14 odgovora na temu

[Putnik01]

Iskustva mnogih forumaša, koja uvek pomno isčitam pre planiranja putovanja, su me navela da i sopstveno sa prošlogodišnjeg putovanja u Benidorm- Španija iznesem na ovom forumu, uz želju da će ponešto od toga nekome možda i koristiti.
O Benidormu kao krajnjoj, ali ne i jedinoj destinaciji podatke sam našao na netu, ali ne, bar na ovom forumu i nečije lično iskustvo. Svi hoteli u kojima smo odsedali na ovom putovanju-letovanju bukirani su preko neta (medhotels- com, booking com., Venera. com i Hotel. club) i sve je besprekorno funkcionisalo. Rezervacije su obavljne krajem februara i početkom marta 2010. za period kraj jula, prva polovina avgusta. Samo putovanje trajalo je 20 dana i na put smo išli automobilom.
Na nekoj od tema na ovom forumu sam uočio da ima dilema koliko je rezervacija preko neta sigurna. Lično iskustvo od prošle godine je da su u sedam hotela čije smo usluge koristili na ovom putovanju rezervacije besprekorno bile ispoštovane, ali. Naravno ima i ali. Najpovoljnije cene u Španiji i Francuskoj našao sam preko agencije iz Sidneja - Hotel club. Sistem je da ceo iznos odmah platite preko neta, ali su cene u odnosu na placanje u momentu boravka oko 30-40 % niže. I nigde nije bilo problema sa smeštajem. Upravo je onakav kako ga na svom sajtu agencija prezentuje. Problem rezervacije se javio za Italiju(rezervisano preko venera.com), pošto sam za rezervacije koristio karticu za placanje preko neta, a ne kreditnu(iz razumljivih razloga). Preautorizacijom kartice hotel je odbio rezervaciju, ali su mi nakon maila koji sam hotelu direktno poslao sa upitom da mi pošalju parametre za uplatu depozita, odgovorili da nikakva prethodna uplata nije potrebna i da je moja rezervacija u redu. I bila je. Drugi problem javio se u Kanu (rezervisano preko booking. com-a). Za one koji ne znaju pomenuta agencija kao i prethodno navedene venera rezerviše smeštaj bez skidanja novca sa računa. Plaća se kada se obavi usluga. Da je to mogao biti problem saznao sam tek po povratku kući gde me sačekao mail da se rezervacija za dotični hotel otkazuje. Kako smo tek uveče došli u hotel, a oni su, doduše bezuspešno pokušali da sa kartice „skinu“ ugovorenu sumu, rezervacija je otkazana. Pošto je srećom bilo slobodnih soba, za potencijalni problem sam saznao tek po povratku. Naravoučenije je ukoliko koristite booking.com i agencije sa sličnim metodom rada ili na kartici za plaćanje preko neta ostavite dovoljno novca za „pokrivanje“ rezervacije, ili koristite klasičnu kreditnu karticu kao obezbeđenje rezervacije.
Planirajući putovanje, sve tranzitne hotele sam pronašao na kartama koje objavljuje viamichelin, a naknadnim upitima ih bukirao preko navedenih agencija. Ovakav način vam omogućava da smeštaj prostorno pozicionirate i tražite u odnosu na ono što želite da vidite i nameravate da obiđete. Naravno neizbežni Google earth vam pruža dodatne informacije.
Na put smo po planu trebali krenuti 28. jula, ali je nestrpljenje učinilo svoje i pošli smo veče pre toga. Kako smo iz Kragujevca, skratili smo rutu prvog dana i prenoćili u motelu Uzelac, nekih 50 km pre granice sa Hrvatskom. Pamtiću ga po krvoproliću koje su napravili komarci.
Granica sa Hrvatskom rano ujutru. Nema saobraćaja, nema čekanja, policajac ljubazan, nasmejao se kada sam mu na pitanje o cilju putovanja odgovorio Španija. I poželeo srećan put. Autoput do Zagreba gotovo bez saobraćaja. Vozio baš brzo (inače ograničenje u Hrvatskoj je 130 km na autoputu), nigde policije ni presretača. Valjda su zauzeti na putevima ka moru.
Na granici sa EU- Slovenijom bez čekanja i provera. Osim pasoša naravno. Obavezna vinjeta može se kupiti odmah nakon prelaska granice. I dalje autoput. Od Ljubljane ka Italiji gužva na putu. No kako svi disciplinovano voze, nema zastoja ni usporavanja. Kamioni, autobusi i sporiji su u desnoj traci. I ne preticu. Osim ako im se bas ukaze prazna brza traka. Prava gužva tek u Italiji. U desnoj traci nepregledna kolona autobusa i kamiona. Ostali voze levom, ali dosta brzo.
Cilj prvog dana je Lido di Jesolo (MFT), u koji stižemo oko podne. Hotel na plaži, odgovara po parametrima „slici“ koju daje agencija za rezervaciju. Iako parking ulazi u cenu, isti je popunjen pa me recepcionarka upućuje sa karticom na javni parking koji se naravno plaća. Moram napomenuti da su mi parking i sef bili pored ostalog opredeljujući faktori pri rezervaciji hotela. Osim u Lidu i Benidormu na ostalim destinacijama sam birao hotele sa garažom. Možda izgleda paranoično, ali je svakako sigurnije. Hotel sasvim O.K. Komforna soba, pogled na more i video sam šta znači opis bezbedonosna vrata. Naime osim uobičajenih vrata ispred njih su metalna vrata kao na sefu-otvaraju se ukoliko nemate ključ, samo TNT-om. Hotel ima svoju plažu(bolje reći deo kilometrima dugačke plaže koji je rezervisan za goste hotela), sa ležaljkama i suncobranima. Isti takođe ulaze ucenu smeštaja. Plaža uređena, peščana, kao sa razglednice, sa prepoznatljivim plavo-belo štraftastim kabinama i molovima od drveta koji zalaze u more. Sve lepo osim mora. Priznajem da su me jonske plaže u Grčkoj i njihova tirkizna jednih ili mastilo plava boja drugih razmazile i podigle kriterijume. Ali more zaista nije lepo. Voda je nekako iako nema talasa mutna, zemljanosiva. Ne kažem da ne bi „ubili“ da imamo i takvo more u našoj zemlji, ali kad to već nije onda biraj lepše i bolje. No onako umorni od puta ne obazirući se na sve to utrčao sam u vodu da se osvežim i rashladim. Našto kasnije pažnju su mi skrenuli neko čudno peckanje kao i činjenica da su iako je napolju prelep sunčan dan i voda nije hladna kupači jako retki. Kada sam se malo bolje zagledao, u kao što napisah mutnoj vodi, video sam da plivam u moru meduza. One su radile svoj posao, ja svoj i prošao sam sa nekoliko lakših urtika. I nisam odustao od kupanja tog prvog dana letovanja.Uveče se ulica koja je prva do plaže i koja joj je paralelna zatvara za saobraćaj i pretvara u pešačku zonu. Osim pešaka jedino funkcioniše biciklistička staza kojom jezde razne varijante ovog prevoznog sredstva. Radnje(nije me zanimao sadržaj pa ne mogu reći kakve su),restorani, šetnja, čine večernji sadržaj ovog dela Lida. Kako uvek kada se nađemo u nekoj zemlji biramo za njih karakterističnu hranu, za večeru smo izabrali jednu od picerija, pa iako to inače ne jedemo uzeli smo picu. I ninašta ne liči. Verovatno ćete naći bolju u iole prosečnoj piceriji u Srbiji.Poučeni iskustvom naredne večeri smo izabrali sasvim drugačiji meni i bilo jezaista dobro.

