Mesta gde lokaci pishaju sa kacigom na glavi + mito i korupcija
Naslov teksta se ne odnosi na poslednji dan koji smo proveli u Monteverdeu, vec na ono sto je usledilo posle toga, ali dotle cemo vec doci.
Nakon sto smo ustali, dorucak nas je cekao u kuhinji. Ali ne serviran, vec u obliku namarnica od kojih smo sami trebali da napravimo ono sto nam se jede. Eto, posle toliko putovanja i ho(s)tela ovo je bilo novo iskustvo: u cenu prenocista su ukljucene namirnice, a za dorucak moras sam da se pobrines. Novo iskustvo je bilo i da za sudove koje isprljas moras sam da se pobrines. Ali ovo iskustvo se naravno odnosilo samo na Amru
U svakom slucaju, tog jutra smo imali zanimljiv dorucak. Nakon dorucka po nas je dosao Fredi - vodic koji je nas i jos dvoje Holandjana poveo u potragu za pticama. Simpaticnim cipom nas je poveo do mesta sa kojeg smo trebali da krenemo u potragu i hop - prvo, pa musko: cim smo izasli iz dzipa ugledali smo tukane. Sto se mene tice, mogli smo i istog trena da vratimo, a misija bi bila uspesna. Za one koji ne znaju kako izgledaju ove fenomenalne ptice neka ukucaju: Tucan na google. Tura je trajala 4 sata i za to vreme smo videli oko 30 razlicitih vrsta ptica. Neke vise, neke manje egzoticne i ovo je bio jedan od najboljih izleta na kojem sam ikada bio! Znao sam da Kostarika obiluje bogatim biljnim i zivotinjskim svetom, ali nisam ocekivao da cemo na jednom mestu da vidimo toliko razlicitih vrsta ptica. Pogotovu sto ih je veoma tesko uociti. Ali Fredi je bio fenemenalan: njegova sposobnost da opazi pticu je neverovatna. Stvar je u tome da se on ne oslanja ne samo na vid, vec i na sluh. I ne samo on, vec vecina vodica koje smo imali su neverovatni. Nama ponekad treba bukvalno citav minut da primetimo zivotinju na koju nam vodic ukazuje, a koju je on video "u letu". Zivotinje u Kostarici su se prilagodile zivotu u divljini, imaju tako dobru kamuflazu da samo iskusni ljudi mogu da ih eventualno primete u divljini. Jedan od takvih je bio Fred, tako da smo uzivali svih 4 sata. Bilo je uzbudljivo probijati se kroz sumu, pri tom pokusavati da budemo tihi da je rasteramo ptice. Narocito sto neke od njih imaju dobre odbrambene mehanizme, pa bi cim bi jas videle pocele da se oglasavaju i da upozoravaju ostale ptice da se uljezi priblizavaju. Videli smo i oko 10 vrsta prelepih leptira, a kao slag na tortu naisli smo i na lenjivca (na google ukucajte sloth)
Ovaj na kojeg smo mi naisli je spavao, sto i nije neka novost, jer oni spavaju po 20 sati dnevno. Zive na drvecu i krecu se samo nocu kada se hrane: mogu da jedu oko 100 razlicitih vrsta lisca. Na zemlju se spustaju samo jednom nedeljno kada hoce da vrse nuzdu. Nuzdu vrse u rupu koju iskopaju, a zatim zatrpaju da bi ih predatori teze nasli. Oni su slepi i gluvi i zbog toga se oslanjaju na culo mirisa.
U poteri za pticama smo se popeli na vidikovac sa kojeg se pruzao fenomenalan pogled na Pacifik.
Nakon obilaska ptica imali smo malo vremena da odlucimo da li da idemo na jahanje konja ili spustanje niz vodopada. S obzirom na to da nismo mogli da se opredelimo, jer nam je oboje izgledalo primamljivo odlucili smo da se podelimo i onda razmenimo utiske: Amra je otisla na konje, a ja na vodopade.
