Jasminka Petrović je autorka dečjih knjiga, od kojih su najpoznatije "Seks za početnike", "Škola", "Bonton". Knjiga "Seks za početnike" je dostupna na više od dvadeset jezika, što je čini jednim od naših, najprevođenijih književnih ostvarenja. Kao i većina ljudi, i gospođa Petrović voli da putuje, pa smo iskoristili priliku da čujemo njene utiske i zapažanja, doživljaje i neostvarene želje, iz prve ruke.
Gde najviše volite da boravite - na moru, planini ili u gradu?
Najviše volim more. Prva knjiga koju sam napisala se zove "Giga pravi more" i, za mene, more je sinonim slobode, širine, prostranstva. Ne razmišljam o moru u smislu - ja sam na plaži, i da se sunčam, već volim da budem pored samog mora. Moje omiljeno mesto jeste Stari grad na Hvaru, gde je familija mog muža. To je jedno malo, ribarsko mesto, i upravo se spremamo, da uskoro krenemo tamo. Tačno osećam kako mi se "pune baterije", dok sam u blizini mora.
Omiljeno prevozno sredstvo?
Ja jedva čekam, kada će da krene teleportacija. Često umem da kažem kako ne volim da putujem, a ustvari, ne volim da budem u prevoznom sredstvu. To je za mene najteži deo puta i jedva čekam kada ćeš moći samo da uđeš u neku kapsulu i negde se prebaciš. Najčešće putujem automobilom, ali mislim da je za mene avion najbrži i najlakši vid prevoza. Ne mogu da kažem da imam strah od aviona, ali uvek jedva čekam da sletim.
Prvo putovanje?
Moje prvo putovanje je, zapravo, bila jedna igra. Ja sam sa mojom sestrom Zoricom živela u profesorskoj koloniji, i dosta smo se igrali. Naša igra je tekla tako što sam ja bila kočijaš, a ona je bila dama. I mi smo onda tako obilazile svet. Na tvoje pitanje o prvom putovanju, meni je odmah ovo palo na pamet. To je, ustvari, ono vreme, kada sediš u sobi, a obiđeš ceo svet. Ta vremena pamtim kao lepa. Znam da smo imale i konja - našeg psa Bila, što nam je omogućilo da obiđemo sve kontinente.
Najdraža turistička destinacija i utisci?
Je li mogu dve?! Za poslednjih par meseci bila sam na dva putovanja, vrlo posebnih za mene. Oba su bila poslovna, a opet, i nekako lična i privatna. U decembru mesecu me je zvala Internacionalna biblioteka iz Stokholma, kao dečjeg pisca iz Srbije. Povod je bio sledeći - Šveđani smatraju da deca koje vode poreklo iz drugih zemalja, ne smeju da zaborave svoj maternji jezik, poreklo i običaje. Oni već tri godine organizuju dolazak dečjih pisaca, bukvalno, iz celog sveta, da se druže sa decom rođenom u Švedskoj, ali koja vode poreklo iz tih zemalja. U toj turi, sa mnom su bili pisac iz Rusije, pisac iz Brazila, Južne Afrike, Meksika i pisac iz Jordana. Za mene je bilo vrlo zanimljivo, kao prvo, druženje sa tim piscima, kao drugo, upoznala sam švedski sistem škole i školovanja. Ti, kada odeš kao turista u neki grad, možeš da uđeš u muzej, ali nije tako zgodno da ulaziš u škole i biblioteke. U tom smislu, meni je ovo bilo zanimljivo i korisno iskustvo. Drugo putovanje je bilo u aprilu i išla sam kao gost Kreativnog centra, moje izdavačke kuće, na Svetski sajam knjiga u Bolonji. Stigla sam da vidim Bolonju, ali je još uzbudljivija bila činjenica da sam uspela da vidim skoro sve od dečje literature, napisane u celom svetu. Ta, dva putovanja izdvajam, jer su bila vrlo korisna i uzbudljiva.
Šta za Vas predstavlja putovanje - odmor, priliku za avanturu i druženje, ili pronalaženje inspiracije za neku novu knjigu?