Ovu poruku je izmenio Putnik01: 28. Apr 2011 - 23:07

[Putnik01]

A evo i nekoliko fotografija iz Lida:

[Putnik01]

Sutrašnji dan je predviđen za obilazak Venecije(MFT). Po prethodnom planu kartu za autobus/brod i gradski prevoz po Veneciji čuveni vaporeto, kupili smo na recepciji hotela. Zbog potencijalnih problema za parkingom odlučili smo se da do mesta Ponto Sabioni udaljenom nekih 12 km od hotela, a odakle polaze brodovi za Veneciju odemo gradskim autobusom. Jutro donosi neprijatno iznenađenje-pljušti kiša. I taj dan mi je objasnio zašto su Italijani izmislili šuškavac. Za vas mlađe i one koji ne znaju šta je to, radi se o tankom, šuškavom plastičnom mantilu za kišu koji je 60-tih i početkom 70-tih godina prošlog veka bio modni hit u tadašnjoj Jugoslaviji. Stigao iz Italije naravno. I zašto se na recepciji hotela u prikladnoj posudi koja najviše liči na poveći ćup nalazi mnoštvo kišobrana za goste sa logom hotela(iste sam registrovao kad je već bilo kasno). I zašto na svakom ćošku u Lidu, ali i Veneciji možete kupiti prepoznatljive plastične kabanice (ružne rođake nekada elegantnih šuškavaca. koji se nisu nosili samo po kiši, već i kao obavezni modni detalj.Nadu da će se razvedriti i kiša prestati raspršio nam je na autobuskoj stanici jedan od čuvara plaže, koji je iako je rano jutro pošao kući i rekao nam de će padati celog dana. I manje više bio je u pravu. Ovo je inače klimatska osobenost ovih krajeva, pa ako se odlučite za letovanje ovde morate računati da se to može dogoditi. Iz vedrog neba.
Brodić do Venecije putuje ako me sećanje služi nekih pola sata. Iako kiša sa manjim ili većim intenzitetom pada, prelep je pogled na Veneciju sa broda dok uplovljava u grad na vodi. A po kiši i u vodi.





Iskrcavenje je u blizini glavnog i jedinog trga u Veneciji koji ima naziv Piazza, trga Svetog Marka. Ostali prostori sličnog izgleda i namene su „niže“kategorije i imaju prefiks Campo. Idući ka trgu prolazimom pored čuvenog mosta uzdaha, koji je pretvoren u komercijalni bilbord za reklame. Ružno nema šta. Vremenska ograničenost nas je opredelila da unapred isplaniramo šta ćemo obići i videti.Prva destinacija je svakako duždeva palata. Karte za posetu smo kupili preko neta, pa dok su drugi doduše u nevelikom redu čekali na kupovinu istih mi smo naše podigli na praznom šalteru za on line kupovinu. Pada kiša, ali nastrešice omogućavaju „suv“ obilazak dvorišta palate. Na ulazu unutra morate sav prtljag (rance, torbe, aparate, kamere) ostaviti na garderobi. Unutra sam shvatio da je većina ponela aparate i kamere i neumorno snimala dok sam ja proklinjao svoje poštovanje pravila. Neću opisivati palatu, treba je videti. I svakako su je drugi na forumu dovoljno opisivali i predstavljali. Neću opisivati ni istorijski značaj i ulogu koji je ovaj prostor imao u životu Mletačke republike. Istorija je lično interesovanje i ko ga deli već je našao ili će naći izvor informacija. Osim simplex obilska palate možete poći i u secret turu. Obilazak tajnih odaja palate, za koji mi na žalost nismo imali vremena. Kao i u svim dobro organizovanim prostorima možete koristiti uređaje sa snimljenim pojašnjenima i komentarima za svaki detalj u palati. Naravno ne na srpskom jeziku.



Posetu crkvi Svetog Marka odložio je predugačak red ljudi koji su kisli i strpljivo čekali da uđu unutra. Zadovoljili smo se pogledom spolja. Meni lično su i replike Lisipovih konja koje su Venecijanci „maznuli“ sa hipodroma u Konstatinopolju, a koje stoja iznad ulaza u crkvu bile dovoljne za ograničeno vreme koje smo imali na raspolaganju. Pravi originalni konji su u crkvi.
Na toranj na trgu Svetog Marka, sa koga se vidi cela Venecija i okolna ostrva, možete se popeti liftom, ulaz se naravno plaća. Lepotu pogleda remetila je kiša koje je neumorno padala, ali s tim smo se već pomirili i prećutno je ignorisali. Kroz Veneciju najbrže putujete brodićima- vaporetom, gradskim prevozom koji redovno sa obeleženih stanica saobraćaju i dovodi vas na željenu destinaciju. Sama Venecija je nevelika, pa iako deluje da su ulice haotično raspoređene veoma je lako za snaći se.
Naša dva sledeća izbora bili su muzej Akademije i muzej Peggy Guggenheim. Muzej akademije lociran pored istoimenog mosta (jednog od tri koji premošćavaju kanal grande) je najveći muzej venecijanske umjetnosti u Veneciji. Muzejska kolekcija obuhvata dela od 14. do 18. veka i u njemu se između ostalog može videti velika kolekcija slika Veronesea i Tintoreta koji se smatra poslednjim velikim slikarom renesanse. Muzej američke kolekcionarke Peggy Gugenheim je kolekcija dela moderne umetnosti.
Nakon muzeja vaporeto nas vodi do najslikanijeg mosta u Veneciji. Rialto nije samo običan most. On je jedan od simbola Venecije, tri „pešačke trake“dva niza radnji i nezamisliva gužva za fotografisanje kanala i sa kanalom grande. U jednom od niza restorana koji se nalaze sa obe strane mosta pravimo pauzu za ručak i neophodan odmor.



Pešice ulicama, mostićima i obalama kanala kojima plove kolone gondola dolazimo do crkve Santa Marija de la Salute. Opevanu u besmrtnoj pemi Laze Kostića vidimo je samo spolja. Otvorena je u vremenskom periodu koj nam nikako ne odgovara.





I dalje pada kiša. Vaporeto nas vraća na trg Svetog Marka. Još malo šetnje okolnim ulicama i onda. Ako je do tada padala kiša manjim ili većim intenzitetom, a padala je, to je ništa u odnosu na biblijski potop koji je usledio. Otvorilo se nebo i voda je u mlazu pljuštala. Skrivenim u mnoštvu turista koji su se tiskali ispod kolonada koje okružuju trg Svetog Marka, nedugo posle početka pljuska pridružili su nam se i najodlučniji „čekači“ na ulaz u istoimenu crkvu. Čekanje se odužilo, ali kiša nije prestajala da pada. Red vožnje iliti plovidbe primorao nas je kao i mnoge druge da po pljusku preplivamo do pristaništa odakle nas brod vraća u Ponto Sabioni. Iz luke mnoštvo autobusa razvozi mokre i sad već promrzle turiste ka hotelima. Do gole kože. Mokri. To je pravi opis.
Ne treba da vas zavaraju ovi „mokri“ opisi Venecije. Impresije su prelepe, neću ih apostrofirati. Treba ih doživet. Samo su onda stvarne i lično vaše.

