Teče lepa Bojana, u Jadransko more ova reka se uliva.
Teče lepa Bojana, svojim šarmom sve nas dobija.
Teče lepa Bojana, granice među ljudima ona obara.
Teče lepa Bojana, kao clanak na putovanja.info ona završava.
A sve je počelo ne tako davno...
Pre dve nedelje sedeo sam u jednom poznatom beogradskom pabu i ispijao, reklo bi se, umerenu količinu piva sa limunom. Uživajući u razgovoru sa mladom damom koju duže vreme nisam video-jedan od onih "posle sto godina" susreta, nisam ni primetio kada je u jednom delu razgovora iznet plan za putešestvije na Adu Bojanu. Devojka me pogleda, zakoluta svojim divnim očima, i imajući u vidu kako me pamet napusti dok mi je pivo u ruci, bez imalo muke ponovi predlog. A on je u celini glasio otprilike ovako: "Idemo ti, ja, moje dve drugarice da kampujemo. Kupi konzerve sa gotovim jelima, pozajmi šator, vreću za spavanje i ne zaboravi kremu za sunčanje!". Potvrdno sam klimnuo glavom, i naš sledeći susret zbio se dva dana kasnije na Glavnoj železničkoj stanici.
Posle formalnog upoznavanja sa ostatkom "ekipe" krenuli smo do koloseka gde je "usidren" voz čekao svoje putnike. Oprostili smo se sa Beogradom, njegovim duhom i šmekom, utovarili rančeve, legli na krevete i istog trena utonuli u svet misli pun iščekivanja i znatiželje o mestu koje smo sebi odredili kao glavnu destinaciju. Može se reći da je sezona bila pri kraju, poslednja nedelja meseca avgusta, ali vagoni, ležajevi, kupei nisu bili ništa prazniji. Ipak, mesto po mesto, brdo po brdo, posle punih deset sati putovanja stigli smo u Bar. Tek što smo izašli iz voza, odlazimo na autobusku stanicu i kupujemo četiri karte za prevoz do Ulcinja. Inače, karta do Ulcinja se plaćala u autobusu i bila je po proizvoljnoj želji samog vozača-nekome tri, nekome četiri, a nekome i pet evra. Nisam najbolje shvatio od čega to zavisi.
Mana na relaciji Ulcinj-Ada Bojana je nepostojanje autobuskog prevoza, već samo mogućnost odlaska do kampa i plaže-uz pomoć taksija. Taksisti su i Albanci i Crnogorci i verujte mi, nikakva nacionalna razlika se ne primećuje kada krene cenkanje oko cene iznosa moguće vožnje. Naravno, taksista sve sam procenjuje, obrazlaže i pravda svoje zahteve. Činjenica da smo se vozili u taksiju koji nema taksimetar ili ga je možda i imao, ali nije radio, nije iznenadila nikog od mojih saputnika. Ponekad je možda bolje i ugovoriti cenu pre puta, a ne da te posle voze u bolnicu kad čuješ koliko si para ostavio za pola sata vožnje. Da, toliko otprilike treba do Ade Bojane, plus 12-15 evra siće u džepu.
Sve loše ili neprijatne trenutke zaboravljamo onog trena kada smo ugledali tablu na putu sa natpisom-Ada Bojana. Ushićenje raste. Um caruje. Snaga prtljag i rančeve valja. U nudistički auto kamp-mala, ali odabrana ekipa se "iskrcala". Predvođen devojkama koje znaju šta žele i hoće, ostavljam ličnu kartu na recepciji kampa, zakupljujemo mesto za šator koje iznosi 2 evra(a onda i taksa 2 evra, još nešto pola evra, pa još nešto pola evra), kupujemo vodu i sokove u obližnoj prodavnici i ulazimo u ograđen prostor, sa po kojim drvetom i žbunom. A u kampu...oni! Zamislite-svi ljudi goli. Ali goli! Kao od majke rođeni, žene i muškarci različite dobi, kilaže i lepote, "kupali" su svoje udove u bazenu sunčeve svetlosti, čija je temperatura u avgustu iznosila i preko 40 stepeni. Od trena kad postadoh predmet znatiželjnih pogleda, termin "golotinja" prestaje da bude tabu tema, a termin "obučen"-upravo to postaje.
Hrabrim i odlučnim koracima idemo do mesta ispod drveta gde ćemo podići šatore. Danas, noviji šatori ne zahtevaju previše preokupacije i razmišljanja, pa smo mi naše podigli za svega deset minuta. Dok smo se rapakivali, razgledali smo okolinu i nudistički svet i posle samo jednog sata prihvatili ih kao ništa čudno. Nismo imali hrabrosti, nazovimo to-odsutnost sopstvenog identiteta, da šetamo goli kroz kamp ili na plaži, ali... Pa naravno da ima "ali"! Granica "dobrog ukusa"-kako bi rekli "tekstilci"(naziv za obučene od strane nudista i naturcionista) nestala je kada smo iscrpljeni od puta, u ograđenom uniseks prostoru sa tuševima, odlučili da skinemo donji veš po svaku cenu. Pomislio sam da ako već ne mogu napolju, pa mogu valjda unutra. Šta ja to imam što drugi nemaju?! I tako je mentalna i fizička barijera probijena. Prihvaćeni smo od strane starosedelaca, brzo se uklopili, upoznali fine i prijatne ljude-od Nemaca do Slovenaca,i brže-bolje otrčali na plažu.