Možda je najmanje odmor. Više je to neka avantura, pustolovina, a jeste i inspiracija. Pisac i sve vrste kreativaca stalno rade, i onda kada misliš da ne rade, oni tada najviše skupljaju informacije, nesvesni kako će sve informacije da sklope. Ne sećam se, da sam ikada klasično letovala sa nekom dokolicom, pa da ne znam šta ću. Uglavnom, i kada odemo na Hvar, nešto krečimo ili nešto renoviramo. Ipak, najviše volim da upoznajem nove ljude, sa njima razgovaram, razmenjujem iskustva, da pronalazim u čemu imamo sličnosti, a u čemu razlike.
Zato mislim da je jako vazno s kim ideš i kako se dogovorite.
Da li više volite da putujete sami, sa porodicom ili u društvu prijatelja?
Najčešće putujem sa porodicom. Inače, mislim da je najvažnije dobro društvo kada sa nekim putuješ. Ako imate raličite interese i različite stvari volite, onda se teško usaglašavate. Ja češće popuštam zarad mira u kući, ali ako mnogo popustim, onda sam ja nezadovoljna i onda ja trpim. Tako da, vrlo brižljivo biram s kim idem, jer mislim da na putu može doći do konflikta i ne bih volela da zbog toga izgubim nekog prijatelja. Vrlo je važno društvo, opuštenost i fleksibilnost. Ja, recimo, volim da ustajem rano, i ako krenem sa nekim ko voli da ustaje kasno... Ili ćemo jedan drugog da pustimo, pa da se u nekim trenucima sastajemo, pa da budemo zajedno ili ništa. Sećam se jednog putovanja, kada sam posle prve godine studija išla u Španiju. U pitanju je bio neki kurs jezika i trajao je mesec dana. Sa mnom je krenula i jedna drugarica, kojoj je mama očigledno rekla:"Drži se ti Jasminke!" Znam da sam imala maniju gonjenja. I do wc-a je išla sa mnom. To je bilo strašno. Ni jednog trena nisam mogla da budem sama.
Zato je jako važno s kim ideš i kako se dogovorite.
Kako izgleda Vaše spremanje za put - najpotrebnija odeća i obuća, malo više od toga, ili čitav spektar materijala različitih boja i dizajna?
Za to sam antitalenat. Pojma nemam da se spakujem. Obično gomilu stvari ponesem, ništa se ni sa čim ne slaže i uvek nekako omanem. Kratka mi je pamet. Uglavnom pakujem stvari koje su adekvatne za taj dan - ako je danas toplo, poneću sve što je za toplo vreme. I ako odem negde i padne kiša, ja onda nemam šta da obučem, i obrnuto. Ne umem da se spakujem, uvek zaboravim nešto što mi je ključno npr. tečnost za sočiva, pidžamu. Potpuno sam neorganizovana. Imam kolekciju kišobrana. Gde god sam otišla, nikada nisam ponela kišobran, pa onda moram da ga kupim tamo. Duduk sam za pakovanje, ne znam da li ti mogu više i bolje objasniti od ovoga. (Nastaje obostrani smeh, i posle kraće pauze, dijalog se nastavlja) Nosim puno stvari, ali većina je nepotrebna. Mislim da treba znati putovati. Ja sam imala rupu od nekih desetak godina, za vreme naše krize, i zbog toga mislim da nemam "šlifa" za putovanje. Treba da imaš dara i da se spakuješ, i da putuješ. Treba da imaš talenat i da stičeš, kroz iskustvo, tehnike potrebne za
putovanje. Jedna moja drugarica me je naučila da, kada idem na put ponesem odeću u samo dve boje - boje koje se slažu, poput drap i crne. To se posle lako uklapa i uparuje. Mislim da je to vrlo važno i da je to odlična taktika. Čovek se uči dok je živ!
Koliko često putujete?
