Bliski istok - deo 2. Sirija

Polazeći iz Balbeka, granicu smo prelazili na severu, u pravcu sirijskog grada Homs. Prostor ničije zemlje između Libana i Sirije širine je oko 2 km, pa se, na 40 stepeni u hladu, vreme za savladavanje ove udaljenosti činilo kao večnost. Dok sam koračala, prisećala sam se loših američkih filmova, kada znojavi i žedni, neki klinci lutaju kroz pustiju tražeći pomoć. Uobičajna putanja kretanja turista iz Balbeka je ka Damasku, pa su zbunjeni pogledi sirijskih policajaca, kada su ugledali tri izmrcvarena slučaja kako pristižu iz daljine, bili očekivani. Pokazali su nam da uđemo u kućicu, koja je bila jedan od dva objekta na ovom graničnom punktu. Dva pohabana drvena stola, dva ormana sa nagomilanim papirima i fasciklama i nekoliko vojnika ispunjavali su prostor sobe. Pitali su nas odakle dolazimo i gde idemo, iz koje smo zemlje i zbog čega dolazimo u Siriju. Kada su nam uzeli pasoše, opet je nastalo komešanje. Pasoši nepostojeće zemlje!!! Opet rečenica: "Moraćete sačekati, šef mora da pogleda ovo!" Nekoliko telefonskih poziva i olakšica zato što već imamo sirijske vize, izvađene u Beogradu, učinili su da se nakon sat vremena nađemo "sa one strane grane". Dobili smo neke papiriće i rekoše nam da ih čuvamo kao oči u glavi!

Potražili smo nekakav prevoz (taksi divljak). Odvezao nas je do prvog većeg grada, Homsa. Znali smo da se tu nećemo zadržavati, pa smo zamolili taksistu da nas ostavi na autobuskoj stanici kako bismo odatle uhvatili bus za Alepo, grad na severu zemlje. Ostavio nas je ispred stanice, pokazujuci prstom gde se kupuju karte.  Kada smo čiki na šalteru rekli željenu destinaciju, samo nas je pogledao telećim pogledom i promrmljao "%##%())==&$#"$". Pokušavajući da dešifrujemo reči obratili smo se još nekim ljudima u redu, ali bezuspešno. Trajala je misterija oko pola sata i kao spasilac pojavio se momak koji je znao engleski. Objasnio je da u Homsu postoje dve autobuske stanice, severna i južna, da smo mi na južnoj, a da bus za Alepo polazi sa severne. Do tamo smo morali ići gradskim busom i stanica se nalazila na par metara od nas. Ušli smo u prvi koji je naišao (iskreno se nadajući da će nas baš taj odvesti na željeno mesto). Kontrolor je potvrdio pravac, iz sažaljenja nije hteo da nam naplati kartu, a mi smo vec po pravilu bili neviđena atrakcija. Tako smo posle dva sata agonije došli na pravo mesto. Napomenuću da nas je transfer od Balbeka u Libanu, pa do ove stanice u Homsu ukupno koštao oko 5 evra po osobi.

Međugradski bus je spolja izgledao normalno ili kako bi M rekao - uredno. Stavili smo stvari u prtljažnik i sačekali vreme polaska. Na zvuk paljenja motora ušli smo unutra, seli negde na sredini i kada smo osmotrili oko sebe ostali smo bez teksta. Fenomenalno! Autobus je iznutra izgledao kao nečija dnevna soba. Na prozorima red zavesa, pa preko njih teški dvoredni plišani draperi. Između prozora, na samim ramovima, ušrafljene masivne zlatne kuke za kačenje garderobe; na uobičajenom mestu TV ali dobro zamaskiran u plišom tapaciranu površinu, raskošnog cvetnog dezena. Svuda okolo rese i kićanke, a kao detalj na plafonu iznad ulaza - luster!

Ne moram da pominjem da smo bili jedini stranci u busu i da se posle samo minut od našeg ulaska stvorila gužva i prepirka oko toga ko će sesti do nas. Kako je bus krenuo, vozač je pustio zanimaciju za putnike - snimke nekih proslava, nalik zabavnom TV programu na Pink televiziji, za doček Nove godine ili slično, ali je produkcija ličila na našu amatersku od pre 20 godina. Ubrzo smo bili upoznati sa svim hitovima na ovim prostorima. Ugođaju u busu naročito je doprinosila činjenica da je pored K seo momak koji studira britansku književnost, i koji je nakon 5 minuta razgovora na bantu engleskom izvukao svoje knjige sa faxa u nadi da sa nama malo provežba konverzaciju i čitanje (a pritom neprestano ponavljajući - britanska književnost!).

