Stalna članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta, jedna od osnivačica makrobiotičkog udruženja u Srbiji, i osoba koja od svega najviše voli putovanja, ugostila je moju malenkost u svom toplom i lepom domu i učinila naš razgovor više nego prijatnim.
Zašto ste se odlučili baš za glumu i na koji način je ona postala Vaša ljubav?
Ne mogu tačno da Vam odgovorim na to pitanje, jer sam još kao mala znala da ću time da se bavim. Ne umem to da objasnim. Konkurisala sam na akademiji, a odmah su me potom primili i u Jugoslovensko dramsko pozorište. Sve je išlo samo od sebe. Prvo je to bila ljubav, pa je postala profesija. Uvek sam znala da ću se baviti umetnošću, jer sam uvek bila kreativna osoba. Zašto baš gluma? Ni dan danas ne znam. Nešto sam i pisala, čak nešto i režirala, ali kada je došlo vreme da se odlučuje - upisala sam Fakultet dramskih umetnosti.
Da li je glumcima bilo lakše da se "probiju" kada ste Vi počinjali ili im je lakše danas?
To može da se gleda na dva načina. Pre 25 godina, kada sam ja počinjala, nije bilo toliko medija. Možda je na neki način danas teže, jer je veća ponuda. Ima mnogo više ljudi koji se bave umetnošću. S druge strane ima i mnogo više mogućnosti, nego što je bilo ranije - više programa, serija. I teže je, a opet, i lakše. U svakom slučaju, mislim da je bolje imati više mogućnosti.
Da li više volite da glumite u filmu ili u pozorištu?
Najviše volim da radim u pozorištu. Radila sam svojevremeno na filmu, ali nikada nisam dobila ponudu koja bi bila toliko fantastična. Vreme sam tako organizovala, da ga najviše posvetim pozorištu. Na televiziji sam radila dve serije. Jedna od njih je "Grlom u jagode", koja je u to vreme bila kultna serija. Ipak, televizija me nikada nije mnogo privlačila. Danas ne bih glumila u serijama koje se trenutno prikazuju, jer mi se ne dopadaju. Ne dopada mi se pogled na svet. To mogu jedino da opravdam činjenicom da je vreme u kojem živimo teže. Ranije, svi smo imali svoje mesto. Bilo nas je manje. Danas većina mladih ljudi mora da radi nešto što možda ne bi, ali rade zbog toga da bi platili osnovne račune.
Vaše iskustvo Vam govori da je rad na filmu - lakši ili teži, negoli u pozorištu?
Što se glumca tiče, rad u pozorištu je mnogo teži. Na filmu postoji montaža, snimaju se scena po scena. Na filmu mogu da igraju ljudi koji čak i ne znaju mnogo o glumi, pošto reditelj to ume sve da lepo "spakuje". U pozorištu se gluma mnogo bolje vidi. Vidi se odmah ko ima talenta. Pozorište je "živa stvar". U kontaktu ste sa publikom. Film uradite jednom i to je gotovo, a predstave radite stalno. Pozoriše je druga vrsta medija. Radite predstavu po dva, tri meseca.
Koje su Vam uloge ostale duboko u sećanju i spadaju pod najomiljenije?
Prva uloga koju sam odigrala je bila uloga Ofelije. Tu istu ulogu sam igrala i na "Dubrovačkim letnjim igrama". Rade Šerbedžija je bio Hamlet. To je bilo polovinom sedamdesetih. U sećanju mi je ostala i predstava "Knez Pavle". Tu sam igrala kneginju Olgu. Sve što smo učili u školama o tom vremenu - ispalo je da to nije tako bilo. Kada smo radili tu predstavu, ona je ustvari bila više od same predstave. Po prvi put se govorila istina o tom periodu i knezu Pavlu. Igrali smo je skoro svako veče. Sećam se da je u novinama pisalo, da pošto mi sezonu završavamo 1. jula, još šest dana radi pozorište zbog te predstave. Interesovanje je bilo ogromno. Za tu ulogu sam dobila i "Sterijinu nagradu za glumu". Pored ovih uloga, radila sam mnogo eksperimentalnih predstava. Najpoznatiji reditelj tih predstva bio je Haris Pašović. S njim smo radili predstavu "Dozivanje ptica". U to vreme je direktor JDP-a bio Jovan Ćirilov, koji nam je omogućio da stalno nešto novo istražujemo. To mi je pomoglo da mnogo naučim. Inače, poslednjih godina radim sa vrlo mladim rediteljima, što je vrlo dobro. Oni imaju nov način razmišljanja. U tom smislu, pre dve godine sam uradilu predstavu "Dragi tata", koju je režirao - Boris Lješević. To je predstava za koju je najvažnije da je imala jednu grupnu energiju. Za mene je ona posebna.
