Prvo zahlađenje ovih dana iskoristio sam za susret sa cenjenom koleginicom Jovanom Stanković, poznatim glasom Radio Beograda 202 i lica Metropolis televizije. Uživajući u šetnji, podsetili smo se njenih profesionalnih početaka, zanimljivih iskustava i nezaboravnih putovanja.
Put mladog i perspektivnog novinara je, po nekom pravilu, uvek trnovit i pun uspona i padova. Kako je Vaša karijera tekla do sad?
Iskreno govoreći, teško da može da se kaže da sam do sada ostvarila karijeru u konkretnom smislu te reči. I dalje se tražim, prilagođavam i navikavam različitim načinima rada, tržištu uopšte i…sebi. Ne smatram sebe previše ambicioznom, pošto ne želim da mi karijera bude na prvom mestu liste prioriteta. Naravno da želim da budem uspešna u tome čime se bavim i da budem ponosna na neka dela, koja sam ostvarila tokom karijere sutra kada o tome budem pričala svojim potomcima. Kada kažem da nisam ambiciozna ne znači da ne želim da se trudim, da sam lenja. Jednostavno, ne želim da ugasim tu crtu ljudskosti, koja kod velikog broja karijerista zaista nestane. Više puta sam se u to uverila, na žalost. Već nekoliko godina sam u svetu medija. Trenutno sam angažovana na TV Metropolis i na Radio Beogradu 202. Bavim se nečim što je najvažnija sporedna stvar u životu, a nije fudbal. Bavim se novinarstvom u muzici, ali iako je privatno to moja najveća ljubav, sasvim slučajno sam počela da se bavim njome i medijski. Ako ti kažem da sam došla na radio da bih bila deo informativne redakcije i da sam na kraju završila u muzičkoj… jasno ti je da bilo slučajno, ali potajno priželjkivano. Za sve hvala najpre Vladi Jet-u i Olgi Kepčiji, koji su verovali u mene i dozvolili da postanem deo njihove ekipe i Dejanu Cukiću, koji me je obavestio za konkurs televizije Metropolis, a koga sam upoznala na istom tom radiju.
Danas ste jedno od prepoznatljivih i, svakako, zaštitnih lica TV Metropolis. Šta Vas je navelo da se uopšte posvetite ovoj profesiji i kada se pojavila želja da uplovite u "novinarske vode"?
Auuuu, prvo što sam želela, ali u čemu nisam istrajala je da postanem glumica. Glumište je spašeno, na svu sreću.Ništa originalno, samo san svake devojčice. Novinarstvo je bilo nešto što i jeste i nije posao u mojoj glavi. Važno mi je bilo samo da ne moram da ustajem u 7 da bih radila od 9 do 17h. Novinarstvo je super ako si stvarno znatiželjan, komunikativan i ako imaš mašte. U suprotnom može biti izuzetno naporno. Dolaze trenuci kada ponestaje kreativne energije, uglavnom zbog umora, pa ponekad ipak poželiš da si sa poslom završio u 17h i da o njemu više ne moraš da razmišljaš. Ako si novinar, onda si novinar 24h dnevno 7 dana u nedelji, bilo da si svestan toga ili ne, bilo da si u tome uspešan ili ne.
Vaš opseg interesovanja i izveštavanja širokog auditorijuma se zasniva na informacija iz sveta muzičke industrije. Izdvojite neke muzičare ili bendove koji su na Vas ostavili poseban utisak, bilo pozitivan ili negativan?
David Coverdale of Whitesnake je super lik i bilo je divno slušati ga kako govori o svojoj karijeri nakon više od 40 godina bavljenja muzikom. Neki ljudi su neiscrpni po pitanju energije. Pozitivci me oduševljavaju. Simpatični su bili članovi grupe Scissor Sisters, čiji je pevač u trenutku našeg susreta zašivao pantalone, koje je trebalo da nosi na sceni. Bila je to beskrajno simpatična scena. Kada sam ga pitala da li mu smeta što će njegovo šivenje biti zabeleženo kamerom, odgovorio mi je da se ionako glupo oseća što treba to da radi, tako da je opušteno da to podeli sa publikom. Coolio je bio potpuno nepredvidiv. Počeo je da se šamara u trenutku kada sam ga pitala šta misli o obradi Weird Al Yankovic-a njegove pesme Gangsta Paradise. Nisam imala ružnih iskustava do sada. Izgleda da sam imala sreće.Joe Satriani mi se nije dopao. Tipičan je super star sa nameštenim osmehom, što nikako ne ostavlja utisak prijatnosti. To je tako površinski gledano, a Satriani-ju svaka čast na dosadašnjem uratku.
