Vuk Vukićević je po mnogo čemu poseban mladić. Visok, lep, ali na prvom mestu i obrazovan, osim što predstavlja, sasvim sigurno, neostvarenu želju većine devojaka, uspeo je i da proputuje pola sveta. Bio je u zemljama o kojima se, ovde u Srbiji, malo zna. Bio je u zemljama različitih običaja i bogatih kultura, a još interesantnije istorije. Predstavljamo vam zaštitno lice modne agencije "Click", nosioca nekoliko priznanja za najboljeg manekena.
Upoznavanje sa biografijom i istorijom putovanja mladog Vuka Vukićevića
Rodjen sam ovde, išao u osnovnu školu ovde. Kao klinac bio sam u Africi godinu dana. Celu srednju školu pohađao sam u Africi - Zimbambve tri godine, Južna Afrika godinu dana. Vratio sam se posle srednje škole ovde, da završim fakultet. Pre malo više od tri godine počinjem da putujem kao maneken i to na sledeće destinacije - Tajland (3 meseca), Kina (10 meseci), Koreja, Indija (3 meseca), Pariz (do skoro bio tamo). Trenutno sam ovde i planiram da u Beogradu i ostanem. Postoji mogućnost da ponovo kročim na tlo Azije, ali ima vremena, videćemo. Zasad, svi planovi me vezuju za Beograd. Naravno, želja mi je da što više putujem, da posetim više različitih zemalja i podneblja i trudiću se da to i ostvarim. Najlepša stvar koju sam osetio prilikom svih ovih putovanja je činjenica da sam imao priliku da upoznam zemlje, na onaj istinski način. Sve je lepo i fino kada ti odeš kao turista, ali da bi upoznao narod i shvatio i upio sve što te okružuje, treba mnogo više vremena. A ja sam imao tu sreću i zadovoljstvo.
Afrika i carstvo divljine
Afrika me je oduvek asocirala na divljinu. Kada sam otišao tamo, odmah me je osvojila. Bio sam mali i mogu reći da sam se za nju emotivno najviše vezao. Od zemalja, Zimbambve mi je omiljeno mesto, pogotovu narod koji tamo živi. Zemlja mi mnogo više "leži", a pleme Šona je mnogo miroljubivije od, recimo, plemena Zulu u Južnoj Africi. Bio sam u Južnoj Africi godinu dana, ali to se ne može smatrati pravom Afrikom. Standard je mnogo visok. Kada si u nekom većem gradu, imaš osećaj kao da se nalaziš u Njujorku. S druge trsane, Zimbambve je toplo mesto, sa mnogo dobrom klimom, ako izuzmeš dva meseca kiše. Nisu velike vrućine, jer je nadmorska visina otprilike slična nadmorskoj visini Kopaonika. Savetujem da se ova zemlja poseti dok je u Srbiji jesen, jer tada cvetaju džakarande. To je vrsta drveta. U gradu Harareu postoji deo gde su zasađena stabla ove biljke, koja, inače, cveta u raznim bojama. Prizor je prelep. Imate ulicu plavih džakarandi, pa zelenih, ljubičastih, roze... I na kraju, kada cvetovi i lišće krenu da opadaju dobijete prizor u kome je cela ulica obojena u boju određene džakarande. Prelepo je. Posle sam otišao za Južnu Afriku, gde sam upisao fakultet. Nemam mnogo pozitivnih komentara o njoj. Kriminal je dosta razvijen, pa se osećao strah na licima ljudi, gde god da kročite. Stopa rasizma je smanjena, ali je još uvek dosta zabrinjavajuća. Morate se držati odredjenih delova grada, izbegavati centar. Dovoljan opis situacije koja tamo vlada je da ja svojoj majci nikada nisam dao da sama vozi kola. Ipak, da nije sve tako crno, pobrinula se estetika. Kejptaun je zaista najlepši grad tamo. Tamo je i Vrt dobre nade. Safari je divan u Južnoj Africi, ali kada govorimo o življenju u tom regionu, ipak to ne savetujem. Čovek mora biti i određenog mentaliteta da bi tamo opstao, jer je to podneblje koje je bilo pod uticajem Holandije, Engleske i Nemačke, pa su ljudi pomalo "hladni". Možete da živite deset godina tamo, a da ne znate ni ko vam je prvi komšija. To se kod nas ne može ni zamisliti, jer se skoro svi stanari u zgradama poznaju i druže. Ono što je isto važno napomenuti su i slojevi društva, vrlo jasno definisani. Kada sam ja bio tamo, Buri su bili prva klasa, Englezi druga, emigranti treća i crnci četvrta.
