Tunis - Djerba:
| Cene Zabava Shopping Kultura Meštani |
Poslao/la: sandra bulovic , mesto: hannover u 06. 08 2007. 11:49 Vreme boravka: 06. 2007 Godina rođenja: 1977 bila sam u djerba, u mjestu zarzis bila je jako ljepo svaki dan je sijalo sunce i temperatura je bila oko 35-38 stepeni hotel shango zarzis se nalazi u predivnom vrtu pun sa malim bungalovima takoder je odmah do mora jako mi se svidelo, na godinu cu opet
6 od 8 posetilac(a) smatra da je ovaj opis koristan. |
| Cene Zabava Shopping Kultura Meštani |
Poslao/la: Iva, mesto: Cakovec u 24. 04 2007. 09:41 Vreme boravka: 07. 2006 Godina rođenja: 1984 Bila sam u hotelu Sidi Mansour, koji zasluzno ima 4 zvjezdice!! Hotel je odlican, sobe klimatizirane, hrane ima za svakog po nesto od tradicionalne do europske, ima bazen, svoju privatnu plazu na obali koja je vrlo blizu. Svaku vecer na bazenu su bila organizirana zanimljiva dogadjanja. Na samom otoku Jerbi nema bas mjesta za izlazak, to je mjesto samo za odmor, medjutim sa otoka se moze otici na razlicite izlete u unutrasnjost Tunisa, sto bi ja svima preporucila!! Moja grupa se takodjer razboljela, ali ne u hotelu vec negdje na safariju! Bolest je prosla a lijepa sjecanja na Tunis su ostala!!
2 od 2 posetilac(a) smatra da je ovaj opis koristan. |
Cene Zabava Shopping Kultura Meštani |
Poslao/la: damjana, mesto: Velenje Slovenija u 17. 10 2006. 09:11 Vreme boravka: 09. 2005 Godina rođenja: 1965 Hotel Sidi Slim je najslabija kategorija hotela u kojem sam boravila. Na ponudi su nam rekli, da ima 3 zvjezdice, a ovi NEMA NI JEDNU. Svi smo se razboljeli, jer imaju jako lošu hranu i čistoču. Otok Djerba još NIJE razvit i ne nudi nešto ekskluzivno. Nema zabave, dobrih restaurana ičistoče jer po gradu u večernim satima šetaju štakori i ščurki. Užas!More je jako umazano tako, da se ne možeš kupati u njom. Ja sam bila jako razočarana na cjelu ponudbu. Djeba me neče više vidjeti. Bolje je u Hamammetu i na putovanju po puščavi.
7 od 7 posetilac(a) smatra da je ovaj opis koristan. |
| Cene Zabava Shopping Kultura Meštani |
Poslao/la: Danijela, mesto: Beograd u 28. 07 2006. 14:36 Vreme boravka: 05. 2006 Godina rođenja: 1979 Djerba je jako lepo ostrvo za odmor. Prelepe plaze sa sitnim peskom iz Sahare. Ali tamo mozete ici samo na odmor. Nema mesta za izlazak,, okolni gradovi su slabo razvijeni i ne bas cisti. Mi smo bili smesteni u all inclusive hotelu sa 4*, ali realno on ima 3*, tako da dobro na sajtu pogledajte slike hotela, jer Vam u agenciji nece reci da je hotel star preko 30 godina i da je mozda kada se otvorio imao 4*
8 od 8 posetilac(a) smatra da je ovaj opis koristan. |
 Cene Zabava Shopping Kultura Meštani |
Poslao/la: suzana, mesto: beograd u 16. 07 2006. 13:33 Vreme boravka: 06. 2006 Godina rođenja: 1968 Sidi Slim, Djerba Hotel je izgradjen u u "menzel' stilu - smestaj je u bungalovima. Nase agencije ga kategorisu sa 3*, evropske (ako je suditi prema internetu) sa 2*. Zaista je skroman, domacini se jako trude, cisto je, uredno ali prilicno "robinzonski". Hrana nije losa, svedski sto je - ipak, prilicno jednolican. Ima tri bazena, celodnevnu animaciju, besplatno je koriscenje lezaljki pored bazena i na plazi, upotreba kanua, pedolina takodje, besplatna. Jedina zamerka je plaza. Deo van vode je ok, fini beli pesak. Ali deo u vodi je potpuno kamenit - stenovit. Ukoliko idete sa malom decom, moze da bude problema, narocito ako su talasi - nema kupanja, sigurno. Ako idete bez dece, mozda vam i nece smetati, ali obavezno ponesite one plasticne sandale za vodu... Voda je EXTRA topla... Najblizi grad je Midun, unutar ostrva je, ima veliki, lep bazar, cenkanje je obavezno. Ne propustite da odete tamo. Apoteke, lekar, zubar, ako zatreba - sve je tu i ok je i sto se tice usluge a i cene. Houmt Souk - najvece mesto, mozete i ne morate da ga vidite, nista posebno, bazar je skuplji od onog u Midunu. Djerba explorer - kompleks koji obavezno treba posetiti!!! Sve mozete da vidite i posetite sami, nije vam neophodna usluga vodica, taksi je jevtin i suguran prevoz, ide na svaki minut. Dakle, ako zelite miran, porodicni odmor, Djerba je dobar izbor. Ako ste mladji i zeljni buke, galame, provoda i akcije, bice vam zasigurno dosadno...
