Na Vatnajekulu, ogromnom islandskom ledenom pokrivaču, ima skoro isto toliko leda koliko i na svim ostalim evropskim glečerima zajedno. Vatnajekul zauzima područje veličine polovine Velsa ili američke savezne države Nju Džersi, a s njegove glatke kape širi se desetak velikih glečera.
Kad se posmatra sa obalske saobraćajnice , Vatnajekul izgleda kao beživotna divljina. Iz podnožja koje prekriva crni šljunak, pepeo i pesak uzdiže se led i stvara široku, belu ploču debljine 800 metara, na kojoj nije moguć nikakav život. Ali život ovde ipak postoji, i to plameni, geološki život. Ova ledena pustoš neprestano raste, smanjuje se i pulsira u sporom, a ponekad silovitom ritmu u kojem kuca srce vulkana.
Vatnajekulov nemir karakterističan je za uslove na Islandu. Island je ostrvo čija je površina velika skoro kao površina Engleske, ali broj stanovnika na njemu odgovara gradu srednje veličine. Većina stanovnika živi u uskom pojasu blizu obale. Island je geološki novo ostrvo i njegovo oblikovanje još traje. Ono leži na bazaltnoj steni debljine 6,4 kilometara koja je tokom poslednjih 20 miliona godina izlivena iz "vruće tačke" središnjeg atlanskog tektonskog rova, a to je duboka pukotina nastala usled laganog udaljavanaj Evrope i Severne Amerike pod uticajem razmicanja kontinenata.
Površina Islanda jeste vulkanska stena koju su erodirali glečeri debljine veće od 1,6 kilometara u periodu poslednjeg ledenog doba, koje je trajalo oko dva miliona godina, a završilo se pre oko 10 000 godina. U središtu zemlje nalaze se vulkanske planine, krateri i lava. Jedna desetina kopna je prekrivena lavom koju je izbacilo 200 ovdašnjih vulkana, a jedno polje lave se proteže na više od 2600 kvadratnih kilometara.
Island se prvi put spominje pre otprilike 1500 godina u spisima svetog Brendana (oko 484-578), opat iz Klonferta, u grofoviji Galvej u Irskoj. On je, navodno, putovao u Ameriku oko 300 godina pre nove ere, pre nego što su Vikinzi i naselili Island (oko 874. godine). Jedno vreme se smatralo da je priča o njegovom putovanju plod mašte, ali danas većina naučnika veruje da se putovanje zaista moglo dogoditi.
Kad su Vikinzi stigli na Island, zemljište je bilo pogodno za zemljoradnju. Od 14. veka klima je na Islandu postala oštrija, glečeri su se pokrenuli, a količina leda u moru je uveliko porasla. Klima se popravila krajem 19. veka, ali led i dalje pokriva desetinu islandskog kopna, tako da su površine pogodne za zemljoradnju ograničene.
Islanđani su oduvek razumevali promenljivu ćud leda. U 18. veku naučnik Sven Palson rekao je: "Led je po svojoj prirodi napola tečnost i pluta ne otapajući se, kao smola." Led se spušta u toplije niže predele od oko 800 metara za godinu dana, lomeći se pri tom i formirajući glečerske pukotine prilikom prelaza preko neravnih stena. Kad na nižim nadmorskim visinama led dođe do temperature na kojoj se topi, ostavlja za sobom gomile kamenja, peska i šljunka koje je doneo sa planina.
Prema islandskoj poslovici, glečer vraća ono što uzme. Godine 1927. poštar Džon Palson je upao u pukotinu zajedno sa svoja četiri konja dok je prelazio preko snežnog mosta na glečeru Breidamerkur. Sedam meseci kasnije sva tela su pronađena na površini. Kružno kretanje leda na ivici glečera, usled kojeg led s vrha odlazi dole, a onaj sa dna se podiže, iznelo ih je na vrh pukotine.
Velike erupcije su sastavni deo i prošlosti i sadašnjosti Islanda. Najstrašnija do sada, ujedno i najveća erupcija u savremenom dobu dogodila se 1873. godine. Planina Laki na jugozapadnom delu Vatnajekula skoro se prepolovila za vreme erupcije, tokom koje se otvorilo 100 zasebnih kratera koji su činili lanac dug 24km. Lava se izlila na površinu veću od 520 kilometara kvadratnih.
Erupcija je trajala oko tri meseca i čitavo je ostrvo bilo pokriveno plavičastom izmaglicom koja je zatrovala travu, što je izazvalo pomor tri četvrtine stočnog fonda. Zbog toga je skoro 10 000 ljudi pomrlo od gladi.
Vulkan Halfagel na ostrvu Heimej, jednom od 15 ostrva koja čine Vestmanejar - Zapadni arhipelag, mirovao je oko 5000 godina i smatralo se da je ugašen. Ali rano ujutru 23. januara 1973. godine vulkan se probudio. Zemlja se otvorila u neposrednoj blizini grada i oblikovala zavesu dugu 1,5 kilometar. Srećom, ribarski brodići su tog dana ostali u luci zbog oluje i do podneva su uspeli da prevezu 5000 ostrvljana na sigurno.
