Pariz je ime dobio po plemenu koje je davno nastanilo ove prostore. Grad su podizali vladari i vojskovođe, umetnici i pustolovi dodajući mu svaki svoj pečat. Vremenski i prostorno se ta eklektika sjedinila u kompaktnu celinu i tako je nastao grad iz snova, nedosanjani san svih umetnika sveta. Arhitekte su kasnije samo sledili zadati kurs i slagali kockice u svojevrsni mozaik. Sena, boje i mirisi, njena romantična slika javlja se kao nešto duboko zapisano u naš genetski kod. Pariz se menja smelo, ali ostaje svoj počev od Ajfelove kule preko centra Žorž Pompidu do kapije La Defence i staklene piramide ispred Luvra.
Grad koji spaja prošlost i budućnost, bio je tokom svoje dugogodišnje istorije poprište krvavih sukoba, poput onih na trgu Bastilja ili obračuna hugenota i katolika u Vartolomejskoj noći 24. avgusta 1572. godine, kada je pobijeno preko tri hiljade Kelvinovih pristalica. Promarširale su Hitlerove trupe ispod Trijumfalne kapije, demonstrirali su studenti 1968. godine, a baš se ovih dana navršava godinu dana nereda u predgrađima Pariza.
Nakon prijatnog leta Air France-ovim avionom, u toku kojeg smo zavirili u francusku gastronomsku ponudu i probali odlično crno vino, pogledali francuske novine i časopise, sleteli smo na aerodrom “Šarl de Gol”. Posle kraćih formalnosti (iste su i za nas i za stanovnike EU), autobusom smo se, kroz saobraćajnu gužvu karkaterističnu za svaku metropolu, prebacili do železničke stanice Gare de Leon, odakle polaze brzi “TŽV” vozovi, Železnička stanica (trenutno se prilazi u fazi rekonstrukcije) je poznata i po predivnom staničnom restoranu dekorisanom u baroknom stilu. Kupujemo prevoznu kartu za neograničen broj vožnji svim gradskim prevoznim sredstvima, za tri dana, koliko ćemo boraviti u francuskoj metropoli. Ubrzo smo stigli do simpatičnog hotela "Allegro" koji se nalazi na Aveniji doktora Arnolda Netera u istočnom delu grada. U blizini je trg Nation i nova opera na trgu Bastilja, kao i nacionalna biblioteka Fransoa Miterana, soliteri u obliku knjiga. Pronašli smo znamenitu fontanu sa statuama žena koje je 1840. godine Parizu podario engleski frankofil Sir Ričard Walens. Razočarali smo se, kad smo sličnu fontanu ugledali u blizini groblja Perl Lašez. Doznali smo da ih ima oko pedeset. Serijska proizvodnja, šta ćete, čak i ovde!
Za panoramsko razgledanje grada najbolje će vam poslužiti gradski autobus broj 73 ili jedan od za to specijalizovanih otvorenih autobusa. U večernjim časovima metroom smo došli do trga Etoala (u prevodu zvezda, gde se uliva čak 13 avenija i ulica). U mraku, ispod kestena, stoje Remark i njegov junak Ravik puše i namiguju nam. Nazdravljamo im kalvadosom, dok “Goloaz” dogoreva na usnama. Ravik je ovde provodio nesane noći mučen izbegličkim životom i rastrzan ljubavnim patnjama.
Predgrađe. Sena. Vreva malih ulica. Zamah avanija koje vode ka Trijumfalnoj
kapiji, koja se bleda, osvetljena još, dizala u maglenoj svetlosti Etoala, a iza
nje, još uvek blešteći u punom sjaju Jelisejska polja.
