Zašto mi se (nije) svideo Frankfurt?

Nakon dva dana u Majncu, treći smo posvetile Frankfurtu. Milena svakodnevno putuje za Frankfurt do posla i nazad, ali ovo je bila drugačija poseta u kojoj smo obe bile turisti. Prepodne smo uhvatile voz kojim se za 45min stiže na glavnu železničku stanicu. Ostavile stvari u ormariću na stanici, uhvatile metro i za dve stanice bile u jezgru starog grada, na jedinom preostalom trgu koji je sačuvao srednjovekovni izgled nakon Drugog svetskog rata – Römerberg.

Ovo je glavna turistička lokacija, jer je Frankfurt moderan, bankarski grad, pa je ovo prava mala oaza i odmor za oči za one kojima neboderi nisu privlačni. Kada smo stigle, kiša je već dosadno padala što je potrajalo do mog odlaska. Osim nas i ekipe koja je počela sa kićenjem i postavljanjem novogodišnje rasvete, ljudi skoro da nije bilo. Na trgu, nalazi se Gradska kuća iz 1405. godine sa kompleksom od devet starih kuća, drvenih motiva i srednjovekovnih fasada. Na 10 000m2, osim ovog kompleksa, smešteni su i Istorisjki muzej koji se nalazi u zgradi Saalhof, najstarije očuvanom objektu iz 12. veka i jedina drvena kuća – Wertheim House. Na svega nekoliko metara od ovog jezgra, smeštena je gotička Katedrala Svetog Bartolomeja iz 15. veka. Svraćamo na palačinke sa eurokremom kod Italijana i nastavljamo put do Crkve Sv. Pavla.

A onda nas samo jedan pešački prelaz deli od starog grada i ulazimo u pravi Frankfurt koga karakterišu visoke, moderne zgrade, neboderi, banke, banke i banke… Dizalice, kranovi, tržni centri, gužva u saobraćaju, radovi na putu, to je ono što mi skreće pažnju i ne sviđa mi se. Idemo do Geteove kuće i stojimo ispred, gledamo na sat i odlučujemo da ipak ne uđemo, jer imamo druge planove koje treba ostvariti do 18h, kada mi polazi voz za Berlin. U ovoj kući, Gete je živeo do svoje šesnaeste godine, nakon čega je kuća promenila veliki broj vlasnika, da bi 1863. godine bila vraćena Geteovoj porodici i danas je u njoj smešten muzej. Usput svraćamo do tržnog centra na nekoliko spratova, neobičnog izgleda sa ogromnom rupom u sredini, da bi se popele na njegov vrh odakle su nam krovovi nebodera na dohvat ruke. Priznajem, Frankfurt nije moja šolja čaja.

Na jednom od prostranih trgova okruženih neboderima, nalazi se zgrada opere iz 1880. godine. Do Drugog svetskog rata, važila je za najveću operu u Nemačkoj, nakon čega je teško stradala i dugo su je nakon rata smatrali ,,najlepšom ruševinom Nemačke’’, a obnovljena je 1981. godine. U ovom delu grada, od starog Frankfurta možete videti još Eschenheimer Turm – nekadašnji simbol grada, deo gradske kapije srednjovekovnog utvrđenja. Kula je visoka 47m i za nju se vezuje legenda po kojoj je lovokradica, osuđen na smrt, iz pritvora u tornju, pucao na devet figura na vetrokazima i svih devet pogodio, zbog čega je pomilovan od strane impresioniranog gradskog veća. Rupe na putokazima su sve do danas vidljive.

Nakon ove šetnje, vraćamo se do starog grada iza masivne katedrale i nalazimo malo mesto za predah i kafu. Pokušavam da dam šansu Frankfurtu i nadam se da će drugi deo dana biti bolji. Kiša je konstantna, ali slabija. Sa mesta gde stojimo, vidi se nekoliko mostova sa obe strane koji povezuju obale Majne. Prelazimo preko gvozdenog mosta i tu već polako osećam onu toplinu koja me obuzima kada sam na nekom lepom mestu. Već negde na polovini, Frankfurt izgleda potpuno drugačije, pa mi više ni ovi oblakoderi nisu toliko ružni. Čak mi je zanimljiva ta kombinacija modernog sa leve i starog sa desne strane mosta. Ceo koncept me podseća na stari trg u Hagu iznad kog izviruju vrhovi hipermodernih zgrada savremenog doba. Prelazimo na drugu stranu mosta i šetamo pored reke, mirno je. Ispred nas je mladi par roditelja u sportskoj opremi, trče, a tata gura kolica sa bebom ispred sebe. Frankfurt nam je tako blizu, a dovoljno smo daleko od onog ludila koje se dešava preko puta.

Celom dužinom pored reke, poređani su muzeji. Tražimo Städel i u njemu provodimo nekoliko divnih sati. Otkrivamo neke, nama nove slikare nemačkog ekspresionizma i uživamo u delima toliko poznatih – Botičelija, Pikasa, Šagala, Van Goga, Monea, Vorhola… Städel je svakako moja najtoplija preporuka, najjači utisak i najsvetlija tačka u ovom tmurnom danu, tako da ga nemojte propustiti.

Za kraj imamo taman dovoljno vremena da skoknemo na klopu i prošetamo frankfurtskim ulicama još jednom, ali ovog puta obasjanim svetlima poslovnog grada. Na stanicu se vraćamo pešice. Pozdravljam se sa Milenom. Uzbuđenje raste u meni dok čekam najbrži nemački voz, kojim ću za nešto više od tri sata, preći pola Nemačke i stići u Berlin, ni ne sluteći da će mi se taj neobičan grad toliko uvući pod kožu i tako neprimetno popeti na prvo mesto, iznad svih gradova koje sam do sada posetila.

I jedva čekam da vam pišem o tome!

Pozdrav, 
Majus

*Ostale priče možete pogledati na mom blogu.

*Za više fotografija iz Frankfurta, posetite moju FB stranicu.