Dok većina stranih muzičara nema problema problema sa izdavanjem viza, ovdašnjoj populaciji upravo vize predstavljaju glavnu prepreku za ispunjenje nekih snova. Da li je ovaj problem nekada uticao na realizaciju Vašeg putovanja?
Vize i nisu bile toliki problem, pošto ih nisam ni tražila.Mada mislim da bih verovatno poludela kada bih morala da trpim one redove i maltretiranja, koja su ljudi ranije doživljavali. Moja putovanja do sada su bila uglavnom tamo gde ne trebaju vize, a tamo gde su trebale išla sam posredstvom putničkih agencija, pa su te grupne varijante mnogo zgodna stvar. Moja generacija (1984.godište) je nesrećna po pitanju putovanja, jer smo počeli da rastemo u vreme političkih i ratnih previranja. Nemam rođake u inostranstvu, posao me tamo još uvek nije odveo, tako da sem turističkih obilazaka, nisam imala veze sa inostranstvom.Bar ne još uvek…
Kada ste prvi put osetili fenomen putovanja, napustili svoje "gnezdo" i otisnuli se u nepoznato?
Sa 17 godina sam prvi put otišla sa društvancem na more. To je naravno bio značajan doživljaj, pošto sam do tada išla samo po selima sa roditeljima, ali i sa mojom najboljom drugaricom Sofijom. Iako je Crno more slano koliko i posoljeno jezero, provela sam se nezaboravno, jer je te godine letovanje u Bugarskoj bilo bagatelno jeftino, a provod kakav se poželeti može. Ne toliko zbog ponude, koliko zbog društva sa kojim sam tada bila. Bugarska je odlična ako niste mnogo zahtevni. Čula sam da se 90 posto ljudi tamo očajno provelo, ali ako želite odmor za malo para, potrebno je samo malo kreativnosti i želje za dobro provedenim letom da ga provedete nezaboravno. Ono što mi je smetalo bilo je putovanje autobusom, koje je trajalo 14-15 sati, a pošto nikako nisam navikla da toliko vremena provedem u jednom položaju, htela sam da ujedam sve oko sebe. I ostatak društvanca je bio u istom napetom fazonu. Fino smo se isvađali u autobusu da smo ostatak odmora proveli, kao što rekoh, fenomenalno i kasnije se smejali putu, koji smo teško pretrpeli. Kasnije su usledila letovanja u Turskoj, Tunisu,Grčkoj…Ništa kao Turska, što se noćnog života tiče u Marmaris bih išla svaki drugi dan. Tamo turisti kao da noću izlaze iz svoje kože i svi do jednog iskušavaju sebe u nečemu u čemu nikada ne bi kod kuće. To je važno. Na letovanju se opustite i ispitujete sve strane svoje ličnosti. Zimovanja su posebna priča, ali mislim da je leti čovek rasterećen silne odeće i da može da bude opušteniji.
Kada se opredeljujete za odmor, da li češće birate destinaciju na teritoriji Srbije ili inostranstva i zašto?
Sve ima svoje prednosti i mane. Odlazak u inostranstvo uglavnom smatramo putovanjem. Švrćkanje po Srbiji je nešto što ne smatramo avanturom, zato što je skoro uvek dostupno. Dok sam radila na 202-ci, bila sam deo organizacije njihovih koncerata širom Srbije (sa gorepomenutim Vladom Jetom I Olgom Kepčijom). I moram priznati da me je upoznavanje sela, varoši i gradića umnogome obogatilo. Svaka tačka naše zemlje ima neku svoju specifičnost. Ljudi na drugačije načine žive, zabavljaju se. Ako shvatiš da samo nekoliko kilometara razdaljine pravi znatnu razliku u mentalitetu i ponašanju i ako spoznaš sve te različitosti bez ikakvih predrasuda, upotpunićeš svoju ličnost i moći ćeš da se prilagodiš svuda i svakome. Zbog toga mislim da je zabavno putovati i domaćim terenom. Do sada mi se nisu ispunjavale želje odlazaka na zvučna svetska mesta, ali nadam se da ću u najskorije vreme obići neko od ovih novih svetskih čuda. Odmor na selu je sjajna prilika da ispitaš svoju kreativnost življenja, pa ako već ne mogu da odem tamo negde preko, onda sigurno neću bežati ni od švrćkanja po domaćem terenu.
Koje putovanje/a, privatno ili poslovno Vam je ostalo u najlepšem sećanju?