(Trijumfalna kapija, E. M. Remark)
Ispred nas je ponosno izronila Trijumfalna kapija, visoka 50 metara obasjana svetlošći reflektora. Od svih kapija u Parizu ova je najpoznatija. Odali smo poštu neznanom junaku i osmotrili Pariz sa vrha kapije. Našu pažnju je svojom treptajućom svetlošću i grandioznošću privukla Ajfelova kula, još jedan od pariskih simbola. Prošetali smo Jelisejskim poljima, dok su se u daljini nazirale kapija La Defense, delo danskog arhitekte Von Sprekelsena i Bulonjska šuma, vrt svih zemaljskih zadovoljstava. Krenuli smo avenijom Šanzelize, čuvenom pariskom promenadom, zastajući tek da se osvežimo "Oranžinom". Tako stigosmo do trga Konkord, kojim dominira obelisk iz hrama Ramzesa II u Luxoru. Egipatski vladar Muhamed Ali poklonio ga je Parizu 1836. godine. Zauzvrat dobio je sat koji je radio samo jedan dan. Ispred predivne fontane na ovom trgu skupljaju se ljubavnici, Madona nam sa I-Poda poručuje da želi da se ljubi u Parizu. Pa gde bi onda, ako ne bi ovde, u gradu hedonizuma! Poslušali smo savet kraljice Marije Antonete, žene Luja XVI, koja je narodu koji nije imao hleba da jede, poručila jedite onda kolače. Nadali smo se da zbog toga nećemo izgubiti glavu kao ona 1793. godine. Fantoma iz Opere, nismo sreli, niti čuvenu varijete umetnicu Žozefinu Bejker. Zato nam je sobu svakodnevno pospremila crnoputa francuska sobarica izazovnog stasa!
Novi dan donosi nove avanture. Metroom stižemo do čuvenog trga Trokadero sa nizom
bronzanih statua sa obe strane trga i veličanstvenim vodoskocima. Iz jutarnje
magle pomalja se Ajfelov toranj, podignut povodom stogodišnjice francuske
revolucije. Bešumnim, brzim liftovima prenjemo se prvo do drugoga nivoa, pa
prelazimo u drugi lift i stižemo do III nivoa, koji se nalazi, na 276 metara
iznad tla. Pored zastava i imena svih zemalja sveta, nalazimo ime nepostojeće
tvorevine SCG i rastojanje do njenog glavnog grada Beograda. Nadajmo se da će
savesni Francuzi uskoro “up date”-ovati nove istorijske činjenice. Kula se
farba svakih sedam godina za šta se utroši oko 60 tona boje. Poslednji put je
ofarbana 2003. godine.
Obišli smo Muzej vina koji se nalazi u rustičnim podrumima, degustirali neke od najboljih vrsta francuskih vina uz fantastične sireve. Naravno da ćete poželeti da neki od tih sireva ponesete kući, ali računajte da će njihov izražajan miris osetiti carinici i njihovi dresirani psi. Ipak, ne bi trebalo očekivati probleme. Nažalost, krajem XX veka tamni oblaci higijeničara duha nadvili su se nad zemljom Gala i globalnim selom. Po ugledu na američke farmaceute sterilnosti, Evropska unija je, brinući o našem zdravlju, donela propis da mleko za proizvodnju sireva mora predhodno biti pasterizovano. Suprostavio bi se tome i sam Luj Paster, jer bi time prestala da postoji čitava paleta izuzetnih sireva, koji se mogu proizvesti samo od nepasterizovanog mleka.
Dok smo čekali vreme da se ukrcamo na brod Bateaux Parisiens obišli smo trg Invalida. U sredini trga nalazi se crkva Doma Kralja Sunca, gde leži ono što je preostalo od velikog Napoleona Bonaparta. Ostaci ovog velikog Francuza niskog rasta dopremljeni su 1840. godine sa ostrva svete Helene, na kome je, navodno, otrovan. Počivaju sahranjeni u crveni sarkofag delo Joakima Viskontija, koji se nalazi u kružnoj kripti sa staklenim krovom. Usledila je romantična vožnja brodićem po Seni uz zvuke francuskih šansona i izlaganje na jednom od 13 svetskih jezika (nažalost ne i srpskom). Prolazimo ispod prelepih mostova i pored velelepnih građevina koje se protežu duž obe obale Sene. Najlepši most je, nema sumnje, most ruskog cara Alesandra III. Razgledamo na obalama Sene prastare knjige i druga umetnička dela na tezgama (les bouquinistes), a potom krećemo u potragu za malim, orginalnim kipom Slobode, poznatom iz filma “Frantic” (“Ludilo”) sa Harisonom Fordom. Mnogo većih razmera, istovetan kip nalazi se u Njujorku i dar je francuske države Americi. Krećemo ka crkvi nad crkvama, Noter Damu podignutoj 1163. godine, u gotskom stilu na ostrvu Site. Vreme brzo prolazi dok razgledamo riznicu, spuštamo se u arheološke kripte, gde smo pronašli ostatke dve hiljade godina starih kuća i penjemo se na vidikovac. Predah smo pronašli u Luksemburškom parku, posle kojeg smo posetili Pantenon, sa grobovima Voltera, Viktora Igoa i drugih velikana.
