Ваведење Пресвете Богородице
Поред есхатолошког значаја који Црква има, липљанска Црква Ваведње Пресвете Богородице нам указује и на историјску и културну вредност, не само за Липљан, већ и за свет, јер представља један од значајнијих историјских споменика.
Црква Ваведење Пресвете Богородице је сазидана крајем XIII и почетком XIV века. Сигурно пре 1331 године, када ју је краљ Душан даровао Спасовом пиргу манастира Хиландара. Предпоставља се да је ктитор ове Цркве неко од Немањића: Краљ Душан, јер ју је даровао Хиландару;
Или св. Стефан Дечански , или неко ко је њему био привржен, а да му је ктиторско параво одузето када је Душан дошао на престо. Ово се чини вероватнијим, јер се св. Стефан Дечански пред побуњеним сином, склонио у тврди Петрич, тј. у релативној близини Липљана.
Ископавањем, која је вршио институт за заштиту споменика културе 1954 – 1958 године, око данашње липљанске Цркве, утврђени су темељи двеју тробродних базилика и то: једне старохришћанске, а друге позновизантијске. Липљанска Црква је једнобродна грађевина са тространом апсидом и фасадама на којима су архитектонски мотиви подвучени орнаментима изведеним у самом грађевинском материјалу алтернативном употребом цигле, камена и малтерских спојница. То јој даје пријатан, вишебојан и декоративни изглед.
У Цркви је сачувано 95 m² живописа у два слоја, а после рестаурације та површина је повећана и износи 130 m² под живописом из XIV и XVI - XVII века. Међу фрескама из XIV в. делимично је сачуван велики лик св. Николе у ниши на северном зиду поред кога стоји мањи лик, вероватно ктитора, у оделу профаног карактера. Очувани су делови ликова и орнамената црквеног архијереја из композиције поклоњења жртви у апсиди и редак остатак сцена из циклуса Великих празника и Страдања Христовог у наосу: Благовести, Неверство Томино, Пењање на Крст, Визија Петра Александријског и других.
У науци су подељена мишљења о хронологији ових фресака. Једни сматрају да су дела настала после 1331 године, други их судећи по Грчким натписима на фрескама, везују за време после измирења српске Цркве са Цариградском патријаршијом, тј. после 1375 год. па до времена Косовске битке (1389 г) када су вероватно већ били завршени сликарски радови.
Остали живопис потиче с’ краја XVI и са почетка XVII в. Карактеристичан за ову Цркву, иначе и доста редак, је, првобитни зидни иконостас из XIV в (до висине од 3,5 m) који је приликом обнове у XVI в био надзидан до свода. На његовој источној страни су фреске рађене у XIV в, а на западној (у наосу), фреске из XVI - XVII века. Занимљиво је да је само на западној, спољашњој фасади цркве констатован живопис у два слоја: из XIV и XVI века.
Ова липљанска Црква је страдала од пожара и рушења после доласка Турака. О овим страдањима и паду Новог Брда сведочи запис који је урезан на фрески у апсиди Цркве. Урезани су још и многи други записи на фрескама и иконостасу, а њих преко 70 до сада публикованих који прате судбину Цркве од пада Новог Брда под турцима па до XX в. После првог страдања по доласку Турака, Црква је била обновљена у XVI в када су оправљени порушени сводови и горњи појасеви фасаде, зидни иконостас и преградни зид којим је унутршњост била расчлањена на олтар, наос и унутрашњу припрату. Уз западну страну била је подигнута спољашња припрата са двосливним кровом. Црква је поново опустела у XVII веку. Почетком XIX и почетком XX века била је у два маха обновљана. Стручно је темељно конзервисана 1954 – 1958 године.
Последња рестаурација фресака је рађена 2009., а завршена 2010 године.
1
pefkari @ 24. Oct 2009 - 14:11
Hvala na ovim informacijama!
Lepo cemo Jugicem pa dokle stignemo ...samo sto cemo registraciju dobiti sutra a saobracajnu i moju vozacku tek za nekih 10 dana 
do tada dobijamo neke papirice za koje nam kazu da mozemo da vozamo po nasoj zemlji ...tako da idemo pa kud puklo ... 
