• Carigrad, Konstantinopolj, Istanbul

    Autor MajusMajus, za destinaciju Istanbul,

    Istanbul ima 17 miliona stanovnika. Srbija 7. Ja sam provela svega 4 dana. Znači, nisam kompetentna da pričam o Istanbulu i dajem savete šta treba obići, jer je to vreme isuviše kratko. Ali utisak koji je taj grad ostavio na mene je toliko jak, da se sve do sada nisam usuđivala da započnem ovo putovanje. Kada me neko pita koje mi je omiljeno mesto - odgovor je samo jedan.
    Otišla sam u Istanbul bez ikakvih očekivanja. Samo sam želela da eto, odem, ne nadajući se ničemu. Nisam znala više od toga da se prostire na dva kontinenta, Evropi i Aziji, a razdvaja ih Bosfor, neka vodica između. A onda šok! Kulturni, društveni, istorijski, religijski...
    Naš hotel je bio u blizini Kapali čaršije, tako da smo uglavnom svuda išli pešice. Prevoz skoro da nismo koristili. Sve vreme smo bili na evropskoj strani i jedva čekam da odem opet i provedem vreme u Aziji. U glavi mi je zbrka i haos dok razmišljam šta prvo da spomenem, otprilike kao u njihovom saobraćaju. Nigde nisam videla da se tako ludački vozi, kao tamo. Tokom '80-ih godina, prvi put je raspisan međunarodni konkurs za reorganizaciju saobraćaja, kada su se samo Francuzi usudili da naprave plan metroa i saobraćaj dovedu koliko - toliko u red. Sećam se da smo na semaforu, na pešačkom prelazu proveli 15 minuta u strahu, čekajući pogodan trenutak da pređemo ulicu, svi su vozili užasno brzo i zeleno za pešake nije imalo nikakav značaj za one u vozilima. Ali s druge strane, usudili smo se da pretrčavamo najveću raskrsnicu koju sam videla tamo, jer ko će da pešači čak do sledečeg pešačkog prelaza. Ono što sam najviše volela je da posmatram ljude. Što duže gledam ljude u nekom mestu, to mi je jasnije gde sam. A ovde u svakoj minuti srećem žene sa rupičastim otvorima oko očiju, potpuno pokrivene iako je napolju skoro 30C ili sa lepim, svilenim maramama na glavi, besprekorno našminkanog lica, onih u minićima i visokim potpeticama do onih evropskih damica koje samo jake crne obrve otkrivaju da su Turkinje. Sve to govori o različitostima ovog grada. Od Plave džamije do Taksima, sve je pomešano i svaki pređeni korak je novo iskustvo i otkrovenje. A mirisi....,,da li osećaš miris istoka, da li osećaš snagu mog instinkta...''. Hodže se javljaju pet puta u toku dana iz svake džamije. A džamija ima oko 3000. Možda i duplo. Orijent me je uvek privlačio u svakom obliku, pa mi je svaka molitva bila pesma. Ali uglavnom, ljudima okolo je smetalo. Na ulicama postoji veliki broj mačaka. Ima dosta pasa, ali mačke su baš upečatljive. I vrlo pitome. Ono što su golubovi na glavnom trgu u Veneciji, ovde su mačke u celom Istanbulu.
    Kada su znamenitosti u pitanju, Aja Sofija i Plava džamija su glavne i nalaze se jedna preko puta druge, tako da se obe mogu obići za par sati. Aja Sofija, nekada hrišćanska crkva, 1453. god, padom Konstantinopolja, pod vođstvom Turaka, pretvara se u džamiju. Zamislite džamiju u kojoj su freske Isusa Hrista. Kombinacija dve religije. Odmah preko puta je Plava džamija, najveća u Istanbulu sa šest minareta. Ko se uputi unutra, treba biti adekvatno obučen, noge pokrivene, žene sa maramama na glavi i na ulazu je obavezno izuvanje (kao i u svakoj drugoj džamiji), samo se ovde dobija i kesa za obuću. Ali smrad nogu unutra je nepodnošljiv! Ulaz za Aja Sofiju je 13e, za Plavu džamiju se ne naplaćuje. Ovo su informacije od pre dve godine, možda su cene promenjene u međuvremenu. Spominjala sam ranije konje na crkvi Sv. Marka u Veneciji. E pa, te statue su neko vreme provele ispred Plave džamije, još za vreme Carigrada, kada se na tom mestu nalazio hipodrom. Ispred džamije se još uvek nalaze preživeli spomenici koji datiraju iz doba Carigrada, obelisk iz 390, Zmijski stub iz 479. godine i stub Konstantina iz 10. veka. 
    Za Topkapi palatu treba odvojiti pola dana. Ulaz je 40 turskih lira, što bi u prevodu značilo oko 14e. Predstavlja Sultanovu rezidenciju i sedište Otomanskog carstva (sada je muzej), nalazi se na jednom brdu odakle se pogled prostire na Bosfor, Bosforski most i ceo grad na dve strane. Palata se sastoji od ogromnog parka i gomile prostorija, tzv. Sultanovih odaja. Ko je gledao Sultana u seriji, znaće mnogo više o čemu pričam, ja sam imala u ekipi ljude koji su znali sve detalje, pa sam dobijala informacije iz prve ruke, od toga kako se zvala Sultanova majka, gde je sedela, do informacija o devojkama iz Harema koji smo takođe obišli. Ispod palate nalazi se Arheološki muzej.
    Na Bajazitovom trgu, pored Bajazitove džamije, nalaze se Univerzitet, ulične knjižare, vrt, groblje na kome se može popiti čaj i pušiti nargila, i inače na grobljima su obično smeštene kafane. Pored je Kapali čaršija za sve ljubitelje šopinga. Tamo bih po ceo dan mirisala začine, kupovala ukrasne lampe, činije, džezve, ćilime, marame, šalvare i šarene bluze, samo da prodavci nisu toliko navalentni. Bukvalno vuku za rukav, dobacuju, užasno su dosadni, insistiraju na cenkanju, napadni su do te mere da smo izlazili potpuno iscrpljeni. Sve džamije su manje - više iste, ali opet, izdvajaju se Sulejmanova i džamija Mehmeda Paše Sokolovića.
    Kao i svuda, najbolje je u nekom trenutku izgubiti se i lutati nepoznatim ulicama, zaći u delove gde nema turista i gde se može osetiti život lokalaca. U Istanbulu se u takvim ulicama uglavnom mogu videti stare, drvene kuće koje su gorele u požarima. Musava deca igraju fudbal na prašnjavom asfaltu, psi trče za njima, čuje se molitva, stari Turčin sedi ispred kuće i puši svoju ,,pljugu''. Ulice su uske, kuće popločane, a onda odjednom iz susedne ulice koja se ni ne vidi, izroni džip širine koliko i sama ulica i projuri brzinom da se naježiš.
    Meni omiljeni deo je oko kule i mosta Galata. Most Galata predstavlja obeležje grada,razapet preko ušća Zlatnog roga - prirodne luke Istanbula. Na mostu, jedan do drugog stoje pecaroši sa obe strane, a odmah ispod nižu se restorani. Kula Galata, nalazi se u blizini mosta, u delu grada - Begoglu. Sagrađena je 1348. god. kao mletačka tvrđava, a kasnije je korišćena kao kasarna, zatvor i astronomska opservatorija. Vidi se sa svih tačaka Istanbula, i sa nje se vidi ceo Istanbul. Deo oko kule je veoma lep i svaka ulica vodi do Trga Taksim na kome se nalazi spomenik Republike, koji predstavlja Ataturka i druge revolucionarne vođe. Odatle se ulazi u ulicu Istiklal, pešačku zonu, kojom prolazi ,,nostalgični tramvaj'' dužinom od 1.6km, i proteže se sve do drugog trga - Tünel. Kada se krene od Taksima, glavnom džadom, skreće se desno u ulicu koja je nas podsećala na Čika Ljubinu u Beogradu, pa smo je tako i zvali. Tu je potpuno drugi svet, mladi ljudi, umetnici, studenti, pije se pivo, vode glasni razgovori, neka sasvim drugačija energija se oseća od svega što smo do tada videli, čuli i omirisali. Krigle Efesa se smenjuju jedna za drugom i mi se polako stapamo sa okolinom.
    Vožnja Bosforom je obavezna. Kao što sam ranije napisala, zamišljala sam ga kao neku vodicu. Iako predstavlja uski moreuz između Mramornog i Crnog mora, dug 30 km, izgleda ogromno.. Košta 12 lira. Na putu za Topkapi, našli smo nekoliko manjih agencija koje se bave ovim turama. Tu se dogovara oko termina i cene, a onda nas taj čika odvede do pristaništa gde nas predaje drugom čiki, pa onda sa njim idemo na brod. Vožnja traje oko sat vremena, sve do Bosforskog mosta, ispod kog se okreće i vraćamo se nazad. Bosforom šibaju vetrovi, pa je poželjno slojevito oblačenje. Kada smo već kod ovih tura, oko Istanbula postoje Prinčevska ostrva, ima ih četeri: Kinalijada, Burguzada, Hejbelijada i Bujukada. Najlepše i najveće je Bujukada. Na ostrvima žive uglavnom bogataši u svojim vilama, zabranjena su motorna vozila, a glavno prevozno sredstvo su bicikl i kočije koje se mogu iznajmiti na ostrvu. Imali smo našeg kočijaša Mitu koji nas je provozao celim ostrvom i bio je veoma fin. Na ostrvu se pored vila, mogu videti bele drvene kuće, priroda je prelepa, a u šumama odmaraju krave i konji slobodno galopiraju. U povratku sa ostrva, prolazi se pored Dolmabahče palate, raskošne palate u kojoj je živela kraljevska svita, a potom i Ataturk i koja je bila toliko skupa da je delimično uzrokovala bankrot Otomanske državne blagajne. Takođe, vidi se i prelepa Devojačka kula - Kiz Kulesi, kula svetionik na ostrvu na ulazu u Bosfor.
    Jedi kule tvrđava su ostaci carigradskih bedema koji su se protezali od Mramornog mora do Zlatnog roga i obavijali čitav Konstantinopolj. U okviru bedema postoje kule, Krvavi bunar i ćelija u kojoj je na svirep način ubijen Osman II. Uspeli smo da vidimo ostatke tvrđave samo usput. Ono što smo takođe propustili, je Cisterna bazilika koja je snabdevala vodom Veliku palatu u vreme cara Justinijana, sa poznatom Glavom Meduze i 336 stubova, i nalazi se na 6m ispod vode. Propustili smo nekoliko velikih i prelepih parkova, ali grad je ogroman, a mi smo tako malo vremena imali. I propustili smo toliko stvari kojih nismo ni svesni.
    Ali nismo propustili njihov čaj u staklenim čašicama, nismo propustili pravu turskukahvu i nismo propustili njihove kolače sa pistaćima i raznim koštunjavim plodovima koji su preslatki. Hrana je odlična, na svakom koraku može se kupiti kebab (ko ne voli jagnjeće, može uzeti pileće meso), i ima tako mnogo ribljih i morskih specijaliteta.
    Po povratku, Istanbul postaje moja opsesija, a sa Istanbulom i turski filmovi, knjige, muzika, njihova kultura, hrana i pločice iz Harema. Za kraj, preporučujem da pogledate ,,Gegen die Wand'' i ,,Crossing the Bridge: The Sound of Istanbul''.
    Istanbul'u tadını çıkarın!
     
