37 odgovora na temu

[ljerka]

UVOD - STA PAMTIMO

Mart 2011

Daleki istok - Jugoistocna Azija – Tajland, zemlja koja nas je na jedan potpuno novi nacin opcinila ljudima, nacinom zivota, zivopisnim hramovima i prirodom. Prve utiske koje smo stekli, poneli smo i kao poslednje : Tajland je zemlja urodjeno prijatnih, neposrednih, vrednih i jednostavnih ljudi, zemlja koja u svako doba dana i noci pruza sve moguce turisticke usluge, laka i bezbedna za obilazenje, prepuna sadrzaja koji se ne zaboravljaju.



slika sa net-a

Ovu poruku je izmenio ljerka: 29. Jan 2012 - 14:27

[ljerka]

Ljudi

Jos uvek mi u usima mrmore glasovi njihovog neobicnog jezika, ciji je poslednji slog reci cesto rastegnut, nezan, mazan kao u umiljate macke. Njihov blagi naklon, pracen stisnutim dlanovima ka vrhu brade,sa umilnim osmehom, nije samo “wai” pozdrav, nego i nacin odavanja postovanja na istocnjacki nacin, koji odudara od nama naviknutog, klasicnog i cesto sterilnog evropskog rukovanja. Priroda ih je obdarila sitnom i neznom gradjom, koja se savrseno uklapa sa njihovim tradicionalnim nacinom pozdrava. Doziveli smo i naklone koji su proizveli utisak neznog talasanja latica egzoticnog cveta. Dubina naklona, krije u sebi i dubinu postovanja koja se u trenutku pozdrava iskazuje. Muskarci su brzi, okretni, pricljivi, ne narocito zgodni dok su Tajlandjanke daleko lepse, supitilinije, ali i ljubaznije od svojih sunarodnika. Nekoliko puta smo ostali bez teksta prilikom kupovine, ili narucivanja u restoranima. Tesko je recima opisati kako se osecate kad vas upitaju sta zelite….



slika sa net-a

Taj poslednji rastegnuti slog, pracen osmehom, radoscu u oku egzoticnog lika, momentalno u vama probude dobro raspolozenje i osecaj postovanja. Znam da gresim, ali nikad nisam imala utisak da to rade samo profesionalno i rutinski, vec iskreno, zainteresovano i sa simpatijom. Utisak je najizrazeniji na severu Tajlanda, za cije stanovnike kazu da su pravi predstavnici svoje zemlje, dok smo najdublji naklon doziveli na jugu zemlje na ostrvu Koh Phi Phi –u, da nam je bilo neprijatno, od skoro “robovskog” saginjanja. Tesko im je odrediti godine. Blago kosooki, tamnije puti, sicusne gradje, vitki, odudaraju od naviknutog izgleda prosecnih evropljana. Deluju mladje nego sto zaista jesu, a u proceni godista smo uglavnom gresili oko 7-8 godina u njihovu korist.

Jednostavno, skromno i prakticno su obuceni u pamucnu garderobu, dok se tradicionalna, svilena nosnja ne srece cesto, osim ako naletite na neku svecanost ili ako odsedate u nekom boljem hotelu. U turistickom srcu Bangkoka, Khao San Road-u gde je opustenija atmosfera, devojke koje rade u restoranima, cesto se mogu videti u sorcevima od dzinsa i bluzicama preko kojih nose duge kecelje. Nismo primetili da se znoje cak i u gradskim autobusima kojima smo se povremeno vozili kako bi osetili obicnu, gradsku atmosferu. Visoka temperatura, ponekad nesnosna vlaga i zagadjenost u Bangkoku izgleda ne smeta soferima i kondukterima u obicnim, ne klimatizovanim gradskim autobusima.

Preko usta nose pamucne maske, kako bi se zastitili od otrovnih isparenja koja ulaze kroz sirom fiksirane i otvorene prozore, u savrseno cistim i ispeglanim uniformama, sa obaveznim carapama na nogama! Verovatno vec genetski naviknuti na takvu klimu, ne znoje se, dok smo mi povremeno hvatali vazduh kao ribe na suvom, dodatno praceni neprijatnim osecajem prilepljenih majica uz telo.

Sirom Tajlanda, pratila nas je ta ljubaznost i susretljivost da nam pomognu ako ih nesto upitate. Sporazumevanje moze biti problem iako malo govore engleski, ali sa jako naglasenim njihovim akcentom, te se na tajlandski engleski treba priviknuti sto nam bas i nije polazilo za rukom. U razgovoru sa taksistom, lokalcem koji nas je vise puta vozio, saznali smo da Tajlandjani beleze visoki procenat pismenosti ( po povratku, proverismo taj podatak, da iznosi visokih 95 % ) i da je imaju najnizu stopu nezaposlenosti u svetu koja jedva prelazi jedan procenat ! Golim okom vidi se da svi nesto rade: zene, deca, muskarci, skoro da nema besposlenog sveta koji tumara ulicama i puni restorane u radno vreme, osim turista iz celog sveta.

Ovu poruku je izmenio ljerka: 29. Jan 2012 - 14:33

[ljerka]

Monasi

U Tajlandu postoji preko trideset hiljada hramova pa smo u okviru njih cesto vidjali budisticke monahe obucene u odore, neke vrste haljina koje su bile najcesce tamnosmedje,ili boje safrana ( divne otvorene narandzaste nijanse ), koja oznacava budisticki red kojem pripadaju. Odore su prilagodjene njihovim potrebama, jer su napravljene od posebne tkanine koja u sebi sadrzi boje biljnog porekla. Vera im zabranjuje ubijanje zivih bica, pa ih ove haljine stite od dosadnih insekata i komaraca U japankama, obrijanih glava, deluju jednostavno i simpaticno.



Buduci da smo se mnogo kretali po Tajlandu, zbog ustede na vremenu i vrucine, na put bi kretali po noci, ili oko 4-5 sati ujutro, tako da smo samo jednom bili u prilici da ih vidimo kroz prozor autobusa kako oko 6 h izlaze iz hramova u potrazi za hranom. Krecu se polako jedan iza drugog, na skoro pravilnom rastojanju noseci u rukama zatvorene, okrugle metalne cinije. Hranu koju jedu samo u prepodnevmim satima, ne spremaju, vec se svakodnevno hrane zahvaljujuci darovima ljudi. Ne zadrzavajuci se, lagano prolaze pored ljudi, koji ih cesto sedeci, cekaju na putu kojim prolaze. Darodavci ponekad u ciniju ubacuju bukvalno jedan zalogaj, pri cemu za davaoce, monahova zdela postaje simbol dobra koje su učinili, dok monasi uzvracaju recitovanjem blagoslova, ucenjem i poducavanjem.. Ostatak hrane koju ne pojedu, monasi ne zadrzavaju za naredni dan, vec je dele sirotinji koja dolazi u hramove posle podne, ili pak domacim zivotinjama.



U razgovoru sa kondukterom autobusa kojim smo putovali, saznali smo i zasto monasi ne spremaju hranu : zavisnost od necega je oblik samoodricanja kojim se obuzdavaju zelje i patnje individualca.



Nije retkost videti ih sa mobilnim telefonima i fotoparatima, sto nas zacudilo, jer po pravilu ne bi smeli nista da poseduju.Turistima,blagim naklonom glave, na molbu, dozvoljavaju zajednicko slikanje. Kazu da svaki muskarac u ovoj zemlju bar jednom u zivotu pozeli da bude monah, a to i ostvari bar jednokratno, u kratkom vremenskom roku. Nisu retki slucajevi da tokom leta, za vreme raspusta, decaci provedu tri meseca u nekom budistickom hramu, sto je uobicajena pojava sirom Tajlanda.