Ono na šta smo već navikli jesu žene koje smo svrstali u tri kategorije (prema oblačenju): Prva, NORMALNE - imaju maramu na glavi, vesele boje, koja je uklopljena u celokupan stil ostatka garderobe. Druga, NINDŽE - kompletno crne pojave (na 40 stepeni) u čizmama, cipelama ili sandalama i obavezno čarapama, ogrtaču, rukavicama i samo oči vire... mraaaak! Treća, SENKE - e tu se ne zna na koju stranu ide, na koju gleda, prekrivena glava potpuno (da, nema ni rupe za oči), pa još kada nosi dete u naručju misliš da će tako da zagrize neki ivičnjak sa sve tim jadnim malim stvorom koji kevu vidi samo 5 minuta dnevno i to dok se presvlači....

Alepo - naša prijateljica nam reče "tu ostanite najduže, divan grad" - i bila je u pravu, zaista je divan. Odmah sa stanice, koja je u najužem centru, uputili smo se u hostel. Preuređena tipična gradska kuća, u hrišćanskom delu grada, činila nam se ok mestom za boravak.  U Siriji je grad podeljen, svaka delatnost je grupisana po zonama  - ulice u kojima se prodaje hrana, ulice u kojima se prodaje garderoba, ulice u kojima se prodaju delovi za automobile...pa su se tako u nasoj ulici prodavale gume, od najmanjih za automobiliće igracke, do guma za avionske točkove. Simpa stvar u čitavoj Siriji je da automobili  sviraju "lambadu" kada voze u rikverc. Prvo smo konstatovali da je vožnja taksijem džabe (izvozali smo se po čitavom gradu i platili 0.5 evra). Taksiji su žuti i ima ih k'o mrava. Sa tvrđave u centru vidi se panorama grada, koji je siv siv siv. To je potpuno suprotno realnoj slici na ulicama gde osećate život i energiju ljudi koji su vedri, nasmejani i ljubazni. Veče u gradu je nalik Beogradu, ulice pune, puni kafei i restorani, svetleće reklame, osvetljene fasade i fontane.

Kada smo se sutradan popeli na krovnu terasu hostela da doručkujemo, videli smo ozbiljne face usmerenog pogleda ka TV-u. Vesti CNNa - bombardovan Beitut i Balbek! ŠTAAAA?!? Pa prethodno jutro smo bili tamo... To je bio početak rata između Izraela i Libana leta 2006. Turisti nisu burno reagovali. Bili smo u drugoj državi, srećom. U razgovoru sa lokalnim stanovništvom saznali smo da se navedena situacija očekivala  i da niko nije iznenađen. Izraelci su tragali za vođama Hezbolaha (da, istim onima pored čije smo rezidencije prolazili na putu ka kedrovima - opisano u 1. delu: Liban), a naročito je besnelo na jugu Libana u gradu Tir. Narednih dana nastupila je burna prepiska e-mailom sa roditeljima i prijateljima koji su dobijali skandalozne informacije putem medija. Mogu slobodno reći da nam je ta briga blago zagorčala putovanje jer se tamo oko nas osećala samo mala napetost koja među turistima skoro da nije postojala.