8 od 8 posetilac(a) smatra da je ovaj opis koristan. |
| Cene Zabava Shopping Kultura Meštani |
Poslao/la: Vuckovic Milos, mesto: Beograd u 02. 06 2006. 11:03 Vreme boravka: 01. 2006 Godina rođenja: 1964 ĐERBA 19-26. 1. 2006. جزيرة جربة Četvrtak ujutru oko devet sati, aerodrom na Surčinu. Polazim sa devojkom na zimovanje u Tunis, preko Kon Tikija, avio kompanijom Er Tunis. Moja prva poseta Tunisu, Africi i muslimanskoj državi uopšte u životu. Aranžman traje sedam dana. Ne prija mi jutarnje ustajanje u šest da bih bio na aerodromu dva sata pre leta. Dan ranije sam zvao ekspozituru agencije kod Tašmajdana ne bih li proverio da li je sve u redu sa vremenom poletanja. Mlađi ženski glas mi kaže da je sve OK oko 12 sati, međutim već u pola tri zovu me na mobilni telefon iz agencije da mi kažu kako je let pomeren za petnaest minuta unapred. Ustaje se još ranije. Već to prvo pomeranje me malo uznemiruje jer znam da jedna promena često predstavlja uvertiru za bar još jednu. Dan ranije sam otišao na sajt hotela MariKvin u kome ćemo biti smešteni i video da izgleda i spolja i iznutra orijentalno zanimljivo. Na drugom francuskom sajtu nalazim da je temperatura 17. 1, dakle dva dana ranije, bila 20 stepeni i vreme potpuno sunčano. Primamljivo u odnosu na beogradski očekivani minus. Inače Džerbu ili Đerbu reklamiraju kao ostrvo sa 345 sunčanih dana godišnje. Sa takvim izgledima ali i uz opreznost dugoročne prognoze na tuniskom meteorološkom sajtu zbog sledećih pet oblačnih dana spakovao sam stvari od letnjeg šorca i majica bez rukava do malo debljih stvari za rano proleće. Naravno u Beogradu je najavljeno -2 stepena za dan poletanja pa je većina putnika bila dobrano zimski obučena. Sem po izuzetno sunčanom vremenu tokom cele godine Đerbu još reklamiraju i kao legendarno mesto Odisejevog putovanja Mediteranom na kome se zaustavio i tu pronašao ljude koji su pili polen iz lotosa. Taj deo priče me nije obradovao jer legende vrlo često služe za prikrivanje nedostataka i realnih vrednosti, u ovom slučaju turističkih zanimljivosti. Takva fama biva raskrinkana odmah prilikom sletanja na lokalni aerodrom. Let traje dva sata i petnaest minuta, tuniskim Boingom 737. U vazduhu je bilo malo vise ljuljanja nego što bi se moglo očekivati i to na delu Mediterana od Sicilije do Tunisa. Obrok u avionu je bio skroman, kvadratić govedine nije baš bio mekan ali svako jelo je dobrodošlo. Za vreme leta su se u jednom momentu niotkuda spustili mali monitori preko kojih smo mogli da pratimo putanju i meteorološke i druge podatke na tri jezika, što smatram za plus. U povratnom letu, drugi Boing 737 nije imao tu opciju. Grupa je brojala oko četrdeset pet ljudi. Ekipa je bila vrlo šarena. Parovi sa i bez dece, starije gospođe, nekoliko mladih parova i razne rođačke varijante. Ja sam krenuo da se čisto odmorim od posla, sa očekivanjima možda mnogo manjim od većine putnika, uključujući i moju lepšu polovinu. Poneo sam i uspavano znanje francuskog jezika iz srednje škole, koga nisam obnavljao od sredine devedesetih godina. Cenim da je jedna trećina ljudi iz grupe govorila ili se poštapala (poput mene) francuskim jezikom. No, bili smo naoružani svim jezicima i dijalektima nužnim za ovakva putovanja. Na kraju dana, što bi rekli Englezi, mislim da je ipak mala prednost poznavanje francuskog jezika u ovom području sveta, uglavnom zbog kelnera i cenjkanja, o čemu ću mnogo ali malo kasnije. Prvo približavanje ostrvu i nizak let su pokazali da su moja meteorološka strahovanja iz Beograda bila opravdana; naime bilo je više oblačno nego sunčano. Prvi šok