Ne spadam u neke stalne putnike. Nije to iz finansijskih razloga, mada moja prijateljica tvrdi da putovanje nema veze sa finansijama. Bitna je organizovanost i želja. Izgovor se lako nalazi, ako te nešto mrzi. Najčešći je novac. Zato ću taj razlog eliminisati kao primer lošeg izgovora. Mislim da je u pitanju, pre svega, neka vrsta lenjosti i tromosti oko putovanja. Ranije smo bili "učaureni", ali sada se to polako menja. Evo primera koliko naš mladi svet malo putuje. Ispričaću jednu anegdotu. Išli smo na neki seminar na Staroj planini. Pošao je autobus iz Beograda, išao od mesta do mesta i skupljao je mlade iz cele Srbije. U pitanju je bio neki kamp. Od kako smo ušli u autobus, jedna devojka iz Vranja je zvala organizatorku puta, koja je bila sa nama u autobusu, na svakih deset minuta. Ta devojka je trebalo da dođe od Vranja do Niša. Stalno je ponavljala preko telefona:"Gde ste? Nemojte da me zaboravite!" I na svaki poziv, odnosno, zvonjavu telefona organizatorke iz autobusa, ljudi su dobacivali i
uzvikivali:"Evo je ona iz Vranja!" Organizatorka ju je stalno smirivala. I na kraju kada se ta devojka pojavila, tj. kada je ušla u autobus, nastao je aplauz i svi su joj se smejali. Ona je, onako stala, sva crvena u licu i rekla:"Ljudi, ali ja prvi put putujem iz Vranja. Za mene je Niš kao Njujork." Svi smo joj se do tad podsmevali,a kada je to izgovorila, nastao je tajac. To je priča za diskusiju, i zbog političke ,ali i finansijske strane. Mislim da su putovanja jako važna za mlade ljude. Na taj način, mladi ljudi stiču samopouzdanje i brzinu snalaženja u novoj situaciji - definiciju inteligencije. Ako hoćete, postoje mogućnosti da se putuje, i u tom smislu pohvaljujem mlade istraživače koji imaju svoje kampove i koji omogućavaju mladim ljudima da putuju širom sveta. I oni stalno zastupaju tezu da novac nije presudan da bi se otišlo na putovanje.
Da li češće putujete preko turističke agencije ili u sopstvenoj režiji?
Češće u sopstvenoj režiji. Kao mala sam putovala sa mamom preko aranžmana, mada je meni zanimljivije da se porodično organizujemo i smisli neka destinacija. Imaju prednosti i jedan i drugi vid organizacije putovanja. Sada se preko interneta možeš raspitati skoro sve - i o mestu gde želiš da ideš i o hotelima, da ne ideš u potpunu neizvesnost, a opet da si nekako sam. Kada ideš sa agencijom, zgodno je, jer te ne boli glava i ne razmišljaš o mnogim stvarima, ali to je opet neki paket spakovan kako njima odgovara. Meni, lično, odgovara više da idem sama. Moja životna želja je da kupim kartu, sa svojim suprugom naravno, i možda nekim prijateljima, u jednom smeru do Meksika. I to avionom. Odatle, da mi stižu novčane naknade od knjiga na devizni račun, da mogu da se spuštam prema jugu Južne Amerike i da obilazim gradove i sela, da budem tamo koliko mi se sviđa. I da to putovanje traje nekoliko godina. To mi je životna želja.
Gde možemo pronaći Vaše knjige, i da li spremate novi projekat, u bliskoj budućnosti?
Moje knjige se uglavnom nalaze po svim bolje opremljenim knjižarama u Beogradu, ali ih ima i po Srbiji. U pitanju je šest knjiga Kreativnog centra. Kreativni centar je veliki izdavač i ima prodajna mesta po celoj Srbiji. Četiri knjige su idate za manje izdavače, pa ih je možda teže naći. Nedavno sam završila jedan rukopis za Kreativni centar - tri priče za niži uzrast, 3. razred. Izdavač mi je danas rekao, da je toliko zanimljivo, da prosto treba očekivati nastavak rukopisa. S jedne strane mi je drago, dobila sam kompliment, a s druge strane, nisam još završila rukopis i moraću da napišem još par priča. Tako da ne znam ni da li sam srećna ili zabezeknuta. Mislila sam da je nešto gotovo, a ono nije. Knjiga će se zvati "Riba ribi grize rep".
Putovanja.info se zahvaljuje Jasminki Petrović na datom intervjuu, s nadom da će ostvariti sve svoje snove - put u Meksiko, Argentinu, Čile, Kolumbiju, Peru, Boliviju, Brazil, Ekvador i ostale zemlje Južne Amerike, kao i da će po povratku, s velikim zadovoljstvom, ponovo nam otkriti, ovog puta neka nova iskustva i čari putovanja.
Razgovarao: Marko Radovanac