[Putnik01]

Ujutru sunce i pravi letnji vreo dan. Kao da se jučerašnji potop nikada nije ni desio. Krećemo put Kana koji je naša sledeća destinacija udaljena nešto više od 600 km od Lida. Na autoputu ka Milanu neviđena gužva. Ali svi disciplinovano voze, nema bahatih preticanja teretnjaka i autobusa koji su u nepreglednoj koloni zauzeli desnu traku. Levom trakom se vozi od 110-150 km/h takođe u koloni. Pomalo zamara, ali se brzo napreduje. Kod Breše skrećemo ka Bolonji i na tom pravcu je osetno manji intenzitet saobraćaja, tako da se brže i lakše vozi. Zbog visokih kazni za preticanje, mnoštva kamera i presretača zaista sam se trudio da poštujem ograničenje na deonicama gde nije ili je bilo malo drugih učesnika u saobraćaju. Gde se vozi u koloni ili "grupi" vozio sam brzinom kao i drugi najčeše znatno iznad ograničenja brzine. Kod Bolonje nam se desio incident na izlazu sa autoputa, za koji mislim da je vredan pomena kao iskustvo ukoliko neko dospe u sličnu situaciju. Putarina se u Italiji plaća kao i kod nas-platite za deonicu koju ste koristili. Plaća se novcem korišenjem automata za naplatu, kreditnim karticama ili karticama za elektronsko plaćanje. Nema radnika za naplatu na rampama. Sopstvenom nepažnjom ušao sam na rampu gde se vrši elektronska naplata, za koju naravno nisam imao adekvatnu karticu. Kako se iza mene formirao red, nazad ne mogu, napred rampa, već sam počeo da smišljam kako da vozačima u koloni iza objasnim da moraju nazad kako bih izašao, kad automat za naplatu odštampa podužu traku formata fiskalnog računa, rampa se podiže i arivederči. Prođosmo. A na dobijenom uputstvu piše da za vozilo te i te registracije možemo platiti iznos putarine preko neta u roku od 15 dana ili na "blue point" mestima. Kako zbog kratkog roka preko neta plaćanje nije bilo moguće raspitali smo se za drugu soluciju. Blue point su nešto kao servisne stanice raspoređene na pojedinim izlazima sa autoputa, gde između ostalog možete platiti i putarinu. Što smo i učinili kod San Rema.
Na izlazu iz jednog od mnoštva tunela kroz koje prolazi put nailazimo na tablu koja obaveštava da smo ušli u Francusku kao i na pljusak koji nas srećom iako žestok prati svega nekoliko kilometara. Autoput napuštamo kod Antiba čija je poseta planirana pre dolaska u Kan (MFT). Dugačka plaža, neposredno pored puta, sa trakom za parkiranje. Sitan šljunak, a boja mora takva da postaje jasno zašto se ovaj deo zove azurna obala. Retki kupači parkiraju i odlaze na kupanja što i mi činimo. Iako deluje pusto na plaži ćete nači kabine za presvlačenje. Osim prelepe boje vode more je toplo i onako "pravo" slano. Uživanje posle duže vožnje.



Nakon osveženja nastavljamo putem koji prati obalu ka Kanu. Poveća gužva, vozi se polako i što je karakteristično za Francusku mnoštvo kružnih tokova koji nesporno ubrzavaju saobraćaj i sprečavaju zastoje koje bi semafori izazvali.
U Kanu je bukiran hotel na stotinjak metara od Croissete. Još jedna karakteristika za Francusku je niži nivo kvaliteta hotela u istoj kategoriji nego recimo u Italiji, a pogotovu u Španiji. Slično iskustvo nosimo i iz Pariza. No kako se tu samo spava posle smeštanja u hotel i osveženja odlazimo ka već pomenutom najčuvenijem bulevaru u Kanu. Recepcionarka nas obaveštava da će biti nekih dešavanja te večeri i da bi bilo interesantno da to pogledamo. Večeramo u jednoj od uličica što vode ka moru, prijatno iznenađeni ukusnom hranom i dobrim vinom. Na Croisseti hiljade ljudi na šetalištu, na plaži naoružani foto aparatima i kamerama. Razlog je Prvi festival vatrometa u Kanu. Multimedijalni vizuelno - muzički događaj. I zaista je bio sjajan. Vredelo je videti.



Ostatak večeri provodimo u šetnji, naravno obavezno fotografisanje na crvenom tepihu. Kan sa mnoštvom parkiranih jahti, blještavim hotelima, gužvom u kafeima i restoranima. Ne očarava previše, ali svakako neizbežan za videti. Makar i ovako u prolazu.



Jutro koristimo za još jedan obilazak sad već mirnog šetališta i plaže sa retkim kupačima ili prosto mladima koji se bude posle noći prespavane na pesku.





Ujutru krećemo ka 650 km udaljenoj Barseolni. Auto put u Francuskoj je znatno širi od onog u Italiji, sa 3 trake za vožnju i naravno zaustavnom trakom. Vozi se veoma brzo, a kako je gužva na putu velika smanjuje se strah od kamera i presretača. Svraćamo po planu u St Tropez što će se pokazati kao prilična greška. Nešto više od 40-tak kilometar od autoputa do najslavnijeg sela na azurnoj obali vozimo u koloni opuštenom brzinom od 20-30 km /h. A u St. Tropezu ni posle dva ili tri kruga nema slobodnog parkinga. Iako sam pre dolaska pozicionirao nekoliko potencijalnih parkinga, svi su bili puni. Samo mesto videli smo iz kola, a parking na kraju pronašli na izlazu- peščana staza koja vodi ka plaži La Bouillabaisse . Za neki pešački obilazak bilo je previše daleko pa odlučujemo da iskoristimo pomenutu plažu i okupamo se. Plaža peščana ima kupača, more neprivlačno (pretpostavljam da je slika sasvim drugačija sa jahti koje su usidrene ka pučini), a voda baš hladna.



Nema potrebe posebno naglašavati da je povratakdo autoputa takođe potrajao i da smo sve vreme jurili 30. No kako god, na krajuširok autoput svi voze brzo koliko mogu, čemu se nakon prethodnog mrcvarenja isam pridružujem pokušavajući da nadoknadim izgubljeno vreme i po planu stignemou Barselonu. Pusti snovi. Trajalo je to negde do Marseja, a onda zastoj. Svetrake pune, svi stoje, pa se malo krene, pa stane i tako satima. Mislili smo dase verovatno desila neka saobraćajna nesreća, ali na tragove iste ne nailazimo.Moram da skrenem pažnju na ponašanje u saobraćaju koje me je prijatnoiznenadilo. Iako svi milimo autoputem na +30 i više stepeni, klime rade doiznemoglosti, svi su nervozni i žure, ukoliko želite da promenite traku i počuvenom Marfijevom zakonu pređete u drugu koja sigurno brže ide od one u kojojste, samo uključite žmigavac i svako će vas pustiti. Kod nas bi verovatno odmahosim verbalnih majki i familije posle više sati ovakvog putovanja radiledizalice i druga sredstva za uterivanje pravde. Takođe nigde u Evropi nema ablendovanja nekome da se skloni dabi ga pretekli ( u Nemačkoj se ovakva aktivnost tretira kao nasilnička vožnja ina taj način i kažnjava). Ukljućite žmigavac i vozilo ispred vas se sklanja ipušta vas da prođete. Kod nas ni kašikara ne pomaže.
Višesatno putovanjemilećim tempom se završilo kilometrimapre iključenja koje vodi ka Andori, gde se najveći broj ljudi, automobilanakrcanih raznim stvarima (slična slika su Turski automobili na našem autoputu)uputio radi trgovine. Maler, uhvatio nas pazarni dan. I kao nekim čudom autoputse rasčistio, retka vozila nastavljaju ka jugu. Na 180 km/h dozovem se pametida smanjim doživljaj da mi policija već ružan dan ne bi učinila nemogućim. DoŠpanije bez zastoja i problema. Iskoristiću priliku da napomenem da na svimputevima na nekih 25-30 km imate kompletan sadržaj koji vam na putovanju možezatrebati. Benzinske pumpe, sa restoranima, prodavnicama, velikim parkinzima zaodmor, naravno toaletima, tuševima i čim sve ne od mesta do mesta.