je usledio zbog pregleda reljefa samog ostrva. Ostrvo je u stvari ravna ploča sa najvišim brdom visine oko 500 metara, i prilično golo i nenaseljeno, sa proređenim palmama zabijenim u more peska, kao suncokreti koji vapiju za vodom. Nismo videli ni veću količinu maslinjaka, ni naseljenih mesta, izgledalo je da je ostrvo nekako pusto i izolovano. Mislim da su roditelji sa malom decom bili blago razočarani mada su to odlično podnosili. Odisej je ovde mogao samo da peva Odiseju Lea Martina, lotosi su nekih hiljadu kilometara istočnije. Usput, teorija da su Rimljani nazivali Kartaginjane Punima što je naziv izveden od latinske reči pešak, koju će vam ispričati svaki bolji vodič, ne pije vodu ovde. Dati ime tadašnjoj najvećoj pomorskoj sili prema vojnicima pešacima je neozbiljno, ali bajke putuju i kopnom i vodom. Kažu da je voda nekih stotinu metara od obale duboka tek dva metra što se može videti i prema pobodenom drveću koje štrči iz vode. Za ružičaste mrlje u daljini rekoše nam da su flamingosi pa da im verujemo. Hotelom sam oduševljen. Dobili smo sobu identičnu sa promotivne slike, sa neizbežnim grčkim elementom, stubom u maloj lođi u sredini sobe. Kupatilo je u pločicama sa omiljenim lokalnim bojama (plavo, zeleno i ljubičasto) a u arhitekturi ostrvskih gradića se može nazreti da je ostrvo glavni centar proizvodnje i obrade gline. MariKvin je vrlo prostran hotel, sa velikim lobijem u belom i šarenom mermeru sa stubovima ukrašenim prelepim arabeskama i rezbarenom drvenarijom svuda, od ograda dva mavarska kafića na spratu do slepih dekorativnih balkona ispod glavne kupole. Glavna kupola lobija je izuzetno urađena, natkriljuje centar hotela, kvadrat stranica od oko deset metara i opet je fantastično isklesana u belom mermeru, iz čijeg središta polazi dvanaest zrakova ka zidovima. Postoje dva spoljna bazena, jedan je većih dimenzija i pravilan, drugi nepravilnog oblika, a jedini zatvoreni kružni bazen je dovoljan da opslužuje tek maksimum četvoro ljudi u isto vreme a da se ne sudaraju. Njegova temperatura je 25 stepeni i možda mi je i žao što ga nisam koristio. Slika predsednika je skoro obavezna u svim u javnim zgradama, pa je i ovde ima ali su zidovi i podovi bogati andaluzijskim i mavarskim predmetima i ukrasima, tek da ne zaboravite u kom delu Mediterana se nalazite. Stilski, hotel je po meni čista desetka. Postoji mnoštvo detalja koje ćete otkriti dok pijuckate tunišku iliti po naški tursku kafu, malo slađu, ali definitivno arabiku, i opuštate se bez želje da jurcate sa svrhom. U tom slučaju ćete možda otkriti da su vam zenice postale robinje vijugavih, cik-cak i nepravilnih linija. Ovde je oblost dominantan oblik, kao i forma ključaonice koja se može sresti od vrata do spratova raznih građevina. U ovakvom miljeu je prava poslastica čitati neku knjigu sa orijentalnom tematikom, kakvu sam i dobio na čitanje; mnogo je lakše uneti se u priče iz harema ili hiljadu i jedne noći. Mirisi takođe daju dah orijentu, što ćete zaključiti već pri prvoj večeri u restoranu hotela. Kada smo pristigli, hotel je izgledao poprilično prazan, budući da je ogroman, sa preko trista soba, kao da je samo desetina kapaciteta bila popunjena. Nigde žive duše sem prethodne grupe koja je ovde odlučila da ostane svih petnaest dana. Švedski sto može da bude veliki izazov za pojedince različitih nacija, što se i pokazalo svih sedam dana boravka. U početku sam se pitao čemu služe narandžaste trake oko ruku skoro svih ostalih stranih gostiju uglavnom Danaca i Čeha, da bih tek pri kraju shvatio da su imali all-inclusive aranžman. Elem, grabež