Posle, opet Beograd
Beograd je moj grad. Gde god da odem, uvek je najlepše vratiti se kući. Svuda ja mogu lepo da se provedem, da vidim nešto novo, naučim nešto novo, ali Beograd je uvek i stalno u srcu. Mislim da to zavisi isključivo od pojedinca. Mnogi ljudi negativno govore o Srbiji, Beogradu, zbog raznih loših stvari koje su nas zadesile, ali za mene ni jedan grad ne može biti Beograd. S druge strane, imam dosta drugara koji su otišli u Afriku i više se nisu vratili. I opet, ne mogu im ništa prebaciti. Sigurno imaju dobre razloge. Evo primera kako se osećam kada nisam u Beogradu. Jedan moj dobar prijatelj ima običaj da me nazove preko mobilnog telefona, dok se nalazi u nekom od beogradskih noćnih klubova, da bi mi dočarao provod i zabavu. Međutim, dok mi je s jedne strane srce puno što me zove, s druge puštam suzu jer mi ceo grad i ljudi ovde nedostaju. Jednostavno, nostalgičan sam i ne bih menjao Beograd ni za jedan drugi grad.
Profesija
Manekenstvom sam počeo da se bavim pre nekoliko godina, a sve je počelo tako što sam upoznao neke ljude, otišao na par kastinga i prosto počeo da "cirkulišem". Radio sam sve više i više. Novi kontakti su mi omogućili nove poslove. Krenulo je sve bolje i bolje. Hvala Bogu, imao sam super odnos sa ljudima do sad. Nastavio sam da gradim karijeru sve do danas. Manekenstvo, ipak i dalje smatram kao hobi s obzirom da mi je fakultet na prvom mestu. Čekam da dobijem diplomu i da se posvetim pravoj profesiji. Naravno, manekenstvo će uvek biti tu. Neću imati vremena da idem na sve revije i kastinge, ali manekenstvo će i dalje ostati deo mojih interesovanja.
Prednosti i mane manekenstva
Glavnu stvar koju mi je donelo je saznanje da sam ovoliko putovao. I to baš na onaj način koji sam prethodno spomenuo - da imam dovoljno vremena da upoznam kulturu i narod određene zemlje. Onemogućilo mi je, pa možda neku stabilnost ovde. Za to vreme provedeno van granica naše zemlje, sigurno bih u Beogradu nešto drugo radio i imao drugačije prioritete. Zapostavio sam život ovde. Čovek kada mnogo putuje, gubi kontakte stvorene u rodnom gradu i gubi ideje, jer mu sve zavisi od sledećeg putovanja i destinacije.
Priznanja
Dobio sam nagradu za najboljeg na "Fashion week" manifestaciji, dva puta za najboljeg na "Fashion selection" izboru. Jedna je bila upravo sad, pre desetak dana. Tako da... simpatično u svakom slučaju. Za ovu drugu, recimo, nisam ni znao da se može dobiti dva puta.