Ovu poruku je izmenio Putnik01: 29. Apr 2011 - 00:09

[Putnik01]

U Barselonu umesto u popodnevnim stižemo u večernjim satima. Hotel fenomenalan sa garažom neposredno preko ulice, lociran u blizini metro stanice na Diagonalu. Kako smo za to veče planirali da vidimo raspevane fontane nakon brzinskih priprema utrčavamo u metro i zahvaljujući činjenici da je lepša polovina iskoristila svoje poznavanje Barselone i prevoza stečeno boravkom od pre par meseci uspevamo da stignemo na dve poslednje predstave. Raspevane fontane su multimedijalni doživljaj, kombinacija vode, svetla i muzike. Smeštene su u podnožju stepenica muzeja Katalonije i svako ko je bar jedanput video čuveni spot, otvaranje Olimpijskih igara u Barseloni, istoimene pesme u izvođenju Monserat Kabalje i pok. Fredija Merkurija video je i ovo prelepo zdanje. Fontane rade svaki dan, ali se predstave sa svetlom i muzikom mogu videti određenim danima i u iz razumljivih razloga letnjem periodu. Nije potrebno napominjati da su iste veoma posećene, tako da se na trgu i okolnim stepeništima nađe i više hiljada ljudi.










Ostaje snage za još malo šetnje Barselonom u danu koji bi osim dela sa fontanama najradije odmah zaboravili.
Barselona (MFT) je u pravom smislu reči "devojka za sve". Kosmopolitski grad, spoj tradicije i modernizma, arhitektura sa dominirajućom bojom smeđeg peščara, samo su najopštije deskripcije ovog čudesnog grada koji nikog ne ostavlja ravnodušnim.
Ujutru, još uvek pod utiskom od prethodne večeri upućujemo se ka parku Guelj, jednoj od čudesnih tvorevina Antonia Gaudija. Zaštitnik i mecena čuvenog arhitekte grof Guelj, na tada nepristupačnom brdu "naručio" je izgradnju parka, za koji nije ni mogao pretpostaviti da će decenijama kasnije biti jedna od najlepših atrakcija ovog grada. Spoj mavarskog stila i beskrajne Gaudijeve mašte stvorili su mesto koje podseća na bajku i nezaobilazna je meta turista.
Nakon par stanica metroa sledi uspon strmim ulicama koji je na pojedinim mestima potpomognut pokretnim stepenicama. Na najvišoj tački parka Guelj nalazi se krst i odatle se pruža neverovatan pogled na Barselonu. Sa vidikovca se spušta staza do centralnog mesta parka- terase(platoa) koji posmatran iz vazduha ima oblik guštera , ujedno i centralna figure na stepeništu ispod (inače omiljeno mesto za fotografisanje). Kako bi za opis tvorevina genijalnog Gaudija bila možda dovoljna Dikensovska umešnost i stil, zadovoljiću se pukim nabrajanjem sadržaja kojima ovo mesto fascinira i najbujniju maštu. Od centralnog platoa oivičenog palmama, drvećem i raznim rastinjem pružaju se staze kroz park. Ivice terase izgrađene su u obliku jedinstvene krivudave klupe ukrašene šarenim pločicama Mavarskog mozaika. Ispod terase koju podupiru antički stubovi, a tavanicu krase mozaici, nalazi se prostor gde kao i uz staze parka možete videti najrazličitije performanse kojima je neuobičajenost i maštovitost zajednički razlog postojanja na ovom mestu. Inače "prateći" jednu od staza dolazi se do Gaudijeve kuće-sada muzeja, u kojoj je slavni arhitekta živeo do svog tragičnog kraja. Spiralne stepenice koje oivičavaju kaskadnu fontanu sa već pomenutom skulpturom guštera prekrivenog pločicama mozaika, vode do dvorišta u kome se nalaze "Ivice i Marice- kuće od marcipana". Ne mogu se opisati, treba ih videti.



Između kuća je kapija od kovanog gvožđa u obliku palminog lišća, koja predstavlja glavni ulaz u park Guelj. Ili izlaz kao u našem i slučaju svih koji su u park ušli sa druge strane. Rečima se može istinito, ali ne i dovoljno verno opisati spoj mašte, ukusa i lepote koji u posetiocima ostavlja park Guelj. I želju da i pored velike gužve i visoke temperature tu provodite vreme. Ali je planirani tajming neumoljiv. Idemo dalje.
Metroom dolazimo do verovatno najveće atrakcije Barselone i Gaudijevog životnog dela, bogomolje Sagrada familia. Građena u biomorfnom stilu, tornjeva u obliku stabla biljke žednik koja raste u Gaudijevom rodnom kraju, rezultat već pomenute genijalnosti i neverovatne mašte autora, ni nakon stogodišnje izgradnje nije zavrsena i nikada nije od strane katoličke crkve proglašena katedralom, navodno zbog problematičnog stila prikaza Hristovog raspeća. Iako su drugi autori nakon Gaudijeve smrti pokušali da usled nedostatka planova gradnje slede stil velikog arhitekte, kako bi se okončala gradnja ovog simbola mira bratstva i univerzalne pravde, "dograđeni" delovi samo liče na ono što je izgrađeno za Gaudijeva života. No kako god ovo monumentalno delo je još jedna nezaobilazna destinacija turističke mape Barselone.



Nakon Sagrade put nas vodi do Nou campa- stadiona fubalskog kluba Barselona i najvećeg stadiona u Evropi. Jednostavno nisam mogao da odolim. Preporučujem cak i onima koje fudbal ne interesuje, kao primer kako funkcionise dobro oganizovan sistem i u aspektima koji mu nisu osnovna delatnost, kao što je ova može se reći muzejska aktivnost FK Barselona.