Kao tipičan predstavnik svoje genaracije (bar njene većine), kao što sam već rekla, nisam do sada imala preterano bogato iskustvo po inostranstvu, ali bih svakako izdvojila Tunis, grad Nabel. Pre svega zato što je u pitanju na tako popularno turističko mesto, zato što je afrički kontinent i zato što ne treba viza. To je pravo upoznavanje sa kulturom naroda, koji nam ni po čemu nije blizak. Fascinantno je bilo videti večernji izlazak njihovih porodica. Otac, majka i deca (koliko god da ih ima) kad se smrači izlaze na glavni korzo, kupe grickalice i slatkiše, sednu na trotoar i posmatraju prolaznike-uglavnom turiste. Tada shvatiš da mi nismo najbrbljiviji narod i da ipak ima nekog na ovom svetu ko više voli da ogovara od nas. Preporučujem svim pripadnicama ženskog roda da u takvim situacijama nikako ne budu same na ulici ili u društvu još jedne ženske osobe. Neće vam se ništa desiti, ali može biti jako neprijatno. Pogledi, koji se upućuju pripadnicama svetle puti su vrlo upadljivi i umeju da budu neprijatni. Uprkos tome, njihovo kulturno nasleđe je fascinantno. Iako su upadljive tradicionalne vrednosti i oni su počeli da se modernizuju po pitanju stila života i to je jako interesantno videti i prisustvovati tome. Sve u svemu, ljudi, za tamo vam ne treba viza. To bi mogao biti osnovni razlog za odlazak na ovako egzotično mesto.
Da li na put volite da idete sami ili u društvu i od čega to zavisi?
Uvek u društvu. Plaši me da dugo ostanem sama sa sobom. Ranije se putovalo sa prijateljima, sada sa dečkom… Sve je lakše u društvu. Imaš sa kim da razgovaraš da deliš utiske, osećanja. Čovek je društveno biće i od toga se ne može pobeći. Do sada stvarno nisam imala ni prilike ni potrebe da putujem sama.
Koliko se dobro informišete o mestu pre nego što ga posetite?
Informišem se u smislu gde se nalazi, koliko je urbano ili nije, šta je sve u ponudi, kakvo je kulturno nasleđe. Ne smatram relevantnim doživljaje ljudi, koji su na tom mestu već bili pa ih ni ne pitam mnogo. Volim sama da uobličim prve utiske o nečemu.
Da li češće odsedate u privatnom smeštaju ili hotelima?
Do sada sam odsedala u hotelima, zato što mi drugi menjaju posteljinu. Šalim se,naravno. Hotel uvek možeš da proveriš i pre nego što u njega odeš i to je jako zgodno. Evo na Ohridu sam sada sama našla smeštaj , pa ću vam javiti, koliko je izbor bio uspešan.
Pri realizaciji putovanja, više volite da sve sami organizujete ili se prepuštate u potpunosti turističkoj organizaciji?
Do sada sam sve prepuštala turističkim agencijama i nisam imala nikakvih problema. Rasteretiš se dodatnog stresa. To ti je ona moderna varijanta: ako možeš plati druge da rade za tebe ono što te mrzi.
Za koje prevozno sredstvo se najpre odlučujete?
Uvek avion i samo avion. Finansijska sredstva ne dozvoljavaju uvek takav luksuz(na žalost to jeste luksuz, a čini mi se da je naš aero transport jedan od najskupljih u Evropi). Ali ako bi moglo, ja bih i do Pančeva avionom.
Da li uskoro planirate neko putovanje?
Postavio si osetljivo pitanje, pošto brojim dane do odmora. Ovoga puta ću u delo sprovesti malo skromniju varijantu. Otputovaću na Ohrid i ne mogu da dočekam da osetim to mesto, o kom su mi mnogi pričali. Nije more, ali je svakako mesto na kome nisam do sada bila i koje bi valjalo posetiti i opšte kulture radi. Uostalom, koga zanima gde ću ja?!
Buduće profesionalne želje i planovi, projekti koji su u pripremi?
U planu je da završim fakultet od koga me deli samo jedan diplomski rad, na kome nikako da počnem da radim. Imam puno planova u glavi, ali zašto bih ja sa vama podelila svoje još uvek nerealizovane ideje. Videćete uskoro… Bar se nadam.
Mic po mic, pitanje po pitanje, i šetnja se polako završila. Jovana je odlučno i sitnim, nečujnim koracima otišla u nepoznatom pravcu, pretpostavljam u Ohrid, a vaš novinar je sa sveskom i diktafonom u ruci, brže bolje potrčao kući da postavi intervju na sajt,jer je uveliko probio rok. Trčanje je mnogo dobro za zdravo telo i duh!
Razgovarao: Marko Radovanac