za hranom je bio standardno balkanski neodmeren, verovatno da bismo obnovili domaću vezu sa turskim osvajačima koji su i ovde ostavili sirotinju raju i večito gladne oči. Ovo je pravo mesto da se poveća telesna težina a smanji moždana. Ta prva večera mi je ubila volju za apetitom, ali za divno čudo nije bilo većih ekscesa tipa prevrtanje ćasa i posuda sa hranom i klizanja na prosutim špagetima. Bilo je dosta raznovrsnih preliva i začina, obilje svežeg, poznatog i nepoznatog povrća, veoma ukusnog; glavno mesto okupljanja, sem tacni sa besplatnim i beskonačnim porcijama torte i čokoladinog krema, bila je topla kuhinja, gde su kuvari pred vama pržili hranu na ovećoj plotni, gde su se dobijale i gubile mnoge bitke, porcije i kilogrami. Za razliku od ostalih takmičara, moje pripreme su bile jezičkog tipa; iz knjižice francuskih izraza u svakoj prilici, prepisivao sam imena raznih hrana i naravno neophodnih čačkalica i karafindla koji su na početku ličili na fatamorganu. Papirić sam ljubomorno čuvao kod sebe i nosio ga u zatvorenoj torbici od prvog do poslednjeg dana. Nikad se ne zna. Najviše me je pogodio prvi doručak, kada sam ustanovio da postoji velika zdela sa sutlijašem i činijica sa suvim grožđem malo dalje. Nažalost ovakav doručak nikada više nije ponovljen iako sam ga žarko čekao. Inače svo osoblje hotela, od konobara i animatora do prodavaca iz dve hotelske radnje bilo je sjajno. Drugog dana, u petak, bio je organizovan obilazak ostrva autobusom koji je trajao od devet sati pre podne do dva sata popodne. To je sasvim pristojna tura koju treba pogledati da bi se čovek malo upoznao sa Đerbom, koja je veličine od oko 25 sa 20 kvadratnih kilometara. Posetu lokalnom muzeju narodnih običaja ne smete propustiti. Ovaj izlet je i prilika da se prođe Meka ostrvskog šopinga, Humt-Suk, gde se može lako izgubiti u lavirintu prodavnica sa dvostrukim ulazima i sličnim radnjama. Dakle ovde trgovci bacaju na vas mrežu poziva i komplimenata na 3-4 jezika ne bi li vas privukli i odvukli u dubine svojih radnjica. Kod njih ne postoji neradni dan, raspoloženje za prodaju zavisi od vremena. Ovde postoji dani koji su bolji za šoping od drugih, iako su dinamika kupovine i broj radnji vrlo jaki. Kako to otprilike izgleda saznaćete uskoro ali prvo da kažem da je valuta Tunisa dinar, koji vredi otprilike 53 naša dinara, a deset evra vredi oko 16 tuniskih dinara ili DT kako oni pišu (nije zdesna nalevo, već prema francuskom nazivu). Navešću lični primer za gradiće Midun i Humt-Suk. U subotu je bio loše vreme, kišica, što vas primorava da se dosađujete jer su u okolini samo hoteli a po vetru i nije okazion šetkati po plaži gde opet smaraju prodavci, sa paletom robe od vijagre do bižuterije. Malo je bez sadržaja kad plaže ne rade a hotel nije u nekom mestu. Opet nije ni za odlazak do dva ili pet kilometara udaljenih gradića taksijem jer radnje uglavnom ne rade dok je loše vreme. Za ručak smo uglavnom jeli picu po fast fudovima i restorančićima; lokalnu hranu nismo probali jer je bilo dovoljno u hotelu a ćevabdžinica razumljivo nije bilo. Gdegod smo pili kafu bila je odlična, od kapućina do makijata. Gazirana pića su malo drugačija nego kod nas, nešto blaža i slađa. Alkohol samo u hotelu, u picerijama bezalkoholno pivo. U nedelju u Midunu ulazim u radnju na kojoj piše da su cene fiksne, što je pravi rahat (ali ne i lokum) nakon dosadnih trgovaca koji spopadaju na svakom koraku i kada ustanove vašu nacionalnost kreću priče (kao iz Hiljadu i jedne noći ili bolje Ali babe) npr. kako su. Jugoslavija (brkaju nas uglavnom sa