Nakon kraće vožnje metroom dolazimo do trga Katalunja koji je i glavni trg Barselone. Od trga polazi i najpoznatija ulica u Barseloni- La Rambla. Pešačka zona, prepuna šetača, artista sa performansima različite tematike, prodavaca suvenira (najstarija trgovačka aktivnost vezana za ovu ulicu je trgovina pticama i opremom za ptice), ali i kako kažu "najboljih" lopova u Evropi. Veliki oprez u Rambli, za čas vas, a da i ne primetite mogu pokrasti. Pored navedenih zanimljivosti koje nesporno ovu ulicu čine nezaobilaznom, ako se tako može reći, najsnažniji utisak koji je ujedno i prva asocijacija vezana za Barselonu je neverovatna arhitektura i lepota kuća i zgrada. Već prilično umorni pauzu za ručak pravimo u jedom od mnogobrojnih restorana ulice Rambla. I još jedna opomena konobara restorana da se tašna ne spušta na stolicu pored, već čvrsto drži u krilu.
Nešto niže nalazi se čuvena pijaca La Boqueria, koju ćemo posetiti pri povratku iz Benidorma, pa će o njoj nešto više pomena biti u tom delu. Ulica Rambla vodi do luke u Barseloni gde se na velikom kružnom toku uz obalu mora nalazi spomenik Kristoforu Kolumbu. Iz ulice Rambla se nekom od bočnih ulica ulazi u Gotsku četvrt koja je istorijski i politički centar Barselone. Samo par koraka nas iz već čudesne arhitekture Barselone vode u srednjevekovnu atmosferu uskih ulica, građevinarstva gotike i mnoštva istorijskih zgrada. Koristimo priliku da vidimo katedralu i prošetamo se Kraljevskim trgom. I ovde u uskim ulicama gotske četvrti, kao i u drugim delovima Barselone možete videti i čuti mnoštvo uličnih muzičara najrazličitije orijentacije.
Iako umorni predstavlja superlativ eufemizma stanja u kome se nalazimo, a bol u nogama postaje zabrinjavajući obilazak Barselone nastavljamo posetom parku Citadela.



Prelep park prepun posetilaca, koji šetaju, izležavaju se u hladovini na mnogobrojnim travnjacima, zabavljaju uz muziku i pesmu, ali i veslaju po omanjem jezeru, plešu uz muziku orkestra ili jednostavno uživaju u neverovatnim kaskadnim fontanama.
Samo ulica park deli od šetališta oivičenog palmama koje se završava prelepom trijumfalnom kapijom.



U bukvalnom smislu poslednje atome snage ostavljamo za posetu još jednoj čuvenoj ulici - Passeig de Gracia u kojoj se nalaze neke od najznačajnijih građevina Katalonskog modernizma u arhitekturi. Put nas vodi do kuće porodice Mila- Casa Mile poznatije kao La Pedrera koja je još jedna od Gaudijevih kreacija. Čuvena Casa Batllo Antonia Gaudija uz Casa Amattler Josepa Puiga i Cadafalcha, a nešto niže u ovom kraju poznatijem kao "zlatni kvadrat" i muzej parfema.



Ova ulica sa gracioznim svetiljkama od kovanog gvožđa i klupama ukrašenim keramikom mavarskog stila zaslužuje da se njome prošetate čak iaoko ste umorni kao što smo mi bili.
Nakon ovakvog dana i šetnje do hotela noge su nas "izdale", ali su ustisci i čudesnost ovog grada učvrstili želju da u njega opet dođemo, vidimo sve ono što sada nismo stigli i ponovo posetimo viđeno jer njegova lepota zaista oplemenjuje.

Ovu poruku je izmenio Putnik01: 29. Apr 2011 - 00:44

[Putnik01]

Ujutru krećemo put Benidorma (MFT), krajnjeg odredišta našeg putovanja i mesta koje je odabrano za desetodnevno letovanje. Benidorm se nalazi nekih 500 km južno od Barselone a 50 km severno od poznatijeg i većeg Alikantea.Odličan autoput i nevelika gužva doprinose da za nešto manje od 4 sata stignemo na odredište.
Zbog mnoštva solitera poznat i kao Menhetn Španije,



Benidorm je grad u kome je sve podređeno turizmu i turistima. Izuzimajući jezgro starog grada koncentrisanog oko tvrđave, ostali deo je urbanistički uglavnom orijentisan ka izgradnji solitera 20-30 spratova, širokih i uređenih ulica, sa odlično rešenom infrastrukturom, saobraćajem, mnoštvom hotela, restorana, barova, i mesta za zabavu koja će zadovoljiti najrazličitija interesovanja. Grad se prostire u mahom brežuljkastom terenu uz obalu.
Smeštaj koji smo odabrali nalazi se na granici teritorije Benidorma i La Cale i čine ga tri kule sa po 24 sprata.



Apartman koji za koji mislim da zaslužuje opis nalazi se u jednoj od kula na 24 spratu do koga vode 4 brza lifta, tako da i pored mnoštva gostiju nema čekanja. Apartman je u suštini jednosoban stan sa odvojenom kuhinjom i veoma prostranom terasom sa koje se pruža predivan pogled na grad i naravno more. Letujući godinama u Grčkoj i ne smatrajući smeštaj presudnim faktorom već i pre svega sve ostalo zbog čega se na letovanje i ide, bio sam iznenađen razlikom kvaliteta apartmana u Španiji. Ta razlika nikako ne prati cenu, naprotiv neuporedivo skromniji smeštaj u Grčkoj je skuplji. Iz hodnika ulazite u kuhinju, kupatilo ili dnevni boravak. Kuhinja koja je potpuno opremljena najsavremenijim aparatima (keramička ploča, naravno rerna, frižider sa frizom, mikrotalasna, mikseri, posuđe novo i besprekorno, aparati za kafu, čaj i da ne nabrajam). Imate čak i veš mašinu što i nije loše jer ne morate da po koferima vučete masu prljavih stvari kojih se leti na dugom putovanju baš nakupi.



Kuhinja je pultom odvojena od dnevnog boravka koji ima naravno sto za ručavanje, sofu, satelitsku TV, komodu sa puno prostora za svari. Dnevni boravak je zidom u staklu (roletne se podižu ili spuštaju pritiskom na dugme) odvojen od prostrane terase koja se prostire celom dužinom apartmana.



U spavaću sobu sa francuskim ležajem i velikim plakarom ulazi se iz dnevnog boravka. Apartman je naravno klimatizovan, imate sef-ništa od ovoga se ne naplaćuje naknadno.



Apartmani imaju bazene za svoje goste, restoran i kafe u prizemlju kao i besplatnu garažu i parking. Pretpostavljam da sam previše detaljisao o ovome, ali me je razlika u nivou usluge inspirisala da to podelim sa čitaocima ovog pisanija.





Benidorm ima tri plaže, od kojih se najmanja, Malpas nalazi ispod tvrđave tj. zauzima centralni deo,



a dve 6 kilometara duge plaže Levante na istoku




i Poniente na zapadu,



pružaju se sa obe strane tvrđave.Visok kvalitet-plava zastava, spasioci, patrole, vodeni sportovi i besprekorna čistoća plaža i mora čine da se one nalaze među najboljima u Evropi. Kao primer brige za čistoću mora neka posluži i sledeće. Brdo koje deli kraj plaže Poniente i plažu u La Cali, pravi na tom mestu malu uvalu u kojoj morske struje gomilaju travu, što plivanje u tom delu čini prilično neugodnim. Od ranog jutra tim delom patrolira čovek u čamcu koji da ne objašnjavam funkcionisanje mehanizma skuplja i ubacuje travu u čamac. Rezultat naravno čisto more. Moram napomenuti da je ta uvala nekih stotinak metara, a plaža Poniente kilometrima dugačka i koliko god ljudi da ima nikada nije gužva, ali se oni trude da i taj krajni deo bude u funkciji. Plaže su peščane, duboke, svakog jutra pesak idealno ispeglan.