U hostelu smo upoznali devojku Salvu koja je novinarka iz Holandije, polu Sirijka polu Egipćanka, a koja je tu bila na tronedeljnom odmoru. Odlučili smo da se naredna dva dana zabavimo. Prvo smo zajedno otisli u sukove, raj za žene, pa u Omajada džamiju. Tokom šetnje po gradu, dok smo se fotografisali,  K-u je spontano prišao tip Samer, koji ima prodavnicu suvenira. Pozvao nas je tamo da nam uvali svakojake drangulije, ali nije imao pojma sa kime se kači. Umesto bacanja para, dobili smo hladan sok od breskvi (Sirijci prave najbolji sok od breskvi na svetu!!!), dogovorili večernji izlazak kako bi nam dotični lokalac pokazao gde se mladi zabavljaju, ali i mini ekskurziju za sutradan - Mrtvi gradovi: Sv. Simeon (najstarija hrišćanska bazilika) i Ain-dara (ostaci mesopotamske palate). Pored ovih lokaliteta, sledećeg dana smo obradili i temu sirijske poljoprivrede, zaustavljajući se na svakom zgodnom mestu kako bi degustirali jabuke, breskve, kajsije, orahe,... i s vremena na vreme bežali od motki razjarenih seljaka. Pomenuću samo da su neki od nas imali i zanimljivo iskustvo zvano HABIBI (omiljena reč Arapa koja se nalazi u svakoj pesmi, ponavljajući se 1000000000 puta) i da su išli u muški hamam (ali ne onaj za turiste), te da smo dotičnog čekali do pola noći ne bi li saznali da li su predrasude koje je Salva navela tačne - da li se tamo u večernjim satima odvijaju najgore perverzije ili.... Mit je razotkriven: i da i ne, zavisno od toga da li ste iza zaključanih vrata ili ne.

Na putu za Hamu, grad u središnjem delu Sirije, odlučili smo da se zaustavimo u Apamei. U tom trenutku bili smo jedini turisti u poseti i izgledalo je potpuno nestvarno šetati ulicom dugom 2 km u nekadašnjem rimskom gradu.

Prvo jutro u Hami obeleženo je zvucima sa razglasa. Neke pesme i uzvici podsetile su na beogradske proteste. Naravno, bio je to miting podrške Hezbolahu. Dok smo pronašli doručak i obisli pijacu, gužva se raščistila i krenuli smo u obilazak. Grad iz bajke! Veliki drveni točkovi, kojih je nekada bilo znatno više, a danas 17,  nanosili su vodu iz reke u gradski vodovodni sistem, što i danas  rade, mada se ta voda koristi u druge svrhe. Proizvode fantastičan zvuk. Čitav grad bruji!

Obzirom da je Hama totalna džamahirija, nije čudno sto sam u žutoj majici na bretele konstantno bila predmet pogleda (opet). Vrlo ljupko su prilazili dok smo sedeli u parku, želeći da svoju decu upoznaju sa strancima i da nam skrenu pažnju da nemamo razloga za brigu, da će sve biti dobro i da smo u Siriji veoma bezbedni. U Hami se svojevremeno desio veliki masakr, ali o tome ne bih pričala, mada je on prilično uticao na današnju svest ljudi i opšte političko stanje u zemlji. Predsednikova slika je svuda, ali SVUDA! Objasnili su da ako neko nema sliku u kolima ide u zatvor mesec dana, a ako je nema u kući tamo ostaje tri meseca. Saznanjem da za krađu seku ruku i da je okolo više policajaca u civilu nego građana, osećali smo se prilično bezbedno. Takođe, onaj papirić koji smo dobili na ulazu u zemlju, pokazivali smo pri svakom prijavljivanju u novi hotel/hostel i na taj način je vlast u svakom trenutku obaveštena o kretanju turiste.

Pošli smo na jednodnevni izlet u najočuvaniji krstaški zamak na ovim prostorma - Krack des Chevalier. Mesto je probudilo decu u nama, pa smo se razleteli po prostorijama, gore - dole, levo - desno, prisećajući se kako smo slagali lego kocke...

Već pomenuti tip međugradskih autobusa vozio nas je duboko u sirijsku pustinju, na 80km od granice sa Irakom, u čuveni grad Palmiru. Kako smo izašli iz busa na oko 40 stepeni, oko 5h popodne, odlučili smo da obilazak pomerimo za rane jutarnje sate (5h). Noć je bila veoma dramatična. Jedva da smo uspeli zaspati od zvuka aviona koji su preletali iznad nas. Bilo je govora tih dana da je Sirija spremna da uđe u rat protiv Izraela ako bude potrebe. No, umor je učinio svoje negde posle ponoći. Kada je sat zazvonio, pale su sočne psovke, ali smo odlučno krenuli u pohod. ŠOK!!! Napolju je duvao vetar i bilo je ne više od 10 stepeni. Kako je obilazak ogromnog lokaliteta odmicao, tako se i temperatura enormno povećavala.

