U ovim hladnim danima, bilo je više nego prijatno prošetati Beogradom u društvu mlade glumice, a pre svega dame, gospođice Vanje Ejdus. Uzduž i popreko ulica, sneg se topio pred njenim koracima i osmehom, tajanstvenim pogledima i interesantnim pričama. Predstavljamo vam neosporno talentovanu glumicu, za koju se ne može reći da predstavlja budućnost, već uveliko pripada sadašnjosti naše glumačke scene.
Diplomirali ste glumu na "Fakultetu dramskih umetnosti" u Beogradu, i član ste "Narodnog pozorišta" u istom gradu. Koliko je bio trnovit put do ostvarenja sna i kako je sve počelo?
Za početak, nisam sigurna da li su mi svi sni ostvareni. Mada, isto tako, ne znam da li se sa godinama snovi uvećavaju ili umanjuju. Oduvek sam želela da se bavim ovim poslom, i sa tim oduvek, sve je počelo. Glumu sam upisala iz drugog puta, i taj prvi krah kada me nisu primili na glumu, bilo je prvo trnje. Tada je sve krenulo da se odvija svojim tokom, koji je krivudav i nepredvidiv, kao i svaki životni tok. Narodno pozoriste se desilo neočekivano i vrlo brzo. Ono je došlo sa Hasanaginicom. Tu sam počela i tu sam još uvek.
U predstavi "Hasanaginica" tumačili ste lik istoimene junakinje, i za tu ulogu dobili i "Sterijinu nagradu". Koliko ta nagrada znači mladom glumcu ili glumici, i da li ona predstavlja podstrek za još veći rad ili veliki pritisak da sebi i drugima stalno dokazujete sopstveni kvalitet?
Nagrada stravično znači u trenutku kada se dobije ,kao neka lična potvrda da to što radite ima nekog smisla . I to je sve. To se vrlo brzo zaboravi, i ostaje u nekoj fioci i na papirima CV-ija. Lepo je dobiti nagradu , ali ona ništa ne garantuje. Sama profesija, i svaka nova uloga daju podstrek i motivaciju. Nagrade se prosto dese ili ne. I one su često sklop raznih okolnosti. Ne znači čak ni ako se one ne dobijaju da vi ne vredite, ili da su one neprikosnoveni garant vaših vrednosti. Lepo je biti nagrađen. Kada si mlad, nagrada ti digne privremeno samopouzdanje, koje isto tako, može brzo da opadne.
Koja Vam je najomiljenija uloga, a za čijim likom žudite?
Ne volim da izdvajam uloge. Hasanaginica ima mozda posebno mesto, jer je najduže igram, jer mi je prva značajna uloga i jer zajedno sa njom rastem. I kroz nju posmatram svoje promene, kako privatne tako i glumačke. Žudim za likovima koji nemaju nikakve veze sa onim sto sam do sada igrala.
Budućnost je pred Vama. Kako je vidite, pre svega kao filmsku, ili pozorišnu?
Ne vidim baš jasno svoju budućnost. Cilj mi je da ne odustajem od sebe, svojih afiniteta, stavova, ukusa. Vrlo sam samokritična, optimistična, i posvećena svom poslu. To me održava da ne posustanem. Važno je da budućnost postoji. Raduje me njena neizvesnost.
Sećate li se prvog putovanja?
Ne znam bas tačno koje mi je prvo putovanje. Neko davno u detinjstvu. Neka letovanja po Grčkoj ili Hrvatskoj. Prvo ozbiljnije značajno putovanje je odlazak u Izrael na godinu dana. Tada sam imala 15 godina i vrlo duboko sam preživela odlazak na duže, odvajanje od roditelja, život u internatu,u jednoj potpuno novoj i drugačijoj sredini. Da ,sećam se jako dobro tog dugačkog putovanja.
Kada birate destinaciju za odmor, koji su Vam osnovni parametri odabira?
Da nije preterano tursitičko. To mi je možda najvažnije. Nažalost, sve je više mesta na planeti koja je preplavio turizam.
Kultura i nacija koje Vas posebno inspirišu?
