"Dragi Deda Mraze, prošlo je dosta godina od kada sam ti poslednji put pisao. Teško je očekivati da me se sećaš, jer davno je bilo kada si u moj dom dolazio i ispod jelke poklone ostavljao. Porastao sam od tada dosta. U zdravog, jakog i kršnog mladića sam izrastao. Ako mi ne veruješ, dođi da me vidiš i da malo posedimo i, kroz par reči, intervju obavimo. To mi je jedina želja. Tvrdim ti srcem celim, da sam dobar bio cele godine, da sam slušao oca, baku i deku, prijatelje, profesore na fakultetu ne baš, ali znaš i sam koliko je tamo teško snaći se - mnogo ljudi, mnogo ćudi. Nikada nisam prestao da verujem u tebe, a nadam se, i ti u mene. Sa velikom nadom da ćeš se drugog dana januara pojaviti u mojoj sobi, da ćemo uživati u toplom čaju i prisećanju uspomena, pišem ti ovo pismo i unapred zahvaljujem na dolasku. Nekada mali, sada malo veći – Marko."
Tako je u celini glasila molba upućena sa moje strane, vašem i našem, Deda Mrazu. Deo detetovih snova obistinio bi se svake Nove godine ili Božića, u zavisnosti od zemlje i verovanja, kada bi ispod jelke, u svetlucavom, ukrasnom papiru dete pronašlo dar, i to baš onakav kakav je i poželelo neposredno pred praznično veče. Da li je Deda Mraz samo puko verovanje, mit, deo nevine dečje prošlosti ili hronološki neizbrisiv trag, fizička kreatura dobrog i plemenitog lica, čovek iz hladnih krajeva koji se spušta niz dimnjake i deli poklone, otkrićete u narednih par rečenica.
Iskreno, nisam ni sam znao čemu da se nadam. Kao što sam i u svom obraćanju već naglasio, nisam prestao u njega da verujem, ali opet, da li je on bio plod moje mašte ili ne, nisam mogao sa sigurnošću da tvrdim. Sećam se da sam kao mali svakog čiku sa dugom bradom vukao, i da su me uveseljavale boje lica koje bi taj čika menjao dok je pokušavao da zadrži barem jednu jedinu dlaku od svoje, nekada guste brade. Sećam se da sam svoje rođake, starije naravno, uvek terao da što više pojedu za vreme porodičnih okupljanja, i «pomažu» sve sa tanjira, jer nije Deda Mraz postao tako silan i «okrugao» zato što malo jede. Sećam se da sam uvek tražio od roditelja da mi kupe crveno odelo sa velikim kaišem, nekog irvasa i velike sanke, jer sam želeo da pomognem Deda Mrazu i da sa njim proputujem uzduž i popreko naše planete. Sećanja...
...postaju trenuci realnosti, kada je 2. januara, na moj prozor, posle zasluženog dana odmora, pokucao On! Zapanjen, i bez bilo kakvog izraza lica, znaka života ili smrti, otvorio sam mu da udje. Malo je stresao sneg sa sebe, podigao glavu i gladeći bradu, obratio mi se rečima: «Srećna ti Nova godina Marko! Pozvao si me, i evo me, malo sa zakašnjenjem, stigao sam! A sad... gde je taj topli čaj, smrzao sam se!?» I dalje nepomično stojim. Noge me ne slušaju. Oči se pomeraju, a um radi 100 na sat. «Okej, sam ću da ga skuvam, ali te molim da dok to radim, ti uzmeš papir i olovku, dođeš k sebi, i da uradimo taj intervju, jer nemam puno vremena. Baka Mraz je sve nervoznija od kada sam joj kupio mobilni telefon, zove me svakih pet minuta i pita gde sam i kad ću da stignem u topli dom naš». Glasno izgovorena misao osobe za koju do pre minut nisam ni bio siguran da postoji, istog trena me je prizvala pameti, i naterala da što brže se prihvatim unapred smišljenih pitanja, i jedno po jedno, postavim ih mom sagovorniku.
Dakle...
Poznati ste svuda u svetu, od Grenlanda do Australije, od Japana do Aljaske, a opet malo se o Vama zna. Recite nam sami nešto više o sebi?
Ako me pamćenje dobro služi, rođen sam na Severnom polu ili u Finskoj, ne znam ni sam tačno kada – izgubio sam krštenicu. Tamo živim sa suprugom, mojom ljubavi iz detinjstva. U nekim zemljama i kulturama sam poznat pod sledećim imenima:
Avganistan - "Baba Chaghaloo"
Albanija - “Babadimri"
Austrija - "Weihnachtsmann"
Brazil - "Papai Noel"
Bugarska - "Dyado Koleda"
Danska - "Julemanden"
Ekvador - "Papa Noel"
Egipat - "Papa Noël"
Estonija - "Jõuluvana"
Francuska – "le Père Noël"
Nemačka - "Weihnachtsmann"
Iran - "Baba Noel"
Island - "Jólasveinninn"
Indonezija - "Sinterklas"
Irska - "Daidí na Nollag"
Italija - "Babbo Natale"
Kina - "Shengdan laoren"
Letonija - "Ziemassvētku vecītis"
Litvanija - "Kalėdų Senelis"
Makedonija - "Dedo Mraz"
Malta - "San Niklaw"
Meksiko - "El Niñito Dios"
Norveška - "Julenissen"
Pakistan - "Christmas Baba"
Poljska - "Święty Mikołaj", "Gwiazdor"
Portugal - "Pai Natal"
Rumunija - "Moş Crăciun"
Rusija - "Дед Мороз"
Srbija – “Božić Bata”
Šri Lanka- "Naththal Seeya"
Švajcarska - "Samichlaus"
Turska - "Noel Baba"
Ukrajina - "Дід Мороз"
Vels - "Siôn Corn"
Kao što rekoh, to su samo neka od mojih imena.
