Napisano: 27. Jan 2011 - 22:51
U Kairu sam bio 2008. god. Stranac u Kairu to je konstantna borba. Kako sam kročio na ulice ovog grada saletali su me razni prodavci ovoga i onoga, taksisti, prosjaci, čistači cipela (bez obzira što sam bio u patikama). Prvi put sam se sa ovakvim problemom susreo dosta davno u Tunisu. U početku sam se trudio da budem fin, al nije pomoglo. Posle sam se pravio ljut i namrgođen, ali slaba vajda. Na kraju sam stvarno bio ljut i pičkarao ih iz sve snage, na svim jezicima koje znam, ali ni to nije imalo neke velike efekte. Inače, ja sam uvek ošišan do glave, prilično velik i krupan, godine i godine sam proveo po kojekakvim teretanama i kad popizdim i vidim se u ogledalu uplašim se sam sebe. Dzabe, ne vredi, mali sprčeni čiča od 70 godina, nakon što je 15 minuta trčao zamnom i vukao me za rukav i nakon što sam na njega istresao bujicu pogrda, sa smeškom me po stoti put me pita ,, Dear friend do you want to buy..... Elem kasnije sam shvatio nije fora da se nabudziš, već nasuprot moraš biti skroz opušten i da apsolutno ignorišeš sve nasrtljivce, bez ikakve priče, bez i da ih pogledaš. Zamoran je Kairo, moraš da razmišljaš o svemu, moraš da razvijaš strategiju čak i da bi prešao ulicu. Ulica sa 5,6 traka, semafori nikoga ne zanimaju, a za pešake ih zabole. Lokalci prolaze nonšalantno te ulice praveći slalom između automobila u punoj brzini. Niko ne koči, verovatno bar polovini automobila ni nerade kočnice. Ja sam prelazio kairske ulice na sledeći način, sačekam dok se ne pojavi neka baba koja namerava da pređe na drugu stranu dzade, a onda polako uz nju. Valjda neće ludaci da pregaze babu. I tako korak po korak uz egipatsku babu i eto me na tako željenoj drugoj strani. A onda nastupi osećanje ponosa, ih kako sam spretno prešao preko ulice. Malo je gradova na svetu gde prelazak preko ulice možeš da smatraš svojim malim uspehom. A tek taksisti, brale ne možeš samo da uđeš u taksi i kažeš vozi me tamo i tamo. Prvo moraš da se dobro iscenkaš sa preljubaznim vlasnikom Zastave 128, proizvedene 70 i neke, sa sve jambolijama preko sedišta, table i volana i onim resicama što vise sa svih strana, a na sredini se klati fatimina ruka. Nije važno što je pola šoferke zaklonjeno raznim ,,ukrasima,, estetika bato, kakva bre preglednost, važna je lepota. Kad ugovoriš cenu sa brkatim taksistom moraš da preciziraš, ako vas ima više, da je to cena za sve zajedno da ne bi bilo da tolko košta vožnja za svakog pojedinačnog putnika u vozilu. Naravno ako imaš neki prtljag moraš da naglasiš da u cenu te vožnje ulazi i vožnja tvojih stvari. Kad ste se na kraju oko svega složili možeš da sedneš u kola i da konačno krenete, s tim što morate da posedujete sitnih para koliko košta vožnja da ne bi na kraju usledila borba oko kusura. Sledi vožnja po Kairu. Ko nije bio u ovom gradu ne može da zamisli koliko automobila može da stane u jednu traku. I tako taksijem kružimo oko svih mogućih sredstava kopnenog prevoz. Od najluksuznijih limunzina do raspalih kečeva, kamiona takođe svih mogućih godišta. Nekima se od njih možda i Romel vozio po Sahari. Tu su i bicikli, motori, kočije, kamile i magarci. Ceo doživljaj vožnje Kairom je praćen najraznovrsnijim tonovima raznoraznih sirena. Izgleda da ne trube jedino vozači kamila i magaraca. Često se prolazi nekim nadvožnjacima koji se protežu između nekih naizgled poluzavršenih solitera. I tako dok se voziš tim putevima na tim stubovima možeš da gledaš šta rade žitelji viših spratova ovih zgrada. Neki ručaju, neki se klanjaju, svađaju se , gledaju tv, a dobar deo njih bleji po ravnim krovovima, koji služe za sve i svašta. Izgleda kao da stanovnici ovog grada nemaju podrume, već svu svoju starudiju istresu na krov zgrade. Đubre naravno ne drže na krovu, već kao da sve pedantno istresu ispred zgrade. Na nekim mestima između zgrada nikle su prave pravcate deponije smeća. Tako vozeći se kroz tu oronulost ovog grada, odjednom se nađete u nekoj lepo sređenoj četvrti, ali ubrzo je ponovo oko vas beda na sve strane. A onda se odjedanput nađete pored nekog od pravih bisera svetske kulture, kao što je recimo najstariji univerzitet u svetu Al Azhar dzamija, ili Ibn Tulova dzamija. Iz tog i takvog sivila i ludila lepo je pobeći na kratko vreme negde gde mogu na miru da se slegnu svi mnogobrojni utisci. Ja sam tu kratku pauzu iskoristi na Kairskoj citadeli. Ovu tvrđavu je podigao najveći islamski vojskovođa svih vremena, oslobodilac Jerusalima od Krstaša Saladin. Utvrđenje je moćno i veliko. U miru uz cigaru uživao sam u pogledu na vrevu i gungulu egipatske prestonice. Kairo i odavde izgleda musav i siv, ali i veličanstven. Tada nisam imao pojma da je na ovom mestu Muhamed Ali na krvav način jednom za svagda završio sa Mamelucima. Tada sam u stvari prvi put čuo za ovog pašu. Jedini Muhamed Ali za koga sam do tad čuo bio je bokser. Na ovom mestu gde je učvrstio svoju vlast u Egiptu Muhamed Ali Paša je otpočeo gradnju svoje velike dzamije 1830. god. Izgradnja ove bogomolje je trajala sve do1848. god. Dzamija ima tipični turski izgled. Meni nije bila nešto posebno zanimljiva, ali moram da priznam da mi je prijalo da se posle celodnevnog špartanja Kairom izujem i tako bos prvo prošetam velikim dvorištem koje je popločano mermerom. Prvo po hladnom mermeru, a posle po debelom tepihu u unutrašnjosti dzamije.
3
Jedino sam čekala da završiš kompletno da bih komentarisala, jer nisam htela da prekidam svojim komentarom priču.