Ovu poruku je izmenio ljerka: 29. Jan 2012 - 14:36

[ljerka]

Hrana


[url="http://www.youtube.com/watch?v=AqjF1rFPGYA&feature=related"]http://www.youtube.c...feature=related[/url]

Iznenadila nas je raznovrsna ponuda hrane, odnosno mesta na kojima se nudi, posebno u Bangkoku, ali i sirom Tajlanda. Hrana je svuda oko vas : bukvalno na ulici po vrlo pristupacnim cenama prodavaca sa pokretnim mini kuhinjama, u malim restoranima sa par plasticnih stolova i stolica u kojima jedu lokalci, ili u siroko otvorenim, letnjim restoranima u kojima se nacickani turisti “ dave “ u raznovrsnoj ponudi hrane specificnog ukusa. Nigde u Evropi, kao i Bliskom Istoku nismo videli takvu ulicnu ponudu hrane. Desavalo se, dok obilazimo grad da nam u glavu ponekad “ udare “ izmesani mirisi razlicitih zacina dok se hrana kuva, pece, griluje ili brzo przi. Mirisi spojeni toplotom rostilja brojnih ulicnih mini kuhinja u kombinaciji sa visokom spoljnom temperaturom i vlagom ponekad su nam jako smetali.







Nekad su to bili teski, jaki mirisi nepoznatog porekla, ali bilo je i prijatnih kao i egzoticnih. Na jugu zemlje, pratili su nas dopadljivi mirisi obilja morskih plodova koji se spremaju na grilu. Tajlandjani rade po ceo dan, jedu malo i cesto, nemaju fiksne obroke, ali im je glavni obrok uvece. Da li zbog klime, siromastva ili neceg treceg, priprema hrane je brza, jednostavna, laka za varenje, ali nadasve ukusna, pod uslovom da mozak i nepca pripremite na nove izazove koji odudaraju od nama tradicionalno naviknutih. U restoranima za turiste, u ponudi je i hrana prilagodjena zapadnjacima koji ne mogu bez pice, hamburgera, pohovanih snicli i sl, ali za tu ishranu se mora odvojiti vise novca, jer je najcesce duplo skuplja od domace –tajlandske.







U ovoj zemlji ne znaci da je jeftina hrana loseg kvaliteta i ukusa. Hleb skoro da i nismo videli, osim tosta u jednom hotelu na severu Tajlanda, jer je cuveni tajlandski beli - Jasmin pirinac duguljastog zrna glavni pratilac mnogih jela. Nisu slucajno najveci izvoznici pirinca na svetu, a o kvalitetu koji je na ceni, govori jos jedna cinjenica : jos uvek ima krijumcarenja semena pirinca u pogranicnim krajevima ove zemlje. Iako na mnogobrojnim putovanjima ne pridajemo vaznost ishrani, u ovoj zemlji smo promenili navike i jeli vise puta dnevno. A kako i ne bi kad smo otkrili svu lepotu i ukus njihove kuhinje. Probali smo sve varijante: zacinjenu, kiselu, slatku, slanu hranu, u kojoj nikad nije bilo naglasenih masnoca sto je verovatno jedna od tajni njihove masovne vitkosti.

Iako nismo ljubitelji slatko – slane varijante, skupili smo hrabrosti i probali. Na svu srecu, ukus sladunjavosti nije preovladjivao,vec tek toliko da se “ zabelezi”, a jelo je bilo vrlo ukusno. Porcije su male, zivopisnih boja, sa velikom upotrebom zacina koji daju poseban smek. Moram da spomenem i odlican kvalitet tkz nudli, odnosno pirincane testenine koja se masovno sprema i na ulicama. Moj favorit je Pat Thai ( nudle sa jajima, odlicnim ekstraktom ribljeg sosa, sojinih klica, crvenim cilijem, morskim racicima, nekim nedefinisanim tankim belim reznjevima nama nepoznatog povrca, kikirikijem, i sve servirano na lepom, sirokom i reckavo izrezanom listu banane). A tek supa od zelenog cilija – papreno ljuta zelena supa koja kosta koliko i glavno jelo, sa tanko secenim zelenim i crvenim papricicama, u cijoj je osnovi, neutralnog ukusa kokosovo mleko, dodatno obogacena sitnim komadima piletine ili morskih plodova, bila je praznik za moja nepca. O prolecnim rolnicama, izuzetno malim pohovanim pilecim batacima koji se sluze sa vanzemaljskim kiselkasto -sladunjavim crvenim prelivom koji smo doneli sa sobom, da i ne pricam.Hrana je vizuelno dopadljiva i kao da mase rukama ka sebi da se konzumira.




Razne bube, kuvane crve, svilene bube, mravlja jaja, przene skakavce, cvrcke, i ostale insekte, i pored hrabre zelje i nade da cemo uspeti prevariti mozak koji ih inace ne trazi, sticajem okolnosti nismo probali. Videli smo ih samo jednom u prolazu, uvece u centru Bangkoka. Na kolicima koja su brzo prosla pored nas, zbog velike guzve,nismo uspeli na vreme da zaustavimo, ali spazismo obavestenje da je zabranjeno besplatno slikanje ( 100 bht-a ). Uredno sortirani u malim pregradama po vrstama, krckavo braon opne,koja nastaje kratkim przenjem u vrelom ulju, nisu izgledali lose. Prijatelji koji su probali ovu “gamad” kazu da su odlicna grickalica koja se sjajno utapa u hladnom pivu. Na zalost, posle ih nigde vise nismo videli, pa pretpostavljam da su vise sporadicna turisticka atrakcija nego uobicajena ishrana Tajlandjana.

Velika je i ulicna ponuda voca koje se guli, sece, nize na stapic kao raznjic i stavlja u kesice koje se drze na ledu. Probali smo njihove male banane, przene na rostilju, socno zuti mango, nezno crvenkastu papaju, kokosovo mleko preko slamcice direktno ubacene u srz ovog okruglog zelenog ploda, izuzetni ananas itd. Ponuda voca je velika a neka nikada do sada nismo videli. Cuvenoj vocki imena Duran, koju nismo probali,zbog nepodnosljivog smrada koji siri oko sebe, strogo je zabranjena konzumacija u prevozu i svim smestajnim objektima, a ko prekrsi pravilo, mora da plati visoku kaznu.




Male pokretne kuhinje na dva ili tri tocka, prepune aluminijumskih posuda i zdelica raznih velicina u kojima su razni zacini, pirincana testenina razlicitih boja, debljina i duzina, meso, morski plodovi, povrce, jaja, razni sosevi u sarenim flasicama, vreli tiganji u kojima se brzo przi hrana, lonci u kojima se kuvaju supe, uzavrele resetke rostilja na kojima cvci meso svakodnevna su slika ponude hrane na ulicama ove zanimljive zemlje. Okolo, neuredno stoje rucni frizideri, razni bidoni sa vodom, lavori u kojima se peru sudovi, niske plasticne stolice, male plinske boce cija creva se gube u gomili ostalih stvari neophodnim ovim zanimljivim kuvarima -trgovcima.

Zene koje pripremaju hranu su uglavnom uredno obucene, obavezno opasane keceljom, muskarci cesto sa kacketima na glavi, spretno barataju velikim tiganjima u koje neverovatno brzo ubacuju sve neophodne sastojke narucenog jela koje okrecu, mesaju i na kraju serviraju.



Hramovi, nacionalni parkovi, ostrva i plaze na jugu zemlje, dodatni su povodi za turiste koju ovu zemlju posecuju u velikom broju. Kako bi sto vise obuhvatili, odlucili smo se za sopstveni aranzman, koju nijedna turisticka agencija verovatno nece skoro ponuditi, pa se nadam da ce nase iskustvo dobro posluziti i ostalim zainteresovanim.

Ovu poruku je izmenio ljerka: 28. Jan 2012 - 19:29

[ljerka]

Bangkok

****
Prakticne informacije :

Put :

Do glavnog grada Bangkoka moze se stici na razlicite nacine: povezanim letom Aeroflota iz Beograda preko Moskve, koji smo zbog kasne rezervacije ali i ustede vremena koristili, ili preko Rima, Pariza, Instanbula, Sri Lanke itd. Postoji vise kombinacija sa razlicitim aviokompanijama, ali je zajednicki imenitelj sto ranije kupiti kartu (nekoliko meseci unapred) jer je u tom slucaju karta najjeftinija, narocito ako je u pitanju tkz visoka sezona, odnosno period novembar-mart. Putnicima koji imaju dovoljno vremena i ne zavise od broja dana godisnjeg odmora, mozda je najbolja opcija let iz Istanbula. U tom slucaju do Stambola se moze i kopnom, put traje duze, ali je zato jeftiniji i zanimljiviji. Odatle ako imate srece da na vreme rezervisete direktan let, ili racunati na dodatno vreme sa eventualnim presedanjem i cekanjem u jednom od gradova kao sto su Damask, Dubai i sl. Kombinatorike ima na pretek, ukoliko se pripreme pocnu ranije.