Celom dužinom ih prati veoma uređeno šetalište, kao i čitav niz restorana i radnji. Manji deo plaža u Benidormu je "pokriven" ležaljkama i suncobranima koji se iznajmljuju i po pravilu nisu neposredno uz more. Španci, kojih je i najviše u ovom letovalištu mahom nose potrebnu opremu sa sobom. Plaže su naravno besplatne i možete se smestiti gde želite. Ono što je još facinantnije i meni bar najvažnije je more. Voda je osvežavajuće topla, čista i baš slana tako da su kupanje i plivanje pravo zadovoljstvo. Nikada iz mora nećete izaći zato što vam je hladno.
Levante plaža koja je locirana sa severne strane tvrđave je nešto posećenija. U zaleđu plaže se nalazi i centar Benidorma i najveći broj "zabavnih sadržaja". Poniente sa manje gužve, ali ništa manje lep. Malpas, mala plaža odgovara svima koji žele prirodni hlad.
Prethodno pomenutim brdom (par stotina metara dužine), plaža Poniente je odvojena od plaže u La Cali,



koja je takođe veoma posećena i gde smo se i mi u par navrata kupali.
Centralni deo Benidorma čini tvrđava sa okolnim ulicama i građevinama u srednjevekovnom stilu.



Plato kod tvrđave je ujedno i vidikovac



sa koga se pruža pogled na opisane plaže. U večernjim i noćnim satima ovo je mesto okupljanja turista kojima osim mnogobrojnih restorana, barova i klubova zabavu pružaju i ulični svirači. Šetalište prolazi pored plaža na kojima se mogu videti najrazličitije figure izvajane u pesku čije autore prolaznici nagrađuju bacajući im novčiće. Noćni život je raznovrstan i svako će za sebe naći zabavu koja mu odgovara.





Iako "visinski" orijentisan, Benidorm se prostire na velikoj površini tako da je prevoz neophodan. Mi smo da ne bi "jurili" slobodne parkinge (isti su kod šoping centara na periferiji, a i svaki objekat ima svoj privatni parking), kojih u Benidormu ima, ali se brzo popune, koristili odlično organizovan gradski prevoz. Klimatizovani autobusi, kojima sam se ne pamtim kada vozio, čisti, redovno saobraćaju na 15-ak minuta. Nema guranja, čak i kada ima gužve, svi su normalni, ljubazni. Vozač starijim osobama(ulazi se na prednja vrata i tu plaća karta vozaču), hidrauličnim mehanizmom "spusti" ulaz u autobus tako da mogu lakše i za njih bezbednije da uđu/izađu.
Još jedno, opet prijatno iznenađenje odnosi se na restoransku ponudu, ishranu i cene.Hranili smo se u restoranima kojih u Benidormu ima na svakom koraku. Cene su neverovatno niske, za ono što dobijete, a u odnosu na druge zemlje u kojima smo boravili. Gotovo svaki restoran ima u ponudi i meni dana, koji osim supe-čorbe uključuje glavno jelo i buteljku vina- casa vine. Neka vas naziv kućno vino ne zavara. Vina su im odlična i potiču iz vinarija sa kojima restorani imaju ugovor o snabdevanju. Da možete dobiti 3 glavna jela (svinjetina, govedina, piletina-svako za po 2 osobe, 2 supe, buteljku vina i flašu mineralne vode) i sve to za 12,5 EU uverili smo se u Kineskom restoranu u Benidormu. Španski restorani su nešto, ali neznatno skuplji. Da ne bude zabune hrana je odlična, a porcije su obilne. Marketi su naravno megadobro snabdeveni, a kada platite račun bude vam žao što ne živite u Španiji, koliko su kod nas cene više.
Opšti utisak o Špancima je da su jako ljubazni, smireni iako temperamenti i veoma vaspitani. O Benidormu sve najbolje. Da je malo bliži bio bi idealan izbor. Što je i sada ukoliko na odmor putujete avionom.

Ovu poruku je izmenio Putnik01: 29. Apr 2011 - 01:26

[Putnik01]

Jedan od 10 dana koliko smo boravili u Benidormu odvojili smo za posetu Valensiji (MFT). Ona je udaljena 140 kilomera, severno od Benidorma i nalazi se uz autoput koji prati istočnu obalu Španije, a kojim smo doputovali iz Barselone. Kao i za ostala mesta tako smo i plan posete Valensiji unapred definisali.
Ako je Barselona lepršava lepotica koja osvaja na prvi pogled, onda je Valensija oličenje zrele lepote i elegancije. Monumentalnija. Arhitekture ne manje dopadljive, a opet različite, klasičnije. Imali smo vremena za šetnju centrom, obilazak katedrale i dela "starog" grada koji se nalazi blizu centra.



Biopark je bio naš sledeći izbor. Ukoliko pratite emisije na National geografic ili animal planets možete videti emisiju o bioparku u Valensiji. Radi se o inovatovnom pristupu organizacije i izgleda kao i eliminaciji vidljivih barijera između posetilaca i životinja. Barijere svakako postoje(kanali sa vodom, stene), ali čine deo prirodnog ambijenta tako da ne remete utisak originalnog staništa određene vrste.



Tamo gde se očigledna barijera nije mogla izbeći(lavovi, gorile i sl) one su napravljene od stakla. Staze su uređene tako da imate utisak da se nalazite na recimo safariju a ne u zološkom vrtu. Deo parka gde se nalaze restorani za osveženje izgrađen je u stilu afričkog sela tako da doprinosi opštem odličnom utisku. Za svaku preporuku.



Vrelina dana nas je odvela do plaže u Valensiji. Veliki, uređen parking lociran neposredno uz plažu omogućava lak pristup. Plaža je dugačka, duboka, sa sitnim peskom i potrebnim pratećim sadržajima. More nas je razočaralo. Talasi, plitka voda, poduže se pešači do iole ozbiljnije dubine, što sve ne bi bilo problem da nema ogromnih nanosa trave, koje preskačete, kroz koje se probijate i jednostavno rečeno od plivanja nema ništa. Bar smo se rashladili, više pod tušem i idemo dalje.
Ako nas je biopark oduševio onda nas je sledeća destinacija fascinirala. Radi se o kompleksu koji čine Okeanografik-akvarijum, Muzej nauke i umetnosti, Hemisferik, Opera i Umbracla-"park iz doba Jure".






Komplex je izgrađen kao celina, savelikim parkinzima(garažama). Osim obilaska celog komplexa odlučili smo se za posetu akvarijumu i prošetali kroz park praistorije. Manjak vremena je ostale ništa manje privlačne sadržaje odložio za neku drugu priliku.
Okeanografik je kompleks u kome se nalaze akvarijumi različitih morskih destinacija, čije "stanovnike" možete posmatrati iz " vodenog tunela" dok plivaju oko i iznad vas. Osim ovog svakako najatraktivnijeg dela tematski raspoređeni po staništima i u različitim zgradama nalaze se akvarijumi koji su posetiocima prozor u tajanstveni svet morskih dubina, bazeni sa fokama, čije vratolomije možete kroz staklo posmatrati ispod vode, ali i šetajući pored bazena gde su smeštene, svet Arktika sa beluga kitovima, morževima i neizbežnim pingvinima. Kao finale svega dolazi delfinarijum sa muzičko artističkom predstavom čiji su glavni akteri naravno delfini. Ukoliko budete u prilici nećete pogrešiti posetite li akvarijum u Valensiji.
Za kratko vreme koje smo proveli u ovom gradu osvojila nas je njegova lepota, domišljatost sadržaja koje smo videli, a ostalo je žaljenje za mnoštvom toga što ovaj grad nudi, a nismo uspeli da obiđemo. Neki drugi put. Kasno uveče krećemo nazad put Benidorma.