Plan nas dalje vodi ka Luvru, Orseju i centru Žorž Pompidu. U tu
svrhu nabavili smo karte koje omogućavaju razgledanje preko šesdeset muzeja za
dva dana, bez zamornog čekanja u dugim redovima. Sišli smo do metro stanice i
ubrzo se našli na stanici muzeja Luvr. Vođeni natpisom Sortie (izlaz),
kroz niz raskošnih radnji sa modnim detaljima, parfemima i knjigama obreli smo
se ispred obrnute piramide. La Pyramide Inversėe, gde se po Den Braunovom hit romanu nalazi Sveti gral, grob
Marije Magdalene sa staklenim putirem iznad njega. Minijaturna piramida visoka
svega devesetak santimetara krije tajnu i meta je mnogobrojnih turista.
“Na zapanjujuće širokom trgu dominantna fasada Luvra uzdizala se
poput tvrđave nasuprot pariskom nebu. Izgrađen u obliku ogromne potkovice, Luvr
je predstavljao najdužu zgradu u Evropi koja se protezala dalje od tri Ajfelove
kule položene u nizu, jedna iza druge. Čak ni 93 hiljada kvadratnih metara
otvorenog trga između krila muzeja nisu mogla baciti u zasenak veličanstvenu
širinu fasade.”
(Da Vinčijev kod, Den Braun)
Luvr to je nepregledno prostranstvo, eleganicija forme, spoj nespojivog ujedinjen u lepoti, koja vas eksplozijom boja raspameti. Prvi put je kao muzej otvoren za publiku 1793. godine. Nakon renoviranja 1993. godine, izložbeni prostor Luvra se udvostručio, pa se smatra najvećim muzejem u svetu. Krenuli smo od čuvenog krilo Denon, gde se nalaze egipatska zbirka mumija, antičke skulpture Milska Venera, Pobeda Samotrake, Kanov Eros i Psiha, najpoznatije Da Vinčijevo delo Mona Liza, Žerikov Splav meduza. U “Salle des Etats” ispred Mona Lize, portreta žene florenskog trgovca svilom Frančeska, je zastrašujuće dug red. Ostala Da Vinčijeva dela su pomalo zapostavljena: Bogorodica u pećini (starija verzija, novija se nalazi u Londonu, u Nacionalnoj galeriji), Bogorodica sa detetom i svetom Anom i dve slike Svetog Jovana Krstitelja. Slede dela Rembranta, Rubensa i već se osećate kao minotaur u čuvenom lavirintu, ali ovaj put zarobljeni u lavirintu umetnosti. Iz ekstaze vas budi miris kroasana, moka kafa i prizemljujete se vrlo udobno. Pogledajte knjige i ostale suvenire koje ste kupili u muzejskoj prodavnici. Posle predaha posetite sobe Napoleona III, pa pravac suteren da otkrijete srednjovekovni Luvr.
Razgledajte renesansno zdanje spolja i kontraverznu staklenu piramidu, delo američkog arhitekte kineskog porekla I. M. Peia, visoku dvadeset i jedan metar. Na izričit zahtev predsednika Miterana piramida je konstruisana od tačno 666 okana stakla, što još više dodaje vatru, na i inače, vrlo vrelo ulje misterija.
Sledi odlazak do Kraljevske palate (Palais Royal) sagrađene po nalogu kardinala Rišeljea, a potom poklonjene francuskom kralju. Danas ovde zaseda Državni savet Francuske. Prošetali smo predivnim parkom, sa tunelom od krošnji drveća lipa i jasmina, nabasavši iznenada na simpatičan restoran, gde su svi jeli školjke i pili vino. Kad si u Parizu, ponašaj se kao Parižanin, rekosmo i pridružismo im se u ovoj proslavi životne radosti. Držali smo se reči gorepomenutog kardinala: “Onaj koji pogrešno pije vino uz jelo kvari užitak i sebi i drugima!” Tako siti, ali još uvek radoznalog duha, nije nam teško pao odlazak do Orseja, muzeja uspešno smeštenog u renoviranu zgradu železničke stanice. Oduševila nas je zavidna kolekcija impersionista sa delima Sezana, Gogena, Monea, Matisa, Van Goga i Renoara.
