Ne tako davno, jedna mlada i šarmantna dama nam je "otvorila oči". Novi način razgovora sa publikom pored "malih ekrana" naišao je na veliko odobravanje iste. Autorka kultne emisije, koja se davala na televiziji, je težila originalnosti u svakoj sledećoj epizodi. Bez obzira, da li je u pitanju bio izbor sagovornika ili tema, emisija je davala sve moguće odgovore iz različitih uglova. U rečniku ove dame nikada nije postojala reč "tabu".
“Kulturni nokaut” je predstavljao potpuno novu video formu, postajući, prvo urbani, a zatim i nacionalni brend. Svoju veličinu i uticaj je dokazao emitovanjem na programima televizije B92 i RTS-a. Kako ste došli na ideju da stvorite takvu emisiju i šta su Vam bili parametri za postizanje tog cilja ?
Svako polazi od sebe. Tako sam ja htela sam da napravim emisiju koju će hteti da gledaju i ljudi koji ne vole televiziju, jer ih davi.
Danas radite u firmi “McCann Erickson” sa sjajnim timom mladih i uspešnih ljudi. Koliko sa Vaš posao razlikuje od posla kojim ste se bavili radeći na televiziji i kakva su nova iskustva koja ste stekli?
Jako. Niko me ne opterećuje više nego što opterećujem sama sebe, a od kad sam se ofarbala u plavo, najzad ponovo mogu i da jedem picu na ulici, a da me niko ne fotografiše. U Mekenu uređujem užasno zabavan sajt (fresh.mccann.co.yu) gde organizujemo promociju svežim ljudima koji se bave zgodnim stvarima, vodim uzbudljiv blog gde se skuplja ona prava ekipa...Jako je dobro, na jedan potpuno neopterećen način, bez tenzije.
E, to se zove novo iskustvo!
Da li smatrate da na našem medijskom polju ima kvalitetnih emisija, koje od njih takvima smatrate, i gde vidite još prostora za napredovanje i usavršavanje?
Ništa češće ne gledam televiziju nego dok sam se njom bavila, dakle nikada. Sve me zanima više od toga – knjige, film, muzika, internet, grad, prijatelji, putovanja.
Da li ste imali priliku da posetite neku inostranu televiziju i iz “prve ruke” vidite kako se tamo stvaraju neke od najgledanijih televizijskih emisija?
Bila sam u CNN-u u Atlanti. Tamo je kao u zoološkom vrtu. Stalne ture obilaze, i odozgo, kroz stakla, posmatraju te ljude koji u ringu ispod, u spidu pokusavaju da rade svoj posao. Potpuno je užasno. Neka riba turpija nokte u pauzi, tip jede sendvič i sve mu ispada na pod, jer već su navikli na cirkus, je l’. A gore im se kolege iz vizite smeju i pokazuju prstom.
Da li često, i koliko volite da putujete?
Uvek. Ako može, uvek.
Vaše prvo putovanje iz detinjstva i sećanja?
Asprovalta, šarene olovke, gumice, pernice, sveske, strašno mnogo čistog peska i neki mali jež kog smo našli na putu, pa smo ga čuvali kao kućnog ljubimca i hteli da ga nosimo u Beograd.
Omiljeno godišnje doba i zašto?
Proleće. Poslednjih godina, aproksimativno četiri dana. To je doba kad sve počinje i sve se obnavlja, i ja to osećam užasno snažno, viče mi se od sreće (i obicno vičem).
Bez kog dela prtljaga, ni u ludilu, ne napuštate kuću?
Nemam pojma. Vremenom sam shvatila da sve može da se kupi. Pre sam pakovala sve što uopšte posedujem, a sad bih najviše volela da odem negde u šorcu i japankama, direktno s neke letnje žurke, na primer, i onda da se snađem.
Najbolje putovanje do sad?
Vegas: kič, ludački klubovi i histerija, beli tigrovi, lažni evropski gradovi u hotelima i potapanje brodova ispred njih - noću, pustinja, buvljak s prućem, papagajima i gušterima u sred peska, đakuzi i bazen - danju.
Njujork: sedenje na požarnim stepenicama, klizanje u Central parku, šoping na Lower East Side-u i u Noliti, beskrajne šetnje istim takvim ulicama, "rice pudding" svih ukusa u Rice 2 Riches, "pizza slices" i "second hand-ovi" u Brooklynu, južnjacka kuhinja u Harlemu, Peaches u Tribeca Grand hotelu za jednu Novu godinu...
Nema više. Napolju je lepo vreme i neću da se sad rasplačem.
Omiljena strana nacionalna kuhinja i omiljeno domaće jelo?
Verovatno tai, mada svakako i japanska, korejska, francuska.
Domaće jelo – domaća supa. Starinske torte, sa po kilo putera i čokolade.
Svi se sećaju putovanja po anegdotama. Jedna od Vaših omiljenih je…?
Ja se sećam putovanja po bojama i atmosferama. Ukusima. Mirisima. Kao miris kamile ili vina magon u Tunisu. Ili miris mora u Dalmaciji. Kolača u Beču. Žena u Parizu.
Da ne živite u Beogradu, bili biste u…?
Njujorku. U Sevilji, kao flamenko plesačica. Ili na nekoj planinčugi kao instruktor skijanja.
Gde vodite prijatelje iz inostranstva, kada Vam dođu u posetu?
U "Žabar" na ćuretinu s mlincima, u "Iguanu" na kolač od urmi, u "Zaplet" na sve redom, u "Centralu" i "Liquid" na kafu, u "Skicu" ako ima sunca, u "Udruzenje svetskih putnika" na vino, u Zemun u setnju, u "Vodenicu" na špricer i ribu...
Neostvarena želja?
Meksiko i Kuba. Privatna "lounge-poslastičarnica" i igrani film, režija.
Budući profesionalni planovi?
Film.
Vaš omiljeni citat?
Moji omiljeni citati pre su dugi i ubitačni nego kratki i ubitačni. A mrzim da parafraziram, uvek se izgubi mnogo.
Razgovarao: Marko Radovanac