Transfer od aerodroma Suvarnabhumi do Bangkoka

Brojni taksisti cekaju ispred izlaza, ( nivo broj 2 ), pa nije problem prebaciti se, ali se unapred dobro informiste kojim ce putem voziti. Ako vozi najbrzim i najkracim - auto putem, moze se desiti da vam taksista naknadno trazi novac za putarinu. Moze i jeftinije nekim zaobilaznim putem ali ne verujem da je neko raspolozen za takvu avanturu posle 12 sati leta i suocavanjem sa velikom temperaturnim razlikom jer u tom trenutku zelite sto pre da se smestite. Postoji i mogucnost transfera posebnim limuzinama, ili koriscenjem gradskih autobusa. Izabrali smo aerodromski express bus kao srednje resenje ( krece sa nivoa 1, blizu 8 izlaza ) sa oznakom AE i brojem koji oznacava pravac do razlicitih delova grada i hotela. Karta se kupuje na malom improvizovanom standu gde dobijete i malu besplatnu mapu i za 5 eur-a, ovaj bus AE-2 nas je relativno brzo dovezao do turistickog centra grada.

Smestaj u Bangkoku:

Smestaj se moze, ali i ne mora obezbediti unapred. Obzirom na dug let, neminovan zamor, vremensku i temperaturnu razliku, bolje je za prva dva dana obezbediti smestaj unapred, a onda naknadno proceniti da li ga je potrebno menjati. U ovom ogromnom gradu, najprakticnije je smestiti se u starom gradu ublizini Khao San Roda u jednom od bezbroj tkz gest house-a, odnosno u privatnom smestaju, malim porodicnim hotelcicima koji su rasprostranjeni sirom Tajlanda. Birajte sobe sa klimom ili bar velikim ventilatorom, jer je vlagu i vrucinu u ovom gradu tesko izdrzati, bar u tkz visokoj sezoni. Verovatno zbog ceste fluktuacije turista, sobu smo placali svaki dan, sa opcijom dodatnog placanja dorucka koji je bio tajlandski ili kako ga oni zovu americki.

****

Sletesmo napokon na novi klimatizovani aerodrom. Sacekala nas je ogromna moderna celicno–staklena konstrukcija, sterilno cista, ukrasena zelenilom, za ciji centralni deo kazu da je najveci na svetu. Isli smo dugo staklenim hodnikom u obliku creva koje se na kraju utapa u glavni deo zgrade.Carinske formalnosti zavrsismo brzo, ali smo morali sacekati jos dva sata jer je prljag naknadno stigao sledecim letom iz Moskve. U medjuvremenu, pokupili smo razne besplatne flajere i mape, gledali informacije o dolascima i odlascima aviona i shvatili da je ogromna aerodromska zgrada zapravo prilagodjena ogromnoj frekvenciji domaceg i ino avio saobracaja. Zbog cestih promena kursa zamenili smo malo novca kako bi kupili autobuske karte i ukrcali se u klimatizovani autobus. Aerodrom je udaljen od grada oko 30 km, i voznja do naseg odredista je trajala nepunih sat vremena.

Sam autoput i broj vozila koji se krecu nagovestio je da ulazimo u mega-grad. Zbog velikog broja automobila, Bangkok “dize “ saobracaj na visinu, pa su primetne velike betonske konstrukcije kojima se krecu automobili, kao i bezbroj betonskih podupiraca za buduce nivoe kojima ce se kretati i vozovi.





Na samom ulasku u stari deo grada upadaju u oci kablovi za struju i razvodne kutije ! Uspela sam da izbrojim u proseku oko dvadesetak kablova koji se protezu duz niskih zgrada u starom delu Bangkoka. Velike razvodne kutije na banderama dodatno naruzuju zgrade, ometa fotografisanje, a veliki broj kablova podsetili su me na slicne slike iz siromasnih cetvrti Latinske Amerike. Kablovi su cesto na pojedinim mestima zapetljani u velike cvorove, sto je uobicajena slika sirom Tajlanda.



Izlaskom iz autobusa, dozivesmo temperaturni sok. U Beogradu je ostao sneg i par stepeni iznad nule, da bi nas docekala temperatura od 35 C i nesnosna vlaga koja se u Bangkoku izuzetno oseca. U neposrednoj blizini autobuske stanice na kojoj smo izasli nalazio se nas rezervisani gest house. Prvi put se suocavamo sa ovom vrstom smestaja : siroko, otvoreno prizemlje, duz zida niske klupice oblozene dusecima za sedenje, u jednom delu i strunjace za lezanje, veliki akvarijumi sa malim ribicama. Nastavlja se prostorija u kojoj se moze nesto na brzinu pojesti i popiti, sa dominantnom recepcijom. Kao u uzavrelom loncu, veliki broj mladih ljudi sa neizbeznim rancima veselo pristizu ili odlaze. Primetna je opustena atmosfera i medjusobno druzenje i razmenjivanje informacija. Na recepciji vidimo izlepljene obavestenja za izlete, transfere taksijem ili minibusom do aerodroma i sl. Vrije kao u kosnici. Obzirom da su u prizemlju guest house –ovi siroko otvoreni prema ulici, izuzetno je toplo i odjednom posle napornog puta sve odjednom pocinje da vam se vrti u glavi. Nasu rezervaciju ne pronalaze, ali pokazujemo im e- mail i trazimo da nas smeste. Posle kraceg ubedjivanja, daju nam kljuc i odlazimo u sobu da ostavimo stvari.

Iako smo unapred bili upoznati, ipak nas iznenadjuje velicina sobe malo vece od kutije sibica, sa malom policom za stvari, i zasencenim prozorom koji gleda na hodnik kojim se prolazi, prakticno neupotrebljivim ! Ocigledno naknadno dogradjena ipak nam je znacila zbog klime koja nas je narednih sat vremena povratila iz mrtvih. Ova vrsta smestaja je karakteristicna po malim sobama i minimalnim sadrzajem u njoj i zbog toga su jeftinije. Prtljag nema posebno mesto gde bi se ostavio, nema ormara i vesalica, vec obicno par malih polica ili neka klupica koje smo posle imali u vecim sobama. Namenjene su kratkom zadrzavanju bez velikog raspakivanja.Dobijamo ciste peskire i dve polulitarske flasice vode po danu. Iako umorni, odlucujemo da nakon na brzinu popijenog osvezenja, pre vecere malo prosetamo.
Kao vec iskusni putnici, uzimamo mapu i krecemo u obilazak pesice jer na taj nacin najbolje upoznajemo grad.

Obzirom da posle podne uveliko odmice, kako nam ne bi “ propao “ dan, odlucujemo da predjemo reku Cao Praja koja tece kroz Bangkok i odemo do Wat Arun-a ( Hram zore ) poznatom kao mestu gde je lep odsjaj zalaska Sunca. Puni entuzijazma, vratismo se malo unazad od naseg smestaja kako bi pesice preko novog mosta Rama 8 presli na suprotnu stranu reke. Prateci mapu imali smo nameru da laganom setnjom stignemo do poznatog hrama. Nailazimo na uske ulice, prepreke, pa kroz jedan prolaz jedva izadjosmo na reku i mesto odakle krecu lokalni panoramski brodovi.

Zeleli smo da prosetamo sto se kasnije pokazalo kao hrabra misija. Na sopstvenoj kozi i velikoj vrucini naknadno smo utvrdili da je besplatna mapa u losoj srazmeri, pa smo do hrama dugo pesacili , provlaceci se zaobilaznim ulicama jer nismo mogli setati pored reke.Male neugledne kucice, lokalci koji na prometnijim raskrsnicama prodaju stare stvari, teski mirisi zapare i hrane, uzasno mrsavi psi koji se motaju u potrazi za hranom i vodom, slika su ovog siromasnijeg dela grada.