Moj izlet se sastojao od spustanje niz 6 vodopada razlicite visine: najnizi je imao 4, a najvisociji 40 metara. Ostali su imali oko 15 metara. Ovaj od 4 metra je bio prvi i odmah posle njega mi je bilo drago sto smo se razdvojili i sto je Amra otisla na konje. Spustanje je bilo mnogo naporno i tesko. Pre svega zbog toga sto mi je to prvi put da se spustam niz konopce. Zbog toga nisam imao dobru tehniku sto automatski znaci mnogo bespotrebnog rasipanja energije. Za vodopad koji je instruktorima trebalo da se spuste za nekoliko sekundi, meni je trebalo deset puta vise. Kako je sada kisna sezona u Kostarici vode ima u izobilju, tako da nije bilo lako boriti se protiv vodene bujice. Nekoliko puta sam skoro ostajao bez daha od brze i hladne vode koja je jurila po meni. Da ne pricam koliko su stene niz koje sam se spustao bile klizave. Rezultat je nekoliko modrica i manjih posekotina. Vodici su mi rekli da je neki decko pre mene lose skocio i da se dobro udario. Nisam ih nas najbolje razumeo sta se tacno desilo, jer su lose pricali engleski, ali sam ih razumeo da nije bas najbolje prosao. Medjutim, osecaj dok sam se sa 40 metara spustao niz vodopad u lezecem polozaju, dok je voda od vodopada udarala jako po meni je neponovljiv! Dok sam se spustao niz konopce nogama sam se svo vreme podupirao na stene. A da se ne bih klizao to nisam mogao da radim uspravno, vec sam morao da se zavalim sto vise, tako da sam bio u lezecem polozaju. Cinelo mi se da adrenalin mogu da osetim u venama
Uz to priroda je ponovo bila neopisiva.
Amra je sa druge strane imala manje dramaticne, ali ipak jednako zanimljive aktivnosti. Bila je gost jednoj od kostarikanskih porodica koje imaju stalu. Naucila je da jase konje i 3 sata su jahali kroz prelepu prirodu. Nekada kroz usku i gustu prasumu, a nekada i galopom preko livada. Dali su joj mirnog konja tako da je uzivala. Takodje su joj pokazali proces izvlacenja secera iz secerne trske, kao i proces pravljenja kafe.
Kada smo se sreli oboje smo bili puni utisaka. Utisaka, koje nismo mogli odmah da prepricamo jedno drugome, jer smo se sreli direktno na nocnu setnju kroz prasumu. Tu smo opet videli lenjivca, kao i insekta od 30 cm u obliku grancice drveta. To je je najneverovatnije kamuflaza koju sam video. Tek kada sam dobro zagledao uspeo sam da napravim razliku izmedju ovog insekta i grancica koje su se nalazile oko njega. Videli smo i kako je jedan insekt zgrabio drugog i poceo njime da se hrani. Oba insekta su bila ogromna (iskren da budem ne znam ni za jednog od koje je vrste) i predator je drzao zrtvu, a onda je odjednom pustio. Prvo sam pomislio da je zrtva uspela da se izvuce, ali nam je vodic objasnio da je ustvar predator zavrsio sa zrtvom, tj. Da je iz nje isisao svu tecnost sa kojom se hrani. Takodje smo visoko na granama videli i zelenog vajpera. Ova zmija je izuzetno otrovna, a ima dobru kamuflazu. Jedva smo je primetili. Zvezda veceri je definitivno bila ogromna tarantula koju je vodic uspeo da izvuce iz sklonista tako sto je lupkao sa grancicom ispred rupe u koju se zavukla.
Put za Managvu (glavni grad Nikaragve) poceo je rano - vec u 4:30. Na stanici smo bili oko 4:20. Stanica se nalazi preko puta jedne prodavnice i kako nigde nije bilo autobusa, svratili smo do prodavnice da pitamo gde je bus. Na nase zaprepascenje rekao nam je da je autopus vec otisao. Da covek ne poveruje! U Centealnoj Americi kao da ne postoji red voznje. Autobusi su uglavnom kasnili, a sa ovim se eto desilo da je poranio. Ipak, imali smo neverovatnu nesrecu sto mini bus koji je stao ispred prodavnice 10 sekundi pre nego sto smo mi dosli, prevozio neke lokalce koji su takodje zakasnili na ovaj autobus. Vozac je za 10 dolara pristao da nas povede, tako da je stigao autobus u koji smo se onda smestili.