Istok. Orijent. Nešto daleko od zapada. Japan. Sve što je različito od nas.
Najdraže putovanje?
Dosta sam putovala po Italiji, nekoliko puta sam bila u Rimu, pa možda zato mogu da kazem da mi je to jedan od dražih gradova. Svaki put mi stane dah od lepote građevina, ulica, boja, istorije u tom gradu. Sve sam obišla mnogo puta i uvek ispočetka imam potrebu da sve ponovo vidim. Ne bih sada da nabrajam šta sve tamo ima, i zbog čega verovatno Rim spada u najlepše gradove na svetu. Uzbudljiv je stravično. U isto vreme monumentalan, impresivan i intiman, topao. Iz trga u trg niče nova lepota. Jedan trg je grandiozan, sledeći je mali, i kontrastan. Obožavam boju cigle, ili rđe, ili kako god, koja dominira kada gledate iz vile Borgeze na Španski Trg. Obožavam male bistroe koji vrve gradom. Obožavam njihove kafane.
Pored Rima, strastveni obožavalac sam Ade Bojane. To je mesto na koje se uvek vraćam i mislim da nikada neću odustati od njega. Za mene, to je najlepše mesto na svetu. Ono možda objektivno nije lepo, možda nema lepu obalu, ili lepu plažu, ili providno more, ili duboko more (to su zamerke nekih ljudi koji nisu obozavatelji Ade), ali ima magiju koja te usisa. Ima širinu pogleda, ima prostranstvo pučine, i tok reke koji te mentalno nosi u predele koje u gradu ne dosežeš. Ima vetar koji ti pomaže da ne čujes ništa osim svojih misli. Ima vreme koje stoji. To je mesto koje usporava prolaznost.
Najupečatljiviji događaj ili anegdota sa nekog putovanja?
Zakasnila sam sa drugaricom na trajekt sa Krfa... Pre desetak godina. Tako smo izgubile prevoz iz Soluna za Beograd. A ostale smo bez para. Jako mučan povratak u Beograd. Stopiranje do Soluna. U vozu iz Soluna, bez karte, bez para, bez hrane. Na granici Preševo, Srbi nas izbacuju iz voza u sred šume. Nas dve plačemo, ceo voz izlazi na prozore, i izlazi neki čovek koji nas obaveštava da je skupio pare od celog voza za nas. Međutim, od tog trena nemamo mira, jer ceo voz dolazi u naš kupe da se druži sa nama. A mi gladne i umorne, nervozne. Nezaboravno, i nadam se neponovljivo.
Ako ne postoji, koje biste novo prevozno sredstvo izmislili, a od postojećih koje Vam je omiljeno?
Voz definitivno. Kada zanemarim objektivne okolnosti voza, mislim na prljavštinu. Obožavam zvuk voza. Možda neko mentalno teleportovanje, kao prevozno sredstvo. Ili neke čudne letelice.
Šta je po Vama bitnije za putovanje-društvo ili prtljag i od čega to zavisi?
Za prtljag me baš briga. Kada imam dobro društvo. Kada nemam, preostaje mi prtljag. Prtljag lošeg društva. Najbitnije je dobro društvo. Naravno.
Češće sami organizujete putovanje ili preko agencije?
Uglavnom sama, ustvari nikada nisam išla preko agencije, mada planiram da počnem pomalo, jer ipak ima zemalja gde je teško otići u sopstvenom aranžmanu.
Kad stranac dođe u Beograd , gde ga sve vodite?
Tada sam obično na teškim mukama. Nemam puno izbora. Ne pozivam strance. Ako i dođu, vodim ih tamo gde i ja sama odlazim.
Imate iskustva i u radu sa stranim produkcijskim kućama. Koje su osnovne i najveće razlike u radu, između njih i domaćih?
Imaju više novca, pa su možda malo bolje organizovani.
Vaši trenutni i budući profesionalni poduhvati?
Trenutno ne radim ništa novo, igram tekuće predstave. Imam neke planove od januara meseca, ali to je još uvek u pregovorima.
Razgovarao: Marko Radovanac