Ovu poruku je izmenio ljerka: 29. Jan 2012 - 14:46

[ljerka]

U smiraj vruceg dana stigosmo do fascinantnog Wat Aruna. Oci nam se privikavaju sarenilo, raskos boja i sam stil.








Centralni deo, visoki toranj, koji je simbol brda bogova i centra svemira, izuzetno je lep. Prekriven je u formi mozaika skoljkama, glaziranim plocicama, dodatno ukrasen skulpturama zivotinja, vojnika i sl.










Iako umorni ne odustajemo od penjanja uskim, jako strmim stepenicama kako bi ga videli izbliza, a nagrada je odmoriste –vidikovac sa lepim pogledom na reku, Carsku palatu koja se nalazi preko puta, dok se negde u daljini gubi nepregledni grad.

Oko ovog centralnog tornja nalaze se 4 manja tornja, isto lepo dekorisana, koji cine skladnu celinu zajedno sa lepo sredjenim vrtom.

Nakon obilaska hrama, pocinjemo da posustajemo od zedji. Na izlazu paznju nam privlace veliki i zeleni kokosovi plodovi potopljeni u vodu sa ledom. Spretna prodavacica, malom macetom sece vrh ploda, malo ga produbljuje i u sredinu ploda zabada slamku. Ukus kokosovog mleka bio je iznenadjujuce cudan, recima tesko opisiv ali ipak nedefinisano osvezavajuci, bez traga poznate sladunjavosti na koju smo navikli kod kokosovog brasna. Ulazimo u parkirani tuk - tuk pored hrama i vracamo se u sobu. Iako gladni, odlucujemo da malo odmorimo pre nego sto izadjemo da nesto pojedemo i osetimo vecernju atmosferu obliznjeg Kao san Roda. Nas plan je definitivno pao u vodu jer su premor i velika promena klime, vremenska razlika od 7 sati, nespavanje poslednja dva dana pred put ucinili svoje. Fizicki zamor je bio preveliki, sto je za posledicu imalo neplanirano budjenje tek sledeceg jutra posle 13 sati neprekidnog spavanja !

Ulaznica je 5o BHT po osobi, a kokos 40 BHT

Ovu poruku je izmenio ljerka: 29. Jan 2012 - 15:02

[ljerka]

Ustajemo vedri, puni entuzijazma, zeljni da sto vise da upijemo od atmosfere i turistickih znamenitosti Bangkoka.

Kao i hiljade ostalih turista, krecemo u obilazak najznacajnije znamenitost ovog grada: kompleksa Velike Carske palate sa hramovima.




Ispred visokih belih zidina koje okruzuju ove svetinje, tiskaju se mnogobrojni prodavci raznih dzidza- bidza i lokalnh rucnih radova.. Ne mogu se lako lako zaobici jer zive od turista koji se u rekama slivaju u Bangkok. Lako zapocinju razgovor, interesujuci se za zemlju iz koje dolazimo. Sem retkih izuzetaka, ne prepoznaju ime zemlje kojoj pripadamo, kao i region u kojoj se nalazi, ali na pomen naseg Novaka Djokovica oci im se ozare, i ruku stavljaju na srce izrazavajuci na taj nacin odusevljenje nasim planetarno poznatim teniserom.

Na ulazu u komleks palate veliki broj turista koji nisu adekvatno obuceni, obezbedjnje salje u posebnu zgradu na presvlacenje, jer nije dozvoljen ulazak u hramove ako ste previse razgoliceni, u kratkim pantalonama dok ramena i kolena, moraju biti pokriveni. Iz neobavestenosti mnogi gube vreme jer su redovi veliki, izlazuci se i dodatnom nepotrebnom trosku obaveznog presvlacenja.
Iako je tek 10 sati pre podne, velika je vrucina i zapara, pa nije preporucljivo kretati se bez flasica sa vodom.Posle nekoliko stotina metara, pokazujemo karte i ulazimo u nepoznatu bajku, u kojoj sam se osecala kao Alisa u zemlji cuda.Obzirom da je to bio nas prvi susret sa ovom arhitekturom, dok se nismo privikli, bili smo prilicno zateceni bezbrojnim sarenim slikama koje su se smenjivale pred nasim ocima.






Dopali su nam se hramovi sa prelepim talasastim krovovima koji nalezu jedan na drugi u vise nivoa, u kombinaciji zelene, narandjaste i oker boje.Plocice od kojih je krov napravljen savrseno prijanjaju jedna uz drugu, visokog su sjaja, koji su moj pogled cesto privlacili. Spoj krovova dodatno je naglasen tananim izvijenim ornamentom, mitskom pticom, sto doprinosi utisku elegancije. Spoljnji zidovi hramova su neopisivo lepi, sa dominantnom zlatnom bojom u kombinaciji sa zelenom, plavom i narandjastom koje se preplicu u vidu mozaika. Izuzetno su interesantni i nizovi malih skultura na zidovima hramova, zmajevi sa obe strane ulaza, velike ponosne skulpture cuvara hramova.Tu su i ogromne pratece tkz stupe u obliku zvona. Posle smo ih vidjali sirom Tajlanda, i gotovo uvek su delovale kao da su od cistog zlata.

Izmedju objekata je zelenilo, mala stabla, umetnicki oblikovana koje dodatno doprinosi zivopisnosti ovog mesta.



Ovaj kompeks koji je otvoren krajem 18 veka kada je Bangkok postao zvanicno glavni grad Tajlanda, i danas sluzi za ceremonijalne svrhe, u kome se nalazi najsvetije mesto Tajlandjana. Skidamo obucu pred fascinatnim hramom











Smaragdnog Bude ( Wat Phra Kaew ) koju ostavljamo na dugackoj polici,spontano prestajuci da razgovaramo utapajuci se polako u srce ovog hrama. Ulazimo u svet apsolutne tisine u kojoj se mnogi Tajlandjani mole.To je jedini hram na Tajlandu u kojima monasi ne zive,sto dovoljno govori o znacaju ove velike svetinje. Na bocnim zidovima nalaze se niz slika iz zivota Bude, izuzetno lepe, dok se u centralnom delu, na najvise izdignutom delu nalazi carobna sklulptura Bude visine oko 60 cm u joga pozi. Oblikovana je u jednom komadu zelenog zada, iako mala, ima izuzetan znacaj jer je najvaznija i najsvetija relikvija Tajlandjana. Tri puta godisnje, kad se smenjuju zimska,letnja i kisna sezona, licno kralj koji jedini sme da je dotakne, dolazi da promeni Budinu odecu od cistog zlata, koja treba svake sezone da donese srecu svom narodu. Prema legendi, ova statua je nastala u Indiji, daleke 43 gpne, i nekoliko puta je dolazila u ruke razlicitih vlasnika, prelazeci u Laos, Vijetnam, Kambodzu, Burmu. Snimanje je zabranjeno, i strogo se kontrolise, ali ipak sporadicno nekom uspe da napravi fotografiju bez blica.







Izlazimo, i razgledamo dalje, utapajuci se u guzvu, dok nas posmatraju strasni zmajevi i ostali cudni cuvari hramova. Razgledamo i veliku maketu cuvenog Kambodzanskog hrama Angor Wat, kao podsecanje svima da je ovaj najveci religijski kompleks na svetu, bio nekad pod vlascu Tajlanda, radujuci se sto cemo ga za dva dana videti i uzivo. U blizini su i mali crni slonovi koji simbolizuju nezavisnost i snagu ovog naroda. Gledamo roditelje koje drzeci svoju decu za ruke, obilaze tri puta oko ovih slonova koji treba da prenesu deo svoje snage na decicu koja tek upoznaju zivot.

Od Khao Sao rd. pesice se stize za pola sata, ili za desetak minuta tuk - tukom. Ulaznica je 35o BHT po osobi.