To je bio neki krs od autobusa i osim nas dvoje nije bilo vise turista. Monteverde se nalazi u planinskom delu, putevi su neasfaltirani tako da smo imali zanimojivu voznju
Na srecu ovo nije bio autobus do na Managve, vec samo do grada La Irma za koji su nam rekli da se nalazi na autoputu gde je trebao da nas pokupi autobus koji je iz San Josea isao za Managvu. Kada smo stigli videli smo da La Irma nije grad, a da autoput nije autoput: La Irma je obicno mesto koje se sastoji od stajalista za autobuse, a "autoput" je ustvari obicni put koji se sastoji od dve trake (po jedna za oba smera).
Elem, autobus za Managvu se pojavio i pokupio nas. Putovali smo nekoliko sati, kad stadosmo i najednom vecina ljudi ustade i poce da se kupi. Ulaz oko autobusa je okupirala druga grupa ljudi, pa zakljucismo da smo dosli do nekog mesta gde deo putnika izlazi, a deo novih ulazi. Ipak ubrzo shvatismo da smo stigli do granicnog prelaza. Kada smo izasli iz autobusa, pomenuta grupa ljudi ispred nas je okupirala i pocela da nam nudi kolone, kordobe, dolare - po naravno najpovoljnijim uslovima. To su zapravo bili "markaroši". Ubrzo su poceli da nas opsedaju prodavci satova, naocara, hrane, lezaljki, filmova i kojekakvih gluposti. Takodje je bilo dosta prosijaka sa razlicitim deformitetim, vazduh je bio zagusljiv, celo mesto je bilo vrlo prljavo. Morali smo svi da izvadimo torbe iz autobusa i da ih stavimo na drvene stolove radi pregleda. Sve nam je izgledalo haoticno, tako da smo bili u statusu povecanog opreza zbog stvari. Ovaj granicni prelaz nas je podsetio na Poi Pet (granicni prelaz izmedju Tajlanda i Kambodze). To si sigurno dva najgora granicna prelaza kroz koje smo prosli.
Kada smo ulazi u Nikaragvu pitao sam sluzbenici da li vizu koju imamo mozemo da iskoristimo za jos jedan ulazak u Nikaragvu. U ambasadi su nam nekoliko puta rekli da mozemo, ali hteo sam da mi to potvrde i ljudi na carini. Sluzbenica koju sam pitao je rekla da moze, njen kolega da ne moze, ali ni jedno ni drugo nisu bas bili sigurni!? Na kraju su nam predlozili da isto pitanje postavimo njihovim kolegama na izlasku iz zemlje, pa da vidimo sta ce nam oni reci.
U putu smo prosli pored ostrva: Isla de Ometepe. Isla de Ometepe je ostrvo koje se nalazi na jezeru Nikaragva. Na njemu se nalaze 2 vulkana: Concepcion i Maderas, tako da smo imali lep pogled J
Nekako smo stigli do Managve, ali sad je bio trik doci do hotela. Pesma "when the streets have no name" kao da je pisana za ovaj grad, jer u ovom gradu ulice nemaju imena, niti su obelezene na bilo koji nacin! Kada sam taksisti pokazao "adresu" hotela, ceskao se po glavi. Medjutim, kada sam mu pokazao opis lokacije hotela koju sam nasao u mailu od osoblja hotela, odmah mu je bilo jasno gde treba da ide. Ljudi u Managvi ne koriste imena ulica, vec imaju nekoliko referentnih tacaka. Npr. poznato mesto je Tica autobuska stanica. I ukoliko se neka adresa nalazi blizu nje, onda adresa te lokacije je: od Tica autobuske stanice ici severno 2 bloka, pa skenuti na desno. Zatim nakon 4 bloka skrenuti levo i nakon 100 metara ste stigli na odrediste.