     
    Za više destinacija, posetite moj blog:
    https://majusnikolicmajus.wordpress.com/ ili 
    https://www.facebook.com/pages/majusnikolicmajusputovanja/1588551624728982
     
     

    Троја

    Autor Kauliak, za destinaciju Čanakale (Çanakkale),

    Уместо препричавања историјске теме звана Троја, о чему је од времена Хомера до данас написана планина књига а у задњих 100 година снимљено и брдо филмова, покушаћу да дам колегама форумашима што више савета и информација о овом локалитету. Посебно поводом доласка и обиласка истог.

    Долазак:

    Мој најискренији савет свим туристима који се упуте у овај део Азије сопственим превозом, а желе да посете Троју, је да одгледају сат-ову патролу и ураде баш по њиховој препоруци. Дакле, гледајте да долазак у Чанакале преко Дарданела темпирате у преподневним часовима. Пола сата вожње колима аутопутем уз скретање десно доводи на вас на локалитет. Алтернативно, може се обилазак темпирати и при повратку у Србију. Све остало мислим да је бацање новца и времена.
    Уколико идете преко агенције, постоји (мада прилично лабава) могућност и организованог излета. Али то важи само при летовању у Саримсаклију јел од летовалишта у понудама наших агенција, он је најближи локалитету. Једна група се некако организовала са својим водичем и отишла по цени од 35Е и колико знам то је у овој години била тек 2. екскурзија. Дакле да сумирам, организовани излет није гарантован.
    А о политици наших туристичких агенција, које би могле посету да организују иначе при доласку/одласку из Егејских летовалишта на малоазијској обали, не вреди ни говорити. Док се неко од наших Срба не утали са неким Тројанским власником таверне или сувенирнице, од тога вероватно неће бити ништа. То, или да Турци отворе поред Троје и фабрику маслиновог уља, кожних јакни или златног накита.
    Трећа могућност је и најтежа варијанта, а то је да сами себи организујете излет. Она има и погодности и мане. Погодност је што видите више а мана што пут траје дуже. Ја сам је изабрао јер ми омогућава да поред Троје обиђем и музеј у Чанакалеу где се чувају предмети са тог и других локалитета, а чега нема при организованим излетима. А о потребном времену да кажем само да сам из апартмана изашао у 7 ујутру а на локалитет стигао у 2 поподне (опет уз напомену да ми је у музеју у Чанакалама отишло неких сат времена).
    За ту сопствену верзију дугујем и захвалност колеги бакију70 на корисним информацијама на теми Саримсакли.

    Обилазак:

    Поводом обиласка, прво пар ствари да напоменем. Скоро четврт века колико читам о Троји и другим грчким митовима, једна константа се стално провлачи са овим местом, а то је разочараност његовом величином. Разочаран је био још и Шлиман који је ископао овај град, а колико сам виђао по страним сајтовима, разочарани су и многи туристи који данас оду тамо. Шта људи тамо очекују да виде, не знам, али узевши у обзир да већина посетиоца о Тројанском рату сазнање стиче из америчких играних филмова (илити како мали Перица замишља историју), можда и није неко чудо. Као елементарну припрему саветујем свакоме да потражи неки од документараца на ту тему као овај рецимо:
    The True Story Of Troy
     
    де се узгред спомиње и рад америчког лингвисте Милмана Перија са српским гусларима, и паралела како се у народном сећању Грка рат очувао баш као и Косовска битка у Срба.
    Шлиман је открио Троју или тачније њену Акрополу (што се лепо на српском преводи као Вишеград тј горњи град). Хомер иначе спомиње да се Акропола зове Пергамон (не мешати са оним Пергамоном много јужније). Један други немац, Манфред Корфман је са својим тимом открио пре 20 година и доњи град. Тако се данас зна да је Троја била позамашане величине, много веће него што се раније мислило. Данашњи посетилац међутим, има прилику да посети само Акрополу а незнајући за Корфманово откриће остаје збуњен скромношћу овог места. Истини за вољу, доњи град је само на пар места откопан и права ископавања тек предстоје. И није у туристичкој понуди обиласка.
    Уз то треба имати у виду да је Троја савременик Кнососа и Микене спрам којих јесте мала, али је и типичан град из праисторије. Зато је бесмислено поредити њу са неким много млађим местима попут Акропоља, Колосеума, Епидаура или Делфа, јер временски распон који дели ова места од Троје је отприлике исти који дели и нас од времена рецимо Св. Саве. А сви знамо колико мало се очувало из тог времена спрам само 3 или 4 века касније. Њена величина мерена квадратима јесте мала, али она мерена славом је већа кудикамо од било код малопре поменутог места.

    *


    Троја је настала негде око 2900 пре Хр. То је такозвана Троја I. Од тада се наређало једно преко другог чак 9 насеобина. Битна за причу је још и Троја II, позната као и Шлиманова Троја јер је он веровао да је то Троја коју су Грци заузели захваљујући Одисејевом дрвеном коњу. Накнадно је његов сарадник Виљем Дорпфелд установио да је то 1000 година старије насеље од оног из Илијаде. Затим је битна и Троја VI и VII. Научници и данас ломе копља која од њих две (највероватније ова потоња) је тзв Хомерова Троја, тј она око које се и десио рат. Троја VIII је класична Грчка. Тој Троји су ходочастили и Персијски цар Ксеркс током инвазије на Европу и Александар Македонски током инвазије на Азију. На крају ланца је и Троја IX тј Римска Троја, која је римљанима била свето место јер су римљани веровали да воде порекло од Тројанаца који су се спасли под вођством храброг Енеје, а о чијем спасењу и доласку у Италију пева Вергилијева Енеида. Овој Троји је ходочастио Цезар лично, а епитет Јулије је ставио по другом имену за Асканија, сина Енеје. Занимљиво је да је и наш земљак, цар Константин, првобитно желео да престоницу из Рима пребаци у Троју. Кад су радови већ отпочели, предомислио се и прешао у Конснтантинопољ. То је и спасло ово место од потпуног губитка за археологе.
    Ово сам напоменуо јер током обиласка места често се налази на путоказе на којима стоји само римски бројеви и који означавају из којег су периода ископине у које посетилац гледа.

    *

    Прво што се види по уласку на локалитет је предимензионирани дрвени коњ. Стављен је ту више као атракција за децу али има леп видиковац кад се човек попне на његову горњу палубу.
     

     

     
    Потом се долази и до улаза у саму цитаделу. Не дуго по ступању на дрвену рампу види се тзв источни пролаз (или источна капија)
     

     
    Ово је најбоље очувани део Хомерове Троје. Припада периоду VI и VII. У очи упадају остаци стражарске куле. Али само откриће те куле и бедема је изазвало сензацију. Јер Хомер вели:

    "Тад би Ахејци били освојили Тројанске куле
    копљем Патрокла, јер он је толико хитао напред,
    али је Феб Аполон на кулу саздано лепу
    стао, јунаку снујући зло, а Тројце помажућ.
    Трипут Патрокло се попе на ивицу високог зида,
    али га у три маха Аполон одбије назад
    бесмртним рукама својим потискујућ штит му.

    (Илијада 16, 698-704-превод М. Ђурића).

    А овде је откопана и кула и укошени бедем којим се Патрокло, Ахилов најбољи друг, пробао попети.
     

     
    Био је ово велика потврда Хомеру и његовим спевовима. Јер како се претпоставља да је он живео пар векова иза Тројанског рата, кад су ови бедеми већ били затрпани под земљом, доказала се моћ народне традиције. Како би другачије он могао знати какви су били бедеми које није лично видео сем да је о томе слушао са "топлих усана народних" (како би реко наш Вук Караџић).

    Пут даље кроз капију води до североисточног бедема. Овај део сам се надао да ћу обићи баш онако како се он може видети на документарцима, као доста очуван. Али пратећи дрвени пут стиже се само на његов врх одакле се пружа леп поглед према Дарданелима.
     

     
    Цео овај део где се сада пружају поља, био је у време Тројанског рата море, тј залив. Временом услед земљотреса и наноса река Скамандра и Симоиса, цео залив је нестао. И о томе је певао Хомер, јер ту негде су Грци подигли одбрамбени бедем против Тројанаца а да нису пре тога одали хвалу боговима. Побожни песник тој њиховој неопрезности приписује одлуку богова да цео Ахајски бедем стровале у море:

    "...Земљотресац с трозупцем крене
    напред, и све из темеља греде и камење с њима
    што су подигли с муком Ахејци у валове баци,
    и све поравни крај Хелеспонта брзо што јури,
    обалу пространу сву он песком покрије опет..."

    (Илијада 12, 27-31)


    Пут даље води до тешко препознатљивих остатака Троје I и II.
     

     

     
    а одмах потом и до кружног бедема са дверима из најстарије Троје I
     

     
    Ово је и једини реконструисани део Троје а иначе је од начињен од цигле сушене на Сунцу. При дну снимка се види и тло самог брда Хисарлик на коме је грађена Троја.
     

     
    Цео овај део је под надстрешницом и служи и као добар орјентир на самом локалитету а иначе је стављен да симболизује и бродско једро. Пут и даље води поред остатака бедема првобитне Троје:

     
    а потом и до чувеног Шлимановог рова.
     

     
    У жељи да што пре открије Хомерову Троју, Шлиман је чак са 100 радника "напао" брдо копајући овај ров и уништавајући све на путу. Тако је у дневнику записао и да је нашао остатке прелепо очуваног бедема за који је веровао да потиче негде из времена Александра Македонског, а у ствари био је скоро 1000 година старији, из времена Пријама. Све је разорио. Пред крај живота је схватио своју грешку и то му је тешко пало, али за археологију то није имало значаја. Захваљујући његовим белешкама, бедеми које је уклонио данас постоје бар на папиру.

