Kalendar predstavlja način merenja vremena. U prirodi ima pojava koje pomažu čoveku da meri vreme.
Tako, na primer, postoji prirodna podela vremena - na dane i godine. Meriti dan je lako, pošto je on ograničen periodima tame i svetlosti. No, izračunati broj dana u jednoj godini je teško, zato što svaka godina mora biti jednaka vremenu koje je potrebno Zemlji da obiđe oko Sunca. Danas znamo da ovo putovanje naše Zemlje kroz vasionu traje 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 46 sekundi.
U staro doba je čovek merio vreme prema Mesčevim menama, to jest prema pojavljivanju i nestanku mladog meseca. Drevni Egipćani, koji su prvi počeli da iole tačno mere godinu, radili su to pomoću jednog mesečnog kalendara zasnovanog na redovnim Mesečevim menama. Oni su, naime, zapazili da se mlad mesec pojavljuje svakih dvadeset devet ili trideset dana. Dvanaest ovakvih meseci označavalo je dolazak i smenjivanje četiri različitih doba i, na taj način, godinu.
Međutim, egipatski sveštenici zapazli su još nešto. Jednoga dana svake godine, jedna sjajna zvezda - Sirijus, pokazala bi se na nebu neposredno pre izlaska Sunca. Sveštenici su onda počeli da broje dane koji su prolazili pre nego što bi se zvezda opet pojavila, pa su utvrdili da je svake godine proticalo tačno 365 dana. Takvu godinu su podelili na dvanaest meseci po trideset dana, s tim što je na kraju godine preostalo pet dana.
I drugi drevni narodi imali su godinu zasnovanu na Mesečevim menama. Tako su i Vavilonci i Jevreji imali po dvanaest meseci u jednoj godini. Naš današnji kalendar zasnovan je na starom rimskom kalendaru, koji je tokom istorije pretrpeo znatne promene. Najraniji rimski kalendar imao je svega deset meseci u jednoj godini. Rimljani su kasnije dodali svome kalendaru još dva meseca. Oni su, zapravo, kad god su to želeli, dodavali godini naknadne mesece, kako bi im se kalendar složio sa Sunčevom godinom, to jest vremenom potrebnim Zemlji da načini jedno putovanje oko Sunca.
Julije Cezar je najzad rešio nastale nejasnoće i usvojio novi kalendar koji se temeljio na Sunčevoj godini od 365 i 1/4 dana. Svaka četvrta godina je bila prestupna i brojala 366 dana. Još kasnije, i ovaj kalendar je ispravio papa Grgur XIII, pa se taj kalendar upotrebljava i danas širom sveta.
Nedelja ili sedmica je "veštačka" podela vremena. Dan je odeređen prema obrtanju ili rotaciji Zemlje oko njene ose, a godina po vremenu koje je potrebno Zemlji da jednom obiđe oko Sunca. Međutim, čovek je zaista "izmislio" sedmicu.
Pre nego što je stvorena sedmica ili nedelja, jedina podela vremena bila je na mesece. Ta podela zasnovana je na Mesečevim menama. Dani nisu imali nazive. Međutim, kad su ljudi počeli da podižu gradove, želeli su da imaju posebne pazarne dane, dane za vreme kojih se moglo trgovati.
Takvi pazarni dani ponekad su bili svakog desetog dana, ponekad svakog sedmog ili svakog petog. Vavilonci su, na primer, bili odredili da pazarni dan bude svaki sedmi. Tog dana nisu radili, osim što su se okupljali radi trgovine i verskih svečanosti. I Jevreji su se poveli njihovim primerom, ali su sedmi dan rezervisali samo za religiozne svrhe.
Tako je stvorena sedmica. Ona je, jednostavno, predstavljala vremenski period između pazarnih dana. Posle toga trebalo je samo dati nazive pojedinim danima. Jevreji su prosto nabrojali dane u nedelji, računajući od sabata, to jest subote. Sreda je, na primer, bila četvrti dan posle sabata, to jest dana počinka i praznika.
U stara vremena mnogi narodi su takođe imali nedelju, ali ona nije uvek brojala sedam dana. Tako su Grci počeli sa desetodnevnom nedeljom. Kasnije su usvojili sedmodnevnu nedelju, koja je važila u egipatskom gradu Aleksandriji. Rimljani su prvo imali nedelju od osam dana. Tek u četvrtom veku su uveli nedelju od sedam dana. Anglosaksonci su preuzeli ovakvu nedelju od Rimljana.
Dan traje 24 časa samo zato što je čovek hteo da ga tako podeli.
Ne postoji ništa u prirodi što je u vezi sa časovima, minutima i sekundama. Ovu podelu vremena je učinio čovek prema svojoj želji. Ali ima nešto što se događa u prirodi u jednom danu. Svaki put kada se Zemlja jednom obrne oko svoje ose, prođe određeno vreme koje zovemo danom.
Naučnici, pomoću zvezda, tačno mogu da izmere to vreme. U opservatorijama se nalaze tzv. "zvezdani" časovnici. Zvezdani dan počinje od trenutka kada jedna zvezda pređe preko meridijana i traje do momenta kada ga ponovo pređe.
Pošto je čovek podelio dan na časove, minute i sekunde, mi tačno možemo reći koliko traje zvezdani dan: 23 časa, 56 minuta i 4.09 sekundi. Ali pošto bi bilo teško u praktičnom životu upotrebljavati zvezdani dan, uzimamo dan traje 24 časa, pa dodajemo prestupnoj godini jedan dan radi ispravljanja ove razlike.
U staro vreme, ljudi su smatrali da dan traje od izlaska do zalaska sunca. Vreme trajanja noći se nije računalo. Grci su računali da dan traje od jednog do drugog zalaska sunca, a Rimljani od ponoći do ponoći.
Dok časovnici nisu bili pronađeni, računalo se da dan i noć traju po 12 časova. Ovakva podela nije bila praktična, jer se dužina dana i noći razlikovala u pojedinim godišnjim dobima. Danas, u većini zemalja je zakonom utvrđeno da dan traje 24 časa, i to od ponoći do ponoći, prema rimskom računanju vremena.
