Teško je zamisliti koliko je vremena moralo da prođe od onog trenutka kada je jedna vrsta majmuna počela da se razlikuje od drugih vrsta, kada se uspravila na zadnje udove i naučila da pomoću prednjih udova prilagođava svojim potrebama neobrađene materije i prirode. Ne može se tačno utvrditi trenutak kada je najrazvijeniji čovekoliki majmun postao najprimitivniji čovek. Smatra se da se to biće može nazvati čovekom od onog momenta kada se pokazalo sposobno da uradi nešto što životinje ne mogu - da napravi prve alatke i da proizvede vatru.
Naši davni preci su, jednog dana, počeli da koriste kamen kao ubojito oružje, ali isto tako i kao oruđe, odnosno kao malj i čekić; a ako je nađeni kamen slučajno bio još oštar ili ravno prelomljen, mogao je da posluži i u druge svrhe. Kada se naš daleki predak dosetio da ga i sam malo uobliči, uverio se da mu pomaže u mnogim poduhvatima. Najstarije poznato oruđe je komadić belutka zašiljen sa obe strane. Smatra se da je star 2.200.000 godina, a nađen je u Africi, na granici Etiopije i Kenije. To je početak kamenog doba, koje je trajalo stotinama i stotinama hiljada godina. Kameno doba se deli na pet perioda: stariji, srednji i mlađi paleolit, mezolit i neolit.
Tokom hiljada godina starijeg paleolita, oruđe se pravilo jedino od kamena, najčešće od belutka, kojem je davan oblik badema. Naši daleki preci su izabrali belutak, jer se on lako cepa i obrađuje, a koristili su ga sve do pronalaska bronze. Najpre su se zadovoljavali kamenom onakvim kakav nađu. Postepeno su tražili kvalitetniji kamen, otkrivali majdane, da bi sa belucima razvili čak i živu trgovinu.
Pošto su napravili prvi malj, prvu sekiru, prvi nož, prvu napravu za merenje, počeli su da obrađuju i kost. Od nje su pravili prva koplja, a dosta kasnije, i harpune, udice, igle. Konac je bio ili životinjskog porekla: tetive, žile i dlake iz konjske grive, ili biljnog porekla: žilice koprive i raznih loza. Zatim je izmišljeno pletenje korpi od pruća i slame, luk i strela, zamka, lampa na ulje. Na zidovima pećina pojavljuju se crteži koji predstavljaju siluete konja, krava, divokoza, irvasa, mamuta. Vajaju se prve skulpture, pravi prvi nakit. I tako su čovekoliki grnčari, zemljoradnici, stočari, metalurzi postajali ljudi...
Koliko bi bila dugačka lista alatki, jednostavnih i složenih, kojima danas raspolažemo? Jedno do najvećih dostignuća u ovoj oblasti su kompjuteri, mašine koje "pamte".
Čovek - gospodar vatre - počinje da kuva hranu, da se greje, da obrađuje metale, da kuje alatke, stalno osvajajući nove oblasti delanja. Pronalazak, upotreba i primena vatre određuje stepen čovekovog razvoja.
Najstarije ognjište nađeno je u Kini, u jednoj pećini gde je živeo sinantropus, koji je tu ostavio nekoliko primitivnih alatki i nešto hrane spravljane od mesa jelena i nosoroga. Znači, za korišćenje vatre se znalo još pre više stotina hiljada godina. U početku se čovek koristio vatrom koja je nastala prirodnim putem: udarcem groma, požarom, itd. Vrlo je verovatno da je čovek umeo da je održi. Na takvu pretpostavku nas navodi i mit o Prometeju, koji je ukrao vatru od Zevsa i doneo je ljudima. Još i dan-danas Negriti sa Andamanskih ostrva u Bengalskom zalivu ne znaju da zapale vatru, već se zadovoljavaju održavanjem nađene vatre. Kanije, čovek je zapazio da trenje kamena o kamen (belutka,pirita) izaziva varnice koje mogu da zapale suve grančice, kao i da se trenjem drveta o drvo oslobađa toplota i pali strugotina na mestu trenja.
Ova tehnika dobijanja vatre trenjem uveliko je bila poznata još u starom veku. Mnoga urođenička plemena u Južnoj Americi i Eskimi koji žive u oblasti severnog Pacifika, još i danas na taj način pale vatru.
Stari Egipćani su razne zapaljive materije stavljali u kupastu posudu na kojoj su ih vrteli zašiljenim štapićem od tvrdog drveta. Jednom spravom, koja je ličila na gudalo, povećavali su brzinu okretanja štapića i ubrzavali paljenje vatre.
U Indiji su najčešće trljali dva štapića jedan o drugi, pomažući se remenom da bi ubrzali pokrete. Dobijenim varnicama palili su trud.
Grčki i rimski pastiri i vojnici su palili vatru takođe trenjem drveta. Drvo kojim su trljali, obično je bio bršljen, a drvo koje su traljali - lovor. Kao zapaljive materije najčešće su upotrebljavali suvo lišće, suve grančice, trud, kučinu, a ponekad i nasumporisane fitilje. Znali su i za kresivo: ako se kamenom ili gvozdenom pločicom udara o belutak - izbijaju varnice.
Još u starom veku ponegde su se služili konkavnim ogledalom. Vestalke su održavale svetu vatru okrećući prema Suncu zlatne pehare. Olmeci iz pretkolumbovske Amerike su se služili nekom vrstom ogledala od uglačanog magnetita. Glavni sveštenik Inka bi pomoću ulubljene metalne pločice zapalio češljani pamuk i njime pripaljivao novu vatru za praznik Sunca.
Vatra se tokom čitavog ljudskog razvoja neprestano upotrebljavala i u miroljubive i u ratne svrhe. Plamteći na bojištima i u opsednutim gradovima, ona neprestano gori i u visokim pećima i topionicama, u utrobi brodova i lokomotiva, ona pokreće ogromne termičke centrale i omogućava izbacivanje kosmičkih brodova van Zemljine atmosfere.