Lava je doticala do samog grada rušeći i izazivajući požare. Uprkos ogromnom trudu da se nadolazeća lava ohladi mlazovima morske vode, do marta je istočni deo grada bio zatrpan lavom i prašinom. Erupcija je trajala nekoliko nedelja i nije uspela da uništi baš sve pred sobom. Ostrvo Heimej dobilo je produžetak istočne obale, kao i novi zaštitni zid koji štiti brodiće koji ulaze u luku.
Vulkanska vatra i led iz glečera zajednički izazivaju promene na Vatnajekulu. Njohovo dejstvo se jasno vidi u središtu ledene kape koja, posmatrana iz aviona, otkriva zapanjujući prizor: duboko plavo jezero prečnika oko 3km, puno vode od leda koji je otopio vulkan Grimsvetn, koji kao da vri ispod ledenog pokrivača. Jezero je obično prekriveno slojem leda, ali čak i kad se ne vidi, krater ispunjen otopljenim ledom uvek postoji. S jedne strane jezera led deluje kao ogromna brana i sprečava da voda poplavi dolinu. Međutim, voda u jezeru godišnje naraste za 12 metara, i svakih 5-10 godina sakupi se dovoljno vode da može probiti kao bujica ispod ledene brane. Ovaj fenomen se naziva "glečerska bujica". Nivo jezera tada pada za oko 215 metara, a voda koja poplavi ravnicu sa sobom nosi i vulkansko blato.
Grimsvetn je produžetak raseda Laki koji se proteže prema jugozapadu. To je deo ogromnog, skrivenog područja geotermalnih aktivnost koje izbacuju iz zemlje dovoljno toplote da se mogu zagrevati sva domaćinstva i proizvoditi električna energija za grad veličine Londona. S vremena na vreme Grimsvetn, osim toplote, izaziva i podrhtavanje tla. Dana 29. maja 1983. godine seizmografi su zabeležili potres od kojeg je podrhtavao čitav glečer. Jedan pilot je dojavio da je erupcija izbacila ledeni pokrov vulkana, zbog čega se iznad glečera podigao oblak visok oko 8 km. Vulkan je rastopio krater ispunjen blatom i santama leda. Posle nekoliko dana erupcija je prestala i led je ponovo zatvorio krater.
Na južnom kraju Vatnajekula spoljašnji deo glečera Skeidararjekul otapa se i stvara reku koja teče preko ledine prekrivene šljunkom. S jedne strane jezera nalazi se jezero ispunjeno vodom od otopljenog leda. Nivo vode u jezeru raste dok ne dostigne visinu koja čitav glečer pretvara u ogromnu ustavu. Voda protiče ispod njega kao glečerska bujica prekrivajući dolinu i razbacujući naplavni materijal. Na istočnoj strani se nalazi čelo glečera Breidamerkur koji karakterišu vijugave pruge stenja i gline nanesene iz dolina na većim nadmorskim visinama. Glečer se završava lagunom po kojoj povremeno plutaju ogromni ledeni bregovi.
Između tih dvaju glečera nalazi se neobično područje neplodnog tla jednostavno poznato kao Orefi, odnosno "divljina". Nekada se govorilo da kroz tu pustoš na jugu ni miš ne može da prođe. Danas put koji ide uz obalu dovodi posetioce u nekad izolovanu oazu zelenila koja se nalazi u zavetrini Orefajekula. To je područje Skaftatel, koje je izbeglo razornu moć glečerskih bujica. Ova plodna zona se nekada upotrebljavala za poljoprivredu, a danas je nacionalni park sa raznovrsnim tipovima pejzaža, od travnatih brežuljaka do šuma breze, jarebike i vrbe.
Na jednom mestu vodopad Svartifos, visok 25 metara, preliva se preko dva sloja vulkanskih bazaltnih stubova koji stoje vertikalno kao cevi orgulja. Gudura nas dovodi do vidikovca. U toku leta se ovde mogu posmatrati ledeno utvrđenje Orefajekul, neplodna erodirana područja i vijugave reke, pa čak i more.
Posmatran izbliza, Vatnajekul izgleda kao da na njemu vrvi život. Novi sneg, sunce, vetar i led uvek ispočetka oblikuju njegovu površinu, iscrtavajući različite tačkaste i prugaste dezene po njemu. U svitanje i u suton njegova ledena kapa se kupa u plamenu. U dubini leda stvaraju se prozirne pećine u koje se probija dnevno svetlo.
Stotine glečerskih vodotoka zaprljanih vulkanskim materijalom iz viših predela vijuga ispod izlomljenih čela glečera. Ovde često može da se čuje zvuk vodene bujice ili gromoglasno obrušavanje leda.
Ekipe dobro opremljenih istraživača ponekad na površini glečera imaju osećaj da hodaju po koži ogromne životinje koja u svakom trenutku može da ih zbaci.
Izvor: Sva čuda sveta
Priredio: Marko Radovanac
