Izlet u Pečuj

Ukoliko odlučite da odete u Pečuj, ovaj tekst će vam koristiti. Ukoliko ne planirate da odete u Pečuj, možda ćete poželeti. U bilo kom slučaju, gledajte da datum odlaska ne padne u nedelju. A evo i zašto.

Prošlog vikenda, tačnije u nedelju, ranom zorom, krenuli smo put Pečuja. Vožnja iz Beograda, sa zadržavanjem na granici, traje šest sati. Krenulo je nas troje, a izlet je organizovan preko turističke agencije za 14e. Volim jednodnevne izlete u blizini jer mi razmrdaju svakodnevnicu, pa stičem utisak da je sledeće putovanje blizu.

Stižemo oko podneva. Ukoliko dolazite preko turističke agencije, autobus će vas ostaviti ispred tržnog centra Arkad, odmah preko puta autobuske stanice. Novac odmah promenite u menjačnici u tržnom centru, jer nedeljom ne radi nijedna u gradu, a kurs je svuda isti (mi to nismo odmah znali, pa smo se posle vraćali u tržni centar). Elem, gradić je prelep, ali budući da je bila nedelja, da ništa nije radilo i da na ulicama nije bilo nikoga, savetujem da za odlazak u Pečuj izaberete bilo koji drugi dan, kako ne biste stekli utisak da je ovo dosadan grad u kom nema šta da tražite, jer nije tako. 

Grad se nalazi u regiji Baranja na jugu Mađarske i sa svojih 160 hiljada stanovnika, predstavlja peti po veličini grad u Mađarskoj. Zbog svojih kulturnih i istorijskih spomenika, nalazi se na Unesco listi svetske baštine, a 2010. godine, uz Esen i Istanbul, predstavljao je evropsku prestonicu kulture. Vrlo brzo nam je bilo jasno i zbog čega. Osim kulturnog i istorijskog nasleđa, svaka fasada je okrečena, sve ulice su čiste, nigde nema ni jednog jedinog pikavca. Za Mađare inače važi da su pedantni, a zbog mađarskih korena koje vučem sa mamine strane, verujem da sam tu opsesivno kompulzivnu potrebu za čišćenjem, nasledila negde sa ovih prostora.

Meni zanimljiv podatak, a za Pečuj veoma važan je taj da je u ovom gradu, 1853. godine osnovana fabrika keramike i porcelana – Zsolnay. Njen osnivač je bio Mikloš Žolnai, a fabrika je postala svetski poznata za vreme njegovih sinova Ignjaca i Vilmoša. Proizvodni asortiman koji je obuhvatao porcelan, eosin i pirogranit, najčešće se koristio u vreme secesije, pa je tako preko hiljadu građevina u Evropi dekorisano Žolnai keramikom. Između ostalog i zgrada hotela Moskva u Beogradu, palata Rajhl i Gradska kuća u Subotici, Katedrala (Crkva imena Marijinog) u Novom Sadu i nekoliko eksponata u parku na Paliću. Uvek bih se oduševila kada ugledam takvu dekoraciju, a do sada nisam znala odakle potiče taj trend ukrašavanja.

Sve bitno što treba da obiđete, nalazi se u užem centru. Od tržnog centra, tj. od autobuske stanice do glavnog trga, deli vas samo jedna ulica. Usput ćete lako uočiti lepu sinagogu, dok se preko puta nalazi pošta u art nuvo stilu. Na trgu István Szécheny, ispred crkve Milosrdne braće, dominira najlepša fontana u gradu, sa pečatom Žolnai fabrike, koja me je po fotografijama asocirala na Pečuj. Ali gle ironije, iz nama nepoznatog razloga, tog dana je bila pokrivena drvenom skalamerijom, pa vam ne mogu ponuditi ništa više do fotografija sa interneta. Na ovom trgu se nalaze još i upravna zgrada Baranjskog okruga, Gradska kuća, statua Hunyadi Jánosa, nama poznatiji kao Sibinjanin Janko i kip Svetog Trojstva, podignut po završetku kuge u Evropi, 1714. godine. Verovatno najvažniji spomenik na trgu predstavlja Gazi Kasim-pašina džamija. Podignuta je između 1543. i 1546. godine na mestu nekadašnje gotičke crkve iz 13. veka, a potom je 1702. godine pretvorena u katoličku crkvu, pa ako ste posetili Aja Sofiju u Istanbulu, ova će vas podsetiti na njenu manju verziju. Ulaz u džamiju se plaća oko 5e, za studente je 2,5e i ne traže nikakav identifikacioni dokument. Nedeljom je otvorena za posete.

