Bliski istok: deo 3 – Jordan

Po izlasku iz Damaska, ćaskali smo sa Jordancem o političkoj situaciji na Bliskom istoku sve dok nas nije prekinulo zaustavljanje automobila u kojem smo se vozili. Taksista je parkirao uz bankinu, gde je stajao jos jedan tip, besnog pogleda, sa velikom crnom torbom u ruci. Izašao je iz auta i počeli su nesto da muljaju po gepeku. Nakon pet minuta na mesto vozača je seo ovaj drugi, upalio i auto je krenuo ostavljajući taxistu za nama. Samo smo se bledo pogledali. Jordanac je započeo razgovor sa novim vozačem, ovaj je kratko odgovarao, pa smo saznali da je u pitanju šverc cigareta. Samo da ih nije stavio u naše torbe jer će ih na carini sigurno pregledati... Brzo smo stigli na granicu u sred pustinje. Ovoga puta vize nismo imali, pa je procedura bila malo drugačija. Naravno, opet ista pesma sa pasošem nepostojeće zemlje, objašnjavanje i ubeđivanje, ali su ovde bili fleksibilniji i ubrzo smo dobili markicu i pečat u pasošu (za 10JD - jordanskih dinara), a i one cigare su bile profi sakrivene ko_zna_gde pa smo nastavili put.

Već tu na granici, bilo je jasno da ćemo (kao u Siriji) od tog dana, pa dok ne napustimo Jordan, svuda okolo gledati dve nove face, kralja i princa.

Aman, grad kao da je od Lego kockica. Ružan. Oseća se velika zbrka i nema adekvatno prostorno organizovan centar. Brdo – uvala – brdo – uvala... Lepo izgleda na fotografijama, ali poludiš kada poželiš malo da se prošetaš, popni se – siđi – popni se – siđi - ... brzo odustaneš i zaustaviš taksi (na mapi sve izgleda blizu, ali nema visinskih kota!).

Smešteni u centru starog dela grada imali smo lak pristup svim turističkim i lokalnim atrakcijama, džamijama, sukovima, rimski ostacima (amfiteatar i Herkulov hram kao najreprezentativniji). 

Na ulicama je živo tokom čitavog dana. Posebnu pažnju su mi privlačile džidžabidžarnice gde sam provela sate preturajući po gomilama narukvica i ogrlica. Daj ovu i ovu i ovu i ovu, pa mi posle žao sto nisam i onu – klasika! U tom zanosu, na 45 stepeni, prava blagodet bili su voćni kokteli koje možeš kupiti na svakom ćošku. Mali kiosk potpuno zatrpan svakojakim voćkama koje smo do sada videli ili ne; odabereš šta želis i u blenderu ih izmiksuju, mmmmmm... Takođe, u novom delu Amana možete pronaći i najluksuznije tržne centre, nalik nasem Delta City samo u mermeru, kristalu i zlatnim i srebrnim nijansama zidova. Tu su i veliki bioskopi, pozorišta, ekskluzivni restorani i barovi...

Iz Amana smo napravili jednodnevni izlet u Džeraš. Sa jedne od autobuskih stanica vozi međugradska linija do samog rimskog lokaliteta. Pri ulasku u bus izljubila nas je gospođa koja je prethodno prišla sa rečima "Joj, evo naših!". Navodno je odrasla u nekom selu u Bosni, a udata je za Jordanca i vec dvadesetak godina tu živi. Definitivno, "naših" je mnogo na Bliskom istoku :). Grad Jeraš se nalazi na obali reke Jordan i svojevremeno je bio jedan od dekapolisa Aleksandra Makedonskog. Lokalitet je prilično očuvan: amfiteatri, hipodrom, trgovi, palate, hramovi, tržnice, ulice,...

Povratak u Aman možete izvesti do 5h popodne istim busom kojim ste došli, ali ako vam vreme proleti onda se snalazite hvatajući neke mini buseve ili taksije. Pošto je nas snašla ta situacija, na obližnjoj raskrsnici smo pokušavali da ulovimo neki. Stao je neki taxi, mi se iscenkali za tarifu i utvrdili da vozi do iste stanice sa koje smo pošli. Kada se zaustavio negde na prilazu gradu, face su nam blago dobile namrgođen izraz, a kada je rekao da mu je jako žao i da on ne sme dalje, jer je nelegalan taksi, pobesneli smo, ljuto izašli iz kola, oterali ga u ... odbijajući da platimo bilo šta zbog nepoštovanja dogovora. Istim novcem platili smo taksi od ove nedođije do centra.