Česima a za Srbiju manje znaju, jedan taksista je mislio da se graničimo sa Rusijom kad sam mu rekao koliki je minus kod nas) i Tunis prijatelji, pa zato dobijate povoljniju cenu; krenu od 150 dinara i sa precrtavanjima dođu do 50; zatim mame raznim drugim pričama, pitaju da li ste specijalista ne bi li izmamili novac iz vaših zaliha. (To je jedina stvar koju mogu da zamerim našem inače odličnom vodiču, iskusnom Mirku, što nije naglasio da kupujemo u takvim radnjama. Pa mnogi su doživelli stres kada su uporedili cene!) Elem, u radnji sa odštampanim cenama i bar kodom na etiketi pažnju mi privlači svetla kožna jakna zanimljivog izgleda koji liči na šaru drveta. Tu se odmah stvori prodavac i počinje da me ubeđuje da je probam. Moj francuski nije najbolji ali me koliko-toliko razume, ako nešto zapne u obostranom opticaju su i engleski i nemački. Jakna mi se svidi i pitam kolika je cena pošto je na etiketi samo šifra. On vadi digitron i otkuca 280 (u DT, tj. malo preko170 evra) ali će mi dati popust i spustiti cenu na 260 DT (oko 160 evra). Nije mnogo, pogotovu o odnosu na beogradske cene ali se ne zalećem, ne volim ništa na prvu loptu, pošto shvatam da se može cenjkati i u fiksnim radnjama (sem za kožu, a kamilja je malo skuplja; ovo važi i za srebro). Izlazim iz radnje i on me zaustavlja i opet vadi digitron. Ovaj put zaustavlja se na 265 DT, to mu je najniža cena, verovatno je zaboravio šta mi je prethodno rekao, pošto sam ga pitao i koliko je to u evrima. Mersi, idemo dalje. Popodne, zbog oblaka i vetra odlučujemo se da samo prošetamo i u kompleksu hotela pored plaže nalećemo na radnjicu koja ima svega od hrane do grnčarije i na moju sreću kožne stvari. Pažnju mi privlači svetla kožna jakna koji liči na onu viđenu dan ranije. Vlasnik mi kaže da ima mnogo veći izbor u svojoj radnji u Midunu, a da se cene kreću čak oko 300 evra (valjda je mislio tuniskih dinara). Dobro, sad znam i nešto više o ciframa. Tu već odmah kreću kalkulacije u glavi: aha, pošto je ovaj bukvalni derikoža, kad budem ponovo išao u Midun, iscenjkaću se valjda za 150 evra, koje ću odmah da odvojim za to. Zadovoljan, u hotelu za večeru počinjem da koristim švedski sto kao i svi normalni ljudi, što više to bolje. (Čuveni arapski lekar i filozof Avicena kaže: Bolje je jesti malo i loše nego mnogo i dobro!) U ponedeljak se konačno razvedrava i odlazimo u Humt-Suk u poteru za još stvari i poklončića za sebe i druge. Pošto je to administrativni centar ostrva sa oko 20 000 ljudi, mora da ima i više radnji. I ima, naravno, trgovački centar je splet radnji i pijaca tako povezanih i isprepletanih da ne pomaže ni bacanje kamenčića a Arijadnina nit se zapetljala od vreline rada uma i želje da se jeftino prođe. (Nema toga, neko plati na početku neko na kraju mosta.) Iskušenje tela i duše u kome se poriv Minotaura mora odlučno saseći u korenu. Naravno, ulazim u radnju sa fiksnim cenama, jednu, drugu treću, ali ove ne izgledaju toliko dobro kao ona prva u Midunu, nisu loše ali nije to to. I odjednom blesak; u četvrtoj nalazim jaknu slične boje i dezena, malo manje mi se sviđa, ali cena je svega 180 DT, oko 110 evra!! Šta sad?? Treba mi malo vremena da se priberem a prodavačica iza mene cupka u mestu nadajući se da ću ispazariti jaknu. Ne znam zašto, kažem nije loša i izlazim zbunjen iz radnje, samo da što pre odem. Vrtoglavi padovi cena ne ostavljaju me ravnodušnim. Pa ima li ovde uopšte nekakvih pravila, šta je ovo? Afrika, Magreb, Tunis, Orijent, iako je mnogo zapadnije od nas. Izlazim u nok-daunu na ulicu i ruši mi se logika i matematika, a vreva