Ovu poruku je izmenio Putnik01: 29. Apr 2011 - 02:30

[Putnik01]

Nakon desetodnevnog letovanja u Benidormu, sa žaljenjem moram reći, krećemo nazad. Zaustavljamo se na par sati u Barseloni, da jos jedanput prosetamo Ramblom.



Iskoristili smo priliku da posetimo i Bokeriju, pijacu u koju se ulazi iz Ramble. Savetovao bih i onima koje ovakva mesta uopste ne zanimaju. Pijaca kao apoteka. Voće i povrće aranžirano sa puno mašte, svaki deo pijace uređen kao da je izložba. Posebno „atraktivan“ deo, bar za nas iz kontinentalnih zemalja je riblja pijaca, gde možete videti najrazličiteje vrste sveže ribe, rakova, školjki i čega sve ne. Obavezno probajte sveže cedjene sokove kojih tu ima na svakom koraku.





Krajnje odrediste naseg putovanja za taj dan je Figueras udaljen nekih 140 km od Barselone prema granici sa Francuskom. I naravno najčuvenija adresa ovog grada Muzej Salvadora Dalija (MFT).




Za poznavaoce, uživanje ličnog doživljaja, za prvi kontakt sa Dalijem nezaboravan utisak. Avangarda multimedijalnog izražavanja, slikar, komercijalni umetnik. Ne može se prepričati ni opisati. Treba videti. A utisak kakav ko ponese. Naš je bio sjajan. Odvojite par sati za obilazak i uživajte.





Posle kraće šetnje ovim slikovitim gradom, dok polako pada noć, nastavljamo ka severu do Porta Catalane, nekih dvadesetak kilometara od granice sa Francuskom i hotela gde smo bukirali smeštaj za prenoćište. Jedan od hotela na autoputu kroz Španiju, pristojan smeštaj, dobar restoran, parking pod video nadzorom i garaže. Izabrao garažu naravno. Nakon skoro 700 km vožnje, obilaska Barselone
i Dalijevog muzeja večera i krevet su bili pravi spas.

Ovu poruku je izmenio Putnik01: 29. Apr 2011 - 02:32

[Putnik01]

Ustajemo ranom zorom i krećemo ka Nici (MFT) udaljenoj oko 540 km. Nakon prelaska u Francusku nezaboravan prizor svitanja nad Provansom.




U povratku nema zastoja kakvih je bilo kad smo putovaliovim delom ka Španiji tako da za nekoliko sati stižemo do Nice. Beli grad i azurno more. Hotel nekih stotinak metara udaljen od Engleskog šetališta.



Nema komfora na kakav smo navikli u Španiji, ali je pristojan i ima garažu. Ostatak dana provodimo na plaži koja se nalazi ispod Engleske promenade.



Sitan šljunak, nevelika gužva, more toplo, bojom opravdava naziv cele obale, sve čisto. Opuštanje i relaksacija nakon putovanja. Ručamo u jednom od mnogobrojnih restorana kojih ima u ulicama koje se iz grada spuštaju ka moru. Uveče se pridružujemom mnoštvu turista u šetnji čuvenim šetalištem između palmi i mora. Obilazimo deo Nice uz obalu. Grad vrlo specifične, dopadljive arhitekture, sa lepim vrtovima, vilama, skladnim i ne previše kitnjastim zgradama i elegantnim trgovima. Grad koji nećete pomešati ni sa jednim drugim.





Jutro započinjemo u jednom od mnogobrojnih kafea gde možete i doručkovati. Kratak pljusak pomalo kvari uživanje veličanstvenog pogleda na azurno more, ali volšebno kao što je i počela kiša naglo prestaje, a sunce dok se kafa popije isuši ulice i trotoare. Vreme do ručka provodimo na plaži koja je opremljena najrazličitijim sadržajima koji će zadovoljiti i najprobirljivije.
Nakon ručka idemo na izlet do Monte Karla. Po savetu recepcionara vozimo se uz obalu (otprilike se stiže za isto vreme kao i autoputem, ali je okoliš neuporedivo lepši). Gužva je prilična, vozi se polako tako da možete osmotriti okolinu bez da ugrozite bezbednost. Opšti utisak je da se u tom delu ljudi voze i telefoniraju. Opušteno bez žurbe.
Parkiramo se u mega garaži kod kasina. Sama garaža govori o luksuzu i bogatstvu ovog grada. Verovatno nisu česta mesta gde ćete videti takvu koncentraciju luksuznih automobila na tako malom prostoru. Kako nas kocka ne zanima,a još manje fascinira zadovoljavamo se sa par fotki kasina spolja,



obilazimo prelep park sa fontanama i pored Ermitaža se spuštamo ka šetalištu uz more.



Mnoštvo usidrenih jahti, vile i luksuzni hoteli na padinama uz more svakako su najbolja reklama za glamur i luksuz koje ovo mesto podrazumeva. Večeramo u jednom od mnogobrojnih restorana uz more. Mnoštvo sveta i obaveštenje koje dolazi sa razglasa informiše nas da će te večeri, koje li slučajnosti, biti održan multimedijalni festival vatrometa u Monte Karlu. Naravno sačekali smo pomenutu predstavu, koja je iako različita ne manje dopadljiva od one koju smo videli u Kanu. U šali se, pošto sutra napuštamo ovu zemlju zahvaljujemo Francuzima što su nas dočekali i evo ispratili veličanstvenim vatrometom.



U Nicu se vraćamo autoputem. Koristim priliku da se provozamo jednim kratkim delom staze gde se vozi F1. Neverovatan je broj podzemnih puteva koji prolaze ispod Monte Karla. Kilometrima imate utisak da se vozite kroz rudarska okna, dok konačno ne izađete na svetlo dana (u našem slučaju ulično svetlo pošto je odavno pao mrak).

[Putnik01]

Jutro nam donosi rastanak od Nice. Ponovo pakovanje, koferi i kreći na put. Nica je svakako jedno od mesta gde se treba ponovo vratiti. I vratićemo se.
Gotovo neupadljiva tabla pokraj puta obaveštava nas da smo ušli u Italiju. Do Verone (MFT) koja je sledeća po planu obilaska, ima nekih 460 km, a do Trsta gde smo rezervisali smeštaj za spavanje nešto više od 700 km. No kako je sve autoput, nema, bar do Verone neke velike gužve, pa za par sati stižemo u ovaj neveliki, ali veoma šarmanti grad. Naša zvezda vodilja Garmin-a po unapred zadatim kordinatama nepogrešivo pronalazi garažu neposredno uz ulaz u stari deo grada.



Prepoznatljiva arhitektura uskih ulica, zgrade toplih boja i izgleda čine ovaj grad iznenadjujuće dopadljivim.