    У наставку рова, на супротној страни налази се део који са својим ознакама служи као показатељ свих слојева Троје. Али мало шта се да разазнати.
     

     
    А потом се стиже до једне од најпознатијих локација у Троји. Тзв велика рампа или југозападна капија града, је место где је Шлиман веровао да је открио главни улаз у Тројанси Пергам.
     

     
    Тик улево од ове слике, открио је благо које је одмах назвао Хелениним. Данас се зна да је оно 1 миленијум старије од Хелене. Шлиман га је пребацио у Берлин. Одатле су га Руси однели 1945 у Москву и све до перестројке се благо водило као нестало. Немци с времена на време захтевају од Москве да врати плен натраг. Руси, дабоме, не хају нимало за швапску жваку.

    Пут даље води поред остатака бедема Троје VI а затим се долази до неких новијих остатака Троје IX, дакле грчко-римске.
     

     
    У питању су жртвеници храма посвећеног Деметри.

    Тројанско коло се ту већ приводи крају. Наилази се на остаке кућа Хомерове Троје (VI и VII), потом храма из римског доба и на крају до 2 локалитета ушушкана једног покрај другог:

    Античко позориште тј театар (одеон):
     

     

     
    А непосредно до њега део јужног бедема Хомерове Троје...
     

     
    све заједно са тзв јужном градском капијом коју многи сматрају да су у ствари остаци такозваних Скејских двери:
     

     
    У средини слике је пролаз кроз који је вероватно и прошао чувени "Тројански коњ", мада много скромнијих димензија од оног што је постављен на улазу и почетку ове приче. Још увек су ту и тамо остале плоче од првобитне калдрме. Испод калдрме се види чак и остатак канала за одвод кишнице. Лево су остаци куле која је чувала бедем а каменови на постољима који се виде испред ње су остаци камених идола који су стајали испред куле. Цео тај део у славним данима је изгледао отприлике овако:

    (слика је са интернета).
     
    Са Скејским дверима се и завршава ово путешествије по Троји. Пут води баш ка улазу одакле је прича и почела. Тројански круг, који почиње са источним дверима, затвара се овде код јужних. Место одише својом сетом, бар у тим септембарским данима, па сам искористио време до чекања долмуша за повратак да близу Скејских двери, у сенци једног старог храста, уживајући само у шуму ветра и лишћа које он носи се присетим стихова из Хомерове Илијаде:

    "Какво је лишће у шуми, и људско племе је такво:
    једно лишће ветар по земљи растура, друго
    рађа брсната шума кад пролетње осване доба.
    Тако и људи, једни узрастају, нестају други.
    (6, 146-149)

    Kapadokija

    Autor Teogonija, za destinaciju Centralna Anadolija,

     
    Na posteru talasaste bele kamene zavese, zguzvane medju zelenilom, u uglu pise Kapadokya. Poster zalepljen na standu Turske privredne komore na Sajmu turizma. Gotovo, upecala sam se! “ Biraj, kolima po Aziji ili avionom po Evropi”. “Kolima po Aziji!!!”nikad brze doneta odluka.
     

     
    Putnici su nas dvoje + kuma. Krene stampanje, rezervisanje, sabiranje kilometara i para, pisanje pa prekrajanje.   Tri noci u Stambolu, da se motor ohladi, a tabani zabride. U Kapadokiji cetiri nocenja u Goreme, jedno u Guzelyurtu, pa u povratku jedno u Ankari , da se obidje Muzej anadolijske civilizacije, zadnja noc negde u Bugarskoj. Put od Beograda do Kapadokije ima oko 1600 km, od Stambola vise od 600. Biramo pravac koji posle Ankare ide na Kirikale i Avanos, strategija je osvajanje odozgo sa severa, da se protutnji pa povratak drugim putem pored slanog jezera Tuz Golu.
     
    Prelazimo I most na Bosforu, neposredno po silasku s istog pre naplatne rampe kupujemo HGS karticu za placanje mostarine i auto- puta. Kartica se lepi na soferku, ispod retrovizora. Putarine se naplacuju na ulaznim rampama. Moze da se prodje i bez kartice, pri cema se cuje prodoran zvuk alarma, ali je data mogucnost da se kupi u narednih 7 dana. Pri prvom narednom prolasku rampe sav iznos koji nije placen se skida. Kartica se moze dopunjavati po potrebi u PTT i na njenim isturenim salterima uz saobracajnice. Mostarina se placa samo ka Azijskoj strani. Svi putevi su u odlicnom stanju,  po 4 trake. Putokazi vidljivi, sve je dobro obelezeno. Cak ni mi nismo uspeli da zalutamo, iako nam je to uza specijalnost.
     
    Prolazimo kroz Avanos, mesto poznato po grncarstvu, jos iz doba Hetita , kroz koje protice Kizilirmak, Crvena reka. Obale reke su niske sa uredjenim setalistem i restoranima. Ovo mesto se potpuno razlikuje od ostalih u Kapadokiji, nema cudesnih kamenih formacija. Ipak je zanimljivo za krace zadrzavanje i posetu neke radionice grncara u starom delu duz kaldrmisanih ulica.
     

     

     
    Avanos je 10-tak km udaljen od Goreme, mesta koje smo izabrali za bazu , vec na tom putu pocinje specifican kapadokijski pejzaz. Sve prethodno pregledane fotografije blede u zivom susretu sa okolinom.
     

     
    Goreme je mesto scucureno medju kamene siljke, vulkanskog porekla, oblikovane kisama i vetrovima. Gotovo svaka kuca je hotel ili pansion. Ponuda je raznovrsna, za svaciji dzep. Pojedini smestaji su pecinice izdubljene ljudskom rukom u kulama od vulkanskog tufa koji je lak za obradu. U mnogim mestima Kapadokije stanovnici su na ovaj nacin pravili svoje kuce, ostave i stale, sto je mnogo pristupacnije u svakom smislu od klasicne gradnje.
     
     
    U unutrasnjosti je prijatna temperature, sveze tokom vrelih leta i toplo u zimskim danima. Leti ziva dostigne i preko 40 C, a zimi se spusti na – 10, kada se pejzaz zabeli od sneznog prekrivaca . Pocetkom maja , u vreme nase posete, sezona jos nije dostigla pun zamah, a temp je bila vrlo prijatna. Sve je ozelenelo i ovo je odlican period godine za obilazak.
     

     
    Mestani su izuzetno ljubazni, blagi i predusretljivi. Gotovo u svakom smestaju domacini ce vam se naci u pomoci oko organizovanja obilazaka, preporukama za brojne agencije koje organizuju let balonom , pesacke ture. Na ovaj nacin se moze dobiti popust i proci povoljnije. Mi smo planirali da se oko svega sami organizujemo, ali na licu mesta nam je Osman, decko zaduzen za sve u nasem pansionu, mnogo pomogao.
    Prvo vece se setamo mestom i iznenadjeni smo kako je sve cisto i uredno. Gotovo svako selo ima u centru poplocan trg sa fontanom, odrzavane trotoare, kruzne tokove narocito vole. Nismo to ocekivali u turskoj provinciji, pravoj Turskoj, kako nam je rekao Osman. Predrasude, predrasude… Dok razgledamo suvenire ispred jedne prodavnice, dvojica postarijih mestana koji upravo veceraju, pozivaju nas da im se pridruzimo. Ovo nam se desavalo vise puta, zovu na caj, sok... Trgovci nisu nametljivi i dosadni, nema ubedjivanja i saletanja. Od svih mesta Goreme je najvise turisticko, ali opet kazem, dosli smo u vreme kad jos nije bilo navale, pa se nismo osecali kao u rezervatu.
     
    Prvi dan
    Prvo jutro u cik zore, budi me neka cudna huka. Skacem iz kreveta, ne razumem o cemu se radi. Gledam kroz prozor, jos se nije ni razdanilo, i… auuu, sareno nebo! To je to, to je Kapadokija sa slika! Hipnotisana, samo navlacim pantalone ispod spavacice, bosa ,radosna kao malo dete istrcavam iz sobe . Jurcam kroz travu da vidim iz bliza, muz zamnom. Neki su uzleteli, drugi se tek pripremaju, a na sve strane iz dolina zaklonjenih stenama, lagano se promaljaju sarene glave balona. Trcim nazad po foto aparat i zaticem zatvorena vrata , jos se i zakljucala, kljuc unutra! Sta cu, privlacim neku stolicu pa kroz prozor , cepam spavacicu, malo se izgrebem. Heeej, ma nema veze, mi smo u Kapadokiji!!!
     

     

     
     

     
    Goreme muzej na otvorenom je na 15 tak minuta peske iznad centra mesta. Kompleks manastira i crkava, izdubljenih u stenama, je na UNESC ovoj listi svetske bastine. Ulaznica je 20 TL, na info pultu se nude brosure, audio vodic koji se dodatno placa.
     
     
    Muzej je na sirokom prostoru, izmedju kapela i crkava vijugaju staze , postavljene su table sa kratkim opisima. Najbolje je posetiti ga po otvaranju ili par sati pred zatvaranje, vrlo je posecen.Cekajuci da kupimo karte, nepravilni oblici visokih stena, izrovaseni otvorima, razbacani na blagoj padini su nas fascinirali. Ulazi u neke crkve su dostupni uskim stepenicama, unutrasnjost nije velika, dobar razlog za izbegavanje guzve. Lokalitet ima korene u IV veku. Freske su ocuvane, period nastanka razlicitit pa se tako menjaju i motivi. Iz perioda ikonoklastike, kada je bilo zabranjeno predstavljanje ljudskih figura, zidni crtezi su jednostavni, simboli i geometrijske sare uglavnom oker i crvene boje.
     

     
    Zavlacimo se u svaku mogucu rupu, prasnjavi od tufa koji se osipa u fini beli prah. Lukovi, stubovi, oltari, apside, trpezarijski stolovi…sve izdubljeno i isklesano u mekanom materijalu stena.
     