Ovu poruku je izmenio ljerka: 29. Jan 2012 - 15:06

[ljerka]

Prelazimo u drugi u kome je Carska palata u kojoj kraljevi vise ne zive i sluzi samo za odredjene svecane prilike. Dugacka zgrada, sa krovom sjajnih zeleno –oker plocica, razbijena je umetnutiim centralnim ulazom sa stepenistem. Iz nama nepoznatog razloga, ovde je daleko manje turista u odnosu na ceo kompleks carskih palata.








Prostor je siri, ima vise mesta za setnju, vrt skockan, dok pocasna straza ne trepce, bez obzira na simpaticne provokacije turista. Jedan od kraljeva iz dinastije Rama zeleo je da unese malo zapadnog stila, pa je angazovan britanski arhitekta. Kako to obicno biva,kritike patriota su nadvladale njegovu zelju, pa je vec zasvodjena krov zamenjen tipicnim tajlandskim sa sijamskim motivima,ali je nadimak ove zgrade nastavio da zivi kao : “ zapadnjak sa tajlandskim sesirom “.

[ljerka]

Izlazimo iz kompleksa Carske palate i lagano pesice, prateci spoljni zid dolazimo do sledece ulice gde skrecemo, provlaceci se kroz guzvu ulicnih tezgi, stizemo do hrama poznatog po ogromnoj statuti lezeceg Bude ( Wat Pho ).

Sam ulaz u hram, koji se nalazi u sporednoj ulici, preko puta prodavnice koja prodaje razne vrste susene ribe, izgledom ne najavljuje spektakularnost koju u sebi krije, najveci je i najstariji u Bangkoku.



Docekuju nas simpaticne devojcice kojima popunjavamo upitnik o njihovoj zemlji za potrebe Ministarsva turizma. Ovde se nalazi i skola cuvene Tajlandske masaze, ciji sertifikat garantuje stecenu tradiciju i kvalitet sirom sveta. Ponovo se izuvamo, i ulazimo u hram u kome na boku, lezi Buda, prekriven listicima od zlata u duzini od 46 m, visine petospratnice.







Javlja nam se osecaj strahopostovanja, sicusnosti i divljenja. Velicina glave i stopala koja su dugacka 3 m izazivaju nevericu. Slikanje nije zabranjeno, sto zdusno koristimo. Zabranjeno je dodirivanje stopala koja su kao i oci ukrasena sedefom. Stopala su ukrasena sa stotinak simbola na osnovu kojih je pravi Buda prepoznat. Velicina Bude, ogromna povrsina prekrivena zlato., skrusenost i vera koja se ogleda u ocima domacina, privlace nasu paznju i za razliku od ostalih turista ostajemo nesto duze u ovoj dvorani, obilazeci ovaj impozantni sakralni objekat tri puta, ubacujuci usput sitne parice-prilog u posude koje su postavljene celom duzinom Bude.



Obilazimo i dvoriste koje nas zadivljuje divnim sarenim stupama, ukrasenim porcelanskim listicima u bezbroj boja koje oblikuju razlicito cvece, medju kojima su i tri stupe podignute u cast kraljeva iz dinastije Cakri.






Izlazimo iz kompleksa umorni, zedni zeleci da sto pre stignemo u nas kraj u kome smo smesteni,kako bi se konacno osvezili i malo odmorili.

Ulaznica je 50 BHT-a

Ovu poruku je izmenio ljerka: 29. Jan 2012 - 15:05

[ljerka]

Prebacujemo se cuvenim tuk-tukom prethodno se pogadjajuci za cenu. Bangkok je prepun ovih simpaticnih motornih tricikala koji se neverovatmo brzo i spretno probijaju kroz guzvu velegrada, proizvodeci karakteristican zvuk po kome su i dobili ime. Vozac tuk tuka upravlja motorom i prednjim tockom, dok zadnja dva tocka nose kabinicu sa sedistem, koje je sa obe strane oiviceno malom ogradicom za koju se treba cvrsto drzati. Prostora za neki ozbiljniji prtljag nema, eventualno uz cvrsto pripijene noge ili manji ranac u krilu. Zeleni, crveni, zuti, plavi, deluju veselo, neobavezno i koriste se za krace relacije. Mala tenda iznad glava stiti vozaca i putnike od iznenadnih kisa, ali nista vas ne moze spasiti od buke i zagadjenja, narocito ako se nadjete u blizini nekog autobusa. Uglavnom nose oznaku “taxi “ ali nemaju taksimetar i pogadjanje je obavezno, a kako cete proci za cenom, zavisi od njegovog “sacovanja” i vase vestine pogadjanja. Voze kao ludi i dobro se provlace izmedju ostalih vozila, ali uz dobro gutanje otrvovnih gasova.





Obicno smo se prethodno informisali u objektu u kojem smo smesteni,kako bi bar priblizno znali realnu cenu. Ako ponude nisku cenu i prihvatite ponudu, budite spremni na dugotrajnu voznju ali i razgledanje i ulasku u prodavnice po njegovom izboru.U tom slucaju treba vise vremena da se stigne na zeljeno odrediste. Znajuci za ovu “caku” prihvatili smo jednom prilikom takvu ponudu kako bi videli i tu stranu prevoza u Bangkoku. Pristajuci na nisku cenu prevoza na jednom cosku u centru grada, pre ulaska u vozilo sofer nas je upitao da li pristajemo da mu pomognemo da dodatno zaradi sto nece pasti na nas teret, vec na trosak vlade ciju zgradu nam je pokazao na mapi grada.Odvezao nas je prvo do jednog hrama u cijem dvoristu se nalazi ogromna statua stojeceg Bude, verovatno da nas prvo impresionira kulturnim sadrzajima grada. Onda je usledio drugi hram, potom velika prodavnica u kojoj se prodaje drago kamenje !

Na ulazu nas je sacekala devojka koja zabelezi njegov broj tuk tuka. Vozac dobija bon za benzin koji finansira gradska uprava koja pomaze ovim ljudima iz siromasnijih slojeva, a prodavnica dobija potencijalnog kupca, tako da su svi zadovoljni. Na ulazu smo dobili hladnu vodu koja nam je dobro dosla za osvezenje, a onda smo se udubili u neprevidjeno razgledanje. Tajland je poznat po obradi dragog kamenja,narocito rubina i plavog safira koji se jedino u ovoj zemlji moze naci u prirodnom obliku.



Pognuti majstori cije ruke su osvetljene malim lampicama, obradjivali su drago kamenje specijalnim alatima, nalik zubarskim instrumentima i busilicama. Obisli smo i izlozbeni deo sa velikim primercima iskopanog kamenja, a potom je usledila ogromna prostorija u kojoj se prodaje nakit : prstenje, ogrlice midjuse, u svim mogucim bojama, velicinama, lepe izrade. Kupovina nije obavezna, ali ako se za nesto zainteresujete, tek onda se necete brzo izvuci.



Na kraju smo i mi dobili bon koji daje 10 % popusta na stvari koje se mogu kupiti u njihovoj prodavnici za razne salove, proizvode od koze, kosulje i sl. Na izlasku nas je sacekao nas sofer, pa smo se uputili dalje. Usledila je prodavnica koja sije odela po narudzbini, kroz koju smo samo prosli bez zaustavljanja kako bi sofer dobio svoj bon. Usledio je novi, manji hram, posle koga smo posustali.

Zatrazili smo da nas konacno direktno odveze na odrediste sto ga je naljutilo, pa nas je ostavio pred jednim malim hranom ne trazeci novac za koji smo se pogodili. Bilo nam je jasno da je on vec dovoljno zaradio dobijanjem dva bona, a mi smo prebacili konacno novim tuk- tukom do zeljenog mesta.

U starom delu grada nema metroa, ali autobuski prevoz dobro funkcionise. Koristili smo nekoliko puta liniju do Siam-a, novog dela grada, zeljni autenticnog smeka. Crveni autobusi, svi sa podignutim prozorima koji se ne mogu spustiti, starim sedistima, drvenim podovima cije se daske na pojedinim mestima razilaze, simpaticnim soferima koji neverovatno spretno menjaju brzine ogromnim, dugackim menjacima koji poluraspadnutim izgledom “ prete “ iskakanjem iz lezista.





