Havana, Kuba
09.02.2007
Polecem avionom AirItalia iz Verone, koji ide preko Rima za Havanu. Avion je gotovo poluprazan, ocito je, da ce se glavnina putnika ukrcati u vecnome gradu (kako zovu Rim)na letu do konacne destinacije.
U havanu stizemo oko 17 casova po lokalnom vremenu.
Docekuje me lepo suncano vreme sto i nije neko iznenadjenje kada se
uzme u obzir, da je bio tek kraj meseca Augusta.
Izlazim iz aviona skupa sa ostalim putnicima te se nekoliko udaljujem
od svoje skupine suputnika te idem u pravcu gde stoji neki policajac,
koji mi upucuje glasno izgovoreno pitanje:“Da Italia?“(Iz Italije?)na
sta mu ja odgovaram“SI, da Italia“(Da iz Italije)
Propusta me pokazujuci mi rukom pravac u kojem neka produzim.
Mislim se ovo je rutinska kontrola, tek mi sada dolaze komunjare
da me ispitaju sto ja to dolazim u Kubu ovako gologlav, jednom malom
sportskom torbom i fotografskim aparatom.
Prolazim jedna pa druga vrata, niko me ne zaustavlja, odjednom nalazim se vec u staklenom holu zgrade dok iza mene ostavljam sve
one pogranicne formalnosti.
Iznenadjen, da sam vec u Kubi prepusten samom sebi a da me niko nije ni pitao zasto sam dosao i kamo ja to idem pogledavam unaokolo
dali ko motri na mene.
Niko a ma bas niko ne obraca paznju na mene, prepustaju me licnoj
snalazljivosti i nije mi krivo jer mi je to oduvek i bila zelja na svojim
putovanjima po svetu, da po nacelu:“Do it yourself“(napravi po svome)
upoznajem razne krajeve toga sveta.
Setam ispred velike zgrade Havanskog aerodroma, koji i nije istini na videlo tako velik u usporedbi sa drugim aerodromima svetskih metropola te promatram putnike, koji su upravo stigli samnom, kako
se natovareni prtljagom usmeravaju ka desetini autobusa na kojima su bila izpisana sa velikim slovima imena razlicitih agencija.
Vec sami pogled na zivot, koji se u tom trenu vodio u i oko zgrade upucivao je da dolazim u drzavu gde vladaju neka druga pravila ponasanja.
Stojim tako pored jednog stuba pokusavajuci videti jos nekoga ko je dosao u svom vlastitom angazmanu no ne nalazim ga pa tako odlazim nakon negog vremena, kojeg sam utrosio na promatranju u
pravcu parkiranih taksija ispred aerodromske zgrade.
Prilazim nekom zutom taksiju unutar kojeg vidim vozaca, starog kojih
60 godina.
Pitam ga koliko uzima do Havane, kaze 20 dolara. Slazem se sa cenom
te ulazim i sedam na strazne sediste stavljajuci pored sebe malu sportsku torbu u kojoj je bilo sve sto sam doneo sa sobom u Kubu.
Vozimo se tako polako prema gradu i dok gledam visoke palme pored puta te sunce kako polako zalazi taksista me ispituje odakle dolazim.
Odgovaram mu.“Dolazim iz Ex yugoslavije.
Vidim prelazi preko mog odgovora, pita me, kako zivimo, jeli nam dobro?
Odgovaram mu:“Lose, imamo puno privrednog krimimala, krade ko sta stigne a sudovi ne osudjuju gotovo nikoga, pogotove ne direktore
velikih firmi, kada su i oni u krugu vladajuce elite. 30%zivi dobro a nas
70%lose. Sta ces, liberalni kapitalizam.
Imamo puno kriminalaca, pametnih kriminalaca, zavrsim.
Taksista pocne, da se smejegovori mi:“Pa onda smo mi Kubanci na
boljem od vas jer mi imamo samo jednog velikog kriminalca.“
Upitam ga : „Akoji ti je to ?“
Kada se on jos vise razvali u osmeh odgovarajuci:FIDEL CASTRO!