     
    Crkva koja je na mene ostavila najjaci utisak je Tokali, nalazi se van ogradjenog kompleksa, malo nize niz put. Vazi ista ulaznica, nemojte je nikako propustiti. Najbolje ocuvane freske, XI vek, drugacijeg kolorita, preovladava vizantijsko plava, sa najdetaljnijim prikazom Hristovog zivota. Visoki svodovi, 4 prostorije. Fotografisanje je u njoj zabranjeno, jedna revnosna Spanjolka me tuzila cuvaru. Morala sam na njegove oci da izbrisem foto. Ispravno.
    Automobilom nastavljamo ka Urgupu, najvecem mestu u okolini. Naravno, vozimo se lagano i zastajemo gde god vidimo malo prosirenja, jer svuda oko nas su neverovatni prizori. Oci nam se jos nisu navikle na predeo ,svaka kamena forma nas odusevljava. A ima ih u ha haj.
     

     
     
     
    Urgup je gradic od 18.000 stanovnika, sa novim i starim delom. Mestom dominira velika stena sa ravnim prostranim platoom, koju zovu Temenni, sto podseca na rec teme. Uz padinu su priljubljene kuce tradicionalne arhitekture sa lucnim drvenim vratima koja vode u dvorista. Penjemo se poplocanim ulicicama do restoranske terase na vrhu, odakle puca pogled. Nebo je vedro, planinski lanci se na horizontu stapaju sa plavetnilom.
     

     
     
     
    Put nas dalje vodi ka Mustafapasi, kroz zelenu dolinu. Nailazimo na putokaz ispisan rukom i skrecemo na sirok prasnjav put. Vozimo pored vinograda gde loza raste zbunasto u sirinu, grana gotovo poleglih uz tlo. Nailazimo na crkvu i pored nje na “prodavca karata”. Dekica ispod sklepane tende,naslonjene na stenu, u uglu, zapalio varticu od grana loze, stavio ulubljen plehani cajnik na ognjiste od kamenja i nudi nas cajem. Dascani sto prekriven ulepljenom musemom, par klupa. Posluzi deda caj uz reci “Kasik, seker, caj”. Ne zna deda nista sem turskog, al sta mari, ko da prica srpski. Nama mnogo dobro, ne vidimo ni stroku, ni musave case, samo njegov sirok osmeh. A kad smo na odlasku hteli da platimo, deda odmahuje glavom i smeska se, muz vadi novcanice, on gura ruku, ni da cuje.
     

     
     
    Sledece iznenadjenje desava se u Mustafapasi. Selo lepo, mirno, mirise iz pekare na pite. Svega 5 km udaljen od Urgupa, a cini mi se redje poseceno.Trg velik, prodavci nude svoju robu, cilime, lutkice.
     
     
     
    Stare kuce zidane od tesanog kamena sa divnim ornamentima na fasadama, sto je tipicno za ovu kasabu. Gledamo neko zrnevlje izlozeno u kupama i onako izmedju sebe se pitamo sta je, kad mladi prodavac na engleskom kaze “Dodjite da vam pokazem coveka sto govori vas jezik”. Ja ga gledam u neverici. Ode muz, kuma i ja kao zaostajemo. Razgledamo robu. Kad li ide baka u salvarama, siri ruke u zagrljaj pa kaze “Ste dosli, kako ste putovali”
     

     
     
    Selo se nekad zvalo Sinasos, sa hriscanskim stanovnistvom. U velikoj razmeni 1923. preseljeni su u u Makedoniju, a muslimane iz Makedonije doselise ovde. Sad vec cetvrta generacija tu zivi, ocuvao se jezik, stariji ga govore najbolje. To nam je ispricao bakin muz, a na netu smo nasli info da je izvrsena razmena izmedju Grka i Turaka. Posto u Grckoj postoji mesto Nea Sinasos, mislim da su tacna oba podatka. Proculo se po selu odakle smo, pa nas bez ulaznica uvedose u jedinu zidanu crkvu u sirem okruzenju, Sveti Konstantin i Jelena iz 1729. U cuvenoj pekari ispekose pitu, a decko iz restorana nam donese jelovnik, na brzinu ispisan na srpskom. Kapadokija, zemlja cuda!
     
     
     
    Posetili smo i obnovljeni manastir Sv. Nikole, udaljen oko 2 km, i tako smo se ovde zadrzali duze nego sto smo planirali. To nam nije palo tesko. Naprotiv. Zato je dobro odvojiti za Kapadokiju vise dana.
     
    Drugi dan ranom zorom kuma odlazi na let balonom, prethodno dogovoren uz pomoc Osmana, sa mnogo snizenom cenom, mislim da je bilo 80 eur. Kombi pokupi putnike, odveze ih do uzletista, a nakon sletanja pocaste se sampanjcem, kombi ih vraca. Pravac leta se ne zna unapred, zavisi od vazdusnih struja, covek upravlja samo podizanjem i spustanjem. Pletene korpe su velike i primaju od 15 do 20 osoba, svako ima svoje mesto uz ivicu, pa je pogled zagarantovan. Vratila se odusevljena, a mi smo mogli samo da uzivamo u gomili fotografija.
     

     
     
     

     
    Iz centra Goreme hvatamo lokalni bus do Uchisara s namerom da se promuvamo kroz mesto, pa Dolinom golubova spustimo peske nazad. Pesacenje dolinama kroz klance, je nesto sto se mora uraditi, da se predeo dozivi iz druge perspektive. Moguce je unajmiti lokalnog vodica koji zna sve staze i bogaze, mi se organizujemo sami, uz prethodno proucavanje GE. Nismo u nekoj narocitoj kondiciji, te sam osmislila lakse staze gde nema mnogo uspona. Na dobre mape nisam naisla, koristimo neke iz hotela, koje su vise nego skromne, prikazuju celu oblast na A4 formatu.
    Uchisar je oko 5 km udaljen od Goreme i nadaleko se vidi njegova Kamena tvrdjava, s obzirom da se nalazi na najvisoj tacki u oblasti.Prirodna tvrdjava je sva izbusena prolazima i prostorijama, a do vrha se dolazi obezbedjenim vijugavim stepenistem sa spoljne strane. Ulaz se placa simbolicno.
     

     

     
    U podnozju su prodavci suvenira i susenih kajsija, kamila za turiste i restoran odakle sam se divila pogledu.
     

     
    Muz i kuma su se popeli na vrh, kazu da je pogled neverovatan. Vidi se celo Goreme i dalje, put koji vijuga, visoki masivi u pozadini i sve doline.
     

     
     
    Sa leve strane mesta proteze se Bela dolina ili kako je neki zovu Dolina ljubavi, a sa desne Dolina golubova ili Guvercinlik. Obe idu u pravcu Goreme. Pri pripremi putovanja imala sam muke sa nazivima, jer se pojavljuje nekoliko razlicitih za istu dolinu, cak i isti naziv za razlicite. Kroz mesto se spustamo do jednog od ulaza, koji sam videla iz busa. Postoje putokazi, ali nisu postavljeni bas na svakom racvanju, vazno je samo da se prati pravac i ne skrece nigde. Moze se skrenuti, to mozda znaci duzi put, veci uspon, ili cak nuznost povratka nazad.
     
     
    Ovaj pravac je laksi, vodi nizbrdo. Naravno, moguce je isto ovo uraditi iz Goreme, sto zahteva vise napora. Bitno je imati dobru obucu koja se ne kliza, a zgodno je uzeti stap. Moj muz nasao neku mocugu, pa nas ko pastir ovcice vodio . Evo mocuge u saksiji, pridrzava Bendzamina.
    Dolina golubova je dobila ime po golubarnicima, usput se vide rupe visoko u stenama i mali zarezi kojima ljudi prilaze da skupljaju djubrivo. U dolini ima basti i vocnjaka.
     
     
     

     
    Staza nije teska, duga oko 4 km, prolazi se kroz tunele isklesane u stenama, a okolo zelenilo, bele siljate gromade zguzvane jedna na drugu i plavo nebo iznad. Odjednom iskrsne improvizovana tezga sa cedjenim sokom nara i pomoranzi, nezaobilaznim cajem. Nekoliko stolova ispod krosnji, cvrkut ptica, negde reve magarac...
     

     
     
    Popodne sedamo u kola i krecemo severno, glavnim putem do Cavusina, nekoliko km udaljenog. Zovu ga Grad duhova zbog napustenog naselja na uzvisenju. Kuce su bile izdubljene u stenama, zbog obrusavanja su napustene i stanovnistvo je gradilo nove od klasicnog materijala podno brega. Susrecemo jahace, turiste koji su konjima odlucili da prodju dolinama.
     

     
     
    Do Cavusina se moze Crvenom dolinom peske, od Goreme muzeja na otvorenom. Tu postoji vise staza razlicite teskoce i duzine, licno ne bih njima bez vodica. Stene su u nijansama crvene boje sto narocito lepo izgleda neposredno pre zalaska sunca. Penjemo se na vrh brda, uzivamo u pogledu na Crvenu dolinu.
     

     
    Nakon Cavusina skrecemo desno na Zelve Yolu, put za drugi Muzej na otvorenom.Voznja nikad ne traje dugo, em je sve blizu, em te pejzaz mami da svaki cas stanes. Parkiramo se da obidjemo Pasabagli ili Pasine vinograde, Monks valley. Najneobicnija policijska stanica koju smo videli, izdubljena u kamenom stubu. Upravo tu su najlepsi vilinski dimnjaci od tufa sa kapicama na vrhovima, slicni kao u nasoj Djavoljoj varosi. Neki imaju po dva, tri roga.
     
     
     
    Simeon stolpnik je boravio na jednom od njih, kasnije su drugi monasi dubili kelije, u izolaciji trazeci put vere. Postoje ostaci crkve Sv. Simeona, vinogradi, sve je dostupno stazicama i ne placa se ulaz.
     
    Zelve muzej na otvorenom je drugaciji od onog u Goreme, jer je ovde bilo naselje u kom su ljudi ziveli, nije verski kompleks. Ulaznica je 10 TL, dobije se mapa. Naselje je organizovano kroz 3 doline koje su povezane stepenicama i stazama, a nekada je koriscen tunel, zatvoren za posetu.
     

     
    Zanimljivo je videti kako se nekada zivelo u trogloditskom naselju sa crkvama, stalama, mlinom sa ogromnim kamenim zrvnjem i prostorima za muljanje i skladistenje vina. Naselje je napusteno tek polovinom XX veka. Do 1924. god zajedno su ziveli muslimani i hriscani, ima I crkava i dzamija.
     

     
    Nije bilo guzve, naisli smo na jednu turu, pa malo slusali vodica. Shvatamo da nismo narocito uskraceni sto idemo sami.
    Nastavljamo ka Ugrupu, zastajemo da bacimo pogled sa puta na Devrent dolinu gde nema verskih objekata i naselja. Samo luda igra prirode sa stenama. Slikamo cuvenu kamenu kamilu i bezimo od gomile turista.
     