Gde Vas čitaoci "Magazina" danas mogu sve gledati i koji su projekti još u planu?
Trenutno igram u JDP predstavu "Dragi tata", zatim "Smrt Vudi Alena", kao i u predstavi "Supermarket", koju je režirala Alisa Stojanović, a napisala Biljana Srbljanović, "Skup" Marina Držića, koju je režirao Jagoš Marković. U Beogradskom dramskom pozorištu igram kao gost u predstavi "Posle zabave". To je napisala Tanja Ilić, a režirala Alisa Stojanović, i igram u pozorištu "Duško Radović" tekst koji je napisala Jasminka Petrović, režirala Alisa Stojanović, a predstava se zove "Seks za početnike".
Makrobiotika?
Makrobiotika je prisutna kod nas dvadesetak i više godina. Čovek koji je tada bio u Zagrebu, a sad je u drugoj državi - Zlatko Pejić je započeo to tamo, a ovde, u Beogradu se time već bavila Snežana Jandrlić - pevačica u bendu "Suncokreti". Makrobiotika je ovde prisutna mnogo duže nego što se to čini. Doktorka Nina Bulajić, doktorka zapadne medicine, se školovala i u sferi istočne medicine. Ona je danas makrobiotički konsultant. Nas dve smo pre dve godine napravile makrobiotičko udruženje Srbije - "Zdravlje i radost". Odmah smo dovele Mičia Kušija. Na to predavanje je došlo 1600 ljudi bez ikakve reklame. Tako smo počeli da dovodimo viđenije makrobiotičare. Uvek ima zainteresovanih ljudi. Makrobiotika polako počinje ovde da se širi i meni je zbog toga mnogo drago. Mi držimo trodnevne seminare i kurseve stalno. Ja držim kurs kuvanja, makrobiotički sam instruktor, i uvek primećujem da na tim skupovima ima dosta novih ljudi. Ljudi misle da je makrobiotika samo hrana. Makrobiotika je način, stil, filozofija života. Makrobiotika znači veliki ili dug život. To je tradicionalni način života - u skladu sa prirodom. Danas su se ljudi mnogo otuđili od prirode i način ishrane je katastrofalan. Zato danas imamo toliko degenerativnih bolesti, koje su posledica slabljenja imuniteta. Ono što mi pokušavamo da uradimo, kao udruženje, je da edukujemo ljude. Oni na osnovu toga sami moraju da donesu odluku da li žele da promene svoj život. Naše udruženje možete kontaktirati preko telefona 064 723 6377. Ja radim na edukaciji ovoga naroda, jer ako danas svaki drugi stanovnik na planeti boluje od raka, to znači da nešto nije u redu sa načinom na koji živimo.
Prvo putovanje?
Sećam se, dok sam još bila mala, aerodroma u Ćilipirima, u Dubrovniku. Ta pista je bila čudna. Sećam se tih aerdoroma, jer su bili nekako čudni. Posle sam počela da putujem namenski. Putovanja iz detinjstva su uglavnom bila vezana za putovanja na more.
Kako i na koji način ste počeli istraživanja o životu i kosmosu?
Moja putovanja su došla naknadno. Prvo sam dosta učila i čitala. Putovala sam u one zemlje za koje sam znala da su mnogo više u skladu sa prirodom nego zapadna civilizacija. Istok je uvek bio u skladu sa prirodnim zakonima. Tako su moja putovanja počela - traganje za odgovorima. Išla sam u Kinu, Tajland i okolne zemlje i putovala sam po Indiji dosta. Mislim da svaki čovek treba da ode u Indiju. Ona će vas sigurno promeniti. Tamo je sve drugačije od nas, a opet u skladu sa prirodnim zakonitostima.
Putovanje po Indiji spada u omiljena?
Indija je pre svega posebna za ljude koji hoće da rade na sebi, za ljude koji hoće da se usavršavaju i menjaju u duhovnom smislu. Tamo mogu da dobiju odgovore na mnoge nedoumice u tom smislu. Meni je zato Indija lično značajna. Ja nisam tamo putovala turistički, iako ona ima puno prelepih predela za razgledanje. Boravila sam po ašramima, mestima gde učite i radite na sebi. Među ljudima ste koji znaju malo više o smislu života. To su bila specifična putovanja. Imala sam naviku da odem po mesec, dva tamo. To je za mene bilo duhovno putovanje. Daleki istok - Kina, Indija su još pre milion godina imali neke odgovore, dok ih zapadna civilizacija tek sad otkriva.
Destinacija koju biste želeli da posetite, a niste imali priliku?