*
Jos se osecaju poslednji zraci zalazeceg sunca a ja vec stojim pred vratima „case particular“gde sam rezervisao telefonski tri nocenja za 60 dolara. Zvonim na vrata trokatne zgrade, dosta raskošne ispred koje je bilo zasadjeno vec visoko drvece, koje je pruzalo poseban ugodjaj.
Otvarajun se vrata, kada tamo pojavljuje se gazdarica kovrdjave
braun kose, suva, pricljiva i prevrtljiva, kojih 50 godina.
Odma mi odaje pohvalu na safari odelu no ne svidja mi se njen previse ljubazan docek.
Idem za njome po stepenicama do prvog sprata zgrade gde dolazim do poduzeg hodnika na kraju kojeg je bila neka kuhinja sa postavljenim stolom i cetiri stolice.
U zgradi ne vidim nikoga osim jedne stare gospodje u nekoj velikoj
staklenoj prostoriji na suprotnom kraju, kako gleda televizor.
Prolazimo pored jednih vrata te se zaustavljamo na drugim, koje imaju
veliko staklo. Ulazimo u tu sobu.
Vlasnica te kuce mi govori, kako je ova soba jedina bez klima uredjaja
ali da ima ventilator.
Kaze mi ako ne budem zadovoljan sa mojom sobom mogu sutra uz doplatu 10 dolara, da dobijem odmah sobu pored moje sa klimom pa onako bez mojih pitanja produzuje, da je u toj sobi jos danas neki Englez, koji sutra putuje a u drugoj sobi na kraju hodnika neka dva Nemca.
Okani se vec jednom brbljanja mislim sam u sebi i potvrdjujem joj u njenoj prici.
Posle jos nekoliko minuta njenog monologa ostajem konacno sam, pogledujem oko sebe zidove obojene u pink boju, legnem na krevet, koji pocne da skripi, ko vojnicki krevet.
Osluskujem zvuk brujaceg ventilatora, koji ima dve brzine, da okrece
propeler brze ili polaganije, vrti se levo, desno, levo, desno….. i tako komesa lepljiv i vlazan vazduh oko mene.
Od sobe u kojoj ima klima deli me tanak zid i neka velika zakljucana vrata. Cujem onog engleza iz susednje sobe kako hrce dok tandrtanje njegove klime dopire do moje sobe gde se upotpunjuje sa bukom brujeceg ventilatora.
Razmisljam, koji sam djavo dao 20 dolara za sobu sa pink bojom, bez klime, tv i kupatila.
*
Vec je treci dan mog boravka u Havani. Jos se nalazim u pink sobi, naucio sam na boju i na vrucinu. Ne smeta mi vise ni brujanje
ventilatora.
U susednoj sobi ne cujem vise sumova, izgleda, da je Englez stvarno otisao.
No do zlaboga dojadila mi vlasnica kuce od koje sam unajmio sobu.
Svaki put kada izlazim iz svoje sobe nudi mi jelo za dva, tri ili vise dolara, ovisi o kojem se obroku radi.
Ja sam jeo samo dorucak za dva dolara i znate sta sam dobio sva tri puta:kajganu sa slaninom, komadic sira, krisku hleba i caj ili belu kafu.
Prvoga jutra posle dorucka otisao sam u setnju te naletio na neku pijacu gde se prodavalo voce.
Ne znam ni sam dali sam coveku, koji je prodavao banane dao dolar ili dva.
Uzima covek kesu te pocne da trpa 3, 4, 5.. kila banana, trpa jos na sta ja povicem:Dosta, bre! no on jos navaljuje, hoce da mi puni i drugu kesu.
Uzimam onu jednu torbu prepunu banana i odlazim, covek bi mi valjda
hteo dati sve sto je toga dana doneo na pijacu.
Odlazim u obliznji park gde jedem te banane. Pomalo mi neugodno uz
kesu prepunih banana, osecam se ko veliki majmun.