    Treci dan opet hvatamo bus do Uchisara, silazimo ranije, kod Onix fabrike i pored nje skrecemo na zemljani put koji uz vinograde vodi do Bele doline, Doline ljubavi. Susrecemo vise ljudi nego prethodnih dana. I ovde smo se odlucili za silazak, da bi na glavni put izasli negde kod Cavusina, onog sela duhova.
     
     
    Silazak bas nije bio naivan, kuma u starkama, sto je bio los izbor, meni pomogle neke Nordijke sa stapovima. Muz brine, pa daje instrukcije, odgovoran za dve zene. Malo me strah visine, noge se udrvenele. Osipa se tlo, nemam za sta da se uhvatim. Sta cu, sednem pa se odsankam, pocepam pantalone. Ko da je vazno! Znaci, obuca i stapovi. Posle bilo lakse, opet kroz tunele, pa livadama, kroz baste, oko 6 km. Videli smo neke na biciklama, onim brdskim.A po dolini posejani stubovima falusnog izgleda, odatle i naziv.
     

     

     
    Medju belim izraslinama scucurila se cajdzinica. U nedodjiju gazda doneo fotelje i trosede, razne. Ima i onih sto imitiraju stilske. Sto nam je to dobro doslo! Cedjeni nar, izuvanje patika, vlazne maramice pa leganje. Izlazimo na prasnjavi put, pa na asfaltni, nadomak Cavusina, pravac do hotela. Bilo je ovo vise od 6 km.
     
     
     
    Malo se osvezavamo, klopamo u sopstvenoj reziji. Sarmice od vinovog lisca iz konzerve, salatu,bamije, tunjevinu opet iz konzerve, neke domace kiflice iz Beograda… malo bajate. Kafu iz kineskog kuvala lagano srcemo pored bazena.
     

    Ovo je nas hotel iz vazduha, ja stojim pored kola i masem kumi. :))
     
    Milina. Ovde bi pojeli i masno cebe, sve nam potaman, nista nam ne smeta. Kasnije popodne imamo zakazanu turu, ipak sedamo u auto i odlazimo. Kapadokija mami, nema dangube.
     
    Selo Ortahisar, oko 5 km udaljeno. Naziv znaci sredisnji dvorac, jer je kasaba u centru oblasti. I tu se uzdize prirodna tvrdjava, mnogo strmija od one u Uchisaru.
     

     
    Uz nju se zalepio restoran sa terasom, a u utrobi stene isklesano je nekoliko nivoa sa prostorijama za rucavanje.
     
     
     
     
     
     
    Dok mi sedimo zavaljene u fotelje, opet stilske, jedemo gozleme i uzivamo u pogledu, muz mora da overi i ovu stenu. Stepenice metalne, uske, ko pozarne, ograda klimava. Presao pola uspona, gledamo kako ga vetar zanosi, naduvao mu kosulju. Mlatim rukama da sidje, ko ce da nas vozi ako se unakazi. Jedna baka videla da mi je hladno, ne znam kako je to shvatila, pa mi donela njen strikani sal da se ogrnem. Hvala.
     
    Naravno, kasnimo. Po nas u hotel dolazi decko kolima, da nas odveze na punkt odakle krecemo u off road voznju onim Mad Max cudima.
     

     
    Opet nam Osman sredio cenu. Ispalo je bolje nego sto smo se nadali. Grupa otisla, pa je vodic bio samo nas. Trajalo je sve oko 2 sata, prvo smo se na poligonu navikavali na dzombast teren, pa stazama i bogazama dizali prasinu pored Crvene doline, pravili pauzu za caj, presli glavni put i nastavili iznad Doline ljubavi. Tu smo u smiraj dana iz drugacije perspektive posmatrali predeo kojim smo pre podne prosli peske.
    Dan zavrsavamo vecerom, sluzi se tradicionalna domaca hrana. Predjelo se sastoji od brojnih cinijica. Humus, patlidzan, salate sa sirupom od nara, mercemek kofte od sociva i bulgura, gozleme sa spanacem… Zatim sledi corba, koju oni isto tako zovu. A corbe su u turskoj kuhinji posebno ukusne. Od paradajza sa leblebijama i rendanim sirom, tarhana od jogurta, mercemek od sociva… Kao vrhunac dovoze nam na kolicima keramicki cup sa zapaljenom vatricom. Cirkus za turiste, al nema veze. Konobar nudi kumi sataru, ona je strucno nacilja i iznenadivsi samu sebe uspeva iz prvog da je obezglavi.
     
     
     
    Jelo se zove Testi kebab, govedina u sosu , sluzi se uz pirinac. Na kraju, sta bi drugo nego baklava. Uz sve to lokalno crno vino iz Turasan vinarije. Odlicna turska kuhinja, nekada sam mislila da je teska i prezacinjena. Velika greska!
     
    Cetvrti dan se odjavljujemo iz hotela, u Dia marketu kupujemo gomilu sitnica inspirisani prethodnom vecerom. Bulgur, one sarmice, bamije, narandzasto socivo, ekstrakt nara kao sirce, razne Knorr ove turske corbe… Bice i u Srbiji turske kuhinje! Na soferki nas ceka vizit karta. Na pozadini citam poruku „Dodji na kafu ja sam iz Pljevalja”. Ima li mesta gde nas nema. Nemamo vremena, zao nam.
     
     
     
    Idemo juzno, sledece prenociste je u Guzelyurtu, 100 km udaljeno. Usput planiramo obilazak Kajmakli podzemnog grada I Ihlara doline. Na ovom putu postoje dva podzemna grada Derinkuyu, najdublji, i Kaymakli, najsiri. Odlucujemo se za drugi , manje posecen, kako bismo izbegli mogucu guzvu.
    Kaymakli je slucajno otkriven kada su stanovnici sela kopali da bi napravili ostave i stale. Potice iz perioda Hetita, da bi ga koristili i hriscani u kasnijim vekovima. Privremeno skloniste je moglo da primi do 5.000 ljudi sa stokom, cak i po tri meseca. Zivot je morao biti dobro organizovan, te se tacno planiralo gde ce boraviti stoka, gde ljudi, odvojeno bolesni od zdravih i gde ce sahranjivati mrtve.
     

     
    Napravljene su i prostorije za skladistenje namirnica, cisterna za vodu, podrumi za vino, zajednicka pec za pecenje hleba, zrvnji za zitarice, kao i crkva. Grad je dubok je 8 spratova, moguce je posetiti 4. Lavirint prolaza je obelezen pravcima kretanja, negde su hodnici normalne visine, poneki su jako uski i niski, njima se prolazi cucecki. Nije pogodno za osobe koje ne podnose zatvoren prostor.
     

     Ovo je jedan od visih i komotnijih prolaza, na kraju se siri u vecu prostoriju
     
    Unutra nije zagusljivo, u funkciji je prvobitno napravljen ventilacioni sistem. Razgledamo ogromne kamene tockove od 200 do 500 kg teske, koji su zatvarali prolaze da neprijatelj ne udje. Sistemom poluga pomerani su sa unutrasnje strane. Ulaznica za lokalitet je 20 TL. Vodica ima ispred, mislim da nije potrebno angazovati ih, mi smo imali stampani materijal koji smo proucili, pa smo znali o cemu se radi. A i, posto je tesno, uvek moze malo da se odvoji uvo i salusa sta ima da kaze tudji vodic.
     
    Ihlara kanjon je udaljena oko 65 km od Kaymakli. Postoji nekoliko ulaza. Odlucujemo se za drugi punkt u blizini Ihlara sela, kod vizitorskog centra, do Belisirma sela, gde je treci. Duzina ove rute je oko 4 km. Poslednji punkt je u selu Selime, a cela duzina je 14 km. Ulaznica je 8 TL, bez obzira na duzinu.
     

     
    Deonicu smo izabrali iz vise razloga. Tu se nalazi veliki parking, ide se nizbrdo, ima 360 stepenika (a kolena su nam luda za njima , skoncentrisano je najvise crkava, a u Belisirmi su brojni restorani na vodi koji nude svezu pastrmku. Proucavajuci tudja iskustva, u toku pripreme, shvatila sam da problem moze biti povratak. Nema organizovanog prevoza , a nemamo nameru da se nazad vracmo kroz dolinu, kasno je. Sta bude, neka bude.
     

     
    Kroz kanjon, dubok oko 100m, protice recica Melendiz, uskog korita. Na pojedinim mestima stanovnici obradjuju baste i vinograde, ima stabala pistaca. Naselja nema, sem mesta za predah u kafanicama negde na pola puta.
     

     
    Duz kanjona su u stenama iskopane brojne crkve i monaske kelije, do kojih se prilazi stepenicama. Kanjon postaje religiozni centar u IV veku. Freske su nastale kasnije , pocevsi od XI veka i mnoge su ostecene, sto od zuba vremena, sto od strane bahatih posetilaca. Crkve u blizini ulaza su pravljene pod uticajem Egipta i Sirije ,i to su starije. Dalje je primetan vizantijski stil.
     

     

     

     
    Postoje putokazi i panoi sa opisima Staza nije naporna, proteze se duz obala reke ispod bujnih krosnji, nema uspona, sem stepenica ka crkvama. Mostici i brvna povezuju obale kako bi mogle da se obidju sve crkve .
     

     
     

     
    Nakon par sati, stizemo do Belisirme. Kuma i ja zauzimamo busiju na terasi ponad vode. Posetilaca nema, sve ture bile i otisle, ni jedan auto parkiran, par lokalaca u poslu oko novih nadstresnica, vecina restorana ne radi, a i kasno je popodne. Konobar zove nekog telefonom, da dodje po nas, 30 eur prevoz. Za 4 km. Mi ga belo gledamo u stilu matinisinormalan. Ne mozemo peske kroz dolinu, ulazi se zatvaraju, a asfaltni put nam ne deluje bezbedno.
     

    Ove tete prave gozleme. Jufke testa se tanko kruzno razvuku, stave na ovaj okrugli metal iznad vatre, premazu nadevom od npr. sira i spanaca, preklope, malo poprskaju uljem i vodom, pa ispeku s obe strane. To ispadne ogromno.
     
    Muz odlazi u akciju trazenja... Otisao, pa ga nema li nema. Vraca se zabrinut, kaze popeo se do glavnom puta, niko ziv ne prolazi. Kada je konacno zaustavio jednog, ovaj mu trazio 40 eura. Nas dve zapele, ocemo tu pastrmku, jos od Beograda se ostrimo. Kaze da nismo normalne, kupice nam 10 kg , samo da krenemo... I tako, porucili onaj za 30 eur, a ono krs, sav se raspada. A platili ga ko da smo angazovali pilota.
     