Skromni, jeftini autobusi ( karta do Siam-a je 7 bht ,voznja traje oko pola sata), sa kondukterkom koja se krece po vozilu u izuzetno cistoj uniformi, sa obaveznom maskom preko nosa i usta. U rukama stalno obrce izubijanu metalnu valjkastu kutiju sa kartama, uspesno naplacujuci voznju tihim sugradjanima i retkim turistima. Nije im lako, jer vrucina, smog, buka, kao neki teski oblak obavijaju ove autobuse, ali se niko zbog toga ne uzbudjuje. Iako je guzva na pojedinim stanicama, nema guranja, preskakanja, nervoze, psovki, svi nekako polako i spokojno ulaze, ne hajeci za guzvu oko sebe. Kako nam je prijala ta opustenost !



Saobracaj u Bangkoku podseca na kosnicu u kojoj se preplicu nevidjene kolone vozila, taksija, tuk tukova, autobusa, ali i velikog broja motociklista koji agresivno i brzo startuju na semaforima.

Ovu poruku je izmenio ljerka: 29. Jan 2012 - 15:10

[ljerka]

U Siamu, novom delu grada, kod neverovatno velike robne kuce MBK, popeli smo se na plato na kome funkcionise Skytrain, neka vrsta visinskog voza-metroa. Ovaj “nebeski” voz funkcionise u novom delu grada i nije povezan sa predgradjima. Karte se kupuju na automatima i u zavisnosti od broja stanica koje su podeljene po zonama u odnosu na autobuse, nisu jeftini.









Ulaskom u njega, postalo nam je jasno i zasto : neverovatno cisti, lepo osvetljeni, klimatizovani do lake jeze, poluprazni u radno vreme, susta su suprotnost autobusima, prasinarima.Izdignut na ogromnim betonskim podestima,u gradu zgusnutog saobracaja, brzo klizi svojim betonskim putem, nezavisno od saobracajne guzve koja se odvija na zemlji ispod njega. Uzivali smo u voznji, dok je zmijoliko “vitlao”, prolazeci pored solitera, modernih hotela i pokojih udjerica koje su ovom delu grada gotovo izgubile svoje pravo na postojanje.




Na nasim putovanjima, do sada nigde nismo videli toliko taxi vozila koliko u Bangkoku. Plavi, crveni. narandzasti, zuto –zeleni, ruzicasti, klimatizovani, bez GPS-a, spretno se provlace kroz ulice ovog megapolisa,




Bilo nam je cudno, kako su svi tako lepi, novi, uglavnom unificirani modeli Toyote koje su skupe, za nizak standard tajlandjana. Naknadno u razgovoru sa “ nasim “ taksistom, mladicem koji nas je nekoliko puta vozio, saznali smo da su uglavnom vlasnistvo grada. Taksisti placaju fiksni dnevni najam, a ostatak sto pretekne, pripada njima.



Koliko se za ovaj hleb tesko zaradjuje, pokazuje i njegov primer : spava u taksiju u samom centru starog grada gde smo bili smesteni, vecito na usluzi velikom broju turista koji su cele noci aktivni u ovom delu grada. Iz siromasne porodice na obodu grada, odlaze odlazak kuci, do krajnjih ljudskih granica. Stedi na benzinu, prezalogaji na brzinu nesto na ulici, umiva se u restoranu preko puta, vredno radi na ustrb normalnog nacina zivota. Za njega je GPS skup i ne moze da ga priusti, ali poseduje lap- top kupljen na rate u kome cuva slike svoje zemlje reklamirajuci istovremeno svoje usluge za blize destinacije. Savet : pre ulaska u taxi, neophodno je raspitati se da li voze po taksimetru, ili se unapred morate pogoditi, sto narocito vazi u rano ujutro, pre svitanja.

Ovu poruku je izmenio ljerka: 29. Jan 2012 - 15:35

[ljerka]

Zila kucavica -Khao San Road

Sledeci narodnu izreku kud svi Turci tud i mali Mujo, zajedno sa velikom brojem turista iz celog sveta, odabrali smo ovaj kraj grada za smestaj i nasu bazu u koju smo se vracali po povratku iz Kambodje, sa severa i juga Tajlanda. Khao Sao, kao jaka magnetna sila, svojim sarmom, neprekidnom dinamikom, sarenilom smestaja, obiljem restorana, turistickih agencija, prodavnica, usluznih delatnosti, scepao nas je ne pitajuci za misljenje u svoj srdacni zagrljaj. Zivi skoro neprekidno, a njeni posetioci su najcesce mladji ljudi,bezbrojni backpackeri, kojoj ne odolevaju i vremesniji turisti zeljni dobre i spontane atmosfere.

Savet : birajte smestaj u ulici Rambuti koja je 5 minuta hoda od Khao Sao Rd, malo mirnija za spavanje, ali isto tako puna pulsirajuce atmosfere, nesto uza po sirini, ali zato intimnija i lepsa, sa ponudom svih sadrzaja, ne zaostaje za ulicom Khao Sao.





I dan danas mi prolecu slike snazne, pulsirajuce atmosfere, koja se spontano odvojila od ostalog dela Bangkoka, narocito od tradicionalnog koji je na udaljenosti od dvadesetak minuta hoda. Imala sam osecaj kao da setam starom kaldrmom zivopisnog primorskog grada kome nedostaju samo zvuci talasa. Omamljeni toplotom i vlagom, polako i lenjo, s noge na nogu vuku se nonsalantno obuceni turisti trazeci mesto u nizu prepunih restorana u kojima kelnerice nose sorceve, a macke slobodno setaju izmedju stolova. Ispred mnogih restorana su postavljeni jelovnici sa slikama, cenama,opisom jela, prevodom na engleski, pa nema vecih iznenadjenja. Jednom kad se sedne, tesko se ustaje, jer se od egzoticnih jela, hladnog piva i ledene vode tesko odvojiti, dok ispred restorana leluja usporeno korzo turista iz celog sveta.



Na ulici je veliki je broj ligestula, prekrivenih peskirima pastelnih boja, malim jastucima za glavu, u kojima se gnezde oni kojima je potrebna masazu otecenih stopala i nogu, ili samo hedonisticki relax. Spas za umorne noge traze i oni koji daju prednost siroko rasprostranjenim fish spa - ribljim piling akvarijumima.Turisti sede na ivici akvarijuma, dok im stopala lagano obradjuju i grickaju male ribice ! Osecaj je neopisiv, sto nismo probali u Bangkoku, vec iskusili od malo vecih ribica u prirodnoj sredini,na slapovima i prirodnim bazenima Erevanskih vodopada.



Veliki je broj radnji, ispred kojih dodatno mami obilje pokretnih stalaka sa bezbroj vesalica na kojima je okacena garderoba i brojne sitnice.Trgovci nisu napadni kao arapi, spremni su na cenkanje sa digitronom u ruci, prodaju majice, haljinice,sorceve,sesire, peskire, rance, novcanike, mnogobrojne suvenire, ambleme velikog broja zemalja sveta kod kojih pronadjosmo i amblem nekadasnje Jugoslavije. Prodaju se i polovni ranci, turisticki vodici koje ostavljaju backpekeri i ostala polovna roba. U ponudi su i veseraji za jeftino pranje odece bez peglanja, koje se naplacuje po kg, koja ceka cista vec za nekoliko sati. Dopale su mi se ceduljice okacene na coskovima, izlozima agencija, sa obavestenjima i satnicom za transfer do aerodroma u svako doba dana i noci, gde minibusevi dolaze do smestaja, pa nema vucaranja ranaca i brige da li ce se stici na vreme kroz neverovatnu saobracajnu guzvu.

Tu su i frizeraji sa povoljnim cenama za sisanje, u kojima se pletu zivopisne kikice ukrasene efektnim sarenim kuglicama, vrse nadogradnje kose, prave cudne frizure, berbernice i sl. Ne zaostaju i ponude cuvenih tajlandskih masaza, usluge tetoviranja pirsinga itd.