Konacno polazim prema kuci u kojoj imam sobu. Preznojavam se od tezine te prebacujem iz ruke u ruku torbu punu banana.
Zvonim i opet mi otvara gazdarica teska ulazna vrata te slogiranog pogleda pogleduje cas u banane cas u mene, nije joj valjda jasno da moze neko da pojede toliko banana.
Posle toga jos sam isao na pijacu no sa sobom sam uzimao sportsku torbu pa sam je tako ostavljao u nedoumici sta ja to donosim u torbi.
Inace ta srednjevecna braun gospodja imala je fini nacin zajebancije,
kojeg je prakticirala svakodnevno takosto je imala jedina kljuc od glavnih ulaznih vrata, koja su vodila sa ulice na prvi sprat gde su bile smestene sobe
Imao am osecaj, da imam posla sa pripadnicomsitne borzuazije a ta vam je kao limunada bez secera.
Na samom pocetku poduzeg hodnika koji je vodio do kuhinje i triju soba koje su bile namenjene turistima stajao je omanji balkon iznad neke bas tako malene zatvorene baste koja zapravo to i nije bila jer visoki zidovi susednjih zgrada okruzivali su je sa svih strana.
Sve sto se moglo videti u tom dvoristu bilo je dvoje bacvi punih vode.
Zasto su im posluzivale te bacve pune vode nisam nikada doznao.
Sa tog balkona vodile su i neke u crno obojene merdavine na vrh zgrade.
Vec sam dva puta pokusavao da se popnem no oba puta braun gospodja bila je brza od moje misli nagovarajuci me da je to isuvise opasno za mene i de, de, de, de…
Nasuprot tog balkona video se drugi deo zgrade sa ogromnom sobom u kojoj je danonocno sedela neka stara gospodja, kojih 80
godina, valjda majka od gazdarice.
TV u toj prostoriju bio je uvek upaljen i dosta glasan a unutar nje
moglo se videti staricu, upaljeni TV i neku veliku belu macku.
Nego, da se povratim tom trecem danu, ujutro kada izlazim iz svoje pink sobe.
Vec je sedam sati, vidim dvoje svaba vec doruckuju. Pozdravim ih izdaleka. Primecujem i gazdaricu koja me docekuje osmehom te vice
neka udjem na dorucak, ne pitajuci me jesam li ja za taj dorucak od dva dolara ili ne.
Pokazujem joj cigaretu i idmicem se na onaj maleni balkon.
Promatram ispred sebe onu veliku staklenu sobu u kojoj se sada
ne cuje nikakav zvuk. Nema ni starice ni zvuka ukljucenog TV-a.
Zamisljam da zivim ovde nekoliko godina verovatno bi posle staricine smrti jos nekoliko meseci gledao u tu prostoriju dali cu je opet videti na velikoj fotelji kako nepomicno zuri u televizor.
I verovatno je bas taj kotrast prostrane sobe sa staricom u fotelji i TV. om na coveka delovalo tako dojmljivo, verovatno osecajuci njenu
veliku samocu dok se zivot oko nje nesmetano odvijao.
Iz kuhinje prodire galama posudja, nesto se vec kuva, pogledavam sada u pravcu kuhinje i vidim braun gospodju kako nesto radi iza sporeta.
Iskoristavam priliku i skacem na merdevine. Nekako mi deluju nestabilno,škripe pod mojom tezinom i dok se penjem pogledavam nadole, vec sam tri metra visoko iznad balkona, omakne li mi polomit cu najmanje koje rebro pomisljam te se stiscem uz merdevine.
Srecom stizem na krov same zgrade i predamnom se prostire pogled na deo Havane is sasvim druge perspektive.
Gledam na sve te kuce koje svojim ravnim krovovima i dimnjacima pruzaju neku posebnu sliku.
_Cini mi se da bi mogao sa daskom dugackom cetiri metra obici ceo ovaj kvart.