i uzvici lokalnog življa, galimatijas jezika, boja i faca pravi vrtlog u meni, pustinjska oluja kovitla i besni nabreklim vijugama. U takvom grogi stanju me dokusuruje trgovac na kaldrmi sa okačenim jaknama, koji uporno hoće da mi proda jaknu koju već nerado probam za osamdeset evra, ali sada me svaka niža cena samo više odbija i želim da se pomerim odatle i vratim se u sobu. Nervoza se uvlači i u stomak. Razumeću malo kasnije, ništa nije vredno kao duhovni mir. U utorak smo otišli na celodnevni izlet u pustinju na jedan dan. Ako krenete, obavezno jahati kamilu makar i sa početnom nelagodnošću. Neki ljudi koji su se opredelili za konjsku kočiju su kasnije zažalili. Na ovom razgledanju inače možete videti i berberske kuće izdubljene u lesu, vredi ih pogledati, iako se za ovaj izlet od 56 evra putuje 250 kilometara u jednom pravcu. Ovaj dan je poništio prethodni i doneo talas zadovoljstva i unutrašnjeg obogaćenja, za razliku od prethodnog koji duhovno osiromašuje čoveka, bez obzira na prividni spoljašnji dobitak. Ćaskanje sa mladim beduinskim vodičem donosi saznanje da on od života želi samo dobru kamilu i da jezdi pustinjom. Još iznenađenja čekaju me u sredu, kada odlazimo u Midun. Prvo nalazim radnju-radionicu privatnika iz kompleksa hotela u kojoj mi kažu da je cena svetlih jakni 210 DT (130 evra) a ne 300 evra. Više ne volim žućkastu boju kože i nije mi ništa jasno, ko je tu lud. Malo dalje, u istoj radnji sa fiksnim cenama u kojoj sam bio u nedelju, sada je tu drugi prodavac, a on mi za jaknu za koju sam prvi put pitao daje početnu cenu od 210 DT. Ne mogu više da se cenjkam i shvatam, i hvatam se za jednu tamniju jaknu čisto da bih zaboravio one prethodne. Ona mi je taman ali više nemam kriterijume, i ne želim da spuštam cenu i okusim jeftinoću. Humt Suk je bio povoljniji ali nemam želje da ponovo idem poslednjeg dana i da lutam bazarom tražeći jeftiniju varijantu. Uzbuđenje je prošlo. Na kraju svega ovo letovanje-zimovanje mi je ostalo u lepoj uspomeni i pored slabijeg vremena. Ostaje mi da odem na jesen u neko kopneno letovalište pa da upotpunim utisak o Tunisu. Još uvek mi kroz glavu prolaze mnoge scene. Pustinja i galop mog dromedara Ali-babe, vijugava geometrija građevina i predmeta, scena sa ulice gde na petnaest stepeni uporedu idu svetloputi stranac u otvorenim sandalama i u šorcu i lokalni stanovnik sa jaknom i kapuljačom na glavi i rukavicama, dotad neviđene nijanse tena ljudi, od najcrnje crne boje koja može da se zamisli do svetlih nijansi boje kafe i peska. Možda je ova Odiseja uzela previše mesta ali hteo sam da je predstavim bez želje da privučem ili odbijem nekog, kao neku vrstu razglednice ovog putovanja. Jedina neprijatnost mi se desila pri povratnom letu pošto sam neoprezno stavio perorez-švajcarac u spoljni džep torbe. U Beogradu sam odmah posle prijema prtljaga video da je nestao. Očigledno ga nije trebalo ni nositi. Kod kuće još shvatam da mi nema novčanika koga sam srećom celog ispraznio pošto sam kupio novi, poslednjeg dana, za poslednje pare. Manfiš flus, što bi rekli Arapi, u prevodu, nemam više novaca, što je možda jedina fraza koja vas spašava od najezde trgovaca, i to privremeno. Nevolja je što je neko od radnika za transport prtljaga imao dovoljno vremena da mi otvori mukom zatvorenu torbu i da prošara sa strane, pazeći da ne ostavi tragove otvaranja spakovanih stvari, jer je novčanik bio tako ostavljen i ne previše duboko. Sve ostalo je bilo na mestu. Sumnjam na tuniške pre nego na naše momke. Takav je kismet.
42 od 51 posetilac(a) smatra da je ovaj opis koristan. |