     
    Savet je da se ne propusti ovaj kanjon. Da se vec na ulazu organizuje nesto, krene pre podne kad ima vise posetilaca i vremena, ili da se vrati istim putem. Naravno, uvek je moguce preko agencije izabrati celodnevnu turu iz Goreme, ukljucuje podzemni grad, posetu nekom selu, rucak i kanjon , cene su od 45eura.
    Konacno stizemo do parkinga i nastavljamo preko mesta Ihlara severozapadno 15 tak km do Guzelyurta, kasabe pored jezera. Tu smo rezervisali hotel Karvalli, nazvan po antickom imenu mesta. Hotel, smesten u nekadasnju grcku bogosloviju, bi trebao da bude iznad vestackog Gelveri jezera, pre ulaska u centar. Omasujemo put, od asfaltnog postaje zemljani. Trubimo nekim kolima ispred nas, masemo kroz prozor da stane. Vozi neki brkati cikica, mislimo, ne zna taj ni reci Engleskog. Pitam ga “Otel Karvali”. On razvukao osmeh ispod brka pa na cistom srpskom kaze: ”Ja sam Karvali”. Smejemo se, zateceni.
     

     
    Covek radi u hotelu, kod gazde debelog Nemca. Brkati cika, kad je bio mlad, radio u Svajcarskoj. Ziveo sa nekom nasom, pa naucio jezik. Posle otisao svako na svoju stranu. Rece nam ime i prezime pa nas pitao da je slucajno ne poznajemo. Trazio je na razne nacine, nikad je nije nasao.
    Dok sedimo na hotelskoj terasi, sa pogledom na jezero i cekamo da nam brka servira PASTRMKU… nije bilo po 10 kg svakom… debeli Nemac se cudi sto mu zaposleni zna nas jezik. A drago mu sto smo iz Srbije, jer eto dolazili mu i Brazilci i Japanci, Ameri i ko zna koji jos, ali iz Srbije nikad niko.
     

     

    Vrhovi planine vulkanskog porekla, Hasan Dagi, i u maju pod snegom,  visoki 3268 m
     
    Guzelyurt smo izabrali zbog povoljnog smestaja u okolini Ihlara kanjona, i nismo pogresili. Ovde je od davnina bila kapadokijska kapija ka zapadu. Selo lezi na platou iznad kanjona, sve kuce moraju da se grade od lokalnog kamena postujuci tradicionalan izgled. Odvojeni od centalne Kapadokije i gomile turista, dani teku mirno i lagano. Deca jurcaju kaldrmisanim ulicicama, zene sede ispred kapija u popodnevnom druzenju, muskarci ispijaju caj na senovitom trgu, cuje se njak magaraca, devojke uce oslikavanje keramike.
     

     
    U mestu pocinje manastirska dolina duga 5 km. Jos od III veka formiraju se manastiri, i ovde su brojne crkve isklesane u stenama, nekoliko podzemnih gradova. Lokalitet nije dobro obelezen, nema objasnjenja, sto nije prepreka da se uziva u prirodi.
     

     

     Zelenka privezali da se hladi
     
    Nakon ukusnog turskog dorucka, prepodne provodimo u mestu.
    Ono sto je mene narocito fasciniralo je zidana Crkva Dzamija, koju zovu Mala Aja Sofija. Podno mesta, na samom ulasku u dolinu car Teodosije Veliki nalaze gradnju 385.god. Posvecena je jednom od tri velika Kapagokijca, Grigoriju Nazijanskom Bogoslovu, carigradskom arhiepiskopu, koji je jedno vreme ovde boravio.
     

     
    Nakon razmene stanovnistva u XX veku, crkva se pretvara u dzamiju. Nista cudno, rekli bi. Ali, na fasadi ostavljaju hriscanske simbole, ikonostas cuvaju i prenose ga na zid u pravcu Meke, tj. transformisu ga u mirhab, ostavljaju drvenu, bogato izrezbarenu predikaonicu, poklon ruskog cara Nikolaja II. Zidovi su prekreceni u belo, da se prekriju freske, kao sto su i zvonik pretvorili u minaret. Nikada jos nisam videla dzamiju koja ima sacuvano bar nesto od hriscanskih simbola!
     

     
    Napustamo Kapadokiju kako i dolikuje, kapijom ka Zapadu. Pravcem pored slanog jezera Tuz Golu, vozimo ka Ankari. Tu se ova prica o zemlji vilinskih dimnjaka okoncava.
     
    Kapadokija ne trpi visoke potpetice, elegantnu garderobu, sminku… Budite spremni da ste prasnjavi, mozda pocepani, a ni upala misica nije iskljucena. Nista to nije vazno, vazno je bar jednom u zivotu posetiti je!
     
    Kao i putovanje, ovaj putopis je bio grupni rad. Kuma prilozila neke slike, muz pregledao i odobrio, ja pisala.
     
     

    Ah taj Kušadasi

    Autor Roli, za destinaciju Kušadasi,

    DAN 1 – Put do Kušadasija

    Aranžman sam uplatio preko Argusa,hotel Abem od 26.06.2008. godine i mesto sastanka je „Prokop“ ujutro pre pola sedam... Na „Prokop“-u ujutro gužva svako se traži na spisku od 5 autobusa,okolo vas prevaranti koji pokušavaju na sve načine da vam na prevaru uzmu koji evro na kvaran način!

    Posle pakovanja i nalaženja naših imena,sedamo u bus i tačno u sedam sati krećemo ka graničnom prelazu sa bugarskom! Do granice nismo imali pauze,sem što smo na nekoliko minuta stajali na određenim mestima gde smo kupili putnike! Prelaz preko naše granice se malo odužio i čekali smo nekih sat-ipo vremena,i onda smo imalu „pravu“ prvu pauzu u međugraničnom delu,između Srbije i Bugarske,gde imate jedan kiosk da kupite sladoled ili sokić za osveženje i 2 montažna toaleta... Cena toaleta 50 evro-centi ili 50dinara. Čistoću je suvišno komentarisati! Posle prelaska bugarske granice,nastavljamo put još nekoh 3 sata do motela „Evropa“ gde smo se zadržali nekih 45 minuta. Ovde možete ručati odlično za 5 evra ili 45dinara. Možete birati između pilećeg ili svinjskog menija! Oba sadrže pomfrit i šopsku slatu,kao u sokić(neki bugarski),a u pilećem će te dobiti lepo parče belog mesa sa roštilja i pileći ražnjić, dok u svinjskom dva ogromna ćevapa i svinjski ražnjić! Hrana je odlična i ukusna! Na ovom mestu je toalet više nego pristojan! Ko ne želi da ruča može popiti kafu ili sok,i na naše iznenađenje sve je po 50 dinara! Odn. platio sam 2 soka i 2 espresa 200dinara!  Do sledeće granice se odavde stiže za nekih 1,5h. posle prelaska bugraske granice čekali smo naše pasoše nekih 45minuta i imali smo vremena da posetimo free-shop i da odemo do toaleta. Toalet jedan od gorih koji sam video u životu. Oriban pre jedno 10 godina,unutra gnezda vrabaca i vrabci lete iznad vas. naravno cena ne promenjena 0,5 evra!  Free-shop radio za divno čudo a u njemu sve jako jeftino! Box zlatnog Marlboa 8 evra, Smirnoff votka 7 evra,Bejslis 8 evra... Inače na naše razočarenje bugari će sve free-shopove zatvoriti ovih dana,tako da nema više jeftine kupovine!  Stigosmo napokon i do turske grancice,procedura malo traje jer jedan graničar uđe i lupi pečat,pa onda drugi ulazi da proveri pečate... Ali prolazimo sve to za nekih 40minuta! Od turske granice do moreuza,gde se putuje trajektom nekih pola sata ima nekih 1,5h vožnje busom! Na trajektu toalet stravičan i dalje i već se pitamo gde smo se zaputili,međutim prvo oduševljenje nas je delilo od trajekta svega 3 sata! Pauza na nekoj Plazi!  WC se sija,hrana čista,kafa odlična... Sve pohvale! Cene su tu umerene! možete plaćati i lirama i evrima! Kafa 2,5 lire,Kola isto toliko, hamburger 3 lire... Odavde do kušadasija smo putovali još neka 3 sata! Celokupan put nam je trajao 24h,i da nismo imali mesta na suncu,verovatno bi lakše podneli,ali nije ni ovako ništa strašno! 
     

     
     
    DAN 2 – Prvi dan u Kušadasiju

    Posle razmeštanja putnika po hotelima,stižemo i mi u naš oko 09h. Na sreću što nije bilo gužve odmah dobijamo sobe i razmeštamo se! Inače u hotelu nas je bilo svega 3 para,odnosno nas šestoro! Što se tiče hotela star je oko 20 godina,sobe su pristojne. Unutra imate dva kreveta, tv, frižider, telefon, malu terasicu, kupatilo sa tuš kabinom! Taman dovoljno za za vreme koje će te provesti u hotelu! Dobijali smo i peškire i spremačica je obilazila sobe na 3 dana. U sklopu hotela ima i bazen sa leažaljkama,koji je super. Obroci se ne služe na petom spratu hotela,jer je tenda skinuta,ali se odavde pruža divan pogled na ceo Kušadasi. Obroci se služe u prizemlju,na terasi ispred hotela. Sef košta 1 evro dnevno. E da hotel je malo uzbrdo,ali ništa strašno.
     
    Terasa ...

     
    Kupatilo...

     
    Posle raspakivanja kreuli smo u prvu šetnju i očarali se Kušadasijem već na prvi pogled. Ja lično ne volim ona veštačka turistička mesta,a na sreću Kuašadasi pravi mali gradić. Svuda pelme,cveća,zelenila... Prvi da smo ručali u piceriji „Passaport Pizza“,gde vam je meni sa parletom pice,pomfritom i kolom oko 6 lira. Odmah smo shvatili da ćemo u Turskoj uvek dobujati picu sa viršlama
     
    Gradska plaža...

     
    Prvi dan nas je mrzelo da idemo na neku od plaža pa smo se ozvežavali i odmarali na hotelskom bazenu.

    Uveče smo sa docimerima iz hotela išli na šetnju i hladan Efes,koji je divan!