Ispod zgrade gledam kola napravljena u tridesetim godinama proslog
stoleca dok na susednjem balkonu zapazujem neku devojku kako ujutru cita na svome balkonu neku debelu knjigu, nesto dalje nadole zapazujem pekaru, unutra jos rade, cujem kako zivo nesto dobacuju jedan drugome….. pomesa se tu ineki meni znan glas, neko zove
Sigor, signor….. ocito je, da su me otkucala ona dvojice svaba.
Ignorisem taj glas no nece da posustane pa tako polako prilazim merdevinama ispod kojih vidim braun gospodju kako mi nesto dobacuje te mlatara rukama govoreci mi, da sam loco(lud) sto mi i
pokazuje rukom.
I ja se pridruzujem psovkama pa tako silazeci po stepenicama dole
glasno psujem na srpskom jeziku ono sto se psuje kada vas neko puno naljuti.
*
Cetvrti dan, oprastam se sa braun gospodjom resen, da joj se osvetim za pink sobu i jednolican dorucak.
Uzimam prtljag i odlazim sa kljucevima pink sobe gazdarici koja je bas tog momenta nesto prala na ruke.
Gleda u mene i pita me dali ja to idem a ja joj odgovaram:“Jeste, odlazim“, nadam se, da ce da me pita kuda ja to idem i gle cuda stvarno me to i pita.
Vadim kljuceve svoje nove sobe iz djepa i kolko je to moguce svecano izustujem:“HOTEL COLINA“
Gleda me zapanjeno, vidim ne moze da dodje do reci dok ja uzivam u
pogledu na sve to. Najzad dolazi do daha i pocne:“Zar ti nije bilo dobro kod mene pa ako hoces klimu jesam li ti rekla, da cu da ti dam sobu za 10 dolara doplate sa klimom a koliko si ti platio u tom hotelu, kazi
mi KOLIKO?
Ja joj opet svecano odgovaram:“Platio sam 50 dolara, sto za mene nije previse!“.
50 dolara jao, jao, jao…. 50dolara dajes tim kradljivcima, lopovima, kriminalcima, dajes drzavi, koja nas obican narod pljacka i otima od nas, znas koliko sam ja morala da dam na 20 dolara
koliko si ti meni platio za nocenje drzavi… 5 dolara 5 DOLARA A ZA STA
I dok osluskujem njeno jadikovanje zbrajam:tri sobe, dve sa klimom jedna bez klime skupa iznosi na dan 80 dolara zarade i ako da na troskove 30 dolara ostaje joj 50 dolara zarade za jedan jedini dan dok
prosecna plata Kubanca iznosi 20 dolara za ceo mesec rada.
I ako ovde dodam jos zaradu od hrane koju prodaje svojim gostima, majku joj… zaradi vise nego ja!
Dodje mi da joj opalim samar no ipak pristojnost me odvlaci od tog cina od kojeg zapravo ni nisam bio tako daleko.
Na kraju krajeva nije mi ni bilo vise jasno dali je bilo vise zao meni sto sam joj platio 66 dolara ili njoj sto je izgubila dodatnu zaradu na racun drzavnog hotela.
*
Vec prvog dana upoznao sam nekog Feliksa, koji je dobro govorio engleski, ucio njihove plesove te zacuda znao i japanski.
Dogovorili smo se da me ujutro u osam saceka ispred hotela te da odemo do kuce u kojoj je ziveo E. Hemingway te da mi u blic varianti
pokaze najzanimljivije delove grada.
Silazim sa liftom do recepcije koja se nalazi u prizemlju Hotela Colina,
koji se nalazi odma pored Univerziteta gde velikim slovima pise:Alma ater!
Hotel je cist, miran i uredan.
Prolazim kroz dugacak hol pogledavajuci prema izlazu gde bi trebao da me ceka Feliks no ne vidim ga.