Oko podneva odlučili smo napraviti pauzu u jednoj od lokalnih kafana. Seli smo za sto napolju i M je ušao da naruči. Sa limenkom piva u ruci prišao je tipu za šankom i pitao: "How much?", a tip odgovara: "Dve i po" ??*_/%#"%&?*/()&$??? Šta bre dve i po?!? Sirijske funte logično, ali odakle njemu ideja da kaže na srpskom?!? U daljem toku radnje tip objašnjava kako je sarađivao sa naftašima iz hrvatske INA i da je tako naučio srpsko-hrvatski, a malo kasnije su nam se i ti naftaši nenadano pridružiti. Da nas oraspoloži, dok smo ispijali pivo i one divne sokove od breskvi, tip nam pušta Severinin komad "Moja štikla". Usledili su Oliver i Magazin.

Predveče je u Palmiru došla i Salva, koju smo ostavili u Alepu. Zajedno smo otišli na obližnje brdo da gledamo zalazak sunca, pa na večeru u neki od restorana, koji nam se učinio dobrim zbog velikog broja lokalaca koji su tu jeli. Avioni su se ponovo čuli (bilo ih je i tokom dana, ali tada se nismo obazirali) i lokalci su objašnjavali da je to uobičajena stvar radi blizine iračke granice. Dobro ajde...! U toku jela, za susednim stolom čovek iz čista mira opali metak u vazduh. Umrli smo od straha. Situacija je kulminirala kada je u čitavom mestu nestala struja, te smo pošli u hotel. Onako u mraku, naziralo se kako iz velikog broja kamiona prenose ratnu opremu u zgradu lokalnog kulturnog centra.

Čim smo stigli u Damask (busom iz Palmire po ceni od 1,2 evra), kontaktirali smo našu ambasadu da vidimo kako stvari stoje. Uverili su nas da je sve u redu, da je bezbednost na visokom nivou i da ambasada nema u planu nikakvu evakuaciju. Saznajemo da su svi naši ljudi iz Libana prešli u Siriju, tu se zadržali ili preko Kipra, odnosno Kaira otputovali za Srbiju. Jedna engleskinja je u hotelu ispričala da je prvog dana rata 15.000 turista prešlo granicu sa Sirijom i da su taksisti za vožnju iz Bejruta uzimali po 500 evra (100 puta više nego što smo mi platili).

Boravak u Damasku predstavlja uživanje. Prijatna atmosfera na svakom koraku, lepi i zanimljivi ambijenti, ljudi nasmejani i uslužni, dobra i jeftina hrana, razna roba. U njihov stil života bih se lako uklopila: radno vreme kao imaju - radnje otvaraju kada ustanu, a zatvaraju kada im se prispava. Sukovi me naročito privlače, volim guzvu u kojoj se širi pozitivna energija, gledam lica ljudi, siluete žena, decu; radnjica do radnjice, sva roba sortirana po nameni, natkriveni da kiša ne smeta, pa uz cenkanje i cenkanje u ulicana dugim po 600-1000 metara mogla bih ostati 10 dana. Najbolje ulovljeni komad bila je nargila za 5 evra koju za malo prethodne godine da kupim po ceni od 50 evra, u Kairu.

Sirijci imaju sankcije na sve i svašta, pa zbog nemogućnosti uvoza zapadnih proizvoda sami prave slične. Tako smo pili odličnu Ugarit-kolu, čokoladice mnogo bolje nego moje omiljene Ferrero Rocher, a o grickalicana da ne pričam. Uđete u prodavnicu 5x5 m, potpuno prekrivenu raznim policama i rafovima, a u njima kikiriki, orasi, bademi, lešnici, indijski orasi, ali uvaljani u  neku masu raznih ukusa (kod nas GUD kikiriki ima sličan proizvod, ali ovde je bilo ne mogu da nabrojim koliko ukusa). Njamiiiiiii. Znaju da uživaju u hrani veoma bogatoj ukusima i nije slučajno što to zovu mezetlucima - na tanane, pa čitav dan traje degustacija. Obožavam hummus i mutabal. Zahvaljujući Salvi, koja je ovde boravila dugi niz godina, posećivali smo dobre lokalne restorane do kojih nije lako doći ako si turista koji je pao sa Marsa.