    E da uveče smo imali prvi sastanak sa lokalnim vodičima u Dias-u(koji je centar dešavanja za hotele u srpskoj ulici). Dobili smo kratak info o ekskurzijama i servisne informacije o Kušadasiju,kao i kotel - kolu dobrodošlice. Inače od ove godine se po prvi put plaćala info-tura 5 evra po osobi! Ali pošto su svi išli uplati smo i mi!
     
     
    DAN 3 - Drugi dan u Kušadasiju + Info tura+ Ladyes Beach + Kalemegdan

    Posle ustajanja i jutarnje kafe sišli smo na prvu Turski doručak koji smo dobijali svih ostalih dana odmora. Turski doručak se sastoji od: jednog kuvanog jaja,sira za mazanje,marmelade od višnje,meda,putera, 3 kriške paradajza, 3 parčića paradajza i desetak crnih maslina,i uz sve ovo dobijate i turski čaj.  Ali posle smo shvatili da su manje-više u svim hotelima služili isto ovo! Inače zbog malog broja ljudi u hotelu nismo imali švedski sto,nego su na tanjirim donosili obroke svakoj osobi.
     
    Čuveni turski doručak...

     
    Posle doručka otišli smo do busa,koji nas je čekao ispred Dias-a i krenuli na info turu. Prvo su nas odeli do fabrike kože,gde je bila čuvena modna revija i posle šoping u radnji te fabrike gde smo bili.
     
    Fotografija sa revije...

     
    Torbe u fabrici kože...

     
    Posle toga smo busmo prošli pored Aqua Fantasy-ja, Adalend-a, i nekih plaža i odvezeni smo u centar,gde smo dobili kratak info o centru i pokazan nam je restoran gde možemo tražiti "Argusmov meni" na srpskom i ručati "jeftinije". Kao i suvenirnicu gde se možemo pozvati na agenciju i dobiti kao neki popust. Posle smo otišli do Green bar-a Gde smo dobili koktel - đus dobrodošlice i slušali ponovo iscrpnu priču o svim ekskurzijama,šta smo već slušali prethodno veče i posle toga odvezeni nazad do hotela. Po meni ova info tura ne vredi tih 5 evra,jer je reklama za tu fabriku kože i slušate priču o proizodima i lokalnih vodiča, i o ekskurzijam koje ste već odslušali. Jedina dobra stvar koju smo dobili je ćirilični cenovnik u Green bar-u koji je stvarn dosta jeftiniji nego cene pića u ostalim lokalima u centru(Efes 4,5 lire, Džin-tonik 6 lira, Đus-votka 6lira....)!

    Po povratku u hotel sa društvom iz hotel uputili smo se na Ladyes Beach,do koje je dolmuš 2lire... Plaža je simpatična,ali jako netrapana ležaljkama i iznad plaže ima gomila restorana,kafića i sadržaja... Uzeli smo samo suncobran po ceni od 5lira po komadu... Inače u Tuskoj stalno pirka vetrić,tako da more popodne stalno talasa i blago je zamućemo od peska,ali pravi raj za ljude koji uživaju u talasima. Posle uživanja u moru,igranja odbojke i obroka(u restoranu Kelys), vratili smo se u hotel na večeru i pripremu za izlazak! 
     
    Ladys Beach...

     
     
    Malo smo šetali pored luke i osvešavali Efes-om i po preporucu Vis otišli u Kalemegdan,gde smo se fenomenalno proveli i opustili do sitnih jutarnjih časova. Detalji su suvišni! U Kalemegdanu smo takođe dobili popust na cene pića jer smo popili dosta pića,tako da ako ste vredni u ispijanju piva i veseli popust zagarantovan! 
     
     
    DAN 4 - Treći dan u Kušadasiju + Silver Sand Beach + Green bar + Kalemegdan

    Posle burne noći,planovi o ranom odlasku na plažu su propali u vodu... Posle buđenja i ispijanja jutanje kafe na terasi u sunčanim naočarima,sačekala nas je poruku da je Vis bila vredna i već otišla na plažu!  Na jedvite jade spakovali se sa docimerima i otišli a ručak u restoran koji je kod glavne dolmuš stanice i zaputili ka Silver Sand Beach-u. Dolmuš do tamo je 3,5lire. Stižemo tamo i oduševljavamo se. Plaža je velika,široka,čista... Dve ležaljke i suncobran smo platili 10lira. Jedino nas je malo nerviralo jer pri ulasku u vodu ima jedan deo sa kamenjem,ali nije ni to pokvarilo utisak!

    Posle kupanja,kartanja,talasa, vratili smo se u hotel na večeru... Večera u hotelu se inače sastojala od čorbe,nekog turskog jela,salate,pirinča ili testa,i voća sa vremena na vreme.
     
    Srpska ulica...

     
    Uveče smo ponovo kolektivno setanje,hladan Efes i na "Argusovo veče" u Green bar-u... Vodiči su njavljivali to kao novitet i da se na tim žurkama pušta domaća muzika devedesetih! Međutim nama se nije toliko dopalo,pa smo otišli još na jedno piće u Kalemegdan... Ali smo se prošle večeri preforsirali,pa se nismo dugo zadržavali!
     
     
    DAN 5 - Četvrti dan u Kušadasiju + Efes + kuća Device Marije + Artemidin hram + Ozust

    Posle rano jutarnjeg ustajanja, otišli smo na doručak i požurili ka Dias-u jer smo išli na Efes... Efes smo uplatili preko Argusa i cena je koštala 25evra. Ko voli istoriju neka obavezno poseti ovaj lokalitet,jer je Efes izuzetno očuvan i sređen... Vodič nam je bio Veljko,koji nam je davao mnoštvo koristnih informacija,ali je isto tako kvario rapoloženje i utisak među turistima,jer se na trenutke ponašao kao da nam je nastavnik,a mi deca u prvom razredu koji nemamo ni osnovnu kulturu... Ali ok.
     
    Jedan momenat iz Efesa...

     
    Dominitian-ov hram

     
    Veliki teatar,koji je bio arena za gladijatore nekada...

     
    Posle Efesa zaputili smo se put kuće Device Marije,koja je poseban utisak ostavila na sve nas... Tu se Turisti nekako potpuno smire... Ambijent predivan. Tu se nalaze i 3 izvora vode,koji su za ljubav,sreću i zdravlje, kao i zid želja! Ko ode neka obavezno popije malo od sve tri vode i napiše želju i okači na zid!

    Izvori za boljitak...

     
    Posle kuće Device Marije,još smo otišli do Artemidinog hrama,od koga je ostao samo jedan stub,sa sve rodom na vrhu. Inače Artemidin hram nije ostavio neke utiske na nas,a i dosta je zapušten ceo lokalitet!


    Posle vraćanja u hotel,opuštali smo se sa društvom na bazenu i aravno posle večere išli u šetnju...

    Otkrili smo odličnu i ne jeftinu poslastičarnicu OZUST,koja se nalazi na samom početku šetalištu,u ulici desno od butika Ambar... Imaju odličan nes,kao kod nas po ceni od 6lira,kupove sa fenomenalnim sladoledima za 7lira i profiterole koje mi se i sada jedu za 5 lira! Inače nes kafu vam svuda kuvaju sa vodom bez mućenja,dok je u ovoj poslastičarnici baš kao kod nas!
     
    Čaša u kojoj služe nes u Ozust-u...

     
     
     
    DAN 6 - Peti dan u Kušadasiju + PAM hotel + Pammukale + Hijerapolis + fabrika tekstila

    Ovu ekskurziju smo uplatili kod Mamka u Tayf Tours-u,koji se nalazi kada se iz "srpske ulice" skrene desno kod Dablakar hotela. Inače Mamko perfektno priča srpski,pa je i komunikacija dosta olakšana!  Rodjen je u Crnoj Gori. Ekskurzija je koštala 27evra,tačnije 2 evra više nego kod Argusa,ali nam nije odgovarala sreda kada je agencija pravila turu,a i nije nam se išlo posle Efesa sa njima nešto! Inače su isti dan naši drugari iz hotela išli na krtarenje isto preko ove agencije. Cena je 10evra sa ručkom i neograničenim sokovima. Jako su bili zadovoljni i vidim lepo se proveli.

    Na Pammukale smo krenuli u 08h ujutro,put traje neka 3 sata sa pauzom,odn. 200km. Prvo smo išli do PAM Hotela,gde smo imali vremena za kupanje u bazenu, termalnom bazenu,uživanje u džakuziju, turskom kupatilu, hidromasažerima, mazanje lekovitim blatom... Jednom rečju fenomenalno,kao i plaćeni ručak,odn. švedski sto gde nije čega nije bilo, odslaniša,slatkiša,salata,mesa...
     
    Bazen hotela PAM...

     
    Izvor termalne vode(oko 50 stepeni),sa lekovitim blatom...

     
     

     
     
    Sto sa salatama u hotelu Pam...

     
    Posle smo produžili do Pammukala,gde smo prvo malo prošetali Hijerapolisom,koji je divan lokalitet,ali mi se čini da pada u senku zbog Efesa,pa do Kleopatrinog kupatila(gde se kupanje dodatno plaća 10evra-pa vidite da li vresi za 10godina podmlađivanja  ),i napokon krenule Pammukale... Ko priča da su presušile laže. Jeste desni deo od Kleopatrinog kupatila presušio,ali levi deo je divan... Spištate se niz planinu kroz krečnjake,voda vam teče kod nogu,usput voda curi sa zidova,puno prirodnih bazenčića za kupanje sa teremalnom vodom... Ma FENOMENALNO, ne propustiti! Cela šetnja traje oko sat-ipo dok se spustite dole i uživate! Inače malo je falilo da ja i devojka ostanemo na Pamukalama,pošto su svi razumeli vodiča da se bus čeka gore,sem nas dvoje,koji smo ga čekali dole... 
    Hijerapolis...

     
    Pammukale...

     

     
    Sad gledam ove slike Pammukala i u opšte ne dočaravaju celu atmosferu... Ai šta ću!

    Zaboravih da napomenem da smo imali vodiča na srpskom jeziku. Odn penzionisanog nastavnika matematike,vrlo komičnog i zabavnog čoveka... Nije mu srpski baš najbolji,ali sasvim dovoljan za razumevanje i komunikaciju!

    Posle Pammukala,otišli smo u fabriku tekstila,gde je bilo da se kupi sve i svašta! Čak se i lutrija organizuje za kupce,pa smo i dodatni peškir osvojili!

    Put nazad traje opet 3 sata sa pauzom... U Kušadasi smo stigli uveče oko 20,15h! I naravno posle večere opet šetnja i zabava!