Recept za uspešnog manekena
Pre svega Majka priroda. Ako vam ona nije naklonjena, onda, džaba sve. Bitna stvar je, mada opet to zavisi i sa kim imate posla, držati se skromno. Ja se ne "duvam" ništa, pristojan sam, ne glumim nikakvu zvezdu, i možda je to upravo jedan od razloga zbog kojih i dobijam priznanja. To je najbitniji savet koji mogu da dam momcima i devojkama u ovom poslu. Budite normalni, budite svoji, budite korektni. Nemojte kasniti, odgovorite profesionalno na svoje obaveze. Istina je da u ovom poslu ima dosta nepoštovanja tuđeg vremena, da mnoge stvari kasne, ali vi barem svojim delom doprinesite i dajte dobar primer.
Ocena kvaliteta i usluga modnih agencija kod nas i u svetu
Velike su razlike. Međutim, nikako ne mogu reći da je razlika između Srbije i sveta. Razlika je između svake zemlje pojedinačno. Na primer, razlikuju se Italija i Francuska, a kamoli Srbija i Francuska. Čak se i Kina i Tajland razlikuju. Svi imaju sopstveni sistem funkcionisanja i sopstveni sistem rada, jer je mentalitet ljudi drugačiji. Ono što je prvi problem u Srbiji je što kod nas nema para u ovo poslu. Samim tim, nema mnogo ni posla. Broj firmi nije veliki. Po svemu tome, naravno, nije isto ni porediti Kinu, čiji jedan osrednji grad ima ljudi koliko cela Srbija. Ono što mi smeta je i neznanje. U kom smislu? U smislu da manekeni malo znaju o dogovorima, nema ništa "crno na belo", sve je sivo, za razliku od Francuske i Pariza, gde je sve "čisto". Agencije se tamo zatvaraju zbog najmanje gluposti koju naprave, a sve obaveze prema manekenima se maksimalno ispunjavaju. Tamo postoje sindikati i minimalne tarife. Ja ne kažem da su u Francuskoj svi poslovi super plaćeni, ali barem znate koliko i da li ćete biti plaćeni. Ovde je sve nešto na bazi dogovora. Tako je, kao što znamo u celoj zemlji, pa sam već navikao. Ista situacija je i u Aziji. Uostalom, pa i izbor manekena je ovde drugačiji. Zavisi od mentaliteta naroda, a tako se "kroje" i ponuda i potražnja. Manekenke koje, recimo, ovde stalno dobijaju posao, u Parizu teško da bi dobile, a neke koje ovde jedva dolaze do posla, u Parizu bi bile pravi bum. Naravno, ja nikako ne govorim da je Pariz bolji od Beograda. Meni je Beograd na prvom mestu, ali to ne znači da ne mogu da upoređujem svoja iskustva iz ova dva grada, barem kad je manekenstvo u pitanju. Mislim, razlika je recimo i između Francuske i Nemčke po izboru manekena. Dok su muški modeli u Francuskoj više feminizirani, u Nemačkoj su više muževniji. Ali, to je sve stvar ukusa.
Moda, kreativnost i stil na ulicama Beograda
Ekonomska situacija i "debljina džepa" apsolutni je faktor oblačenja kod nas. Kod nas ima dosta kreativnosti, ali ipak na ulicama se i dalje mogu videti neke manje lepe kombinacije odeće. Važno je pre svega da čovek bude čist, i da ma koju odeću nosi, vodi računa o njoj. Kod nas ima dosta uticaje Turske i stila koji se gaji o ovoj zemlji. Meni se to ne sviđa. Kad je u pitanju provokativno oblačenje, i ja ga volim, ali to ne znači da se ne nosi odeća, već to znači biti provokativan i elegantan u isto vreme. S druge strane, u Parizu ne volim toliku "zakopčanost" kod žena. Ja bih voleo da na svakoj elegantnoj odeći ima provokativnih detalja u umerenoj dozi, da to ne izleda vulgarno. U Parizu žene se oblače tako zbog svakojakih ludaka kojih ima na ulicama grada. Svuda je posebno. Opet naglašavam, nije Beograd najgori. Da ne zaboravim da spomenem, veliki problem svakako čine i nekvalitetna kineska i turska odeća, koje ne vrede ni tih "malih" para izdvojenih za njihovu kupovinu. Ne kažem da odeća mora biti skupa, ja imam neku jeftinu odeću. Ali ljudi kod nas prosto žele da kupe i imaju što više, pa onda ne biraju kvalitet te jeftine odeće. Svu tu odeću onda treba ukombinovati i spariti, što čini situaciju samo težom. Ipak, mislim da je mnogo bolje nego što je bilo.