Nekako ipak nadjosmo hotel i smestismo se. Dok smo rucali i pogledali sta ima na netu, vec je pocelo da se smrkava i bilo je vreme da malo izadjemo do grada. Sta god to u Managvi znacilo, jer ona ni nema centar grada. Nekada je imala, ali je razoren u nekoliko snaznih zemljotresa. Onda je procenjeno da se ne isplati da se centar grada prepravlja.
Ispostavilo se da je muz jedne od radnica u hotelu taksista, tako da nam je ona sredila da nas prebaci do mesta koje se zove luka Salvadora Aljendea. Managva se nalazi oko jezera Managva koje je prilicno veliko, tako da ima i luku. Na putu do luke smo svratili i da vidimo jednu od gradskih crkava i spomenika, medjutim to na zalost nije bilo moguce zbog toga sto je u tom kraju i u to vreme boravio predsednik NIkaragve tako da nam nije bio dozvoljen prolaz. Ipak kada smo stigli do luke ohrabrilo nas je to sto je izgledala lepo, sa nekoliko lepih restorana I kafica. Taksista nam je rekao da je to bezbedan deo grada. U Managvi je to bitno, je ima delova grada u kojima ne zalaze ni lokalci, a kamoli tuiristi. Takodje ceo grad je preplavljen i vestim dzeparosima koji vrebaju zrtve na svakom cosku. Kao sto sam vec rekao, takav je svaki glavni grad u Centralnoj Americi, a Managva nije izuzetak.
Seli smo u jednom od restorana na obali jezera i pokusali da uzivamo u zivoj muzici. Kazem “pokusali”, jer je bend koji je tu svirao bio ocajan. Cak bih im i ja sa mojim losim glasom bio znacajno pojacanje
Kada su konacno prestali da pevaju usledila je tisina, jer je u tom restoranu imao juke box – tako da ukoliko bi neko od gostiju platio za muziku, onda smo imali muziku. U suprotnom smo mogli da cujemo samo razdragano caskanje na spanskom.
Onda je usledio jedan od momenata zbog kojih je ovaj tekst i dobio ime – jedan motordzija je svratio u narucio pice. Ubrzo je ustao i poneo sa sobom kacigu. Prvo sam pomislio da mu je nesto iskrslo, ali kada smo ga nakon nekoliko minuta videli kako izlazi iz WC-a sa kacigom pod mishkom odmah nam je sve bilo jasno. Ukoliko smo do tada i imali neke nade da kradja u ovom gradu nije toliko raspostranjena kao sto se prica, onda nas je ovaj slucaj u potpunosti razuverio. Kada u jednom od najbezbednijih mesta u gradu, lokalac ne moze da ostavi odrpanu kacigu u restoranu onda nemam daljeg komentara
Nakon vecere uzeli smo taksi do hotela. Taksista je slabo znao engleski, mi jos gore spanski, ali smo se bas ispricali. Koliko smo se razumeli, to vec nisam siguran, ali smo se svakako ispricali. U povratku, u ulici gde je nekoliko sati boravio predsednik Nikaragve okupila se gomila ljudi oko nekog ulaza. Pitao sam taksistu da li je to koncert. Rekao je da nije. Onda mi je sinulo da mozda predsednik Nikaragve ne drzi miting.
Pitao sam ga: "Daniel Ortega mitingo"
(Daniel Ortega je aktuelni predsednik Nikaragve prim.prev)
Taksista: "No. Santo Domingo".
Aha, pomislih sad je jasno: "Santo Domingo oponento de Daniel Ortega por presidente?".
Taksista: "No, no. Santo Domingo..."
Ja: "OK, no por presidente, but por parlamente?"
Taksista: "Si, si" i onda ucuta na nekoliko minuta.
Onda poce: "Santo Domingo...10 dias...esta in Managva...people in black...dancing...singing..."
Iz iskustva iz Srbije kada se ljudi uvece okupljaju to je ili zbog mitinga ili zbog koncerta. Miting ocigledno nije bio i opis mi je liceo na koncert, pa resih da probam ponovo: "Santo Domingo singer".
