Sleteli smo na beirutski aerodrom, a sa nama jos 10 studenata arhitekture, koji su krenuli na stručnu praksu, u trajanju od mesec dana, u Siriju; nemaju pojma gde su a ni gde idu, znaju samo da hoce da ostanu u Beirutu 3 dana. Mole za pomoć i osnovne informacije radi orjentacije. Objasnili smo im da idemo u hostel koji smo predhodno rezervisali preko neta i da oni mogu krenuti sa nama da provere da li ima mesta.....
Da bi prošli carinu morali su da upisu gde odsedaju pa smo im dali adresu našeg hostela.... Scena na pasoškoj kontroli izgledala je odprilike ovako:
L: "Good evening.", i pružam pasoš. Tišina.... Prevrće listove pasoša, u kome se pored libanske vize nalazi barem jos 10 drugih, evropskih i vanevropskih zemalja...
L:
"From Serbia." ...
- "Serbia?", podiže pasoš
"Passport Yugoslavia!"... "Wait Chief!".
Odlazi
i ubrzo se vraća sa još dvojicom nadležnih za moj, nazovi, slučaj. Narednih 10
minuta sam objašnjavala kako smo mi od pre nekoliko dana postali Srbija, a da
smo pre toga bili Srbija i Crna Gora, a još pre toga Jugoslavija, i da ne znam
iz kog razloga mi nismo menjali pasoš, i da je tako kako je, i da su mene i
druge zemlje puštale sa tim pasošem, i da je njihova ambasada stavila vizu u
taj pasoš, i da sam zbunjena kako oni ne znaju za naš slučaj a JAT ima let do
Beiuta, i.... posle ubeđivanja i neke provere svi smo prošli.
Zatim
se trebalo stići do hostela.
Naravno, autobusa nema u to doba (oko 3 ujutru). Hajde, taksi.... Iscenkamo se
za sve nas, putnike, pa konvoj krene i nešto posle 3 stigne ispred našeg hostela,
kada smo napravili opštu pobunu oko plaćanja (taksisti su opet potegli pitanje
cene) i probudili ceo kraj! Ne bih opisivala užasnutost kada su nakon brze
voznje kroz besprekorno osvetljen, tek izgradjen cenar, nakon par minuta, skoro
‘iza ćoska’, ušli u potpuno mračan deo grada koji je još uvek pokazivao tragove
rata (ali ne ovog poslednjeg, on će tek uslediti…) a gde je bio smešten naš
hostel. Pošto nije bilo mesta da prespavaju tu, studenti
su otišli istim taksijima dalje u noć i predstojeće cenkanje….
Malo džamija, malo crkava... pa malo posetisš novi deo grada, pa malo stari....
Kupali smo se pored Golubijih stena i tu razmenili prve reči sa lokalnim tinejdžerima koji su pokušavali da nas fasciniraju svojim, moram priznati, stilski ugladjenim skokovima. Konstantno sam poredila pločnike nešeg grada sa popločanjem na šetalistu uz more, koje je besprekorno :-(, dok su sve zgrade izvedene u, za nas, skupom kamenu koga na ovom delu planete ima na pretek.
Arheološki lokaliteti su potpuno pristupačni i urbanistički dobro uklopljeni u ostatak gradskog prostora.
Po planu smo krenuli na jednodnevni izlet do kompleksa palate Beitedin a zatim do rezervata kedrova. Palata Beitedin je najbolji primer libanske arhitekture sa pocetka 19. veka i nalazi se na 850m n.v., na oko sat vremena vožnje od Beiruta.
Postoji više rezervata kedrova ali
smo mi izabrali onaj u kome ima najstarijih primeraka ovog 'svetog drveta' i
koji se nalazi u nastavku puta za Beitedin, na oko 1800m n.v..