Prijateljstva - stranci - Beograd
Najbolji drug mi je iz Afrike. On je trenutno na Filipinima i s njim se čujem redovno. Nisam ga jako dugo video, nažalost. Ono što je sigurno je da će jednom sasvim sigurno doći ovde. Jedan drug, koji je u Londonu, zamalo da dođe u Beograd. Svi moji drugovi iz inostranstva su uvek pozvani i dobrodošli da posete naš glavni grad, a neki od njih su to već i učinili. To dosta zavisi, da se ne lažemo, i od poznavanja prilika u Srbiji. Neki ljudi me još uvek pitaju da li ovde ima rata. Takođe, mnogi ni ne znaju gde smo. Ima jedna anegdota kada sam otišao u inostranstvo, a oni me pitali odakle sam. Ja kažem da sam iz Beograda, a neko će od njih - Jugoslovakia?! Za njih je sve to isto. Ali to je i normalno. Pitam se ko u Srbiji sad zna da mi na mapi obeleži predele bivše Burme, Vijetnama, Laosa ili Tajlanda?! Ili zemlje Južne Amerike? Tako da je to nepoznavanje granica sasvim normalno.
Najlepše žene
Ne znam gde će me život sutra odvesti, ali ono što mogu u svakom trenutku da potvrdim je da su najlepše žene odavde. Takođe, sumnjam da bih mogao da oženim strankinju. Ja bih, ipak, voleo da jednog dana gledam zajedno sa njom "Radovana III", i da se zajedno smejemo. Sumnjam da bi to neka strankinja mogla da razume. Mada, ako se sutra zaljubim u neku strankinju, ko zna, možda promenim mišljenje. Najbliže su mi naše devojke, a istina je da su i najlepše. Uostalom, čitav ovaj region - Hrvatska, Srbija, je naseljen lepoticama.
Omiljena mesta
Krenimo od Tajlanda. Tamo je fantastično. Svi ljudi su nasmejani, a kako i ne bi bili, kad je tamo tokom cele godine 30 stepeni. Dovoljno je da čovek samo gaćice obuče i popne se na stablo i bere voće, pa će da preživi. A ne k'o kod nas. Tako da su mnogo pozitivniji, kao narod. Turistima pruža sve. Ima prelepa ostrva. Plaže tamo su posebne i one se ne mogu opisati. Ja lično, najviše volim Mediteran, ali ovo je potpuno druga priča. Pesak najlepši mogući. Razne šarene ribice već u plićaku. I ono što je najbitnije je, nije skupo. Skupo je doći, ali ne i ostati. Jednom rečju - pristupačno. Ako moram da biram grad, birao bih Šangaj. Njega volim najviše. To je grad sa dušom, grad koji ima sve. Ima evropski deo, ima "sajber" deo, ali isto tako je zadržao i onaj stari kineski deo. Grad vam pruža gotovo sve. većina objekata je izgrađena u poslednjih 20 godina i neverovatno je koliko Kinezi ulažu u Šangaj. Uopšte, ulaganja u Kini su sve veća i veća. Jedino što je za stranca poteškoća, je činjenica da će mu trebati više vremena da se snađe. Ako želite da se hranite po restoranima, morate sa sobom poneti i dosta novca. Nisu ni malo jeftini. Na ulici se hraniti je problematično, pa je moj savet budućim posetiocima da to i ne čine. Kada živite tamo, posle nekog vremena snađete se, pa naučite gde i šta da kupite. Onaj ko ide na nekoliko dana, nek se drži restorana! Inače, meni je omiljena tajlandska kuhinja. Omiljenija mi je od kineske. Ono što ljudi moraju znati je i to da se kineska kuhinja u Evropi razlikuje od kineske kuhinje u Kini. To što vi dobijete ovde, tamo nećete nikad. Možda