Završavamo sveto umetničko trojstvo posetom centru Žorž Pompidu sa veselim kubističkim instalacijama smeštenim u fontane, živopisnim prodavnicama suvenira, animatorima i ostalim umetnicima čiji rad pažljivo prati mnogobrojna publika. Fantastični cevasti liftovi, instalacije u živim bojama izbačene spolja na fasadu zgrade, ne bih se usudio da kažem da deluje lepo, ali zanimljivo i čudesno, svakako. Jos jedan pogled na gradsku kuću u neorenesansnom stilu (Hotel de Ville) gde je proglašena republika i gde se 25. avgusta 1944. godine pojavio general Šarl de Gol, pa povratak u naš hotel, tek toliko da se osvežimo I pripremimo za pariski noćni život.
Uputili smo se ka crvenom kvartu Pigal. Danas ovo mesto deluje
isprazno i komercijalno, kao deo globalističke seks industrije. Bilo bi dobro
pogledati Bertolučijeva remek dela, pa povratiti Parizu onaj prefinjeni erotski
naboj, po kojem je poznat.
Ovakav, ne bi mogao da bude inspiracija Henri Mileru:
“A u zoru Monmartr postaje neizrecivo lep. Mlazevi rumenila
oblivaju beličaste zidove zgrada. Grandiozne reklame, obojene jarkim crvenim i
plavim bojama, na bledim zidovima, ističu se gotovo čulnom svežinom.”
(Mirni dani na Klišiju, Henri Miler)
Razočarani, strmim stepenicama penjemo se ka boemskom Monmartru. Doživljavamo prosvećenje, ali i podležemo šarmu umetnika sumnjivog talenta, koji će nas ovekovečiti na ovom čuvenom umetničkom mestu. Stižemo do platoa ispred snežnobele, poput svemirskog broda, bazilike Sakre Ker, odakle posmatramo panoramu grada pri zalasku sunca. Kao u “Čudesnoj sudbini Amelije Pulen”. Nažalost, vremena je bilo za razgledanje crkve, ali ne i za posetu kriptama. Sa krova crkve nas nemo posmatraju zastrašujuće nemani otvorenih čeljusti, dok se na stepenicama ispred crkve razleže muzika, a masa turista uživa, ispijajući vino i glasno se smejući.
Svake godine Pariz poseti preko 15 miliona posetilaca, što čini čitavu populaciju Holandije. Prosečni turistički boravak u Parizu iznosi svega tri dana. Suviše malo da bi se bar donekle naslutila sva veličanstvenost i značaj onog grada. Turisti se, pri tome kreću u radijusu od svega deset kilometara (što u metro terminologiji odgovara zoni 3), ako izuzmemo posetu Versaju, Diznijevom cirkusu ili njegovom francuskom pandanu Asteriksu.
Nove pariske atrakcije inspirisane su delom Dena Brauna. Crkva Sen Silpis nalazi se na trgu, na koji, iz svog stana gleda Katrin Denev. Možda baš sada otvara šampanjac, za koga tvrdi da je “ljuljuškanje na ružičastom oblaku, koje ne prestaje”. Ironija života je, da je ovo hedonističko piće svetu podario jedan kaluđer. Istorija crkve Sen Silpis je prilično interesantna. Sagrađena je na temeljima egipatskog hrama posvećenog boginji Izidi, sa osnovom identičnom Noter Damu. U njoj su kršteni Bodler i Markiz de Sad, ovde se venčao Viktor Igo, a mesto je gde se okupljaju pripadnici tajnih društava. U sivom granitnom podu presijavala se tanka bakarna traka sa graduiranim oznakama, paganski astronomsko uređaj, nazvan ružina linija; ruža vetrova i nulti meridijan do 1888. godine. Prateći nit stigli smo do objekta kojeg ovde nismo nikako očekivali, egipatskog obeliska. Obilazeći Pariz pronašli smo mnogobrojne egipatske simbole. Pokojnog Fransoa Miterana nazivali su Sfingom. Njegov doprinos izgledu grada je nemerljiv, zaista faraonski. Dugoj “faraonskoj tradiciji francuskih predsednika” pridružuje se i Žak Širak sa muzejem Kej de Branil, kolosalnim zdanjem na 40 hiljada kvadratnih metara, sastavljenom od više zgrada, ogromnog zelenog prostora i tri viseće galerije, koje se nalaze prekoputa Ajfelove kule. Tvorac ovog zdanja je proslavljeni Žan Nuvel, a centar služi da “probudi i oživi mrtve plemenske običaje ”, kroz pasaž civilizacija sa različitih kontinenata i kroz vekove istorije. Zato detaljno istražite ovo mesto koje slavi univerzalnost ljudskog duha.