I sve je to zvučalo lepo dok nismo krenuli u pohod. Došli smo na autobusku stanicu (gomila autobusa poredjanih ispod nadvoznjaka). Jedan, drugi, treći, peti,... sležu ramenima i pokazuju prstom na sledeceg. Poslednji u nizu, sličan nasim starim gradskim busevima, vozio je za Beitedin. Platili smo kartu oko 2$ i nakon sat vremena vožnje vozač je mahao da siđemo i pokazivao rukom na levo da krenemo u tom pravcu. Usput je dodao da nije daleko. Izašli smo iz busa na sred nekakve raskrsnice i jedino sto smo videli svuda oko nas bilo je šiblje. Vozila niotkuda, totalna tišina. Krenemo polako peške i nakon 15 min. hoda stigli smo pred palatu.
Uz ulaznicu smo dobili i
vodiča koji nas je proveo i pojasnio detalje, a mi smo kasnije uživali u
cvetnim vrtovima.
Po povratku na onu istu raskrsnicu pitali smo se koji bus sada čekamo kao prevoz do rezervata kedrova. Za odgovor smo zaustavili prvi automobil koji je prolazio, pokazali mu sliku kedra iz vodča i čovek nas je na bantu-engleskom pozvao da udjemo, a mi smo protumačili da ide u našem pravcu. Vozili smo se tako pola sata kada je stao ispred neke prodavnice gde su se u izlogu pekli pilići. Predložila sam da kupimo jedno jer su izgledali tako sočno. K je izasao iz kola i u njih se vratio sa 2 komada, uz šta smo dobili nazovi hleb (nalik palačinkama), krompiriće i salate, a zadovoljstvo je koštalo 4$ ukupno.
Nastavili smo vožnju
i opet nakon pola sata stali na nekoj raskrsnici. Tu nam je čika rekao da
izadjemo i opet pokazao rukom na levo, ne zeleći da uzme bilo kakav novac za
prevoz. Ovoga puta okruženje je bilo sasvim drugačije: visoki zidovi svuda
(koji su obezbeđivali neke objekte) a na ulicama i kapiji desetine naoružanih čuvara (kasnije smo saznali da je ovo rezidencija gde
se krio lider Hezbolaha.
U
susednoj prodavničici smo pitali prodavca da li ima ideju kako da stignemo do rezervata,
koji se po svemu sudeći nalazio nesto dalje odavde (pokazivao nam je rukom na
gore, a tamo je bio neki planinski vrh). Ubrzo je došao njegov sin Roj i
ponudio nam prevoz do rezervata, svojim kamionetom koji je pozadi bio otvoren,
pa smo se mi tako do vrha brda vozili sa gajbicama i njegovim psom Foxom. Divan
pas, ali smo se plašili da nam ne pojede pile koje smo jedva čekali da
zagrizemo, na primer ispod krošnji kedrova. I stigli smo! Ali nije dozvoljeno
unošenje hrane. M je ostavio pile da nas čeka na ulazu i pošli smo u
razgledanje lepote.
Sledećeg dana
pošli smo na jug Libana. Prvo odredište bio je grad Tir, udaljeniji od Beiruta, do koga se stizalo minibusem (koje smo dalje,
tokom boravka u Libanu, koristili kao međugradski prevoz). Ako bismo ih
poredili sa našim minibusevima po gradu, rekli bismo da su libanski stariji
barem 15 godina. Raspored sedišta je 2+1 ali je bočno na svakom pojedinačnom
sedištu dodato po još jedno, koje se spusti na mesto prolaza i tada, ukoliko je
bus pun, a uvek jeste, izgleda kao da ste u bioskopu. Ukoliko neko sa
poslednjeg sedišta želi izaci svi sa prolaza se moraju podići. Tokom vožnje
vrata busa su uvek otvorena i na njima "visi" kondukter (obično neko
dete) većim delom tela van vozila, koji rukama maše prolaznicima uz put,
konstantno uzvikujući ime mesta u koje se bus uputio. Na taj način nemate
potrebe pitati gde je stanica, sednete u hladovinu i kada čujete urlik koji
definiše vas pravac budućeg kretanja ustanete i mahnete rukom da stane.
Tir, ni nalik Beirutu. Trotoari ne postoje, sve je raskopano, kuće oronule, kablovi od struje, telefona i ko zna čega još svuda razvučeni po zgradama i iznad ulica, kao paukove mreže,... Prvo smo krenuli da vidimo ostatke rimskog cirkusa (gde smo bili jedini turisti na lokalitetu) a zatim do nekadašnjeg feničanskog grada na ostrvu (danas na kopnu).
