Kada je bilo najteže, ulazio je u borbu čiji se ishod nije mogao ni naslutiti. Za profesionalne uspehe, pre svega ističe čitav tim ljudi, a ne sebe. Stvorio je formulu pobede i njome se rukovodi u svakom trenutku. On je diplomirani inženjer saobraćaja i nalazi se na čelu jakih organizacija poput saobraćajnog preduzeća "Lasta" i Vaterpolo saveza Srbije. Predstavljamo vam gospodina Velibora Sovrovića.
Na sajtu našeg najvećeg prevoznika jugoistočne Evrope piše: "Samo oni koji ne ispuštaju iz vida daleki horizont, naći će pravi put!" Da li ova poruka i Vaša zvezda vodilja?
To je, pre svega, lepa rečenica. Ona odslikava stremljenja jednog velikog preduzeća, a onda i mene samog koji sam već sedam godina na njegovom čelu. Pogled u budućnost jeste uslov prosperiteta, a "Lasta" je perspektivni prevoznik. Njenu perspektivu vidim prevashodno u linijama za inostranstvo koje će stavljanjem Srbije na "belu" Šengen listu još više dobiti na značaju. I još nešto: istina je da će "oni koji ne ispuštaju iz vida daleki horizont naći pravi put", ali i to da i u samom putu prema cilju ima mnogo lepote. Mislim da sam uživao, da uživam, u svakom koraku prema njemu.
Koliko je bitno da Srbija zaista bude deo Evrope i Evropa deo Srbije, kada je u pitanju veza između kultura i nacija, most između Istoka i Zapada?
Srbija je bila i ostala deo Evrope, neodvojivi deo evropskog kulturnog nasleđa. Uprkos tome, ona se poslednjih godina, iz dobro poznatih razloga, prilično zatvorila za savremena strujanja iz Evrope, za uticaje različitih vrsta. Da bi sačuvala svoje mesto i ulogu u Evropi koja joj pripada, Srbija se mora otvoriti i dopustiti da i Evropa u svakom pogledu bude deo nje. To, naravno, ne znači da ona treba da odustane od onog što jeste nego samo da to "svoje" oplemeni tešnjim povezivanjem s evropskim političkim, kulturnim, privrednim tokovima. Samo tako i može biti most između Istoka i Zapada.
Kolika je uloga "Laste" u projektu "Evropska Srbija"?
Uloga "Laste" u ovom projektu višestruko je značajna. "Lasta" je, pre svega, jedan od najznačajnijih mostova prema velikim evropskim gradovima: ako govorimo o otvaranju zemlje onda je putovanje uslov svih uslova. Ona je i spona između naših sunarodnika koji žive u Evropi i matice. Jedan je od najznačajnijih prevoznika prema bivšim jugoslovenskim republikama. "Lasta" je, nadalje, nezaobilazan partner u organizovanju ekskurzija svih vrsta, pouzdani prevoznik različitih turističkih organizacija i sportskih klubova. Ukratko, za mnoge od nas ona predstavlja "prozor u svet".
Kako ocenjujete kvalitet turističkih usluga i prevoznika u Srbiji?
Čini mi se da je kvalitet turističkih usluga iz godine u godinu sve bolji. Ovo se odnosi i na kvalitet ponuđenih turističkih kapaciteta, i na sve bolji izbor destinacija putovanja, i na sve više standarde poslovanja turističkih agencija. Ono što još nedostaje jeste značajnija ponuda ekskluzivnih smeštajnih kapaciteta, ozbiljnija organizacija putovanja u edukativnom smislu (ovde bih kao značajan problem istakao u svim agencijama nedovoljan broj obrazovanih vodiča koji dobro poznaju destinaciju na koju se putuje: Setimo se samo turista iz velikih evropskih zemalja i Japana i njihovih perfektno obaveštenih vodiča) i kvalitetniji avio - prevoz. Kvalitet autobuskog prevoza je sve bolji zahvaljujući povećanju voznog parka različitih prevoznika (autobusi su sve udobniji i lepši) i njihovoj konkurentnosti. Ono što i za putnike i za organizatore ostaje velika prepreka jeste i dalje nepromenjeni vizni režim.