Parižani nisu negostoljubivi, kako se uobičajno tvrdi, već su svesni svoje tradicije, posebnosti i vrednosti koje poseduju. Saslušaće vas i odgovoriti vam na engleskom, ali ako im se obratite na francuskom, sva vrata su vam širom otvorena. Videćete, takođe, da stanovnici Pariza pripadaju raznim etničkim grupama, svim rasama, a da opet vlada tolerancija i preplitanje kulturnih vrednosti, koje su, dodatno, oplemenile i obogatile kulturnu i turističku ponudu grada. Još jedna predrasuda, koja se neprestalno servira srpskim turistima, je informacija da je Pariz skup grad. Lično iskustvo mi govori da u svakom gradu možete naći smeštaj, restorane, hranu i ostale sadržaje u skladu sa dubinom džepa. Na primer, kompletna večera na Monmartru uz piće i muziku koštala nas je 15€, a u prodavnicama smo čuvene sireve našli za oko 2 do 3 €, a vino već po ceni od 1,5 €. Shvatićete šta je “francuski paradoks”; jedete hranu punu holesterola ali uz vino i nećete patiti od srčanih bolesti. Moguće je da će vam negde “garsoni” pokušati skuplje naplatiti vino, računajući da ste podlegli šarmu francuske prestonice, a na vama je da odlučite da li ćete im to dopustititi ili ne. Zato će vas zadiviti “Galerija Lafajet” iz 1906. godine sa kupolom od šarenog stakla i eksluzivnim prodavnicama, a za kupovinu vam na usluzi stoje i robne kuće za plići džep "Tati".
Ako ste avanturističkog duha spustite se u katakombe oivičene staklom, gde se nalaze kosti prastanovnika francuske metropole, njih šest miliona. Parisko podzemlje ima 300 kilometara hodnika i galerija. Dočekaće vas poruka: “ Stanite vi koji ulazite u carstvo mrtvih!”. Muzej nauke i tehnike svojevrsni je omaž masoneriji. Pronađite Bulevar srpskog kralja Petra I i spomenik posvećen njemu. Obiđite umetnički nastrojeni Montparnas i sa zgrade visoke 196 metara, sa 56-tog sprata posmatrajte grad i utvrdite zašto je dobio ime “grad svetlosti”. Pripazite da ne prođete kao Pepeljuga, jer se u jedan sat po ponoći, gase svetla na javnim zdanjima. Možete razgledati čarobno carstvo životinja u Nacionalnom muzeju prirodnjačke istorije ili posetiti neku od pijaca i uživati u živosti, koloru i mirisima raskošne ponude. Savladani ovim naporima, zakažite masažu u spa centru hotela "Coses". Uživajte osvetljeni plamenom sveća, a zatim zaronite u bazen i pod vodom slušajte prijatnu muziku koja dolazi iz podvodnog CD sistema. Aromaterapija (čuvena lavanda iz Provanse), masaža čokoladom ili vulkanskim kamenjem se podrazumevaju. Ovako preporođeni, spremni ste za ludi ples u dvorani "Le Baron", u kojoj se nekad nalazio bordel. Zadržana je opuštena i intimna atmosfera, a ostalo je na vama. U svakom slučaju, zagarantovan je provod do ranih jutarnjih časova. Ako vam ni to nije dosta, tu je Muzej erotike sa preko dve hiljade eksponata, te smelo prošetajte kroz istoriju ljubavnih igara i umeća. Ili prosto kulirajte u urbanom piano baru "Harry’s" uz čašu burgunca ili koktel “Bloody Mary”, koji se ovde rodio. Po zatvaranju metroa možete krenuti u organizovano razgledanje, a kada se zamorite poslužiće vas, “sivuple”, kroasanima i toplom čokoladom. Kroasani su, uglavnom se ne zna, nastali u Mađarskoj u XVII veku, u slavu uspešne odbrane od turske opsade.
