Često je priroda, čudima koja se ne mogu ni nabrojati, podsticala čoveka na mnoge izume: pipci hobotnice, plovak morskih trava, paukove mreže, "žmigavci" svitaca, maslačkovi padobrani, "štapovi za pecanje" kod pojedinih riba, itd. Međutim, živa bića okruglog oblika koja podsećaju na točak, ne okreću se oko svoje ose, jer bi se tome suprodstavilo tkivo. Znači, kad je reč o točku, čovek ima prednost u odnosu nad prirodom.
Već prvi točkovi su služili za prevoz - ostaci najstarijih točkova nađeni su pored ostataka najprimitivnijih kola. Da li su u nekim krajevima pre kola na točkovima postojala neka kola nalik na sanke? Ili je, možda, točak pronađen pre kola? U Mesopotamiji? Među nomadskim plemenima centralne Azije? Niko to ne može sa sigurnošću da kaže. Jedino pouzdano se zna da su se točkovima služili narodi u oblasti centralne Evrope još pre četiri i po hiljade godina.
U nekim kineskim letopisima piše da je kineski car Huangti izmislio točak, inspirisan cvetovima anemona, otkinutim sa stabljike koju je kotrljao vetar. Prvi točkovi nisu imali paoke. Oni su izmišljeni mnogo kasnije, ali nisu pravljeni iz jednog komada, jer nije bilo potrebnog alata kojim bi se mogao izrezati ijedan pravilan krug, već su bili sastavljeni iz tri spojena dela. U gvozdeno doba, oko 1200. godine pre nove ere, kada je pronađena testera, ljudi su uspeli, stružući stablo popreko, da naprave kotur izjedna. A od kotura do točka nije dalek put!
Kola mogu biti na dva ili četiri točka. U starom veku su bile omiljene dvokolice. Rimljani su ih veoma cenili kao izvanredna borbena kola, jer su bila izdržljiva i laka za rukovanje. Preteče današnjih ručnih kolica su, u srednjem veku, imale dva točka, kasnije jedan točak, prvo na sredini kolica, a onda spreda, kao i danas. Dugo se smatralo da je Blez Paskal, čuveni francuski matematičar, fizičar i filozof (1632-1662) tvorac ručnih kolica. Međutim, on je samo objasnio da ona rade na principu poluge.
Drvenom točku su, malo - pomalo, dodavani metalni delovi dok, na kraju, nije potpuno pobedio metal.
Točak je čoveku olakšavao prenošenje tereta. Zatim je počeo da se upotrebljava u vodenicama i na uređajima za pravljenje grnčarija. Našao je i mesto u raznim mašinerijama, od baštenskog dolapa i čekrka do mlina. Da nije bilo točka ne bi bilo ni zupčanika u mehanizmima koji pokreću razne automobile, časovnike i motore. Volan automobila, rotor dinama, turbina, elisa, sve su to neke vrste točkova. Svakog trena, u celom svetu, okreće se milijarde točkova.
U zapisima Plinija Starijeg možemo pročitati koliko su trgovci, kada bi se iskrcali na obalu Fenikije, održavali ravnotežu kotlova u kojima su kuvali hranu tako što su ih podupirali blokovima šalitre. Od jake vatre šalitra se topila i mešala sa peskom. Tako je nastala čudesna materija. U stvari, na Istoku se znalo za staklo još pre pet hiljada godina. Stanovnici Sirije su izmislili duvanje stakla. Staklarski zanati su se izvanredno razvili najpre u Egiptu, a zatim je veština preneseta u Tir, Sidon, Persiju i Rim, gde je čitava četvrt grada pripadala staklarima. Srednji vek je čuven po crkvenim vitražima. Venecija, kraljica Jadranskog mora, postala je kraljica staklarske industrije. Da bi sačuvala tajnu proizvodnje, Venecija seli industriju stakla iz grada na ostrvo Murano. Postojao je i zakon po kojem se staklarskom radniku koji napusti ostrvo i domovinu mogla sva imovina oduzeti, a rodbina pohapsiti.
Kolika se važnost pridavala staklu vidimo i po tome što je Luj XIV izdao ukaz u kome se kaže: "... da se plemići mogu baviti staklarskim zanatom i da niko nema pravo da ih zbog toga smatra nedostojnim plemstva."
Staklo ne služi samo da propusti svetlo u naša prebivališta. Mnogi pronalasci u oblasti fizike, hemije, astronomije, biologije bili bi nemogući bez njega. Ono stvara neograničene mogućnosti nauci i tehnici i sastavni je deo mnogih predmeta i instrumenata, od epruvete do termometra i barometra, od mikroskopa do teleskopa. Staklo služi za izučavanje raznih električnih pojava, za otkrivanje sveta mikroba, za posmatranje zvezda. Staklena vuna je odličan izolator. Staklo je u optici dostiglo apsolutnu prozračnost i trajnost, postigavši otpornost na ogrebotine. Stari način ručne obrade sve se više zamenjuje mehanizovanom i automatizovanom proizvodnjom, bilo da je reč o prozorskom staklu ili o ogledalima, bocama i epruvetama. Pored proizvodnje duvanjem, staklo se proizvodi valjanjem, izvlačenjem i presovanjem.
Danas je tehnologija proizvodnje stakla usavršena do te mere da se ono proizvodi i u naročite svrhe. Staklo ima primenu i u sistemu optičkih telekomunikacija - od njega se prave takozvana optička vlakna. Optičko vlakno se gradi od kvarcnog i silikatnog stakla i doprinosi da optički telekomunikacioni sistemi otisnu kablovske. Optička vlakna doprinose prenošenju veće količine informacija, otpornija su od klasičnih na vremenske i druge spoljne uticaje, veće su savitljivosti, a rezerve osnovnog materijala od koga se prave - silicijum dioksida - su neiscrpne.