Menjacnice rade do kasno u noc, a za njima ne posustaju i turisticke agencije opremljene detaljnim katolizima jednodnevnih izleta. Nije problem i organizacija putovanja u zemlje okruzenja : Kambodja, Laos, Burma, ili samo pruzanje usluge brzog vadjenja viza. Razni prodavci vizuelnih efekata koji se vrte ispred nogu u raznim oblicima, reklame koje sljaste na visim zgradama, muzika koja dopire iz restorana, prodavci voca na pokretnim kolicima koji se provlace izmedju turista, dodatno upotpunjuju folklor i boemski duh ove cetvrti.

Ovu poruku je izmenio ljerka: 29. Jan 2012 - 15:12

[ljerka]

Amerikanac u Bangkoku
-kuca Jim Tompsona

Prakticni info

Iz Khao Sao-a prebacili smo se najlakse i najjeftinije lokalnim autobusom br 15. Za laksu orjentaciju : kuca se nalazi u blizini Siam skvera, Nacionalnog Stadiona, i poznatog MBK centra- kad se izadje iz autobusa, vratiti se malo unazad do ulice Soi Kasemsam 2, Rama 1 Road, u kojoj se nalazi ova zanimljiva kuca. Ulaznica je 100 bht, malo se saceka da se prikupi dovoljan broj posetioca, stvari se ostave u posebnim kasetama, obuku se specijalne patikice, i uz pratnju vodica i interesantna objasnjenja obilaze se prostorije. Slikanje unutrasnjosti kuce je zabranjeno, a strast za fotkanjem moze se zadovoljiti samo spolja i u basti koja u pozadini krije dugacki kanal kojima je ovaj grad ispresecan.

******




Potomak porodice koja se u rodnom kraju bavila proizvodnjom tekstila, vojni oficir, arhitekta, kolekcionar antikviteta, odlikovan visokim tajlandskim ordenom belog slona, ostavio je trag u ovoj zemlji koja mu je osvojila srce, u kojoj se domisljato obogatio i na kraju misteriozno nestao u sumama Malezije, ostavljajuci za sobom svoje ime koje danas nose brojne prodavnice svile.






Na ulazu su nas sacekale lepe, nasmejane i ljubazne devojke koje su nas ispratle do recepcije u kojoj smo se izjasnili za jezik vodica i dobili mali flajer sa osnovnim podacima o ovom muzeju odnosno fondaciji na kojoj su napisali vreme ulaska i broj nase grupe.





Bujno tropsko zelenilo u srcu grada, dodatno je oplemenjeno malim atraktivnim ribnjakom, sirokim vodenim zardinjerama u kojoj plivaju nezni lotosovi cvetovi. Ova ususkana thai kuca decentno je ukrasena probranim predmetima izmedju kojih su : sto kralja Rame V, skupocene kineske Ming vaze, tajlandske skuplture, slike, porcelan i sl. Vispreni amerikanac je otkupio nekoliko starih, drvenih, dobro ocuvanih tradicionalnih kuca sirom Tajlanda od kojih su neke bile stare i do 200 godina.Pazljivo rasklopljene prebacio je u Bangkok, delimicno restaurirao, prilagodio svojoj zamisli i sklopio sest kuca u povezanu celinu.Glavni objekat je izdignut iznad tla, kako bi se sprecio ulazak vode usled blizine kanala ili iznenadnih poplava. Dugacka dnevna soba, potpuno otvorena prema terasi koja gleda na dvoriste, trpezarija sa raskosnim stolom, soba za goste, spavaca soba, sve bez prenatrpanih detalja kako bi antikviteti dosli do punog izrazaja. Sve je funkcionalno povezano, sa dovoljno svetlosti i vazduha. Prostirki gotovo da i nema, pod i stepenice prekriveni su sirokim drvenim daskama, odlicnog kvaliteta pa smo pretpostavili da su od mahagonija ili tikovine kojima ova zemlja obiluje.




U posebnom paviljonu unutar baste nalazi se veliki razboj koji podseca na veliki uspeh koji je ova zanimljiva licnost postigla. Razvio je i podigao na noge proizvodnju rucno tkane svile, koja je desetak puta skuplja od industrijski tkane zaposlivsi veliki broj zena koje su tkale u svojim domovima. Obzirom da mu dizajn i bojenje svile nisu bili strani, uspeh je bio potpun. Saznali smo da je tajlandska svila, rucno tkana specificna po nitima od kojih je istkana, odsjaju boje koja nikad nije identicna kao kod industrijski proizvedene. Prirodna svila kada se zapali mirise na ljudsku vlas kose, a ne na plastiku kao industrijska, jednom recju shvatismo sta je prava svila.

Ovu poruku je izmenio ljerka: 28. Jan 2012 - 23:19

[ljerka]

Ploveca pijaca – Dammnoen Saduak



Prakticni info : Ova poznata i jako zivopisna pijaca, koja se nalazi na oko 100 m od Bangkoka, aktivna je samo pre podne od 6h -11 h. Lokalni autobusi sa klimom ili bez nje, polaze sa Juzne autobuske stanice u 6 h, na svakih 40 minuta, nisu skupi, ali putuju preko dva sata, pa je potrebno jako uraniti i snaci se dodatno po dolasku u tu oblast. Brza, malo skuplja i laksa varijanta je uplatiti izlet minibusom, u koji moze biti dodatno ukljucen i obilazak farme ruza, krokodila,zmija, kao i rucak koji zaista nije neohodan. Izbor kombinacija je veliki, u zavisnosti od interesovanja, vremena i mogucnosti.

**********


Zbog kise koja je padala, naseg umora, troskova prebacivanja taksijem do autobuske stanice, duzine putovanja, procenismo da je najbolje uplatiti poludnevni izlet preko agencije. Putovali smo nepreglednim bulevarima sa vise traka, koji su se pretocili u predgradja Bangkoka i beskonacna naselja. Pratila nas je neprekinuta nit niskih zgrada, radnji, benzinskih pumpi pored glavnog puta iza kojih su zjapila ogromna prostranstva. Sve je delovalo skromno, zapusteno i mestimicno prljavo dok je sumoran dan pojacavao tegoban utisak.

Kisa koja nas je uporno pratila putem, nastavila se i dolaskom u oblast koja je dobila ime po istoimenom kanalu koji je prokopan u 19 veku. Nekada su kanali, camci bili glavno sredstvo trgovine, transporta ljudi i robe. U danasnje vreme, ovaj vid trgovine moze se videti na svega par mesta u ovoj zemlji i predstavlja turisticku atrakciju, koju svakako treba videti - po mogucnosti po suncanom vremenu kad sve boje ambijenta dodju do izrazaja.






Negde u nedodjiji ispresecanih kanala, ukrcali smo se sa grupom u uske camce koje pokrecu ogromni, obavezno masni motori skinuti sa kamiona i traktora na kojima se isticu ventili.Upravlja se dugackom metalnom motkom na cijem kraju se obrce mala elisa. Krmaros spretno manevrise camcem koji brekce i stvara jaku buku koja se pojacava turiranjem motora kojim impresionira turiste, dok se smrad dizela siri nad vec zagadjenom rekom. Vozili smo se pola sata kanalima duz kojih su drvene sklepane kuce, montazne barake, sa malim broje kuca od cvrstog materijala u kojima zive ljudi dok se deca brckaju u reci. Sredstva za egzistenciju obezbedjuju uzgojem voca i povrca na obliznjem plodnom zemljistu koje potom iznose na plovecu pijacu.



Prokopali su i desetine malih kanala koji im osim transporta do ostalih sela, sluze i za navodnjavanje vocnjaka i oranica. Kisa i vetar su jos vise uzmutili sivu reku kojom su mestimicno plivale odvaljene daske i trava, dok se povremeni jaci talasi izazivali moju zebnju o mogucem prevrtanju nesigurmog camca, ali ne zaleci ni jednog trenutka za dozivljeno iskustvo. Iskrcali smo se, i kroz dugacko pristaniste na kojima su radnje sa suvenirima i hranom stigli u samo srce pijace.







