Napisano: 29. Jun 2005 - 11:05
Zakintos
Zakintos ili Zante je najjužnije ostrvo Jonskog mora, a zbog svoje lepote često nazivamo "Cvet Levanta". Prepuno je kontrasta brdoviti zapad sa senovitim borovim šumama i proplancima, visokim klifovima koji se obrušavaju u more, razbacanim seima na istaknutim visovima - i ravničarski istok, mirnog pejsaža, sa obrađenim poljima, plantažama agruma i maslinjacima, livadama prekrivenim poljskim cvećem i baštama sa opojnim jasminom, koje se završavaju peskovitim plažama. Nebrojeni apartmani su sakriveni cvetnim bokorima i palmama.
Na istoku se vidi kopno Peloponeza, ali ja okrećem jedrilicu oko rta Krioni i ispred mene se pojavljuje grad Zakintos, koji je smešten oko širokog i plitkog zaliva podno brda Bohali. Ima izgled modernog naselja, sa jednoličnim zgradama ravnih krovova, na dva ili tri sprata, gde su u prizemlju prodavnice ili restorani. Srce grada je prostrani trg, oivičen palmama i bogatim lejama cveća, na kome se nalazi zgrada Kulturnog centra u neoklasičnom stilu, u kojoj je vizantijski muzej. U centru trga je monumentalni spomenik Dionisiosu Solomosu, velikom grčkom pesniku, rođenom ovde, čija je jedna snažna, rodoljubiva pesma "Himna slobodi", postala prva zvanična grčka himna i traje do danas. Tu oko njega uveče šetaju meštani, skoro da je to neka društvena obaveza, da bi se sreli sa prijateljima, obnovili ili sklopili nova poznanstva. Međutim, neki kažu da je šetnja (ili "volta" po lokalnom) zbog kondicije i dobrog zdravlja. U uglu trga koji dodiruje more je mala crkva od tamnih cigala posvećena svetom Nikoli, zaštitniku pomoraca. To je jedino zdanje iz venecijanskog perioda, koje je ostalo na temeljima, posle katastrofalnog zemljotresa od pre pedeset godina. Ali, grad je poput Feniksa iznikao i delimično mu je vraćeno staro ruho. Velikom lukom dominira crkva Sv. Dionisiosa, patrona ovog ostrva u čiju čast, valjda trećina muškaraca ovog grada nosi njegovo ime. Vitki zvonik je blizanac onom na trgu Sv. Marka u Veneciji i postao je simbol ostrva, a crkva je građena u vizantijskom stilu. Unutrašnji zidovi su oslikani freskama, a neke od njih prikazuju scene iz života Sv. Dionisiosa, čije se telo nalazi u srebrnom sarkofagu u kripti crkve. Ovde je vekovima bio veliki kulturni uticaj Mlečana, pa je grad u XIX veku imao operu, pozorište i gradski orkestar.
Na brdu iznad grada, kroz gustu borovu šumu, nazire se trvđava, na kojoj je 1864. godine prvi put podignuta zastava slobodne Grčke. Pored zidina, na samoj ivici strmog brda, u zelenilu je desetak taverni. Uveče je tu ceo noćni život grada, zbog svežine i sparne letnje noći, a i divan je pogled na osvetljeni grad i luku. U tavernama bije živa muzika, što znači mandolina, gitara i violina, uz skladno preplitanje glasova koje neodoljivo podseća na Dalmaciju. Tu je i originalna ostrvska muzika u četiri glasa, pod poznatim imenom - "kantada". Naravno, kada se uz pomoć dobrog lokalnog vina ozare i zajapure lica meštana, svi ustaju i igraju do ranih jutarnjih sati. Muzika na ovom "temperamentnom ostrvu", bila je uvek neodvojiva od života, još od vremena Pitagore, muzičara sa ovog ostrva, koji je pobedio na nekoliko Olimpijada. Prva muzička škola je osnovana pre dvesta godina, a njen patron je bio bog muzike, Apolon. Eto, možda je to jedan od razloga što volim ovo ostrvo, ali možda ne toliko, koliko ga je voleo veliki engleski pesnik lord Bajron, koji je ovde proživeo poslednjih desetak godina života. Tu je svoje snove pretvarao u poeziju, inspirisan toplim i cvetnim podnebljem, gustim borovim šumama i usamljenim vitkim čempresima, belinom peska i modrinom mora, blizinom stare Helade i njenih legendi, neposrednošću i velikim životnim optimizmom domorodaca, kao i sve izraženijim slobodarskim težnjama. Otvorenim srcem pesnika idealiste, odlučio je da se pridruži svegrčkom pokretu za oslobađanje Helade i njenog kosmopolitskog duha. Učestvovao je sa mladim Grcima u surovim bitkama protiv nadmoćnih askera da bi 1824. godine bio smrtno ranjen u borbama pri osvajanju turske tvrđave u gradiću Mezolongio.
Sutradan nisam mogao da isplovim, zbog pojačanog vetra i reših da posetim Keri, najjužniji svetionik ostrva. To je visoka kula sa farom na vrhu, smeštena na samoj ivici klifa, oko 200 metara nad morem. Svetioničar Dionisios (a koje drugo ime?) Marinatos, ponudio mi je da razgledam svetionik i kada sam se popeo u staklenu kupolu na vrhu, bio sam zaprepašćen saznanjem, da sijalica od samo 200 W, baca svetlost na 40 kilometara daljine! Naravno, tu je bila glavna uloga mnogostrukih prizmi koje se nalaze oko svetiljke. Kasnije, uz domaće vino, sir i masline, svetioničar mi je pokazao svoju, ožiljcima unakaženu potkolenicu, uz reči da ga je to grom pogodio, tu na radnom mestu!
Ni njegovo sveto ime mu nije pomoglo. Kao da se Zevs rasrdio što mu se mešao u nebeski posao!
Tema je zaključana
0