Sledećeg jutra osvanuli smo na groblju Perl Lašez, privremeno,
naravno. Groblje Perl Lašez osnovano je početkom XIX veka na polju Levek, a ime
je dobilo po svešteniku Lašezu. Na ulazu smo uzeli besplatnu mapu i krenuli u
potragu ka mestima gde leže Balzak, Marsel Prust, Frederik Šopen, Oskar Vajld,
Edif Pjaf, Isidora Dankin, Sara Bernard, Kolet, Modiljani, Žorž Bize i mnogi
drugi velikani. Ipak, ovo groblje je najveći publicitet dobilo 1971. godine
kada je “The End” doživeo
frontmen grupe "The Doors" Džim Morison i ovde našao večni mir. Njegov grob je nažalost
ograđen i nedostupan, verovatno zbog nedoličnog ponašanja njegovih
najvatrenijih obožavalaca. Na karti
groblje Perl Lašez je podeljeno na devedesetsedam minijaturnih okruga.
Prigradskom železnicom smo se zatim uputili ka Versaju i čuvenom zamku iz XVII
veka. Bila je to, u ono vreme, najluksuznija palata u Evropi i sedište
francuske monarhije od 1682. godine (vladavina kralja sunca Luja XIV, koji je
ovde ispustio svoju plemenitu dušu, dok ga je ispovedao gorepomenuti otac
Lašez) do revolucije 1789. godine.
Razgledali smo Veliki kraljevski apartman,
Kraljičin apartman i Dvoranu ogledala, spustili se do vrtova i parka, koji je
projektovao arhitekta Le Nort sa fontanama i skulpturama, svesni grandioznosti
i neprolaznosti kojom ovo zdanje zrači. Posetili smo izložbu Francuska u
minijaturi, koja se nalazi u blizini. Na kraju svega, sledi šlag na tortu,
logičan rastanak od Pariza, poseta jednom od pariskih kabarea. Od bogate ponude
"Mulen Ruža" osnovanog 1885. godine, "Lida", "Crazy Hourse" izbor je pao na tradicionalni "Foli Beržere" možda i zbog toga što su upravo
pripremili novu predstavu sa orginalnim francuskim kankanom. Spuštamo se do
metro stanice. Žandari sa dresiranim psima, ali i sakofonista u vozu, slika
koja mi se uvek, motala po glavi, dok sam maštao o Parizu. Želje se ostvaruju
onima koji veruju u svoje snove. Podižem pogled ka nebu u veličanstvenoj
pariskoj noći ukrašenoj zvezdama i obasjanoj mesečinom: “Mersi boku Pari!”
Rano je. Prijatno nedeljno jutro. Prodavci su već izneli starine na improvizovane tezge raspoređene duž pariskih avenija. Mi nažalost nemamo vremena da uživamo u bogatoj ponudi, već metroom, a zatim prigradskom železnicom hitamo ka aerodromu “CDG”.
Gužva na aerodromu, duga carinska i bezbedonosna procedura nešto je na šta se svi tek navikavamo. E, što bi to moglo organizovanije i brže, druga je priča. Kao posledica te sporosti naš let kasni. Selavi, kraj je naše kratkotrajne francuske avanture. Rodila se strasna ljubav na prvi pogled, ali za sva vremena. Dao nam se nesebično, deo neba zauvek. “Au revoir!” Vratićemo mu se, a on će nas čekati spreman da s nama podeli nove avanture i najnovije tajne. Dočekaće nas sa novim licem, ali starim šarmom. Jer Pariz je mera naših želja i naših najsmelijih nadanja.
Nenad M. Peric 2006