Taksista: "No, no. Santo Domingo SAINT". Hahahaha
Santo Domingo je ustvari svetac i to vece je bilo jedna od desetodnevnih manifestacija kojim su ga slavili. Onda su mi u sekundi prosli kroz glavu svi moji pokusaji da provalim sta je ili ko je Santo Domingo i onda sam poceo naglas da se smejem kad sam se setio pokusaja da se Santo Domingo kandidovao na predsednickim izborima protiv Daniela Ortege
Vec sledeceg dana rano ujutru smo bili u autobusu za San Salvador, glavni grad El Salvadora. Put je svakako bio vise nego zanimljiv. Kada smo dosli na autobusku stanicu, morali smo da predamo pasose radi kontrole. Ljudi iz agencije nisu bili sigurni da li cemo sa vizom koju smo imali uspeti da predjemo granici sa El Salvadorom. Mi smo imali CA-4 vizu Hondurasa i ona bi teorijski trebala da nam bude dovoljno da putujemo u Nikaragvu, Honduras, El Salvador i Gvatemalu. To je u sustini neki sporazum izmedju ove 4 zemlje, nesto nalik na Sengenski sporazum. U praksi, ipak stvari funkcionisu drugacije. Nikaragva ne priznaje taj sporazum (iako ga je potpisala) i zbog toga smo za ovu zemlju morali da vadimo posebnu vizu. Ostale zemlje ga zvanicno priznaju, medjutim da li je i u stvarnosti tako u dobrom delu zavisi od raspolozenja carinika na koje naidjete. Tako da mi uopste nismo znali da li ce i na kojoj granici da nas zaustave ili puste.
Ipak, krenuli smo na put jer smo se nadali dobrim vestima. Prva dobra vest je bila na izlazu iz Nikaragve, jer su nam tamo rekli da mozemo da sa vizom koju imamo da ponovo udjemu u tu zemlju (trebace nam kada se budemo vracali u Kostariku, odakle imamo povratni let). Na ulazu u Honduras (morali smo da prodjemo kroz Honduras da bismo dosli do El Salvadora) desio se drugi slucaj zbog kojeg ovaj tekst nosi ovakav naslov. Kondukter je otisao do honduraskog carinika da ga pita da li je nasa viza u redu i da li sa njom mozemo da udjemo u El Salvador i Gvatemalu. Carinik mu je, gle cuda, rekao da mozemo da udjemo tamo sa tom vizom, ali da treba da malo “podmazemo”, tj. Da mu damo neki poklon da bi on mogao da kontaktira kolege na drugim granicama i urgira da nas puste. Naravno, bilo mi je odmah jasno da on ne moze, cak i da hoce da nam pomogne, vec da samo zeli da se malo ogrebe o turiste. Medjutim, nismo imali puno izbora, vec smo morali da malo podmazemo, ne da bi nam pomogao, vec da nam eventualno ne bi pravio probleme. Primopredaja poklona se odigrala tako sto sam mu stavio 20 dolara u pasos
Kada je on pregledao pasose i nasao 20 dolara samo u jednom bio je nezadovoljan, jer je hteo po 20 dolara i za mene i za Amru. Medjutim, ja sam samo uzeo pasos, napravio se da ga ne razumem i krenuo da prodjem. On je odmahnuo rukom, u smislu “nema veze”, tako da smo se razisli obojica nezadovoljni, svako iz svog razloga: ja sto sam dao 20 dolara koje nisam planirao, a on sto nije uzeo jos 20. Kondukter mi se posle izvinjavao, iako nije kriv.
Ustvari najveci problem je u tome sto nama uopste i trebaju vize za ove zemlje. Nikome koga smo sreli na ovom putovanju (a sreli smo puno ljudi iz puno razlicitih drzava) nije trebala viza. Zbog toga i toliko nepoznanica u vezi viza za ove zemlje.