Mrtvo more! To sam čekala! Maštala sam o tom iskustvu još iz vremena detinjstva kada sam čitala stripove o Asteriksu i Obeliksu. U jednom od serijala odlaze na Mrtvo more i još danas se sećam grimase koju je Obeliks napravio u trenutku kada shvata da ne može da potone, već da pluta pluta pluta... Čekali smo bus na stanici za koju smo dobili informaciju u vodiču i u hotelu, te posle šoferovih reči da je on taj uđosmo. Prešli smo brda i doline, kada nam je na nekoj raskrsnici usred ničega rekao da smo stigli, da mi izađemo, a da on nastavlja u drugom pravcu. Ok, priča iz Libana se ponavlja. Objasnio je: "Mrtvo more je tu na 10 kilometara." Ludak. Taksi, naravno, već čeka sve koji pokušaju da busom stignu do mora i shvate da su se opasno zeznuli. Posle cenkanja i čekanja da se isti napuni, vožnja je postala pakao – na temperaturi od približno 50 stepeni, okovani limom, zaustavljali smo se na svakih kilometar radi kontrole; pored plaže na koju smo se uputili nalazi se rezidencija Kralja Abdule II koji se sastajao sa predsednikom Saudijske Arabije, da malo popričaju o tadašnjoj situaciji u Libanu. Majku mu, kud smo baš taj dan izabrali za ovu destinaciju.

Pametni Jordanci, rešivši da dobro prodaju priču sa Obeliksom, nasamarili su nas k'o mlade majmune... Platili smo ulaz na plažu, pa ležaljke (koje smo sami dovlačili – kao u CG) i kada smo se konačno instalirali, potrčali u vodu na rashlađivanje. Po navici cela sam se bućnula. Cela. I glavu. Pokušala sam da se uspravim, jedva, i otvorila oči. Jaooooooo.... Oslepela. Istrčala sam iz vode kao top i po sećanju, žmureći na vrelom pesku, napipala tuš. M i K su se smejali k'o blesavi. Posle intervencije, odlučim da se vratim u vodu, ovog puta pažljivije. Luuuuudilo. Nije bilo šanse da u vodi budem vertikalno; plutala sam i mogla novine da čitam sedeći. Kao da sam ušla u naftu temperature 40 stepeni (mislim da bi to tako izgledalo), masno je i ubitačno gorko-slano (30% soli). Ako imate neku bubuljicu, žulj, ranicu, osetljive intimne delove tela ili vam jednostavno voda upadne u oko, poludećete od pečenja kao nikada u životu; svaki ojed do sada biće malo dete za ovo što smo doživeli nakon desetak minuta u vodi. Posle kratke rehabilitacije u hladu, sa pogledom na Izraelsku obalu prekoputa, hteli smo na bazen da se konačno rashladimo. Rekoše nam NE, moramo da doplatimo još koliko je koštao ulaz, pa.... E, bilo nam je dosta! Zahvalili smo se za ovu uživanciju bez žive duše na vidiku i rekli zbogom dosadnim muvama koje su nas proganjale čitavih dva sata našeg zezanja po resortu.

Ako ste ljubitelj dobijanja informacija u trenutku dok gledate odredjenu stvar, a na put krećete u društvu, savetujem da obavezno ponesete bar dva vodiča na istu temu. U suprotnom, netrpeljivost prema osobi koja poseduje knjigu u datom trenutku postaje veoma izražena i kulminira negde na sredini putovanja, povlačeći za sobom niz konflikata.

Slučaj "Tri pametnjakovića na Svetoj zemlji" nastavio je kretanje ka jugu, pošto smo u hotelu iznajmili taxi koji će nas prevesti od Amana do Petre. Redovna autobuska linija na ovoj relaciji saobraća autoputem kroz pustinju, bez zaustavljanja, a naša želja je bila da se provozamo Kraljevskim autoputem i zastanemo na zanimljivim mestima.

Prvo zaustavljanje bilo je u gradu Madaba gde smo obišli arheološki muzej i brojne podne mozaike. Zatim smo se popeli na planinu Nebo na kojoj je po legendi sahranjen Mojsije, odakle se pruža pogled na panoramu Svete zemlje (Reku Jordan, Jerihon, Jerusalim,...).

Tokom vožnje kroz pustinjsku ravnicu, razgovarali smo sa vozačem o situaciji u regionu. Kao Palestinac, koji je napustio svoju zemlju, veoma ubedljivo pričao je o prošlim vremenima i ratu koji je besneo. U jednom trenutku primetili smo da se automobil približava nekoj ivici i da ispred ne vidimo nastavak puta. Bio je to Vadi Midžib, kanjon čiji prizor zaustavlja dah.

Krstaški zamkovi Karak i Šobak mala su deca u odnocu na Krak u Siriji, ali 'ajde, bilo je zanimljivo provlačiti se kroz uske hodnike i analizirati svodne tavanice (arhitekte!). Ono što se ne može poreći jeste lepota kamenjara koji nas je okruživao.