samo u "Hajatu". Što se tiče gradova koji su na mene ostvaili najslabiji utisak, mislim da je to Seul. Uopšte, Koreja me nije impresionirala. Ali, to je moje mišljenje, kao i sve, i to se svodi na slobodu izbora i ukusa. Najveća neostavrena želja mi je Japan. Ovu zemlju moram da posetim. Sve sam tu, kao oko nje, ali nikako i na tlo da kročim. Umalo da zaboravim, a to je jedan od najvećih mojih doživljaja. Bio sam na Kineskom zidu. Stvarno je svetsko čudo. Bio sam i u Pekingu, koji je isto ogroman i lep grad, ali u Kini prednjače Šangaj i Hongkong. Hongkong je mešavina Azije i Evrope, posebno u stilu gradnje, imate utisak da hodate kroz kutiju šibica. Hongkong se nije skoro uopšte promenio od kad je deo Kine i zvanično, jer njihov narod se i ne smatra Kinezima. Oni su takozvani "Hongkong people" (narod Hongkonga). Sve je drugačije. Daću vam primer - imate gradove Gvandžo i Hongkong. To su gradovi udaljeni dva sata vozom, a razlikuju se kao nebo i zemlja. Hongkong je toliko čist i sređen. Tamo "udaraju po džepu" za sve što pogrešno uradiš ili pravilo koje prekršiš. Pljuneš ili pređeš ulicu na crveno svetlo - kazna je 100 evra. Nasuprot tome, najveći procenat vozila marki "Ferari" ili "Lamburdžini" je u Hongkongu. Priliv novca je ogroman. Kinezima je i dalje potrebna viza za posetu ovog grada. A kad smo kod neba i zemlje, ili još bolje, potpuno drugih planeta, Indija je nešto posebno. To treba doživeti. Najveći gradovi koje sam posetio bili su Bombaj i Nju Delhi. Stacioniran sam bio u Bombaju. To je najnormalniji i najotvoreni grad u Indiji. Nju Delhi je opasniji, pogotovu za žene. Nema linija na putu, svako vozi gde hoće i kako hoće, prava anarhija. Kada kupujete hleb, prodavac ga svojom rukom stavi u neke novine i da vam da tako ponesete. Nije strano videti ni ljude kako vrše nuždu na ulici, ali sve je to deo Indije. Imate vi i luksuzne krajeve grada, gde je to nemoguće primetiti. Ipak, sve to morate videti, osetiti. Kada sam napuštao grad, i pored svega navedenog što sam video, bilo mi je jako žao. Grad me je potpuno osvojio. Ljudi su i pored velikog siromaštva i očajnih uslova za život vrlo dobroćudni. Ali i pored siromaštva, Indija je zemlja u kojoj sam najskuplje plaćao pića. Pretpostavljam da idu logikom - ko ima, nije mu važno koliko će da da, a onaj ko nema, neće ni piti. Sledeći grad koji je na mene ostavio poseban utisak, još jedan grad sa dušom - Pariz. Kada posetite ovaj grad, upoznate se sa kulturom i istorijom, ništa vas više ne može impresionirati. Jedino ako ne odete na potpuno drugi deo planete, u neku drugu civilizaciju. Pariz je grad koji ima sve i koji mnogo volim. Ipak, i on ima mane. Kriminala ima sve više, ulice su opasnije. Gužva u metrou je svakodnevna. Opterećenje je pomalo postalo živeti u tom gradu. I zato, evo me opet, u jednom jedinom i najboljem gradu na svetu - Beogradu.
Vuku se zahvaljujemo na intervjuu, uz malu konstataciju, da ne moramo biti mladi i lepi da bi videli svet koji nas okružuje, ali moramo imati dobru volju i želju. A on je mladić koji to ima.
Razgovarao: Marko Radovanac