    Ova ekskurzija jeste da oduzme ceo da,ali vredi stvarno!
     
     
    DAN 7 - Šesti dan u Kušadasiju + Aquafantasy

    Ovu eksurziju smo uplatili preko lokalne agencije,sa kojom smo išli i na Pammukale... Sa bus tranferom nas iznelo 14evra,ali tu smo dobili popust jer smo uplatili i tursko veče inače cena je 15evra. Preko Argusa je bilo 17evra,sa tim da se sa njima ostaje sat vremena duže u akvaparku! Vodiči su nam plasirali priču da je Adalend nebezbedan,ne znam da li je istina,ali vidim da je mnogo ljudi bilo u Adalendu i vratili se sa nama kući!
     
    Natpis koji ćete lako uočiti ispred Mamkove agencije...

     
    Posle jutarnje kafice i turskog doručka,oko pola deset smo krenuli u Aquafantasy. Iače na ulazu pregledavaju torbe,pa se ne može ništa od hrane i pića uneti! Znači u ranac peškir,kupaći,krema za sunčanje,fotoaparat,novac i cigarete!  Kada uđete na šalteru levu treba da uplatite novac na kartice,koje su vam jedina sredstva plaćanja u park-u. Procenite koliko vam novca treba i uplatite! Ako vam zafali uvek možete dodatno uplatiti,a ako vam ostane viška vraćaju vam na izlazu! Za sef na ovom šalteru ostavljatate depozit od 5 lira,koji vam vraćaju kada predate ključ!
    Cene su skoro duplo više nego u gradu,ali vredi! Koka kola 4,75lira, kokteli oko 12lira, pomfrit 3 lire,obroci oko 11lira...
     
    Tobogani u Aquafantasy-u....

     
    Bar na vodi,za uživanje...

     
    Raj za decu,a i odrasle...

     
    Uživali smo ceo dan. Na trenutak smo kao deca bili... Tobogani nisu strašni,čim se moja devojka spuštala na svemu,a na Krfu nije htela skoro na ničemu!  Do sada sam bio u ovim parkovima na Krfu i Solunu... Ovaj je najnoviji i najušuškaniji,mada mnogo manje strašan od prethodnih! Bar na vodi je fenomenalan,učestvovali smo čak i u takmičenjima nekim!

    Sve u svemu lepo da se poseti,ko voli!

    Premoreni od celodnevnih egzibicija,kratko smo se prošetali i utonuli u san...
     
    Lampe na šetalištu u centru...

     
     
    DAN 8 - Sedmi dan u Kušadasiju + Bazar

    U našoj ulici se održavaju pijace... Svake srede je "pamučna pijaca" a petkom je "povrtna pijaca"!

    Ovaj dan je bila "pamučna pijaca"... Mene je to smorilo! Roba manje više kao na našoj pijaci,samo što ovde za sve morate da se cenkate do iznemoglosti! Baciš pogled na sat,stave ti na ruku a ga jedva skineš,za sve pregovaraš do iznemoglosti... Meni se nije dopalo! Kupili smo neke stvarčice,ali daleko ispod onig šta smo očekivali! Inače ostatak dana sam proveo na bazenu spavajući i plivajući,jer sustigao umor od svih prethodnih eksjurzija... DEvojke su nam bile jako vredne,pa su pijacom prošetali po 2-3 puta...  Pričaju da je jeftinije kasnije otići na pijacu,ali ja nisam primetio neke bitne razlike u ceni!


    Pamučna pijaca,pogled sa terase ispred hotela...

     
    Izbor začina i čajeva...

     
    Uveče smo opet šetali i uživali u kafiću u samoj luci,pored koje voda talasa i u fenomenalnim stolicama za masiranje...

    Devojke su se ludo zabavljale na ringišpilu...

     
     
    DAN 9 - Osmi dan u Kušadasiju +Soke + Green Beach + Tursko veče

    Dok su ostali spavali,ja sam bio vredan i ustao u oko pola devet otišao u Soke,da vidim te outlete! Do Soke-a se ide sa 2 dolmuša.Prvi hvatate do Soke,na centralnoj dolmuš stanici i košta 4 lire,a drugi o autobuske stanice u Soke do outleta i košta 1,25lira... Nazada isto toliko i sa isti mesta... Ceo put sa kraći čekanjima,traje oko 40minuta! Pošto ima 3 outleta,preporuka je da odeta skroz do zanjeg ,pa polako prema prvom! Inače između prvog i drugog ima i McDonalds.... Ko kaže da ne vredi otići laže! Imate sve njihove turske marke i neke od ovih poznatih! Meni se najviše dopao LTB gde sam kupio super svari po super cenama! Samo se naoružajte strpljenjem i krenite redom! Neke od prodavnica su stvarno skupe,a neke smešno jeftine! Jako je bila jeftina zimska kolekcija... Ali je i letnja za naše uslove jeftina!

    Mali deo jednog od outlet-a...

     
    Posle šopinga otišao sam na Green Beach da se revitalizujem... Plaža je u stvari jedna mala uvala,ali je jako lepa,i za razliku od ostalih plaža relativno duboka... I ovde imate mrežu za odbojku i sve ostale sadržaje... Dolmuš je 2 lire! A ležaljke po komadu 5lira i suncobrani takođe!

    Green Beach...

     
    Deo iznad Green Beach-a...

     
    Posle plaže otišli smo na pripreme za tursko veče,koje smo plaili 30evra sa večerom i neograničenim pićem,dok je kod Argusa 25evra samo sa neograničenim pićem! Još smo dobili i sto pored bine!  Pravi VIP! 
    Otišli smo oko 20h... Prvo se postavlja švedski sto sa svim i svačim,pa za vreme programa dobijete mesnu večeru i na kraju dezert! Od pića u neograničenim količinma smo mogli konzumirati: Tuborg, Crvno vino,Belo vino, Kolu, Fantu, Sprite,ako i vodu!
     
    Ambijent Carvinserail-a...

     
    Sam program traje oko 4 sata i potpuno je raznovrstan! Od violinistkinje,preko folklora,pa sve do trbušnih plesačica... Postoji i jedan blok gde pevaju pesme gostima.... I od Harisa otpevane 2 pesme! Ima i deo kada iz publike biraju momke,da vrckaju sa amazonkama na bini...  Sve u svemu vreme proleti jer je sve jako dinamično i zabavno! Super smo se proveli!

    Momenti sa Turske večeri:

     
     

     
     

     
     

     
    Samo da napomenem,da kroz salu prolaze fotografi koji sve redom slikaju,po nekoliko puta.... A posle donesu slike i traže 4evra po komadu... Tako da budite oprezni sa njima... I da,niste u obavezi da uzmete sve slike!

    Zaboravio sam da napomenem da se ceo program odigravao u autentičnom prostoru hotela Caravanserail,koji nama svima liči na tvrđavu u samom centru Kušadasija!

    Posle smo otišli do Another bar-a,ali se nismo dugo zadržavali... Tursko veče nam je bilo dovoljno!
     
     
    DAN 10 - Deveti dan u Kušadasiju + Long Beach + Ostrvo ptica + Kittys Bar

    Petak je dan za pijacu...

    Pogled na bazar...

     
    Pošto nismo baš mnogo uživali u plažama ovaj dan smo "požurili" i ceo dan proveli na Long beach-u! Dolmuš je do tamo 2,5lire, a po osobi se na plaži plaća 5 lira,za to dobijate ležaljku i neograničen broj suncobrana... Plaža je lepa, ali nije nešto bilo ljudi,a i bili su taj dan ogromni! Ceo dan nam je prošao u odbojci,savladavanju talasa,sunčanju i spavanju... Divan dan!

    Romantika na Long Bech-u...

     
    Pre provoda prošetali smo i obišli ostrvi ptica... interesantan lokalitet... Uveče je onako romantičan,sa prigušenim svetlom...

    Uveče smo otišli do Kittys bara u Bar Street-u na provod i malo đuskanja...
     
     
    DAN 11 - Polazak iz Kušadasija / DAN 12 - Povratak u Beograd
    Posle pakovanja,i na jedvite jade zatvaranje kofera,napustili smo sobe oko 09h,pošto bus kreće oko 13h,otišli smo na doručak i ostatak prepodneva iskoristili za kupovanje još nekih sitnica i suvenira...


    Svakodnevni prizor u luci...

     
    Voda kod luke...

     
    Caravanserail danju...

     
    Vrste ratluka...

     
    Pogled na Kušadasi sa terase hotela Abem...

     


    A mi nismo u opšte imali "mnogo" stvari(to su koferi svih gostiju hotela - 6 ljudi)...

     


    U povratku smo putovali oko 26h,jer smo na bugarskoj granici imali malo duže zadržavanje... U povrtaku se pauze prave na istim mestima sa tim da smo imali i jednu dodatnu pauzu čim smo ušli u Srbiju! U Beogradu smo bili oko 15h po našem vremenu!

    Imali smo mali peh sa autobusom... Ali su nam zamenili u Bugarskoj! Dobili smo nov novcijat autobus i nisu znali da smanje klimu,pa je ljudima bilo jako hladno gore,a još se dodatno oštetio na Turskoj granici(negi gas šikljao napolje),tako da smo sa njim otišli do motela Evropa i dok smo doručkovali stigla 2 druga busa,koji su isto bili ok!
     
    Sve u svemu bilo mi je odlično na letovanju! Kupio me je Kušadasi na jedno vreme sigurno! Dopala mi se raznovrsnost ponude i ljubaznost domaćina(ako izuzmem gazde hotela  )... Godinama sam išao u Grčku,ali malo ću menjati sada! meni je lično bilo sve to malo naporno jer sam išao na mnoge ekskurzije,ali bilo bi mi žao da nešto od toga nisam video... Inače pored ovih ekskurzija imate i još neke ekskurzije koje zvuče interesantno! Sledeće godine više plaža i uživanja,a manje ekskurzija...

    Sa Argusom sam takođe zadovoljan,autobusi su bili ok,dobio sam ono šta sam uplatio i šta nam je rečeno... Malo su lokalni vodiči kvarili utisak,ali to još nije dovoljno da bih menjao agenciju! Sada kada sam već jednom bio,lokalni vodiči mi ni nisu potrebni! Mada sve ukupno momci nisu loši,rade svoj posao,a ima i puno turista! Samo da malo imaju drugačiji stav u određenim momentima...

    Samo još da napomenem da ovo divno letovanje,ne bi bilo ovako lepo i zabavno bez cimera iz susednih soba.
     
     

     
    Toliko od mene!