Nezaobilazno je dvorište ispod balkona Julijine kuće, na kom se po tradiciji fotografišu mnogobrojne turistkinje, ali gle čuda i pojedini turisti. Običan, sa reljefima u kamenu, balkon fascinira ne izgledom vec pričom Vilijema Šekspira o velikoj i tragičnoj ljubavi Romea i Julija koja je sa istog slušala serenade svog nesrećnog ljubavnika.
Ima se utisak da je ovo centralno mesto u Veroni, koja ima i koloseum, doduše u stanju sklonom padu, muzeje koji nisu radili u vreme naše posete, pijacu suvenira na trgu koju smo zaobišli i mnoštvo simpatičnih restorana – u jednom smo napravili pauzu za ručak i kraći odmor.
Put nas dalje vodi ka Trstu u koji stižemo u popodnevnim satima. Moram priznati da je logičniji izbor za spavanje bila Verona, ali je Trst zbog patine starih dobrih veremena pobedio. Grad u kome se oblačilo bar pola stare Jugoslavije, u koji smo bez vize sa kako Balašević kaže pasošem bez mane putovali, najčešće vozom, kupovali za dinare. Stara dobra „Super rifle“ vremena. U sećanju su mi ostale gužve na železničkoj stanici, luka sa mnoštvom brodova, tu sam video i prvi zaista prekookenaski brod, više mu se ne sećam imena. Čuveni Ponte roso- pijaca gde je obavljana najveća trgovina i mnoštvo radnji gde se kupovala nešto kvalitetnija ali i skuplja odeća i obuća. Grad koji je vrveo od ljudi i života.
Bukirao sam hotel u centralnom delu blizu luke i centra grada. Trst je danas tužno pust, grad penzionera, miran, lepi beli primorski grad. Na ulicama upadljivo malo ljudi, nema više vekih pijaca, mnogobrojnih butika. Tek ponešto radnji, ulični svirači klasične muzike čiji koncert prekide kratkotrajna kiša. Vlasnica jedne prodavnice nam je ispričala da je Trst sada veoma miran grad u kome možete za razliku od Milana gde je prethodno živela, ostaviti otključan auto i ništa Vam neće nestati (ovo ipak nisam proveravao), grad u kome ljudi provode starost. Grad lepe arhitekture.
Uveče šetamo i uživamo u atmosferi uličnih kafea ispunjenih uglavnom meštanima koji tu provode subotnje veče.





Jutro koristimo za još jednu šetnju Trstom i doručak u lokalnom kafeu. Odlazimo do luke, koja je pusta, tek jedan običan poveći mol sada i bez čamaca. Iz Trsta uspinjući se brdovitim predgrađima, odakle se pruža lep pogled na grad, krećemo ka Kozini graničnom prelazu sa Slovenijom. Opet samo tabla i u Sloveniji smo. Put nas vodi ka Opatiji koja je i poslednje mesto koje ćemo posetiti na ovom putovanju. Od Trsta nekih 70 km. Put regionalni, za koji nije potrebna vinjeta, lepi predeli, uređeni (čak im trava disciplinovano raste- šalim se naravno, za to su „krivi“ vredni Slovenci) i što je karakteristično čim smo ušli u Sloveniju, prolazimo pored mnogobrojnih kafana ispred kojih se na ražnju peku prasići. Gužva prilična, ali se veoma brzo stiže do granice sa Hrvatskom. I nakom dosta dana i više granica koje smo samo prolazili bez zaustavljanja, sada pasoši, izlaz iz EU i ulazak u Hrvatsku.
Do Rijeke vodi autoput, a nas put vodi u Opatiju. Da li me sećanje na ovaj grad u kome sam bio pre mnogo godina vara, tek dolazimo u obično primorsko mesto, sa uređenom ali nedopadljivom betonskom plažom,



onako Balkanski aljkavim restoranom (imamo samo mleveno meso-čitaj ćevape i pljeskavice). U mom sećanju ostala je kao ekskluzivno letovalište, mesto koje su za letovanje izabrali i Austrijski carevi.
Priznajem da sam možda prestrog i da su kriterijume lepog dosta podigla letovališta Španije, Italije i Francuske, neposredno pre dolaska u Opatiju.
Koristimo priliku za kupanje, voda je vidno hladnija nego u mestima gde smo se do tada kupali. Čista recimo na način kao u Crnoj Gori, grad se uzdiže iznad plaže.
Iz Opatije krećemo kući. Gotovo je sa obilascima, hotelima, ostalo je još samo nekih 700 km do kuće. Hrvati su izgradili fantastičan autoput od Rijeke do Zagreba. Mnoštvo tunela kroz Velebit koji su urađeni po najsavremenijim standardima, odličan kolovoz i prelepi predeli Gorskog Kotara kroz koji prolazi. Pravimo poslednju pauzu na jednom od odmorišta radi ručka. Na putu poveća gužva. Nedelja je, a i smena, ne možeš baš sve isplanirati. Mnoštvo turista iz Centralne i Zapadne Evrope odlaze kući. I poneki auto, doduše dosta retko, sa registracijom iz Srbije. I ono što se nije desilo, bar mi nismo bili svedoci, nigde tokom ovog putovanja dešava se na putu od Rijeke do Zagreba. Nekoliko saobraćajnih nesreća. Zastoji, kreni stani, ali moram priznati i brza reakcija Hrvatskih službi na uspostavljanju saobraćaja.
Od Zagreba vidno manja gužva. I da ne bude sve obično pobrinulo se nebo. U toku ovog putovanja u više navrata kiša nam je pravila nevolje. Ali je pljusak koji se bukvalno sručio kada smo krenuli put Beograda nešto što do tada nikada u životu nisam doživeo. Brisači bukvalno ne mogu da uklone vodu koja u mlazu pada, vozila se parkiraju u traci za zaustavljanje, a brzina vožnje kroz reku na autoputu ne prelazi 30 km. Na sreću nakon desetak minuta kataklizma prelazi u „običnu“ kišu koja ubrzo prestaje. Ovo je ujedno do Srbije bio i poslednji događaj vredan pomena. Po prelasku granice i ulaska u Srbiju počinje truckanje, kolotrazi, zakrpe na autoputu koje nas podsećaju da smo kod kuće.
Ukupan utisak je nemoguće dočarati. Prešli smo samo kolima nešto malo više od 6000 km, videli i doživeli puno toga.
Nadam se da ovim pomalo predugim izveštajem nisam zamorio uporne koji su stigli do kraja i da će ideja i napisano nekome pomoći da isplanira i dopuni sopstveno putovanje.

Ovu poruku je izmenio Putnik01: 29. Apr 2011 - 02:35

[aladarinho]

Svaka čast na opisu i strpljenju i volji da svoja iskustva podelite s nama...Pročitao sam ceo tekst i, zaista, još jednom - svaka čast!

[komisura]

Putnik01 svaka čast na istrajnosti u prenošenju utisaka sa vašeg proputovanja! Meni je Španija omiljena zemlja, u kojoj ima možda i previše toga da se vidi ! Posebno mi je drago da vidim fotke iz bioparka u Valensiji, koji nisam stigla da obiđem. Za Benidorm sam prvi put nedavno čula, hvala na predstavljanju ove slabo poznate destinacije! Sve pohvale za putopis

[drnenica]

Odlican tekst i odlicno putovanje Svaka cast

[Putnik01]

Hvala svima. Ovo je način da svako od nas "vrati" dug ovom forumu i pre svega njegovim neumornim članovima čija iskustva zaista pomažu, a najrazličitije informacije olakšavaju izbor i rešavaju mnoge nedoumice.

[lav]

Svaka cast! Uzivanje je citati tvoj putopis i prisetiti se svih tih lepih gradova koji cekaju da ih obidjemo ponovo!