Danas se može reći da ste privatno ili poslovno dosta proputovali, ali da li se sećate prvog putovanja?
Ko bi to zaboravio? Internacionalni kamp u Asprovaltama, u Grčkoj, obilje sunca, toplo more, miris lubenica, nepoznati jezici svuda oko mene... Imao sam tada 12 godina.
Koja zemlja i grad su Vas ostavili "bez daha", osim Beograda?
Sticajem okolnosti, grad u kojem sam poslednjem bio jeste onaj koji je na mene ostavio najjači utisak: Madrid. Mnogo sam slušao o dražima tog grada koji se sastoji od palata, spomenika, trgova, fontana, crkava, ulica i trgova, ukratko, od "Starog Madrida" i "Burbonskog Madrida". Odakle početi? Ovo pitanje redovno se nameće svakog prvog jutra u nepoznatom gradu. I - instinktivno posežem za malom zelenom stvarčicom - "Mišlenovim" vodičem od kojeg se na putu ne odvajam. "Selo koje je sve do arapske invazije bilo potpuno beznačajno, svoje ime duguje alcazar-u (tvrđavi) Majerit koju je u 9. veku izgradio Muhamed I... Kada je Filip II 1561. godine izabrao Madrid za svoj glavni grad, bio je to kastiljski gradić s jedva 20 000 stanovnika..." itd., itd. Oni koji su ovde bili pre mene uspostavili su kriterijume o tome šta jeste, a šta nije važno, šta treba a šta ne morate videti. Tako su, na primer, Museo del Prado (jedna od najveličanstvenijih zbirki slika na svetu) i Museo Thyssen-Bornemisza (izvanredna zbirka slika koja pokazuje istoriju evropske umetnosti od italijanskih i flamaskih slikara do ekspresionizma i pop-arta) ovenčani trima "Mišlenovim" zvezdicama, a Palacio Real (kraljevska rezidencija iz 18. veka čuvena po svojim odajama ukrašenim raskošnim dekoracijama u rokoko stilu napuljskog dizajnera Gasparinija) i Monasterio de las Descalazas Reales (po mnogima najlepši samostan u Španiji) dvema; Centro de Arte de Reina Sofia (galerija posvećen umetnosti 20. veka čije je najveće blago Pikasova "Gernika") dobila je jednu zvezdicu, a Plaza de Espagna - nijednu.
Ali - a to pitanje muči me na svakom putovanju - šta je to što je prilikom neke posete zaista važno. Da li ići u potragu za činjenicama, pomno skupljati podatke, istraživati svaki kutak nepoznatog grada s neizbežnim "Mišlenom" u rukama kao u gore navedenom primeru (plus Plaza Mayor, Puerta del Sol, El Escorial...)? Ili se, pak, prepustiti utiscima, dozvoliti da nas ponesu, steći osećaj pripadanja. Madrid je izuzetno pogodan za ovo: temperatura vazduha u septembru - idealnih 25 stepeni (svaki će Vam vodič savetovati da ovaj grad posećujete jedino u ranu jesen i proleće); grad živi punim plućima do duboko u noć (vikendom i čitave noći). Sasvim je normalno da u dva časa posle ponoći, u prepunoj bašti nekog restorana (a ne samo u nekom od bezbroj "muzeja šunke") dobijete večeru; ljudi su opušteni, vedri i prijatni. Možete satima sedeti na nekoj klupi, uživati u blagom vazduhu i starim fasadama i "osećati sreću onoga ko zna da nije tek slučajan i arbitraran, već je izrastao iz prošlosti kao njen baštinik,cvet i plod i da je njegovo postojanje na taj način pronašlo izgovor, štaviše, opravdanje" (Niče).
Da li češće boravite na moru ili planini i od čega to zavisi?