Odjedanput osetim neko me sa rukom dodiruje odpozada, okrecem se
kada tamo vidim Feliksa vec u rukama dvojice lepo obucenih stasitih delatnika Hotelskog obezbedjenja.
Govorim im na spanskome. Bueno, esto mios amigos (dobro je to je moj prijatelj)na sto ga oni pustaju i bez reci udaljuju.
Ocito je, da se obuceni za posao i da iza njihove obuke stoji drzava.
Tek tada primetim da njihovo prisustvo do onog momenta nisam uopste primetio ali ocito je bilo da oni motre na svaki pokret unutar i vani hotela.
Imao sam cudan osecaj da se toliko ulaze u bezbednost, kada je covek imao osecaj da je svaki pedalj Havanski ulica pod prismotrom
ljudi kojima je bilo zaduzenje cuvanje objekata ili stanovnistva.
U moderno doba tehnologije cudljiva mi je bila ta prismotra iz prikrajka
no uz pomisao na sve one skrivene kamere kojoj obiluju recimo ulice
Londona(Engleska) taj mi je nacin kontrole postao ljubazan, cak
veoma ljubazan jer osecati da ste pod prismotrom oci coveka ipak je lepse nego prismotra oka velikog brata(kamere)
Izlazim tako sa Feliksom iz Hotela gde se Taksijem upucujemo
do kuce E. Hemingwaya.
Kuca je veoma raskosna kao i park oko nje.
Prostorije su bogato opremljene, kako sa knjigama tako i sa finim pokucanstvom.
Mislim sam u sebi, pa ovaj pisac mora, da je bio pravi fenomen kada je napisao toliko dobrih romana u takvom izobilju.
Gledam brodicu, pravu jahtu sa kojom je pisac plovio te oveci bazen ispred kuce.
Pomislih, no bar jedan pisac, koji je za vreme zivota ziveo raskosnim zivotom.
Nazad ne idemo taksijem vec autobusom ali ne onim „obicnim“vec
prikolicom kojeg vuce teski kamion(cini mi se da ih zovu Kamel, jer
izgledaju kao, da stvarno dolaze iz nekog safarija)
Autobus je prenatrpan putnicima, crncima, najnize klase. Stojim i gledam oko sebe, sve crnci ali niko ne gleda u meni. Zapravo svi su ljudi ovde veoma uctivi pa tako uvek puno daju na svoje ponasanje,
kada je u blizini stranac tako, da ga niti ispitivaju niti gledaju.
To je prevoz namenjen ljudima sa najmanjim primanjima, da si mogu i oni priustiti prevoz iz jednog kraja grada na drugi.
Posle pola sata voznje izlazimo jer taj je prevoz iako djabe veoma spor.
Uzimamo taksi koji nas vozi direktno na neku plazu gde primecujem samo lokalno stanovnistvo.
Nema nikakve naplate pa tako sedamo ispod neke bandere gde gledam kako igraju odbojku na obliznjem igralistu.
Odlucujem se da otplivam koji sat u tom moru no more je tako uzburkano i toplo da mi i nije do nekog plivanja a plivaca koji se buckaju u moru mnogo je.
Plivamo malo dalje i vec sam jedno 100m od obale, samo je jos nekoliko plivaca ostalo ispred mene.
Gledam oko sebe i pokusavam da dotaknem dno no ne mogu ga vise dodirnuti svojim stopalima, izgleda da je more ovde vec dublje.
Setim se u tom momentu one vrazje ajkule te pocnem plivati nazad.
Ko zna mozda amerikanci posalju neku od njih, njima bi to bio nacionalni praznik ako bi neki morski pas pojeo nekog turistu na obalama Kube umesto na obalama Floride.
Plivam nazad i gutam slanu vodu, skoro sam doplivao do obale kada tamo ispred mene vidim neki deo drveta, pliva ispred mene.
Podignem se kada ono gov..
Nije mi bilo vise do plivanja:(iako mi se to jednom dogodilo i u Jadranskom moru. Ocito ima ljudi koji vole to da rade i u moru.
Komentari