Mnogo sam putovala i kad god sam išla negde, opet sam se vraćala. Kada sam išla u Izrael ili u Kairo, opet sam se tamo vraćala. Tibet je moja večna želja. Nadam se da će se to ostvariti, jer bi taj put predstavljao krunu putovanja - duhovnog rada na sebi.
Omiljeno godišnje doba?
Omiljeno godišnje doba mi je leto i volim sve gradove koji imaju palme. Volim kada je toplo. U leto sam se i rodila.
Omiljena nacionalna kuhinja?
Kod mene je to malo drugačije. Ne jedem meso, šećer, hranim se makrobiotički. Najviše volim koreansku kuhinju, vijetnamsku, kinesku, japansku. Volim sve o Japanu. Volim njihovu kulturu, senzibilitet, estetiku, pogled na svet. Vrlo često putujem u Ameriku, pa u Njujorku uvek posetim sve restorane orijentalne kuhinje. Njujork je, po mom mišljenju, centar sveta. Tamo postoje China town i hiljade restorana. Nisu svi istog kvaliteta. U Pekingu, pored Zabranjenog grada, svako veče u jednoj ulici Kinezi prave hranu na licu mesta. Te ukuse nigde ranije nisam probala, što znači da se nacionalne kuhinje prilagođavaju ukusu naroda zemlje u kojoj se nalaze. Prvenstveno zbog dobrog poslovanja.
Bez čega nikada ne krećete na put?
Bez kamere ili fotoaparata. Sve slikam i beležim. To mi je vrlo važno. Uvek imam potrebu da ono što vidim podelim sa drugima. Ali to je jako teško. Ako ne vidite lično, teško vam je dočarati. Ja sam vrlo aktivna. Idem, obilazim, ne mogu da sedim na plaži po nedelju dana. Moja putovanja uvek podrazumevaju da nešto obilazim i učim. Na putovanje nikada ne bih krenula i bez knjižica vodiča. Tamo piše sve. Za koliko para možete da jedete, kako da se prevozite, bukvalno sve. Ako imate hotelski aranžman vama ne treba ništa, ali ako hoćete da istražujete ovo su neophodne stvari.
Da li češće putujete preko agencija ili u sopstvenoj režiji?
Ja više volim u sopstvenoj režiji. To isto zavisi od tipa osobe koji ste. Ako želite da se samo odmarate - najbolje je preko agencije, ali ja više volim sve sama da postignem, da istražujem, posetim i sebi prilagodim.
Kada stranci dođu u Beograd, gde ih vodite?
Svi koji dođu u Beograd na njega i "otkinu" i žele da ostanu u njemu. Stranci su opčinjeni Beogradom i ljudima, jer smo mi "živi". Postoji komunikacija koja je na zapadu već zamrla. U Parizu i Londonu se sve zatvara preko nedelje i mrtvo je. Naravno, možemo pričati i o tome da to znači da ovde niko ništa ne radi, ali to je sada već druga tema. Obavezno ih vodim na Kalemegdan i u restorane domaće kuhinje. Oni koji su zainteresovani da vide našu umetnost - njih vodim po našim manastirima i upoznajem sa detaljima o našoj veri. Upoznajem ih sa ljudima, jer mnogo vole da se druže. Stranci su se dota otuđili od prirode. Kada nazovem nekog u Njujorku, pričam sa mašinom, a ne sa čovekom. Oni kada dođu iz takvih sredina, njima prija naša ležernost. To im se najviše dopada. Komunikacija i mogućnost ostvarivanja normalnih odnosa su njima najbitniji. Ali to može biti idealno sve nedelju, dve, ali mi znamo da za stalan život, ovde to nije baš dragoceno i normalno. Oni nam dolaze iz zemlje gde je sve lepo sređeno, pa dođu ovde malo da se zabave i super im je. Volela bih i ja da živim normalno, pa da odem se malo provedem negde. Tako da, ma koliko strancima bilo lepo kod nas, oni se vraćaju u neku normalu, dok mi ostajemo u čudu. S druge strane, makrobiotički učitelji su oduševljeni pogodnostima koje imamo za uzgajanje prirodnih resursa, hrane. Međutim, tu treba uložiti i razmišljati o budućnosti, a ovde baš nema mnogo ljudi spremnih da to učine.
Koliko je Beograd skup?
Njujork je u odnosu na Beograd nenormalno jeftin. Svuda je jeftinije nego kod nas. Mislim da spadamo u jednu od najskupljih zemalja na svetu, a to je čist paradoks.
Omiljen citat?
Citat iz "Hamleta" koji ja uvek napišem ljudima kada im poklanjam neku knjigu. To je obraćanje Hamleta Horaciju, svom najboljem prijatelju: "Ima mnogo stvari i na nebu i na zemlji o kojima Vaša mudrost i ne sanja, moj Horacije."
Razgovarao: Marko Radovanac