Kao "letnji" tip mnogo više volim more. Ostala mi je navika da samo boravak na moru smatram "godišnjim odmorom", dok zimovanje doživljavam gotovo kao i svako drugo putovanje. Razlog tome je možda i što bolje plivam nego što skijam (izgleda da sam pretežak da bih bio dobar skijaš). U svakom slučaju, nisam baš ljubitelj snega (za razliku od moje supruge i sina koji ga obožavaju čak i u gradu).
Koliko je bitno društvo sa kojim putujete i da li ste češće u prilici da putujete sa poslovnim partnerima, prijateljima ili porodicom?
Društvo s kojim se putuje svakako je jedan od najbitinijih elemenata svakog putovanja. Trudim se da odmore (2-3 puta godišnje) uvek provodim s porodicom, kako bih bar malo nadoknadio to što tokom godine ne provodim s njom onoliko vremena koliko bih želeo. Službena putovanja su sastavni deo mog posla. Mogu biti zanimljiva i edukativna, ali najčešće je to samo kratka poseta nekom gradu (ispunjena obavezama i sastancima) koja mi ostavlja veoma malo vremena za šetnju i upoznavanje znamenitosti.
Ko sprema prtljag - supruga, Vi, ili većinu stvari kupite čim stignete na "konačno odredište"?
Moglo bi se reći da prtljag spremamo zajedno: supruga iznese stvari koje treba poneti, a ja, kao "majstor pakovanja", sve to složim u kofere.
Kada Vam dođu prijatelji iz insotranstva, na koja mesta ih vodite?
Uz obaveznu "panoramsku šetnju" centrom grada i Kalemegdanom, svojim gostima uvek ponudim dobru hranu - u "Franšu", "Hajduku", "Kalemegdanskoj terasi", "Malevilli". Provod u Beogradu, u kojem stranci toliko uživaju, najbolji je četvrtkom, petkom i subotom. Izbor pada na neki od restorana ili splavova s dobrom muzikom. Moji gosti - jugonostalgičari iz Slovenije i Hrvatske vole da se provesele u "Reci".
Predsednik ste Vaterpolo saveza Srbije, a i u glavnom ste odboru, većini ljudi dragog i voljenog kluba. Koliko je sport srpski izvozni proizvod broj jedan i da li on ima tu moć da popravi naš narušeni imidž u svetu?
Nekada je sport bio proizvod kojim smo se mogli ponositi. A onda je došlo do krize svega i svačega, najviše krize vrednosti. Igrati za reprezentaciju nije više "in" i ne postoji kao čin patriotizma. To je, naravno, dovelo do krize rezultata i krize u odnosima u mnogim sportovima. Međutim, mnogi naši sportisti se pojedinačno dobro kotiraju u svetu, pa bar na taj način dostojno reprezentuju zemlju Srbiju.
Koji je recept za jednu uspešnu i staloženu sportsku organizaciju kakva je VSS, koji nas je navikao na reprezentativna odličja svih uzrasta?
VSS (pre njega VSSCG) jeste jedna dobro uređena sportska organizacija. Takva je već godinama. Ona počiva na disciplini odnosa, uzajamnom poštovanju i toleranciji svih njenih članova. Njeno najjače "vezivno tkivo", međutim, predstavljaju vrhunski uspesi naših vaterpolista svih kategorija. Oni su svojim rezultatima učvrstili temelje Saveza, pa nam je i "kuća lepa".
Neostvarena želja?
Zlatna (ili bilo koja) medalja na SP u Melburnu marta 2007. Čini mi se da je još nisam prežalio.
Budući projekti i profesionalni planovi?
Uspešno završena privatizacija "Laste", značajno povećanje voznog parka, ekspanzija na saobraćajno tržište jugoistočne Evrope i, naravno, uspesi vaterpolo reprezentacije u 2008. godini, na EP u Rimu i Olimpijskim igrama u Pekingu. Sudeći po kvalitetu reprezentacije, zlato u Pekingu ne bi bilo iznenađenje. Budemo li ga dovoljno snažno želeli - ostvariće nam se.
Putujte sa stilom... "Lastom".
Razgovarao: Marko Radovanac