Petak je neradni dan, svi odlaze u džamiju, pa ako se baš zadesite tamo, bićete oduševljeni prizorom. To popodne, posle velike molitve, ostali smo unutar Omajada džamije 2 sata, čitajući, ćaskajući sa lokalcima i nekim turistima, posmatrajući decu koja se igraju u centralnom dvorištu. Prvobitno se na njenom mestu nalazio rimski Jupiterov hram, zatim je bila izgrađena trobrodna hrišćanska bazilika, kasnije pretvorena u džamiju, a u kojoj je i danas sahranjena glava Jovana Krstitelja.

Kako to obično biva na ovakvim putovanjima - razbolela sam se. Angina, ali ne obična nego ona najgora, sa gnojnim čepovima u grlu. Naravno, ko zna šta sam sve trpala u usta. Iritirana činjenicom da sa temperaturom 40 ne mogu u šetnju po gradu, odmah sam pošla lekaru. Bolnica za strance, moderna, dobro opremljena, doktori veoma ljubazni. Na brzaka sam objasnila problem, sa kojim sam se sretala više puta u životu, i doca odluči da mi rokne 3 inekcije, na svakih 8 sati, ubeđujući me da ću posle toga biti kao nova, spremna za nastavak akcije. Morala sam dolaziti u bolnicu u razmaku od 8 sati, te sam to shvatila kao zanimljivo iskustvo i sa M vreme utrošila na istraživanje okoline, novog rezidencijalnog dela Damaska. Dedinje, ali veće, urbanije i ekskluzivnije! Palate, strana predstavništva, ambasade, diplomatske rezidencije. Predsednikova rezidencija, pod strogim obezbeđenjem, zauzimala je čitav kvart, pa smo u toku prolaska ulicom koja ga graniči bili izloženi pogledima nebrojano ljudi u crnom.

Već posle druge inekcije stanje se popravilo i za samo 24 sata ponovo smo bili u međugradskom busiću - jednodnevni izlet u obližnja hrišćanska mesta.

Malula, mesto u kome se govori aramejski jezik ( kojim je govorio Isus Hrist), smešteno je među stene. Pored brojnih crkava tu je i manastir Sv. Tekle, kojoj se žene mole za potomstvo.

U Sednaji se nalazi manastir Sv. Gospe koji je izgrađen na mestu gde je Noje posadio prvu biljku nakon potopa, lozu, pa se sada u ovom kraju proizvodi vino. Boraveći u ovom manastiru, Sv. Luka je nacrtao ikonu Bogorodica sa Hristom. Kako je ona još uvek tu, a veruje se da je čudotvorna, u Sednaju dolaze hodočasnici iz čitavog sveta.

Iako smo razmišljali o kupovini bus karte za Jordan dan ranije, pametnjaković K je bio protiv, govoreći kako sigurno nema gužve na toj relaciji i kako je dovoljno da se na stanici pojavimo sat pre polaska busa. Na stanici smo se nacrtali 2 sata ranije, ali kartama nije bilo ni traga. Sve puno za naredna 2 dana. Pošto smo se odjavili iz hostela, a po toj vrućini nam se baš nije kretalo u potragu za drugim, odlučili smo da uzmemo taksi. Prilično iznervirana, rekla sam M i K da me sačekaju dok se raspitam o ceni. Posle kraćeg cenkanja, sa već istančanim osećajem koliko bi to realno koštalo, dogovor je pao na 600 SYP (oko 12 evra) za relaciju Damask - Aman. Za to vreme M i K su nahvatali jos jednog lika da putuje sa nama; dotični je Jordanac koji živi u Švajcarskoj, a slučajno je oženjen Bosankom iz Mostara, pa malo natuca srpski. Dok sam otišla po ekipu, nakon minut i po, cena je skočila na 700 SYP. Tu totalno pobesnim i odem po policajca koga sam snimila preko ulice. Taksisti šokirani, valjda nisu navikli na ovakve reakcije turista, pravili su se blesavi kada smo prišli. Objasnim u čemu je problem i da mi je već dosta tih zajebancija, i čika policajac (koji je u Siriji bog i batina) pokaže na prvog taksistu koji mu se našao pred očima i naredi mu da nas odveze u Aman po ceni od 600 SYP. Niko nije ni zucnuo i već za 5 minuta našli smo se na autoputu.


sledi: 3. deo - JORDAN

Tekst i fotografije: Lidija Jandrić