српских манастира”. Чим су Немци окупирали земљу, одмах су војне и полицијске снаге упале у Жичу и изоловале Владику Николаја. 12. јула 1941. године ухапсили су га и пребацили у манастир Љубостињу у заточеништво. Био је то његов растанак са Жичом. Под јаком немачком стражом Владика је у Љубостињи остао све до 3. децембра 1942. године када је заједно са јеромонахом Василијем Костићем, потоњим епископом жичким, и својим синовцем Јованом Велимировићем, пребачен у манастир Војловицу код Панчева. После неколико месеци, крајем маја 1943. године немци су у Војловицу довели и патријарха Гаврила. Своје тамничке дане, Владика Николај је испунио даноноћним радом и молитвом. У Љубостињи је написао своја позната дела: “Теодул”, “Српски народ као Теодул”, “Средњи систем”, “Индијска писма”, “Мудра игуманија љубостињска”, “Стослов о љубави” и друге књиге. У Војловици је исправио Вуков превод Светог Писма Новог завета.

Пред крај рата, 15.септембра 1944. године Немци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из манастира Војловице у злогласни концентрациони логор Дахау у Немачкој. Они су били једина два црквена великодостојника у Европи који су били заточени од немачке солдатеске и који су прошли пакао логора Дахау. Ослобођени су 8. маја 1945. године од стране савезничке 36. Америчке дивизије. Неко време потуцали су се обојица по земљама западне Европе а затим се Патријарх вратио у земљу и преузео дужност поглавара Српске цркве. Николај је кренуо голготским стазама емиграције. Није желео да се врати у своју вољену Србију у којој је насилно дошао на власт безбожнички и богоборачки комунистички режим. Сматрао је да ће више за свој народ урадити ако остане у емиграцији и покрене своје пријатеље у Европи и Америци да помогну Србији. “Када кућа гори, пожар се гаси споља” - често је говорио.

Преко Енглеске стигао је у Америку. Тамо је наставио свој мисионарски и списатељски рад. Из овог времена потичу његова дела: “Касијана”, “Земља недођија”, “Жетве Господње”, “Диван” и његово последње недовршено дело “Једини човекољубац”. Заједно са протом Алексом Тодоровићем покреће религиозну библиотеку “Свечаник” у којој објављује бисере православне хришћанске духовности. Из Америке је слао пакете и помоћ црквама и манастирима, монасима и монахињама, свештеницима и народу. Све што је имао, све је поклонио своме народу. Окупљао је и мирио Србе у туђини и учио их да, само ако буду везани за своју Цркву и своје обичаје, могу сачувати своје име и своје корене у далеком свету.

Први после Светог Саве

Своје последње дане, Владика Николај је провео у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. Упокојио се мирно у Господу, рано у недељу, на покладе 18. марта 1956. године. Смрт га је затекла на молитви. Из руског манастира, пренет је у српски манастир Светог Саве у Либертвилу и сахрањен уз велике почасти у српском народном гробљу поред манастира. На вест о Владичиној смрти зајецала су звона са торњева свих српских цркава широм света. Нарочито у његовој “Домаји”. Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове верне богомољце. Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног молитвеника пред престолом Господњим. Народ му се одмах почео молити као светитељу.

Велики страдалник за живота, постао је још већи страдалник после смрти. Проглашен је за издајника и непријатеља свог народа. Он, који је преживео све страхоте рата, и који је био заточеник најзлогласнијег фашистичког логора, проглашен је за сарадника окупатора. Многи су се такмичили ко ће га више попљувати и понизити. Пљували су и понижавали себе. Николај је остао недокучива величина, духовни стуб и упориште, нејгенијалнији српски беседник и богослов, највећи српски црквени писац и мислилац.

Епископ Лаврентије је сабрао његова дела и издао у петнаест великих томова са преко 12.000 страница, почасни доктор Глазговскког и Колумбијског универзитета, велики отац цркве и духовник, од чијег духовног капитала Српска црква данас живи и живеће кроз векове. Нема сумње он је први после Светог Саве.

Лелић - ново српско светилиште

Зато се пренос његових светих моштију у Србију, може само упоредити са преносом моштију Светог Саве из Трнова у Милешеву. Савремене српске генерације доживеле су посебну Божију милост да их у исто време походе два највећа Србина - Свети Сава, зидањем храма на Врачару и Владика Николај повратком из Америке. Нека би дао Бог да њихов загрљај под куполама храма на Врачару и у манастиру Жичи буде загрљај праштања и измирења свих Срба широм целог света. Његова задужбина у Лелићу, где почивају његове свете мошти, постаје ново српско светилиште - нови Острог и широм српских земаља испуњава се Владикина молитва, завет и аманет свим Србима: Да се Српски народ ОБОЖИ, СЛОЖИ и УМНОЖИ.

Молитвама Светог Владике нашег Николаја, Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј и спаси нас - АМИН.

ПОХВАЛНА ПЕСМА СВЕТОМ ВЛАДИЦИ НИКОЛАЈУ

Глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслог Христа

Путовођо рода српскога крстоноснога у векове

Распевана лиро Духа Светога

Поносе и љубави монаха

Радовање и похвало свештеника

Учитељу покајања свенародни Владико

Человођо богомољне војске Христове

Свети Нуиколаје српски и свеправославни

Са свима светима Небеске Србије

Моли Јединог Човекољубца

Да подари мир и слогу роду нашему

Izmenjeno 15 dec 2010 (Atina11)