Ovde je ponudjena opciona varijanta koja se naravno dodatno placa ( 300 bht) ponovnog ukrcavanja na camce kako bi se spustili u srce plovece trgovine izmedju turista i domorodaca. Uski, ali i plitki camci sa turistima i njihovim brojnim fotoparatima koje su sklanjali ispod kisobranima, preplitali su se sa brojnim camcima na kojima su zene i muskarci prodavali njihove specificne ravne sesire od palminog lisca, voce i povrce. Iako je bio kisovit i tmuran dan, nije nam mogla promaci ziva, sarena slika koja se odvijala na malom prostoru. U ponudi je bilo najvise voca, lepo sortiranog, koje svojim crvenim, zutim, zelenim, zdravim bojama, puni sunca i socnosti, odudara od mutne reke. Prodaje se na kilo, komad ali i ocisceno, poslagano na papirne tacne prekrivene prozirnom folijom, spremno za turiste. Probasmo ananas pun soka, divne svezine, ukusa, ali i mirisa. Izmedju sebe, koliko sam mogla primetiti nisu razmenjivali robu, ili su to vec obavili rano ujutro. Prodavci nisu napadni, ali znaju rukom ili nekom kukom privuci camac i skrenuti paznju posetilaca na robu koju nude. Sve se desava kratko, jer camci neprekidno kruze u uskom kanalu, iako blizu jedni drugog, na cudesan nacin se ne sudarajuci. Pamtim smeh turista, dobro raspolozenje, zive sarene slike, iako mnogi ovu pijacu ocenjuju, mozda i s pravom suvise komercijalizovanom. Interesantni su i camci koji se nalaze uz ivicu pristaniste, na kojima se u velikim loncima od aluminijuma kuva pirinac,supe, przi riba,nudi spremljena thai hrana, ciji se miris neobuzdano siri. Zene su obucene u kosulje jarkih boja : crvene, plave, ljubicaste, sa gotovo obaveznim ravnim sesirima i cela slika ambijenta je zaista dopadljiva.









Na drugoj strani kanala su prodavnice u kojima se nudi brdo suvenira, na dohvat ruke iz camca. Moze im se pristupiti i preko mosta koji spaja pristaniste i prodavnice.Nacionalni simbol -slonovi raznih dimenzija, bude u raznim velicinama, preparirani leptirovi, magneti, sarene kutijice,salovi,albumi za slike od palminog lisca samo su deo velike ponude. Simpaticmo, zivo, nesvakidasnje !

Ovu poruku je izmenio ljerka: 29. Jan 2012 - 07:37

[ljerka]

Kanchanaburi -most na reci Kwai, Erewan vodopadi



Tajland je poznat i po velikom broju nacionalnih parkova, pa smo kao veliki ljubitelji prirode izabrali dva za obilazak. Erewan nacionalni park u provinciji Kanchanaburi koji je 160 km udaljen od Bangkoka, poznat po prelepim kaskadnim vodopadima, i drugi Doi Imnthanon na severu Tajlanda u kome se nalaze ogromne pagode posvecene kralju i kraljici Tajlanda i najvisi vrh ove zemlje.
Odlucili smo se za naporni, po sadrzaju nabijeni jednodnevni obilazak Kanchanuburia u kome je most na reci Kwai, muzej posvecen II sv ratu, memorijalno groblje, brckanjE na Erewan vodopadima, i malo pomaziti velike macke u hramu tigrova.

Praktican info :

Od Bangkoka do Kanchanaburia je oko 130 km, moze se stici autobusom sa juzne, ali i severne autobuske stanice, i put traje oko dva sata – 100 bht karta u busu 1 klase. Mora se poraniti kako bi se i Kanchanaburiu uhvatio lokalni bus do vodopada ( 65 km ) sa prvim polaskom u 8 h i tu uracunati jos oko 1,5 voznje i oko 50 bht za bus 2 klase. Za potpun obilazak vodopada je potrebno oko 3 sata ( ulaznica 200 bht). Poslednji povratni bus iz Erewana do Kanchanaburi -a je oko 16 h.
Ako se zeli obici i hram tigrova ( ulaznica 600 bht) u koji treba stici u odredjeno vreme (oko 14 h) kad ih izvode pred posetioce, onda je potreban i taksi koji mozete iznajmiti u Kanchanaburiu. Druga opcija je voznja autobusom oko 45 min, i pesacenje oko 1, 5 km od glavnog puta do hrama. Od Erewana do hrama racunajte na 45 minuta brze voznje taksijem. Kome je sve ovo naporno, najlakse je unajmiti taksi u Khao Sao rd, podeliti troskove sa jos nekim parom i ceo izlet organizovati u sopstvenoj reziji.

******


Stizemo rano ujutro u Kanchanaburi kako bi u jutarnjoj tisini, pred dolaska mnogobrojnih turista na miru i posveceno obisli ono sto nas je interesovalo. Pred nama je poznati celicno- betonski most na reci Kwai, nemi svedok jednog teskog vremena. Klecimo na kolenima dok slikamo deo njegovih sina koje su hiljadama nesretnika iskopale grobove. Zagledamo njegove lukove koji se ogledaju u mirnoj reci, polako setamo celom njegovom duzinom do sledece obale, povremeno pazljivo gazeci izmedju uskih sina. Primecujemo da je most u odlicnom stanju, cist, ofarban, sa mnogobrojnim zategnutim srafovima, kao da ne pamti bombardovanje i krvavu istoriju kojom je protkan.Zaustavljamo se u malim prosirenjima, izbocenjima mosta upijajuci ocima njegovu konstrukciju, pitomo okruzenje, male splavove sa cvecem odakle se moze uz osvezenje posmatrati most, prisecajuci se istoimenog filma, koji je mesavina fikcije i istinitih dogadjaja, kao i muzike poznate koracnice. Nedaleko od mosta nalazi se spomen obelezje, velika ploca na kojoj je sitno ispisana istorija ovog mosta.














Odlazimo u obliznji, privatni muzej II sv rata, gde nas u dvoristu docekuje originalna lokomotiva sa vagonom kojom su Japanci prevozili oruzje do Burme, prastari Mercedes, figure Hitlera, Staljina, Ruzvela, Musolinija itd.






Iako je postavka malo nabacana, neuredna, znacajna je, jer se mogu videti oruzje, uniforme, slemovi, razni predmeti koji su se koristili u tom periodu. Zanimljiva je jedina sacuvana sprava koju su koristili Japanci za proizvodnju struje u dzungli, dok su nas najvise dojmile crno bele slike kojima su oblozeni zidovi muzeja. Jezive su slike iz rata, potresni dani i stravicni izgledi zarobljenika koji su radili na izgradnji tkz pruge smrti u Tajlandu koja je trebala da poveze Japan radi prosirenja uticaja u susednoj Burmi. Izlozen je i veliki broj predmeta iz svakodnevnog zivota, pocev od pisace masina, gramafona, kola, i sl, pa nam je razgledanje licilo prolasku kroz vremeplov.U dvoristu smo pronasli poluraspadnuti vagon kojim su prevozeni ratni zarobljenici, makete otvorenih kuca u prirodnoj velicini u kojima su ziveli radnici, koje iako nevesto napravljene, cuvaju secanje na neljudske uslove zivota i rada kojima su bili izlozeni.








Odlazimo malo dalje, do memorijalnog groblja na kojem su sahranjeni ratni zarobljenici i lokalno stanovnistvo koje je ucestovalo u izgradnji pruge. Groblje sa malim spomen plocama, kapelom u kojoj su navedena mnogobrojna imena, svojim intenzivno zelenom travom i svezim cvecem, podseca na zivote ostavljene u dzunglama u kojima se radilo bez upotrebe mehanizacije, pomocu cekica i macole. Priblizno120.000 zrtava, izgubilo je zivote zbog teskog rada, neljudskih uslova zivota, bolesti i iscrpjenosti. Nismo imali vremena da odvojimo jos par sati voznje “Mrtvom prugom” od Kanchanaburia do Pat nang-a i nazad, jer smo prema planu zeleli videti i Erewan vodopade.

Ovu poruku je izmenio ljerka: 29. Jan 2012 - 11:33