Zašto imate tako dugu belu bradu, crveno odelo i široki kaiš?
Ranije sam se oblačio kao i većina ljudi toga vremena. Ipak, sredinom 19. veka, moj veliki prijatelj Tomas Nest, inače karikaturista, sugerisao mi je da moram da povedem računa o odevanju. Prvo sam pomislio da misli na modu. Znate, ja vrlo malo imam vremena za modne revije, a i slabo je pratim u celini, iskren da budem. Međutim, on je imao za cilj da me učini originalnim. Danas, gledajući reklame, spotove, bilborde, vidim da se moj lik, kao i dela, prepoznaju širom sveta. Jedino što mi ponekada smeta je činjenica da na fotografijama izgledam deblji nego u prirodi, zar ne!?
Ko Vam pomaže u poslu iz godine u godinu?
To su moji odani drugari bez kojih nikada ne bih uspeo sam da obavio težak i naporan posao. Oni su dobri patuljci, i svako od njih ima poseban zadatak. Drugačije i ne može, jer kada dođe vreme praznika, sve mora da radi kao “podmazano”, inače će deca ostati bez poklona, a to svakako ne želi niko od nas. Između ostalog, oni se bave sastavljanjem liste poklona za, posebno dobru i posebno bezobraznu decu, osmišljavanjem novih mašina za proizvodnju igračaka, čuvaju tajnu mog tačnog prebivališta, pomažu Baki Mraz u kuhinji, dizajniraju i odražvaju sanke, i brinu se o mojim irvasima.
Kako stignete da podelite uvek sve poklone na vreme?
Sve je samo stvar organizacije. Verujte mi. Na vreme pokupiš dečje želje, na vreme sastaviš listu, na vreme upregneš snežne kočije, i na kraju, logično - na vreme i isporučiš darove! Ponekad imam problema samo zbog spoljašnjih uslova, pa dok prelazim iz jednog klimatskog pojasa u drugi, često nazebem. To je jedino što me možda malo omete u radu, ali nikada ne posustajem zbog toga. Možda ću jednoga dana morati da ugradim i neka stakla i krov na sanke, videćemo.
Koliko često putujete i koje su Vam omiljene destinacije?
Nemam vremena za turistička putovanja, jer tokom cele godine izvršavam kućne poslove koje mi zada supruga, pa mi se sva putovanja svedu na ona poslovna tokom poslednje večeri u godini. Nema mesta na kome nisam bio, dom koji nisam posetio. I uvek kada me pitaju gde mi je bilo najlepše, ja im odgovorim na isti način - tamo gde dečji osmeh granice nema, tamo gde se svaka dečja pesma peva cela, i gde deca, samo dobra čine dela.
Šta nosite od najpotrebnijih stvari tokom putovanja?
Ono što Baka Mraz i patuljci spakuju. Potpuno se oslanjam na njihov sud. Ipak, neke stvari su obavezne bez obzira gde idem i ko me pakuje, a to su: na prvom mestu losion za bradu, rezervno odelo i cipele koje se uvek moraju sijati!
Koje Vam je omiljeno prevozno sredstvo?
Sanke koje vuku irvasi.
Kada dođete u Beograd, gde se najlepše osećate?
Da li bio u pitanju Beograd, ili neki drugi svetski grad, najlepše mi je na krovu kuće. Volim da sedim na dimnjaku i gledam zvezde, udahnem miris reke ili mora, i prepustim se svetu mašte i snova. Međutim, kada već pričamo o Beogradu, ponekad se desi da u vašem gradu padnem sa krova, jer crepovi su truli, a dimnjak nedovršen. Onda dođem kući uprljan i slomljen, kako fizički, tako i psihički. Ali i pored toga, Beograd ima svoju posebnu i neopisivu draž.
Da li češće putujete preko agencije ili u sopstvenoj režiji?
Mnogo mi je lakše da putujem u sopstvenoj režiji. Lepo je putovati i preko agencije, ali s obzirom da ja nemam problema sa vizama, jer sam državljaninn svih zemalja na svetu, češće sam organizujem maršutu kojom ću se kretati.
Mnogu decu će sigurno interesovati dokle će primati poklone od Deda Mraza?
Tu pravila nema, draga moja deco. Dokle god se osećate mladima, dokle god ste nevinog i neiskvarenog duha i misli, dokle god slušate mame i tate, pokloni i slatkiši vas čekaju!
I na kraju, šta poručujete deci i roditeljima koji su izgubili veru u Vas?
Ja nisam u njih! Kada god im zatreba moja pomoć ili savet, neka pozovu. Neka pišu kao što i ti pisao, a nisi baš verovao, pa sam se pojavio, zar ne!?
Na kraju intervjua, dok sam i dalje nepomično stajao, zahvalio sam mu se osmehom. Osmeh govori više od reči. Uzvratio je na isti način, popio i moju i svoju šolju čaja (izgleda mu je baš bilo hladno) i uputio se tamo odakle je i došao. Kroz prozor je izašla osoba puna optimizma i nade, srca punog sreće i ljubavi za čitavo čovečanstvo. Svojim tromim i teškim koracima, nestao je u daljini nebeskog plavetnila, a ja ostadoh sam sa svojim mislima i novim uspomenama. Srećna svima Nova 2008.
Razgovarao: Marko Radovanac