Oko 21h stigli smo u Vadi Musa, gradić na rubu Petre. Jedva smo čekali da svane. Ako niste znali, ovde je smiman "Indiana Jones and the Last Crusade", te se u svim boljim hotelima svakodnevno vrti projekcija ovog filma. U 7h bili smo na kapiji, kupili ulaznice i ajmo. U vodiču, mapa lokaliteta pokazuje da ako pre ulaska u Veliki sik (uzak kanjon dugacak oko 1.5 km – glavni ulaz u Petru) krenete na desno, malim kanjonom stižete do nekih "orlovih stena". Nahvališe ih u vodiču i dadoše uputstvo da ćemo ih videti sa leve strane na oko 300m od ulaska u mali kanjon. Ma važi. Verovatno smo presli 3km, vrat nas je zaboleo od zveranja u vis, a pošto je teren kojim smo koračali poput isušenog kanjona Morače, za malo nismo par puta slomili ruke i noge. Vratili smo se istim putem.

Već je bilo deset sati i vrućina je postajala nepodnošljiva. Srećom zidovi Sika su visoki preko 20 metara, pa je celim putem bila hladovina. Dok smo prolazili kanjonom na svakih pet minuta prolazio je po jedan "TAXI" čiji je vlasnik dobacivao: "mister ju vont taksi, gud prajz for ju". Možemo ih svrstati u tri osnovna modela: mali konjski fijaker, kamila i magare. Za cenu nisam pitala jer sam zakleti protivnik ovakvog oblika maltretiranja životinja. Šta su one Bogu zgrešile?!?! Hoće turisti da jašu kamilu makar 20 metara, pa to ti je. A ona jadna, na 50 stepeni, ustani/lezi - ustani/lezi - ustani/lezi.... maaaaaa....

Šetnja po Petri bila je više nego WOW. Pentrali smo se po stenama, ulazili u hramove i grobnice i priznali da nismo ni zamišljali da je grad nalik onome sto nas je sačekalo. Pripekla je zvezda, a mi smo se uputili ka Manastiru koji je udaljen oko 3km, uz stepenice uklesane u stene, uzbrdo, pa polako. Taksiji su i dalje redovno saobraćali i na ovoj relaciji, doduše samo magarenca (oni su nekako pogodni za te brdske puteve). Svako odmorište (kutak sa hladovinom) bilo je zauzeto tezgom na kojoj su beduinčići prodavali džidžabidže – sve po pola JD. Cenkala sam se kao blesava, iako mi sada to deluje vrlo smešno, ali dok ste tamo shvatate to kao ozbiljan posao i nećete da popustite ni za živu glavu. Nakon 2 sata pentranja, stigli smo do Manastira. Veličanstveno. Nakon kraćeg razgledanja, M i K su otisli da okolo fotografišu planine, a ja sam sela pod beduinski šator gde sam dobila piće, a domaćini su počeli svirku na veoma neobičnim instrumentima. Ubrzo su sve nas turiste uvukli u njihov ples.

Svi hoteli nude prevoz do i od biletarnice na ulazu u Petru, pa smo i mi koristilu tu uslugu. Vozača, koji nas je tog jutra dovezao, zamolili smo da po nas dođe u 8, u sumrak. U centru Vadi Musa, pri ulasku u restoran, primetila sam pekaru-poslastičarnicu iz koje je dolazio omamljujući miris. Kao malo dete, počela sam da kukam da moramo tamo ući posle. U delu gde se prodaje slano, upravo su stizale vruće lepinje, tj. padale su iz rupe na plafonu (valjda se peku na spratu). Jedan momak ih je hvatao i dobacivao drugom koji ih je ređao u raf. Pokajala sam se zbog večere u restoranu. Nije baš da sam ljubitelj njihovih kolača (rezanci, kore, razna testa, sa melevenim i seckanim bademima, lešnicima, pistaćima, orasima, i sve to zaliveno šećernim prelivima, ma znate već – baklave, tulumbe, kadaif), ali kada sam pogledala u pravcu slatkiša razrogačila sam oči i pokazivala prstom – 2 ova, 3 ona, 3 ova, 2 ona, i tako nakrkala više od kilogram. Sigurno nam je pao šećer tokom dana na suncu :). Lepo su spakovali i poneli smo u sobu da se sladimo.

Ranom zorom opet smo pošli u Petru. Da, kupili smo kartu za dva dana. Ponovni doživljaj prolaska kroz Veliki sik i momenat kada ugledate veličanstvenu Riznicu na njegovom samom kraju (najčesće slikan ambijent u Petri) bili su jednakog intenziteta. Žrtvenik – ovoga puta tamo smo pošli. Već vešti u penjanju, brzo smo se našli na najvišoj tački iznad Kraljevske doline, odakle se pružao savršen pogled na Kraljevske grobnice. Izabrala sam udobno mesto u hladovini i skoro čitav dan provela ovde uzivajući u panorami ovog antičkog grada.

Sledećeg jutra sa tugom smo napustili Vadi Musa, mada sam sebi obećala da ću se u Petru vratiti kad-tad. U hotelu smo iznajmili taksi koji bi nas prevezao do Akabe, jedinog jordanskog grada na Crvenom moru, a sa nama je pošao Japanac kao četvrti putnik. Žurili smo da kupimo kartu za "brzi" brod koji bi nas tog dana prevezao u Egipat.

Sledi: Egipat iz dve porcije

Tekst i fotografije: Lidija Jandrić