U nastavku putovanja smo ipak uspeli da predjemo granicu sa El Salvadorom bez problema. Kada smo stigli u San Salvador usli smo u taksi sa nekim parom iz Engleske, jer su nam hoteli bili u istom pravcu, pa smo resili da podelimo troskove. Tj. mi smo mislili da smo seli u taksi, a ustvari smo zaustavili nekog tipa koji igrom slucaja ima auto zute boje (taksi vozila u San Salvadoru su zute boje) i koji ne samo da nije taksiste, vec nije znao da nadje ni neke od najpoznatijih mesta u San Salvadoru. Medjutim, kada smo ga zaustavili to je video kao dobru priliku da nesto zaradi
Nisam mogao da verujem: seli smo u auto jednog od najglupljih ljudi u San Salvadoru, samo zbog toga sto ima zut auto. Mada je i to bilo glupo
Doveo nas je blizu hotela, ali nije mogao da nadje hotel, tako da smo mu platili za deo puta, a odatle smo uzeli pravi taksi.
Na zalost, stigli smo kasno u hotel tako da smo imali vremena samo da vecaramo, da se istusiramo i mrtvi umorni legli da spavamo. Imali smo zelju da prosetamo San Salvadorom, ali to nije bilo moguce. Ovaj grad je 1992. Godine proglasen za najopasniji grad na svetu. Pre svega zbog ozloglasene bande Mara Salvatrucha, poznate jos kao MS-13. Osnovali su je salvadorski imigranti u SAD, ali se kasnije prosirila i na ostatak Centralne Amerike.
Sada je situacija mnogo bolja, mada i dalje postoje delovi San Salvadora koje treba izbegavati. Bande su sukobljavaju medjusobno i turisti nisu meta, ali ipak ne treba izazivati srecu J Iz autobusa nam se San Salvador veomo svideo, tako da se nadam da cemo ga posetiti nekom drugom prilikom.
Sutra dan novi put - ovog puta do Gvatemala sitija. Na granici sa Gvatemalom (gde sam se najvise plasio da ce nas odbiti) su naravno nase pasose najvise gledali. Pipkali su ih, okretali, kopirali, razmenjivali iz ruke u ruku – cini mi se da je samo jos falilo da ih mirisu i lizu. Pokusali su da nadju Srbiju u spisku zemalja, ali su nasli samo Srbiju i Crnu Goru, pa im nije jasno otkud sad Srbija. I generalno, retko ko je u ovim zemljama uopste i cuo za Srbiju. Gde god smo bili stalno su nam govorili da nikada pre nisu imali goste i turiste iz Srbije.
Na nasu srecu ipak su nas pustili, tako da smo ubrzu stigli do Gvatemala sitija, a odatle za sat vremena voznje do Antigve – i odusevili se!!! Ustvari malo je reci odusevili.,
Antigva je fenomenalan kolonijalni, mali grad sa neverovatnom arhitekturom. Ovde su bukvalno sve zgrade ocuvane jos iz vremena kolonijalizma. U koji god da smo restoran ili kafe seli bio je star barem nekoliko vekova. Neverovatna ocuvanost gradjevina, arhitektura ne moze nikoga da ostavi ravnodusnim. Ovde je i narod drugaciji u odnosu na Kostariku – po crtama lica vidi se mnogo primetniji tragovi indijanskom porekla. Kultura, nacin zivota i izgled je ovde ocigledno jak miks izmedju spanskih osvajaca i Maja. Po ceo dan ima nesto organizovano, tako da juce gledali predstavi komicara, a sinoc smo slusali muziku marijacha u parku. Danas smo obisli nekoliko muzeja. Ovo je grad sa neodoljivim sarmom i boravak u njemu stvarno daje poseban smek. I ja i Amra smo saglasni da je ovo ako ne najlepsi, onda sigurno barem najzanimljiviji grad koji smo ikada posetili. Zbog toga smo i odlucili da ostanemo ovde jedan dan duze nego sto smo planirali…
Sutra idemo u posetu jezeru Atitlan kojeg bije glas da je mozda i najlepse jezero na svetu. Tu cemo posetiti 3 sela gde cemo imati priliku da iz bliza i jos detaljnije upoznamo kulturu drevnih Maja. A za to je ipak najbolje mesto Tikal – neverovatna naseobina drevih Maja jos iz 7. Veka pre nase ere. Ono sto ga posebno izdvaja u odnosu na slicne gradove drevnih Maja je to sto je on jedini jos uvek duboku u prasumi, pa poseta njemu ima posebnu draz. Nakon Atitlana idemo do Tikala i to jedva cekamo J
0