Šetajući od
lokaliteta do lokaliteta i nazad do stanice, bili smo prava atrakcija za
lokalno stanovništvo (obično turisti ovde dolaze u grupama busom ili se kroz
grad kreću taksijem). Ja sam na sebi imala kratke pantalone, japanke i majicu
na bretele, što je apsolutno neprihvatljivo za lokalne žene, koje su u ovom čisto
islamskom gradu 100% pokrivene crnim (samo po neka liberalnija ima otvor za oči),
dok je K nosio oko vrata fotoaparat sa ogromnim objektivom, knjigu u jednoj
ruci i kišobran u drugoj (kako ne bi nastavio da crveni na suncu, slično
prethodnom danu).
Požurili smo u Sidon, grad na pola puta nazad ka Beirutu, za koji smo čuli da poseduje primamljive peščane plaže.
Nakon pola sata našli smo
se u centru i prvo otišli da obidjemo krstaško utvrđenje na obali. Poučeni iskustvom od prethodnog dana (očekujuci
nepredviđene okolnosti) sa sobom smo poneli konzerve tunjevine koja je došla na
red da se pojede uz vruć hleb kupljen na stanici. Ritual obroka izvršavali smo
unutar velike dvorane utvrđenja, na centralno potavljenom kamenom bloku (jer je
delovalo da smo sami), kada su počeli da nadiru turisti u neočekivanom broju
ostavljajući nas zatečene i crvenih obraza od sramote. Ubrzo smo pokupili
stvari i nestali.
Prvo smo posetili arheološki lokalitet na samoj obali, u centru grada, gde možete videti ostatke iz vremena feničana, grka, rimljana i na kraju krstaša. Gradili su jedno preko drugog a razlog je postojanje bunara sa slatkom vodom na par desetina metara od mora. Osveženje smo pronašli u ribljem restoranu "Kod Pepea", sa pogledom na nekadašnju krstašku luku.
Pepe je legenda ovog kraja, avanturista, interpretator i veliki ženskaroš, što dokazuju fotografije na zidovima na kojima je u zagrljaju mnogih lepotica Hollywooda i u drustvu Hue Hefnera. Čitav ambijent starog grada – uske popločane ulice, kamene kuće, luka, more i mediteransko bilje nepogrešivo su podsećali na hrvatsko primorje, Hvar na primer.
Jao divote! Iako se velika većina ljudi kupala u bazenima, jedva smo dočekali da svučemo garderobu i utrčimo u more. Nakon desetak minuta kupanja, izvesni momak pored nas je istrčao iz vode i zabio ruku u pesak, a nama pokazivao da izađemo. Opekla ga je meduza, a par minuta kasnije smo saznali da je u to vreme "sezona" i da ih je more puno u priobalju, a ja sam se bas prethodno pitala zbog čega ljudi više vole bazene :). Preselili smo se na neke od onih udobnih lezaljki i uz brčkanje u bazenu i poneki koktelčic proveli ostatak dana.
Napustili
smo Beirut i preko planine Liban došli u Balbek.
Načuli smo da ovde nema puno izbora za smeštaj, ali da postoje 2 nazovi hotela
nismo verovali. Odseli smo u "Shuman"-u odmah pored rimskog lokaliteta.
Dobra stvar bila je što terasa naše sobe gleda na čitav kompleks hramova u čemu
smo uživali, osvežavajuci se od puta komadima ohladjene lubenice.
U Balbeku su za gradnju korišćeni najveći kameni blokovi u istoriji arhitekture (dužine 25m) i ovde se nalazi jedan od najočuvanijih rimskih hramova na svetu, Bahusov hram.
Najveći, Jupiterov hram
danas broji ostatke od 6 stubova, identičnih onima koji su odavde odneseni i
ugradjeni u Aja Sofiju u Istanbulu.
natavak: 2.deo SIRIJA
tekst napisala: Lidija Jandrić