Tamno sivi pesak i miris mora bile su dve opisne note kojima je pisan jedan san, san koji postaje java, java koja se zove Ada, a pored Ade jedna slatka, duge morske kose-Bojana. Plaža se prostire, sasvim sigurno, par kilometara. Na nudističkoj plaži, koja nije bila baš prepuna, jer ipak je finiš sezone, zabranjen je unos fotoaparata i sunčanje i kupanje u odeći. Vaš fotoreporter i njegovo društvance su osetili na svojoj koži kako izgleda biti izbačen sa plaže i iz vode zato što ste obučeni?! Nismo dugo tugovali zbog te činjenice, jer na svega 500 metara od tog mesta, od hotela (čini mi se jedinog na ovom području), postoji plaža za "obučene". Ne može se reći ni jednog trena da je plaža čista, da nema hartije, flaša ili kesa, ali da sa celokupnom prirodom, rastinjem niskim i visokim, morem koje je bilo nemirno tih dana, i vedrim nebom u očima svakog turiste predstavlja savršen pejzaž-to je istina! Kupali smo se u dva navrata-prepodne, čim ustanemo, i predveče, kada suncevi zraci počnu da blede. To je period koji je najbolji ako ne želite da izgorite, jer na temperaturi od preko 40 stepeni, kreme teško pomažu. Osim što smo pauzu izmežu odlaska na plažu koristili da jedemo, pričamo i "osetimo" Adu, vreme smo provodili i u dva vrlo lepa i prijatna kafić-restorana. Oni su specifični, ne samo zato što je usluga odlična, ljudi druželjubivi i hrana kvalitetna, već zato što se i nalaze jedan pored drugog, pa na taj način čine konkurenciju. Jedan se zove "Kod Ćićka", a drugi "Kod Ranka". Toplo preporučujem da svratite, ako vas put tamo odvede, u bilo koji od ova dva ugostiteljska objekta.
I tako, kupamo se i životarimo već dva dana, kad će jedna gospođica iz naše družine: "Jao, da znate što sam jednog divnog gospodina upoznala. Ime mu je Pešo, i pozvao nas je da dođemo kod njega, na obrok. Nije problem ni to što se on nalazi na drugoj obali reke Bojane, jer će doći čamcem da nas pokupi i posle ručka će nas vratiti". Svi smo ponudu oberučke prihvatili i zaista nismo se razočarali. Kršni Crnogorac od svojih pedesetak godina, došao je po nas i prevezao nas do svoje oaze. Kolibica koju je sam sagradio i u kojoj živi preko 20-30 godina, jeste utočište za ljudsku dušu, a pre svega stomak. Cela kućica je na vodi, reci Bojani, a okolina je obrasla trskom. Ono što oduševljeva je i zapažanje da u vazdušnom prostoru oko stolova nije bilo ni jedne jedine bube ili komarca, što je ipak za obale uz reku velika retkost. Osim što nam je ponudio gostoprimstvo, i upoznao nas sa celom porodicom, koja je takože vedra, prijatna i stalno nasmejana, imali smo zadovoljstvo i da čujemo poneku anegdotu sa plaže. Pešo je, inače, bio dugogodišnji spasilac na Adi Bojani. Tako nam je stari morski vuk objasnio zašto se obučeni kupači teraju sa plaže. Jos sedamdesetih godina prošloga veka, valjda kad je čitava ideja o nudističkoj plaži i začeta, nemački turisti su se žalili i pretili tužbama protiv nadležnih, jer nisu dobijali ono što su platili. Jednostavno rečeno-u prospektu im je ponuđeno "golo" okruženje, a oni su dobili samo "polugolo". Od tada, pa sve do danas, najstrože se vodi računa o o pravilima ponašanja i oblačenja na plaži. Brojnost stranih turista je iz godine u godinu sve veća i ljudi tu dolaze porodično sa mladim naraštajem. Između priča, služili smo se ribljom čorbom, domaćim salatama i sveže isprženom ribom. Od kako smo došli u Beograd, još uvek sanjamo te "blažene" porcije.
Jutra i dani su prolazili na talasima, pesku, punog stomaka i plivanjem niz reku. A noći... Noći su bile posebne. Posebne po svemu. San letnje noći, neko bi rekao. Takozvana Divlja plaža bila je centar sveta svake večeri. Jedna jedina baraka u okruženju od 200 metara, na ušću Bojane u more, odisala je muzikom i energijom kakva spaja sve ljude, nacije, vere-odisala je mudrošću, a u isto vreme i zabavom. Poseban ritual je počinjao oko 22h i svodio se na skupljanje trske i suvog drveta za pravljenje logorske vatre. Snop i toplina žuto-narandžaste "kraljice" dizao bi se i do dva metra u visinu. Ponekad je svirala "živa muzika", a ponekad je bio puštan jedan jedini i neprevaziđeni Bob Marli. Pića, kako alkoholna, tako i bezalkoholna, nisu skupa. Oko 1 evro je prosek. Međutim sav ostali alkohol, snovi i anegdote deljeni su između članova "obalske sekcije". Svi poređani oko vatre, bili smo deo nekog višeg, opuštenijeg i samo od ljubavi i dobrote satkanog carstva. Provod na plažama trajao je do prvog sunčevog izlaska, do trena kada bi jedni drugima rekli: "Dobro jutro!" i otišli da spavamo.
Sedam dana brzo je proletelo. Jutra kada sam se osećao kao trava koju miluje povetarac, podneva kad sam bio crven kao rak, i večeri kad sam bio kao riba u moru-neću nikada zaboraviti. Ljude i prirodu Ade Bojane neću nikada napustiti. U srcu ih nosim do sledećeg leta, a onda ponovo deo sna, zajedno sa njima i ja postajem.
Autor teksta: Marko Radovanac