Nedaleko od ovog trga, nalazi se Katedrala Svetog Petra i Pavla sa četiri tornja, čija je gradnja počela u 11, a završila se u 19. veku. Preko puta katedrale, 1975. godine otkriven je Ranohrišćanski mauzolej – najveće mesto za sahranjivanje na dva nivoa. Šetajući pored zidina i okolnim ulicama posmatrali smo lepo sređene fasade, Gimnaziju preko puta, naišli na još jedno arheološko nalazište u ulici sa žutim tramvajem broj 24a i prošli pored Paša Jakovali Hasan džamije. Za razliku od one na glavnom trgu, ova ovde ima svoju pravu funkciju i jedina je u celosti očuvana na teritoriji Mađarske.

Put nastavljamo preko ulice muzeja, na mapi poznatijoj kao Káptalan utca. Da sam imala više vremena, moj izbor bi sigurno bio Žolnai muzej keramike, čija nas je unutrašnjost dvorišta privukla sa ulice, pa smo na kratko zavirili unutra. Nastavili smo uzbrdo do stepeništa i popeli se na vidikovac Kalvaria odakle se prostire pogled na ceo grad i toranj Barbakan. U Pečuju inače postoji najviša stambena zgrada u celoj Mađarskoj, sagrađena ’70-ih godina prošlog veka, ali zbog bezbednosti je potpuno prazna. Malo smo posumnjali u taj podatak, jer je čak ni sa vidikovca nismo ugledali. Tražite je pod imenom Pécsi Magasház.

Do ovog trenutka, ostalo nam je još oko dva sata do polaska za Beograd. Plan je bio da nađemo restoran i svratimo još u Žolnai kulturnu četvrt. Međutim…

Vratili smo se nazad na trg i krenuli kroz glavnu pešačku zonu – Király utca. U prelepim zgradama smenjuju su Narodno pozorište, muzeji, galerije, radnje, restorani i kafići. Od svega pomenutog – ništa ne radi. Užasno smo gladni i tražimo neki restoran gde ćemo pojesti gulaš. Na izmaku snage, kada shvatimo da ćemo ipak jesti giros u nekom pvc restoranu, u jednoj od uličica koje seku glavnu pešačku zonu, ukažu nam se neugledna vrata koja vode do prave mađarske kuhinje. Po ekipi unutra, na trenutak pomišljam da smo u restoranu narodne kuhinje. Nekoliko starijih lokalaca okružuju tetu oko pulta. Svuda lamperija, karirani stolnjaci i težak miris paprikaša. Imaju jelovnik na hrvatskom, ali ipak se teško sporazumevamo. Prstima pokazujemo to i to. Govorim – nem szeretem káposzta (ne jedem kupus), a naručujem baš to. Mislim se, mama, što me ne nauči da se bar u kafani snađem!? U svakom slučaju, hrana je bila izvrsna, porcije velike. Iako su italijanska i francuska vina najpopularnija, malo je poznato da u Mađarskoj postoje 22 regije vina i da je mađarsko vino odlično, u šta sam se uverila i ovde. Poznato pečujsko pivo je Szalon. Restoran nađite u Kazinczy utca 1, kada glavnom džadom idete sa trga, uličica je sa desne strane, videćete pravo od sebe bioskop Apolo. Zove se István Pince.

Račun za nas troje iznosio je 14e. Tako da sa ulazom u džamiju, ručkom i pićem, tog dana nisam potrošila ni 10e, pa smo pred odlazak ponovo menjali novac, iz forinte u evro. Skoro sam na jednom portalu, u komentarima ispod teksta o nama putopiscima, na podatak da sam za 6 dana u Gruziji potrošila svega 150e, pročitala kako smo moji prijatelji i ja – grebatori, kako smo verovatno jeli zemlju, nosili paradajz i čajnu od kuće ili bežali pred konobarima… Neki ljudi ne shvataju da stvarno postoje destinacije na kojima ne možeš da potrošiš svoj novac. Svratite u Pečuj i uverite se sami. Jeftino je, grad će vam se svideti i vratićete se bogatiji za još jedno putovanje i puni utisaka. Moja jedina žal je što na kraju ipak nismo imali vremena za Žolnai četvrt, pa dok ne odem ponovo u Pečuj, ponovo vam prilažem link sa interneta, kako biste pogledali i ovaj, možda najlepši deo grada.

Pišite kako se vama svideo Pečuj.

Do sledećeg putovanja,
Majus

*Lajkujte FB stranicu i pogledajte više fotografija.

Posetite moj blog i pročitajte priču u originalu, kao i ostale priče.